AUTOSTOPERSKI VODIČ
KROZ FANTASTIKU
Na čajanci sa Ilijom Bakićem
Posted
on 31. maj, 2025 by Redakcija
U
današnjem razgovoru ćemo zakoračiti u svet fantastike, avangarde i književnih
eksperimenata zajedno s jednim od najintrigantnijih autora savremene srpske
književnosti. Naš gost je Ilija Bakić – pesnik, pripovedač, romansijer,
kritičar i urednik čiji rad već decenijama pomera granice uobičajenog,
spajajući signalističku poetiku s naučnom fantastikom i mračnim vizijama
mogućih svetova. Od zbirki poput U odvajanju i Jesen skupljača, preko romana
Dvostav, do brojnih eseja i kritika, Bakić je ostavio neizbrisiv trag na
domaćoj sceni, osvajajući nagrade i srca ljubitelja nekonvencionalnog. Danas
ćemo s njim istražiti njegov stvaralački put, inspiracije, izazove i viziju
budućnosti književnosti.
Gospodine
Bakiću, hvala Vam što ste nam posvetili vreme.
1.
Kako ste se prvi put zainteresovali za fantastiku i avangardnu književnost, i
šta Vas je navelo da se njima posvetite?
Fantastika
je deo mog odrastanja. Sa folklornom fantastikom sam se sretao u bajkama kao
svojevrsnim porukama iz prošlih vremena, a otkriće naučne fantastike je bilo
senzacionalno i intrigantno, od stripova o Flašu Gordonu ili Nuli X u
„Politikinom zabavniku“, TV serija „Osvajači“, „Izgubljeni u svemiru“,
„Zvezdane staze“, „UFO“ ili „Svemir 1999“ do knjiga Žila Verna, Asimova,
Klarka, brojnih ruskih fantastičara, crne edicije Kentaur; u biblioteci
Lastavica su objavljene „Legende Vamove zemlje“ Vladimira Kolima. Naučne
fantastike je bilo i u lektiri: u trećem razredu osnovne škole to je bila
knjiga bugarskog pisca Elina Pelina „Jan Bibijan na Mesecu“, u šestom se čitalo
Vernovo „20.000 milja pod morem“. Priča i romana je bilo u roto edicijama
„X-100“, „Zeleni dodatak“, „Kosmoplovu“, „IT novinama“, „Galaksiji“; priče i
romane u nastavcima objavljivale su „Politika“, „Politika ekspres“, „Večernje
novosti“… Onda su polovinom sedamdesetih došli almanah „Andromeda“ i časopis
„Sirius“, pa su obnovljene edicije Kentaur i Plava ptica, objavljeni su
Tolkinovi „Gospodar prstenova“ i „Hobit“ i tome se nije moglo odoleti – barem
ja nisam mogao, mnogi jesu.
Naučnu
fantastiku sam oduvek doživljavao kao subverzivnu literaturu jer je „iskakala“
iz uobičajenog vremenskog niza prošlost-sadašnjost i bavila se nečim što ne
postoji, „likom stvari koje će doći“ pokrećući ozbiljna pitanja o ljudskoj
vrsti. U tom subverzivnom nivou naučna fantastika je bliska avangardnim
literarnim pokretima jer se i oni bune protiv oveštalih pogleda, zastarele
osećajnosti, kanona koji guše invenciju. Privlačilo me to stalno prevazilaženje
ograničenja, traganje za novim, drugačijim, boljim izrazom odnosno za novim
idejama.
2.
Koji je bio Vaš prvi književni eksperiment i kako je uticao na dalji rad?
Svaka
započeta pesma ili priča je eksperiment, jer njima iskušavate svoje sposobnosti
da stvorite novi svet, izazovete nove emocije, saopštite svoje ideje… Ako
uspete da započeto završite to je već uspeh, dokaz, samopotvrđivanje… Naravno,
uzbuđenje pred nepoznatim i strah pred njima veći je kad se spisateljska
avantura započinje; kad autor ima iza sebe napisane pesme i priče trema je
manja, ali nikad ne nestaje jer ako nje nema onda je pisanje postalo rutina i
nije izazov. Rejmond Čendler, sjajni pisac „tvrdo kuvanih krimića“,
svojevremeno je rekao da će pisati sve dok uči kako se piše, a kad nauči sve o
pisanju prestaće time da se bavi. Mislim da se pisanje nikada ne može u
potpunosti naučiti i savladati jer se uvek otvaraju novi horizonti, nove vizure
– naravno, ako je autor voljan da za njima traga.
3.
Šta Vas je inspirisalo da spojite signalizam s naučnom fantastikom u svom stvaralaštvu?
Do
signalizma, neoavangardnog pokreta koji je šezdesetih prošlog veka osmislio i
pokrenuo Miroljub Todorović, došao sam kroz poeziju. U srednjoj školi nam
savremena poezija nije predstavljana, odnosno, „otkriveni“ su nam poneki
pesnici koji su bili po volji tadašnjim socijalističkim pedagozima. Tako sam
sve bogatstvo poezije između dva svetska rata (nadrealizam, zenitizam…) morao
da otkrivam sasvim sam i to na svoje veliko oduševljenje. Prateći trag
avangarde u drugoj polovini XX veka stigao sam do brojnih pesničkih inovacija i
– signalizma. U obilju različitih poetika koje je signalizam otkrivao bilo je
mesta i za naučnu fantastiku (Todorović je napisao poeme „Planeta“ i „Put u
Zvezdaliju“), odnosno za sve novotarije koje su odražavale duh savremenosti i
najave budućnosti (davne 1970. godine Todorović je, u saradnji sa kompjuterom,
stvorio pesničku knjigu „Kyberno“; on je načinio spiskove reči koje je uneo u
kompjuter, a potom je mašina te reči slagala u stihove prema
programima-generatorima verovatnoće. Rezultat je, uz minimalne Todorovićeve
intervencije, bio fascinantan jer je otkrio sasvim nove značenjske slojeve
jezika odnosno neverovatne slike i metafore). Konačno, ne manje važno,
Todorović je bio i ostao otvoren za nove glasove i ideje tako da sam uspešno
sarađivao u publikacijama koje je objavljivao.
4.
Kako biste opisali svoj doprinos domaćoj književnoj sceni?
Doprinos
(ako ga ima) može se svesti na pokušaj ukazivanja da, pored establiranih, ima i
drugih načina da se misli i piše.
5.
Koji je bio najveći izazov s kojim ste se suočili na početku karijere kao pisac
i kritičar?
Najveći
izazov je na oba polja bio isti – ostati veran svojim interesovanjima i
afinitetima, „terati dalje“ uprkos nerazumevanju, potcenjivanju, ignorisanju,
„dobronamernim savetima“ koji kažu da ono što smatrate da je vredno u stvari
ništa ne valja pa je najbolje da se okanete ćorava posla, ne talasate već ili
potpuno odustanete od pisanja ili se priklonite određenoj grupi-klanu, njihovoj
poetici i interesima.
6.
Kako vidite ulogu fantastike u savremenoj književnosti u odnosu na period kada
ste počeli da pišete?
Ako
se uopšte može govoriti o ulozi, onda je ona pre tridesetak godina bila u
subverzivnom „kontrategu“ sveprisutnom realizmu (jer je otvarala i druge nivoe
stvarnosti i svesti). Danas je premoć realističkog ključa u literaturi
poprilično uzdrmana (što zbog nadiranja fantastike što zbog postmodernističkih
pomaka) dok je fantastika dobrim delom pod pogubnim uticajem komercijalnosti.
7.
Koji pisci ili umetnici su najviše uticali na Vaš stil i zašto?
Moje
lektire su bile raznovrsne, od avanturističkih do krimi romana, svih vrsta
žanrovske fantastike, magijskog realizma i realističke proze svih epoha, mnogo
poezije, sociologije, psihologije i psihijatrije, antropologije i filozofije,
pa su brojni autori koji su mi „zapali za oko“ i ne bi bilo ni dovoljno vremena
ni dovoljno mesta da ih pobrojim – i svakako bih nekoga zaboravio. Mnogo je
pesnika, prozaista, strip autora, slikara, kompozitora i bendova, filmskih
režisera prošlo „kroz moje prste“ i ostavilo tragove na koje su se nadovezivali
sledeći i sledeći i tako do dana današnjeg. Svako ko mi je otkrio nešto novo,
drugačije teme, drugačije stilove, vizije i vizure, rakurse, načine gradnje
svetova, zapleta i raspeta, vođenja dijaloga… Svako je dodao bar zrnce, kockicu
u moju mentalnu mapu i za to sam im zahvalan. Mogu samo da se nadam da će i
moje pesme i priče nekome otkriti koju trunku lepote ili znanja.
8.
Kako je pravno obrazovanje oblikovalo Vaš pristup književnosti?
Jednom
rečju – nikako.
To
je sasvim drugo lice stvarnosti; obrazovanje je rezultiralo diplomom koja je
ulaznica za realnost u kojoj sam ja najamnik (proleter) koji prodaje svoje
znanje i zdravlje za nadnicu koja će finansirati moju bazičnu fizičku
egzistenciju, pa ako to bude zadovoljeno, moći ću da čitam ono što želim i
stvaram ono što želim (pošto se ja ne bavim estradnom ili
politikantsko-poltronskom literaturom nisam interesantan ni komercijalnim
izdavačima ni državi, pa ne mogu računati da ću biti potpomognut ili tetošen sa
te strane).
9.
Šta smatrate svojim najvećim dostignućem u karijeri do sada?
Ako
to gledamo formalno, onda su najveća dostignuća uvrštavanje u Antologiju
signalističke poezije „Planetarni signalizam“ Dušana Stojkovića, u „Nadzemlje
onostranog – Nova srpska fantastika – hrestomatija“ Save Damjanova i u kuvar
„Kod srpskog pisca“. Dobio sam i nekoliko nagrada, citiran sam u nekim
stručno-teorijskim radovima o signalizmu i srpskoj fantastici. Konačno – još
nisam rekao svoju poslednju spisateljsku reč…
10.
Kako birate teme za svoje priče i romane – šta Vas najčešće pokreće?
Priče
biraju mene. Naravno, postoje trenuci u kojima pomislim: „ovo je zanimljivo, o
tome bi se moglo pisati“, ali taj tren najčešće potone u podsvest bez vidljivog
traga; ponekad se nekom idejom svesno bavim još nekoliko dana, ali retko kada
nešto konstruišem. Uglavnom sakupljam različite, potpuno nepovezane utiske, a
oni se, kad za to dođe vreme, slože u oblik koji traži moju svesnu pažnju – to
može biti neka rečenica, atmosfera, situacija… No, kad konačno počnem da pišem
ne znam šta će se dalje dešavati već me priča vodi svojim putevima, ja njom ne
upravljam, neretko me iznenadi smerom kojim ide. Znam da neki autori prave
detaljne planove priče/romana (scenoslede) ali ja idem za pričom i zato mi je
važno da na njoj radim svakodnevno, da održavam stvaralački „napon“ jer, ako iz
bilo kog razloga prekinem sa pisanjem na duže vreme, kad se vratim tom rukopisu
ne znam o njemu ništa, stran mi je, ne mogu da uđem u njegov „radni mod“ i on
ostaje nedovršen; takav rukopis ostavljam „za bolje dane“, kada ću pokušati da
ga oživim, ali to se ne dešava tako često jer nove priče traže svu moju pažnju…
Inicijalne
ideje mogu doći iz svih oblasti, a kada se priča formira, onda, prema potrebi,
tražim informacije. Na primer, za roman „Ljudska grla ili Levoruki“ trebale su
mi informacije o tome kako su nacisti planirali da će izgledati njihov Rajh kad
pobede, kako će organizovati život u miru, u gradovima i selima, kako će
funkcionisati privreda… I bilo je mnogo ideja, čak sasvim oprečnih, od visoko
industrijalizovanog društva do povratka u nekakav modernizovani feudalizam.
Ponešto od pročitanog sam iskoristio u romanu, dosta toga nije se uklopilo u
priču.
Drugi
primer – priča „Jesen Skupljača“ sklopila se kada su se slike vrana koje kruže
oko crkvenog tornja nadovezale na TV emisiju o slepim miševima i njihovom
preživljavanju zime (oni se skupljaju na jednom mestu, u centru klupka su
mladi, oko njih odrasli, a spolja su starci koji će se smrznuti ako hladnoća
bude oštra) da bi se sve uklopilo sa idejama iz Blišove knjige „Zvezdane spore“
o modifikacijama ljudi u zavisnosti od planete koju osvoje.
Konačno,
kako će se i zašto baš tako „sklopiti kockice“ zavisi od onog tajanstvenog,
mističnog, neobjašnjivog zrnca invencije, ludila, kreativnosti (koje zovu
talenat), a koji ili imate ili nemate.
Da
ne bude zabune, ovo je moj lični „modus operandi“, dakle nije ni univerzalan ni
pretežan. Svaki autor nalazi svoje načine rada već prema karakteru, talentu,
raspoloživom vremenu…
11.
Koji je bio najteži projekat na kojem ste radili i kako ste ga prevazišli?
U
poeziji i prozi nema težine već izazova i traganja da se oni savladaju; a to
traganje za rešenjem nikako mi nije bilo teško. S druge strane, najduže sam i
najsistematičnije radio na teorijskim knjigama kakve su „Čitanje signala“, „101
lice fantastike“, „Prilozi za istoriju novije srpske žanrovske književne
fantastike“, odnosno knjigama eseja „Tri oka u glavi“ i „Istorija bez I“.
12.
Kako usklađujete pisanje proze, poezije, kritike i uređivanje?
Već
ste mogli primetiti nisam previše metodičan pa, shodno tome, ne usklađujem
radove na poljima poezije, proze i kritike (uređivanjem se sve ređe bavim, više
nisam član redakcije nijednog glasila – a bilo me je u redakcijama „Košave“,
„Patagonije“, „Orbisa“, „Kulture 011“, „Našeg traga“… – nemam posebnih planova
na tom polju). Dakle, stvari idu spontano, svojim tokom, uslovljene
inspiracijama za stihove ili prozu, potrebom da se o nekoj valjanoj knjizi ili
stripu koji su stigli do mene napiše nekoliko redova (ja i dalje prvo pročitam
knjigu pa napišem prikaz; o slabim knjigama ne vredi trošiti ono malo prostora
u glasilima). Istini za volju, proza je tu najzahtevnija jer traži mnogo
vremena za realizaciju, pa zato trpe druge rabote, ali tu se ništa ne može… Uz
sve to mora se raditi i na redovnom pravničkom poslu, putovati do tamo i nazad,
mora se baviti i tekućim svakodnevnim trivijalijama… Deluje komplikovano, a
tako i jeste. Neretko otkidam od sna, zapostavljam kućevne, pa i
socijalno-društvene obaveze. Što bi rekao Vlada Bulatović VIB: „Intelektualni
rad je fizički neizdrživ“.
13.
Šta mislite o stanju književne kritike u Srbiji danas, posebno u vezi s
fantastikom?
Ozbiljno
pitanje – težak odgovor. Najpre da razlučimo pojmove: kritički tekstovi,
prikazi i pres-materijal. Ovog poslednjeg ima najviše, dobijete ga od izdavača
i plasirate u medijima (novine, internet, TV) ali to je – propaganda (došla od
strane zainteresovane da proda robu što više i što pre). Prikaz je kratka
kritika prilagođena novinskim formatima i prostorima (nekada su sve ozbiljne
novine imale kulturne strane i svoje kritičare). Prikaz je prodorniji jer „ide“
u popularne medije; kada sam ja počinjao da ih pišem pravilo je bilo –
prikazuju se knjige koje nisu starije od godinu dana. Kritike su objavljivane u
časopisima, nisu bile vremenski i prostorno ograničene, ali im je domet bio
mali jer su tiraži i dostupnost časopisa takvi. Pojedini kritičari su u XIX i
XX veku imali statuse književnih bogova i sudija koji su pisce uvodili u
literarnu besmrtnost (tako je bilo su Srbiji, ali i Francuskoj, Engleskoj,
Rusiji…).
Ovakva
infrastruktura je „radila“ od XIX veka kroz ceo XX vek, dograđivana je i širena
na nove medije (radio, televizija), ali udar XXI internet veka – nije
preživela. Živimo u prelaznom periodu, u mešavini starog (koje nije nestalo) i
novog (koje nije dovoljno profilisano). U Srbiji papirni časopisi za
književnost i umetnost nestaju ili izlaze neredovno, internet časopisi brzo
nastaju i često još brže nestaju; retki su književni sajtovi koji uspevaju da
održe kontinuitet. Kritički tekstovi se uglavnom štampaju u tematskim
zbornicima izdatim u simboličnim tiražima. Dnevne novine koje i dalje imaju
stalne književne rubrike mogu se prebrojati na prste – „Politika“, „Dnevnik“,
„Večernje novosti“… Kad ima prostora na novinskim stranicama štampa se pres
materijal. Konačno, retki su izdavači koji šalju primerke knjiga kritičarima
(što je ranije bila redovna praksa); oni preferiraju objavljivanje
pres-materijala i to odmah po objavljivanju knjige dok je proizvod „svež“.
Ako
sve rečeno prebrodimo možda pročitamo neki prikaz/kritiku – ako ima ko da ih
napiše. I sa tim segmentom priče u žanrovskoj fantastici smo baš kuburili:
ljudi su se nećkali (i pisali bi i ne bi), a oni koji jesu pisali nisu dugo
izdržali. Pisanje prikaza/kritika nije naivna rabota: valja formulisati stav i
temeljno i logično ga obrazložiti (bio on pozitivan ili ne), staviti knjigu u
kontekst autorovog opusa, tekuće produkcije, istorijskih iskustava… Poželjno bi
bilo da sve to bude razumljivo i čitaocu koji nije završio opštu i uporednu
književnost.
Kritika
spada u tzv. sekundarnu književnost i ima svoju ulogu na literarnoj sceni pa je
ne treba omalovažavati ili bagatelisati. Ovdašnja tekuća fantastičarska scena
je poprilično difuzna i razbarušena, pa je i kritika takva.
14.
Koji savet biste dali mladim piscima koji žele da eksperimentišu u
književnosti?
Pišite
onako kako mislite da treba i ne mislite ni o eksperimentu ni o posledicama
nego – punom parom napred!
15.
Kako vidite budućnost avangardne književnosti u Srbiji u narednih deset godina?
Avangarda
je večita mladost koja menja dotadašnji uspostavljeni red veličina i vrednosne
lestvice. Književnost je živa materija koja mora da se razvija i menja kao što
se razvija i menja svet u kome postoji. Nove generacije donose drugačiju
osećajnost i iskustva koje unose u literaturu. Naravno, avangarda nije bila
niti će biti opšte prihvaćena jer oni koji su na pozicijama moći i koji su
odrastali u drugim vremenima ne žele promene. Kako to reče jedan od Klarkovih
zakona: „Ako stariji naučnik tvrdi da nešto nije moguće, to je sigurno moguće“.
A Čerčil je tvrdio da je svako revolucionar u mladosti i konzervativac u
starosti. Dakle, dok je novih generacija biće i avangardnih promena; to ne
znači da su svi mladi po definiciji avangarda, čak naprotiv, pošto moraju da
uđu u postojeći sistem većina će odabrati već proverene puteve i nastaviti
„stazama slonova“ bez imalo invencije što će im doneti uspeh, nagrade, velike
tiraže… Ali, oni koji se ne mire sa starim „vuku“ napred pošto će, posle nekog
vremena, njihovi pomaci ipak biti uvaženi.
Ipak,
da ne bude zabune – avangarda nije „rezervisana“ samo za mlade. Ima
avangardista i u zrelim godinama – pomenuću primer Miroljuba Todorovića kao već
pola veka osvedočenog avangardiste ili Ljubiše Jocića, doživotnog avangardiste.
Postoje umetnici koji nikad ne prestaju da tragaju za novim, drugačijim,
eksperimentišu, koji se ne mire sa dostignutim…
Dakle,
avangarde je bilo i biće.
16.
Da li je bilo dela koje ste odbili da napišete ili objavite, a kasnije
zažalili?
Sve
što sam želeo da napišem – napisao sam. Ne možete odbiti da napišete pesmu ili
priču jer bi to značilo izneveriti sebe, ali i milosti koju vam je pesma/priča
darovala time što vam se „ukazala“.
Početkom
devedesetih napisao sam nekoliko eksperimentalnih romana koje nisam nikome
nudio jer sam bio svestan da niko neće hteti da ih objavi; jedan od njih „Novi
Vavilon, prosa brutalis“ ipak je, nekoliko godina kasnije, izašao u Kanjiži
zahvaljujući razumevanju urednika Ljubomira Đukića, sjajnog pesnika koji je bio
naklonjen literarnim eksperimentima. Romani „Perfektni perfekt“ i
„Fundamentalni posmatrač“ izašli su 30 godina posle nastajanja kao bibliofilska
izdanja; izdržali su vremensku proveru jer su i dalje sveži i provokativni,
vreme ih nije pregazilo.
Da
li autor može da zažali što je objavio neko delo? Bilo je pisaca koji su se
odrekli svojih prvih knjiga. Nije retko da pisci u poznijim godinama
„prepravljaju“ ranija dela, posebno u izdanjima izbora pesama ili priča. Da li
je to varanje, naknadno prepravljanje istorije, naknadna pamet? O tome svaki
pisac mora sam da donese odluku. Odricanje od ranijih zabluda je moguće, ali će
uz knjige sa konačnim verzijama i dalje postojati i primerci onih kojih su se
pisci odrekli ili ih prepravljali, pa je to „pokajanje“ vrlo ograničenog
dometa.
17.
Koliko je važan lični pečat pisca u stvaranju novih svetova?
Ako
pod „ličnim pečatom“ podrazumevate jedinstveni, prepoznatljivi autorski rukopis
(dakle, mentalni sklop i vrednosni sistemi, gradnju i tretman teksta) i odgovor
je jasan: samo dela sa neponovljivom ličnom notom su vredna pažnje. Ostalo je
konfekcija, serijsko štancanje robe koje „izvode“ najamnici (bar dok ih ne
zamene veštačke inteligencije). Borhesove priče su neverovatne, jer je on bio
genije i to se prepoznaje pri svakom čitanju; njegova literarna magija je
neponovljiva; Borhes raspoređuje poznate činjenice tako da one deluju kao da su
izmišljene (drugi autori se trude da svoje izmišljanje predstave kao realne,
stvarne). Fantastika daje mogućnost stvaranja novih svetova i tada taj „lični
pečat“ može da se potpuno „razmaše“, naravno ako pisac ima „lični pečat“.
18.
Kako se nosite s kritikama na račun Vaših radova, posebno onih
eksperimentalnih?
Kritika
je dvosmerna ulica. Kritičar analizira delo, otkriva njegove vrline i mane i
obrazlaže svoje stavove zašto je nešto dobro ili nije. S druge strane, pisac
čitajući kritiku otkriva kritičareve „slabe tačke“, njegova ograničenja,
sposobnosti i nesposobnosti da nešto uoči odnosno previdi; na osnovu tih
„pluseva i minusa“ pisac se određuje prema kritici. Činjenica je da delo zna
više od svog pisca odnosno da krije značenja koja će otkriti neko nezavisan.
Ako kritika ukaže na to značenje, onda je za pisca to dobra kritika.
„Eksperimentalna
dela“ traže mnogo temeljniju kritiku jer se moraju pozabaviti još jednim nivoom
– inovativnošću knjige, odstupanjem knjige od uhodanih formi što podrazumeva
ozbiljniju teorijsku „potkovanost“ kritičara. Vrlo sam uvažavao takve tekstove
o svojim knjigama.
Kritika,
konačno, može da bude vrlo zabavna. Jednom prilikom sam, u prikazu moje priče
„Poseta“, nazvan (iz pera izvesnog crnogorskog kritičara), ni kriv ni dužan,
srpskim nacionalistom koji se ne odriče ratno huškačke tradicije. To je bilo
groteskno.
19.
Šta za Vas znači biti književnik koji non-stop prelazi granice uobičajenog?
Znači
ponašati se – prirodno. Dakle, tragati za neočekivanim, novim i drugačijim u
svetovima oko sebe i svetovima u sebi. Dakle, radovati se i strahovati,
iskušavati svoje (ne)moći i (ne)sposobnosti.
20.
Kako biste opisali razvoj fantastike u Srbiji od njenih početaka do danas?
Posle
dugog niza usamljenih zanesenjaka koji nisu nailazili na širi odziv kod publike
i kritike, krajem XX veka stasala je čitava generacija fantastičara koji su
počeli borbu za svoje mesto pod literarnim suncem.
21.
Koliko su domaći autori doprineli žanru u poređenju s uvoznim uticajima?
Domaći
autori žanrovske fantastike su vrlo brzo našli svoj glas i teme odnosno
situirali su dela na „domaći teren“ kako prostorno tako i
„karakterno-mentalno“; dakle, nisu „presadili“ obrasce već su u priče/romane
uneli našu nacionalnu istoriju kao temelj nekih stavova i modela ponašanja
odnosno pozvali se na ono što se naziva nacionalnim osobinama. Tako su stvorene
situacije i u njima junaci koji su prepoznatljivi i uverljivi; taj „domaći
štimung i šmek“ daje životnost ovdašnjoj fantastici i to se nije moglo dobiti
od stranih uzora čiji je značaj i uticaj neupitan.
22.
Koji je bio ključni trenutak u istoriji srpske fantastike po Vašem mišljenju?
To
je svakako formiranje Društva „Lazar Komarčić“ koje je okupilo čitavu
generaciju pisaca koji su se nedvosmisleno deklarisali kao pisci žanrovske (pre
svega naučne) fantastike i dela objavljivali kao žanrovsku literaturu. To je
bio veliki iskorak u odnosu na fantastičare-pojedince iz prethodnih decenija.
Iako smo još početkom XX veka dobili prvi roman (Komarčić, „Jedna ugašena
zvezda“) i dramu (Ilić, „Posle milijon godina“) njihov uticaj na savremenike
bio je minimalan; tek se u Društvu „Lazar Komarčić“ stvorila-okupila kritična
masa koja je pokrenula promene. Kasnije je podrška stigla i iz tabora
glavnotokovskih pisaca (Pekić sa svojim žanrovskim fantastičkim romanima). I,
kako se to kaže – više ništa nije bilo isto…
23.
Kako su signalizam i avangarda uticali na razvoj domaće fantastike?
Uticali
su utoliko što su signalizam i avangarda piscima i čitaocima na primeru
pokazivali da fantastika postoji izvan žanra, da se o pojedinim temama može
misliti i pisati izvan žanrovske ikonografije, a da to bude valjana literature.
24.
Da li smatrate da je zlatno doba fantastike iza nas ili tek predstoji?
Šiler
je pisao: „Samo fantastika ima večnu mladost. Ono što se nije dogodilo nigde i
nikada, ne može da ostari”. Dikens je u „Priči o dva grada“ napisao: „Bilo je
to najbolje doba, bilo je to najgore doba“. Ergo – fantastike je bilo, ima je i
biće je. Naravno, ona se menjala i menjaće se. Biće u žiži interesovanja
publike ili skrajnuta, ali će opstajati. Oni koji su pre desetak godina
govorili i pisali da je „sa naučnom fantastikom gotovo jer danas živimo naučnu
fantastiku“, u najboljem slučaju su konstatovali da je naučnoj fantastici kakva
je pisana „odzvonilo“ i da je vreme za novu naučnu fantastiku.
25.
Kako su društveni i politički konteksti oblikovali fantastiku u regionu?
U
vreme socijalističke države imali smo, zahvaljujući geopolitičkoj poziciji,
uvid u naučnu fantastiku koja je nastajala i na Istoku i na Zapadu što je bila
velika prednost. Istina, obe strane su prolazile kroz uredničke „filtere“ koji
nisu uvek bili preterano kvalitetni, pa je ono što se dobijalo bilo prilično
okrnjeno, ali još uvek bogato. Talas privatnih izdavača doneo je prevagu
Zapadne strane, ali je dobijen njen širi i dublji uvid, npr. „otkriven“ nam je
Novi talas (koji je već bio klasika), išli smo u korak sa „sajberpankom“…
Sankcijske i ratne devedesete, odnosno, propast zajedničke države nas je i na
ovom polju ozbiljno usporio, naročito kad su mali privatni izdavači počeli da
se proređuju. Današnji veliki komercijalni izdavači se, u objavljivanju
fantastike, prevashodno vode bestseler listama tako da ponovo imamo „rupe u
znanju“ koje teško da će biti popunjene prevodima…
S
druge strane, domaći pisci su mogli da čitaju fantastičarske knjige s oba krila
i to im je dalo širu i dublju sliku žanra, njegovih dometa i mogućnosti.
26.
Koji su najveći izazovi s kojima se suočavaju pisci fantastike u Srbiji danas?
Pisac
pre svega mora da raščisti sam sa sobom da li želi da piše fantastiku ili da
ode nekim drugim (unosnijim) literarnim putem. Ako reši da bude fantastičar
sledeći stepenik je odluka da li će to biti sve vreme ili povremeno; oba puta
imaju svoje vrline i mane mada publika baš ne voli one koji sede na dve
stolice. Konačno, pitanje je da li će se pisac povoditi za traženim sadržajima
ili „terati po svome“. Svi ovi izazovi su uvod u onaj najveći, a to je izazov
trajanja, neodustajanja uprkos teškoćama sa pisanjem i još većim sa
objavljivanjem, sa omalovažavanjima svih vrsta ili sa potpunim mukom publike i
kritike. Mnogo je onih koji lepo počnu, ali brzo odustanu jer ne mogu da izdrže
sva iskušenja.
27.
Kako ocenjujete uticaj filmske i stripovske fantastike na književni žanr?
Uticaj
je blagorodan ako piscima otkrije nove teme ili nove taktike pripovedanja.
Uticaj nije tako blagorodan ako se pisci povedu za komercijalnim obrascima po
kojima su stvoreni bezbrojni filmski blokbasteri ili stripovski hit-serijali.
28.
Koji domaći klasik fantastike biste izdvojili kao obavezan za čitanje?
Svi
domaći pisci fantastike su obavezni za čitanje, od Komarčića (i onih pre njega)
do danas. Zašto? Da bi čitaoci shvatili da je fantastika deo istorije ovdašnje
literature odnosno deo sadašnje literarne scene. Da na ovim temama niko iz
sveta nema tapiju i da je domaća fantastika i dobra i manje dobra, ali da
postoji. I od dobrih i od slabijih će se nešto naučiti – zašto su jedni dobri,
a drugi nisu. Ako čitamo dobre i slabe svetske fantastičare zašto ne bismo i
naše? Znači, čitajte sve domaće fantastičare – uostalom, nažalost, nema ih,
sveukupno, previše u odnosu na romantičare ili realiste.
29.
Da li nostalgija za starim delima fantastike ima ulogu u njihovom očuvanju?
Nostalgija
je žal za detinjstvom i mladošću, za vremenom kada smo, uzbuđeno i oduševljeno
otkrivali nove svetove. Odrastanje donosi iskustvo i „veliku kilometraža u
čitanju“ pa nas je sve teže oduševiti nečim novim. A to oduševljenje se ne
zaboravlja i zato se rado sećamo starih knjiga iako one ne moraju biti – a
najčešće i nisu – umetnički mnogo valjane. Tako stižemo u paradoksalnu
situaciju da nas nostalgija vezuje za knjige za koje, trezveno, znamo da nisu
mnogo vredne, ali jesu deo naše lične, sentimentalne istorije koje se svako
drži dok je na ovom svetu (pa bio on najbolji od svih svetova, kako je govorio
Montenj ili je najgori od svih – a drugih i nema, kako je smatrao Lem).
30.
Kako ste došli na ideju za roman Dvostav i šta ste želeli da postignete tim
delom?
Najjednostavnije
objašnjenje je – slobodnim asocijacijama. „Dvostav“ je vežba iz satire
kombinovana sa metatekstualnošću, intertekstualnošću i autoreferentnošću.
Preciznije: umetnička se dela (knjige, filmovi, stripovi) slažu u glavi onoga
ko ih je „konzumirao“ i međusobno povezuju stvarajući jedni drugima „pozadinu“
što im, pojedinačno, daje nova, dodatna značenja. U nekom trenutku u ovu
difuznu sliku se umeša i nova piščeva ideja i – pisanje krene podrazumevajući
znanja o drugim i sopstvenim delima koja će eventualnom čitaocu produbiti
doživljaj čitanja ako je i on upoznat sa delima koja je direktno pominju ili
koja se pojavljuju na druge načini (aluzije, parodiranje…). Tako se gradi
svojevrsna alternativna literarna stvarnost kakvu je Filip Hoze Farmer stvorio
u svom „Vold Njuton femili“ konceptu koji je putem tzv. „krosover “ literature
povezao mnoštvo junaka od Tarzana, Doka Sevidža, Šerloka Holmsa, Fileasa Foga,
Solomona Kejna i Senke do Sema Spejda, Arsena Lupena i Džejmsa Bonda. Meni je
to bila i jeste izuzetno zavodljiva ideja koja dozvoljava mašti da se razmaše i
stvori zabavne i vrlo intrigantne priče.
31.
Šta Vas je inspirisalo za zbirku U odvajanju, koja je proglašena knjigom
godine?
„U
odvajanju“ je profilisanija od „Jeseni Skupljača“ jer je fokusirana na tri „teritorije“
-dešavanja na zemlji, u orbiti i „između“ u virtuelnim bespućima. Akteri su
mali, trivijalni ljudi koji moraju da se ozbiljno bore za svoje mesto pod
suncem odnosno samosvesni kompjuterski programi (dakle, „usmerene“ veštačke
inteligencije) koji takođe moraju da se izbore za sopstveno postojanje. Cilj je
dakle univerzalan kao i metod za njegovo postizanje – borba.
32.
Kako ste gradili atmosferu u Jeseni skupljača i koliko je signalizam uticao na
tu zbirku?
Zbirka
„Jesen Skupljača“ bila je svojevrsni presek kroz moj dotadašnji pripovedački
opus. Zbog toga je pomalo „šarena“ kako tematski tako i stilski jer sam se
(nadam se) vremenom spisateljski razvijao (dakle, navežbao sam neke metode i
taktike pisanja, što znači i signalistička iskustva) odnosno (nadam se) dublje
sagledavao dešavanja i svetove u pričama.
33.
Kako birate stil pisanja – da li više težite poetskoj ili narativnoj formi?
Kako
rekoh – priča bira mene, a svaka priča ima svoj glas-stil i dok ga ne nađem ona
neće da napreduje – da se napiše, zapinje, tapka u mestu. Kad se otkrije njen
glas sve ide glatko. I tada je potpuno nebitno da li je glas-stil poetskiji ili
narativniji. Može se priča pisati „na silu“, glasom koji je pisac isplanirao,
ali to uglavnom ili ostane nedovršeno ili, ako je završeno, nije dobro. Zato
autor mora da sluša svoje nerođene priče. U poeziji se ovaj problem lakše
razrešava – nezgrapna, neuravnotežena pesma se precrta i piše nova, i nova, sve
dok pesma „ne dođe na svoje“. Prozaista koji „istera“ 30 ili 50 strana nerado
sve to baca u koš i kreće ispočetka. Ali, kad uvidi da po starom dalje ne ide,
mora da se vrati.
34.
Koji je bio najneobičniji tekst koji ste napisali i šta ste iz njega naučili?
Koje delo smatrate svojim najuspešnijim eksperimentom i zašto? Koje od Vaših
dela smatrate najličnijim i zašto?
Intrigantna
pitanja traže težak odgovor. Bilo je više takvih najneobičnijih tekstova. Za
moju pesničku stranu to je, recimo, knjiga „Ortodoksna opozicija alternative
slobodnog izbora – artefakt 1“ koja mi je otvorila dveri iza kojih se stihovi
čitaju u svim smerovima višestrukih značenja; ili knjiga „Protoplazma“ koja je
spojila mitsko i postapokaliptično; ili… (dosta)
U
prozi se dosećam razbarušenog „Perfektnog perfekta“, „Mudrijaša“ koji su iz
proze ušli u strip, „Unezverijade“ kao spoja „dizelpanka ” i neoavangarde,
„Leda“ u kome je stvoren funkcionalni trojedni jezik (srpsko-englesko-nemački);
konačno, svojevrsna trilogija „Četiri reke izviru u raju“-„Ka kraju sveta,
Ksander“-„Kraut ili saće“ pokušava da tekst kondenzuje značenja tako da je on
„veći od zbira svojih delova”; ili… (dosta)
Šta
je od svega pomenutog ili nepomenutog najuspelije (ili naj-ne-uspelije) trebalo
bi ipak da odredi neki čitalac ili kritičar.
Šta
je od svega pomenutog ili nepomenutog najličnije je krajnje
diskutabilno-pogodbeno: u svakoj pesmi i priča ima bar delić pisca, neko put
veći neki put manji.
35.
Kako se nosite s preplitanjem realnog i fantastičnog u svojim pričama?
Realno
i fantastično možemo tretirati kao primer funkcionisanja Hajzenbergovog
principa neodređenosti (ako gledate čestice nećete videti talase i obrnuto, a
sve vreme je to jedan fenomen); što bi rekli – to su dva lica istog novčića.
Praktično, u mom slučaju to znači da priča odlučuje gde će i kako će ići i
razvijati se a da bi „funkcionisala” treba joj i realno i fantastično; ako ima
samo jedan elemenat nepotpuna je, krnja…
36.
Da li ste ikada sarađivali s drugim umetnicima na vizuelnoj interpretaciji
Vaših dela i kako je to izgledalo?
Sarađivao
sam i sarađujem sa strip umetnikom Franjom Strakom. On je pravi alternativac,
lucidan i razigran, večno u potrazi za novim izazovima – i tako radi već 30 i
kusur godina. Njemu su „legle” neke moje šaljive priče pa ih je pretočio u
razbarušene stripove što se meni dopalo. Onda sam ja napisao scenarija za
nekoliko veselih strip epizoda o Mirku i Slavku (tačnije NeMirku i DaSlavku),
ponešto od toga je nacrtano i objavljeno ponešto je u radu i – to se nastavlja.
Postupak je vrlo jednostavan: pošaljem scenario, a Straka ga nacrta i pošalje
mi strip, ja ponekad dam neku sugestiju, a generalno me zabavlja kako je on
reči pretvorio u slike.
A
nedavno sam saznao da je strip crtač Grabovski pre tridesetak godina nacrtao
strip po jednoj od mojih priča o Lepom Nanku, postapokaliptičnom antiheroju
(crtež je tuširao Vostok). Bilo je lepo i prijatno iznenađenje videti te table.
U tom poduhvatu moja uloga je bila da ne znam da se to radi, što nije bilo
teško.
37.
Koji projekat biste voleli da ostvarite u budućnosti, a još ga niste započeli?
Imam
ideje za neke priče koje mogu da „porastu” u novele ili romane. I za neke nove
pesničke knjige.
38.
Kako procenjujete uticaj Vaših dela na domaću publiku i kritiku?
Prvo
bismo trebali biti sigurni da uticaja uopšte ima, a za to bi trebalo pitati
čitaoce mojih knjiga (ako ih ima) i kritičare (kojih ima).
Uticaj
na čitaoce je – poguban; više puta sam čuo tvrdnje da ih maltretiram (niko od
njih nije rekao zašto ih čita ako ga maltretiraju, jer ne verujem da je
čitalački mazohizam tako raširena pojava).
Uticaj
na kritičare uglavnom je (za promenu) poguban, jer ih tera da se dodatno
potrude u nameri da otkriju o čemu je knjiga i to pokušaju da objasne čitaocima
kritika (kojih je manje od čitalaca knjiga). Naravno, nekolicina kritičara
sasvim se dobro snalazi u tumačenjima mojih (zlo)dela.
39.
Koliko su visoki troškovi izdavanja knjiga u Srbiji, posebno za nišne žanrove
poput fantastike? Kako upravljati finansijskim izazovima pisanja i izdavanja
eksperimentalnih dela?
Odgovor
na ova pitanja je malo kompleksniji.
Ima
tu nekolicina problema i dilema.
Pre
svega je tu psihološki problem. Autor je uložio značajan napor da stvori delo,
a onda se našao pred ozbiljnim mukom – kako delo objaviti? Ako se knjiga ne
objavi u nekom roku (koji je kod svakog pisca različit) ona prerasta u traumu,
naročito izraženu kod mlađih autora, i često postaje prepreka za dalje
stvaranje. Kao rešenje ove situacije nameće se objavljivanje knjige o svom
trošku. Do devedesetih se podrazumevalo objavljivanje knjiga kod zvaničnih
izdavača (među kojima je vladala hijerarhija po važnosti). Samizdati su bili
retki i smatrani za siguran znak da je u pitanju amatersko delo koje nijedan
izdavač nije hteo da štampa. Ratne i sankcijske godine su dovele mnoge državne
izdavače na ivicu propasti, pa su oni počeli da objavljuju knjige koje su autori
u potpunosti ili delimično finansirali. Pojavio se i veliki broj privatnih
izdavača koji su takođe objavljivali knjige čije izdavanje je plaćao pisac.
Hijerarhija državnih izdavača se urušila, pa su mnoge vredne knjige izašle pod
okriljem privatnih izdavača uz veće ili manje finansijsko učešće samih autora.
Objaviti knjigu kod privatnog izdavača ili je sam izdati više nije bilo
sramota. Troškovi štampanja su varirali i zavisili od tiraža i opreme knjige.
Prodaja preko knjižara je bila posebna avantura u kojoj je pisac uvek bio na
gubitku. Bitan pomak na ovom polju desio se pojavom digitalne štampe koja je
dozvoljavala da cena štampe knjige po primerku bude prihvatljiva i u tiražima
od 50-100 primeraka (ranije su ovako mali tiraži bili enormno skupi), što je
omogućilo da pisci lakše sakupe novac i objave knjigu (ako prodaju prvobitni
tiraž uvek mogu da doštampaju novi).
40.
Da li su honorari za pisce i kritičare u Srbiji dovoljni za održavanje
karijere?
Ne.
Na tom polju nije bilo pomaka od XIX veka; čak ni u vreme socijalizma, kada su
se honorari zaista isplaćivali, od njih se nije moglo živeti, pa su pisci
morali da traže uhlebljenje radeći druge poslove.
41.
Koliko izdavači ulažu u promociju fantastike i kako to utiče na njenu
vidljivost?
Koliko
kao čitalac mogu da uočim izdavači promovišu knjige za koje očekuju da će se
dobro i brzo prodavati – svetske hitove i knjige ovenčane raznim nagradama.
Knjige iz „drugog reda“ dobijaju standardizovanu pažnju. Na primer, prve knjige
G.R.R. Martina iz serije „Pesme vatre i leda“ bile su u „drugom redu“ ali kada
se pojavila TV serija „Igra prestola“ odmah su počašćene ozbiljnim promotivnim
kampanjama, jer su i očekivanja od prodaje porasla.
42.
Kako se nosite s fluktuacijama u potražnji za Vašim knjigama?
Nema
načina da uopšte pratim ritam prodaje, tako da je ovo pitanje van mog
interesovanja.
43.
Da li je pisanje kritičkih tekstova finansijski isplativo ili je to više stvar
strasti?
Nije
isplativo ali – ne piše se da bi se isplatilo. A pisanje bez strasti je
rutinsko štancovanje tekstova.
44.
Koliko su troškovi istraživanja značajni za Vaš rad, posebno u fantastici?
Za
sada troškovi istraživanja ne utiču na ono što pišem.
45.
Kako optimizujete vreme i resurse između pisanja, kritike i uređivanja?
Optimizovanje
mi nije previše poznat pojam. Ustajem sat ranije, a ležem sat kasnije.
46.
Da li ste ikada morali da odustanete od projekta zbog finansijskih ograničenja?
Još
uvek ne.
47.
Kako vidite ulogu države ili institucija u podršci piscima fantastike i
avangarde?
Država
i njene institucije najviše vole mrtve pisce jer oni ništa ne traže, niti mogu
negde nešto da „zabrljaju”. Bavljenje još uvek živim piscima država je
prepustila specijalizovanim kulturnim institucijama, a tu i dalje važi princip
„ko je bliži vatri taj se ogreje”; dakle, manjina kako-tako živi od
institucija, a većina pisaca se snalazi kako zna i ume da preživi, leči se,
skući…
S
druge strane, država (čitaj, pokrajina, gradovi…) raspisuje konkurse za pomoć u
objavljivanju knjiga, a izdavači nude prvenstveno dela domaćih pisaca, pa
verovatno, i dela avangardista i fantastičara. Tako da oni retki odabrani
autori mogu da kažu da država pomaže njihov rad. Da li je to dovoljno? Pomoć
nije ni blizu onolika koliki je značaj literature kao jednog od bitnih obeležja
nacionalnog identiteta.
48.
Kako vidite ulogu nišnih žanrova poput fantastike u obogaćivanju domaće
književne scene?
Već
sam rekao da su realizam i fantastika dva lica istog novčića. Žanrovska
fantastika samo „pojačava” jedno lice novčića, produbljuje ga i širi baš kao
što „krimići” ili „kaubojci” potpomažu realističku stranu.
49.
Šta mislite o dostupnosti avangardnih i eksperimentalnih dela čitaocima u
Srbiji?
Ako
mislite na mogućnost da zainteresovani čitalac dođe do takvih dela onda je ona,
generalno gledano, manja od dostupnosti ostalih knjiga, posebno ukoliko čitalac
želi da ih pozajmi iz javnih biblioteka, a ne živi u nekom od velikih gradova.
Tada tom nevoljniku preostaje da knjigu naruči pouzećem – ukoliko ima dovoljno
para za ovaj „hobi”. „Srećom ” avangarda nije široko prihvaćena i popularna
(jer da jeste ne bi bila avangarda), pa ovaj problem ima tek šačica čitalaca i
to onih najupornijih.
50.
Kako doživljavate odnos između stvaralačke slobode i očekivanja publike?
Očekivanja
čitalaca su raznorodna i podložna trendovima-modama. Pisci koji svoj rad vezuju
za zadovoljavanje očekivanja publike moraju da prave veće ili manje kompromise
na štetu sopstvene slobode. Za mene je stvaralačka sloboda neprikosnovena i dok
se ona „praktikuje”, nema razmišljanja o publici.
51.
Koje nove autore ili teme u fantastici biste voleli da vidite na domaćoj sceni?
Upravo
one autore i teme koji su – sveži, neočekivani, sa drugačijim pogledima na
žanrovske teme i ikonografiju, na svetove oko nas, na svakovrsne budućnosti, na
taj famozni, zagonetni „lik stvari koje će doći”.
52.
Kako vidite ulogu digitalnih platformi u širenju fantastike i avangardne
književnosti?
Digitalne
platforme dostupnije su većem broju zainteresovanih čitalaca, pa samim tim su
„pogodne” za širenje ili popularizaciju nekih sadržaja. Problem je pronaći
valjane platforme među milijardama sajtova koji se nude radoznalom oku.
53.
Koji je sledeći veliki projekat na kojem planirate da radite?
Neke
proze i poezije se „muvaju” po mojim mentalnim bespućima, ali još ništa nije
„iskočilo” i zatražilo da se materijalizuje, još smo u onoj slatkoj fazi neizvesnosti,
oblikovanja i dogradnje. Kako reč slikar u Pazolinijevom filmu „Dekameron“:
„Zašto slikati slike kad je lepše – sanjati ih”.
54.
Da li biste osnovali novi časopis ili platformu za promociju fantastike?
Bio
sam član redakcije više časopisa („Košava“, „Patagonija“, „Orbis“, „Kultura
011“, „Naš trag“) i znam da je to ozbiljan i težak posao koji zahteva timski
rad; pretpostavljam da je isti slučaj i sa elektronskim platformama. Dakle,
svakako bih se upustio u avanturu osnivanja novog časopisa ili platforme,
ukoliko bih mogao da računam na saradnju nekolicine pouzdanih kolega-saradnika.
55.
Kako ocenjujete potencijal mladih domaćih autora u ovim žanrovima?
Koliko
sam upoznat najveći priliv mladih snaga je u epskoj fantastici, pa u hororu, a
nekako najmanji u naučnoj fantastici. Njihove ambicije i dostignuća su
različite – od rutinske, konfekcijske literature pisanih po receptima za
bestselere do retkih (ali vrednih) samosvojnih glasova. Naravno, pošto su
mladi, svi oni mogu da se razvijaju i postanu respektabilni autori ili potonu u
repetativnu produkciju.
56.
Šta mislite o saradnji između pisaca i strip crtača na zajedničkim projektima?
Ako
postoji dobra volja oba autora, saradnju treba započeti i realizovati. Iz nje
će i pisac i crtač izaći bogatiji za novo i dragoceno stvaralačko iskustvo
transformacije jednog medija u drugi.
57.
Kako zamišljate budućnost signalizma u kontekstu savremenih tehnologija?
Signalizam
će koristiti savremene tehnologije kako je to i do sada radio. Tehnologija može
biti izazovna i korisna samo ako postoje ideje u glavi Signaliste.
58.
Da li biste se upustili u pisanje u nekom novom žanru izvan fantastike i avangarde?
Da li razmišljate o pisanju romana koji bi bio potpuni odmak od Vašeg
dosadašnjeg stila?
Već
sam pisao i pišem izvan žanra – i u poeziji i u prozi – i to mi nije strano.
S
druge strane, avangarda je način gledanja na literaturu i svet i ne zavisi od
žanra ili tematike.
59.
Šta biste poručili nekome ko tek otkriva Vaša dela i svet fantastike?
Čitate
na sopstvenu odgovornost i naknadne reklamacije ne primamo.
Gospodine
Bakiću, zahvalni smo što ste nas poveli na ovo inspirativno putovanje kroz Vaš
jedinstveni svet signalizma, fantastike i književne dalekovidosti. Vaša dela
osvetljavaju moć autorskog pogleda na svet i podstiču čitaoce da preispitaju
granice šeste umetnosti i stvarnosti. Kroz ovaj razgovor, dobili smo uvid u
Vašu strast prema stvaralaštvu koje izmiče konvencijama, posvećenost umetnosti
iznad komercijalnih motiva i sposobnost da stvorite prostore gde se poezija i
proza prepliću na neočekivane načine. Vaša tvorevina nastavlja da inspiriše one
koji traže autentičnost i slobodu u književnosti. Hvala Vam na ovom
prosvetljujućem razgovoru i sa nestrpljenjem iščekujemo da vidimo šta donosi
Vaša sledeća spisateljska pustolovina!
Razgovor
vodio Kristijan Šarac
https://fantasticnivodic.com/na-cajanci-sa-ilijom-bakicem/
