"Četiri reke izviru u raju i ine plovidbe" Ilija Bakić - piše Ela Čanji

 

Илија Бакић, „Четири реке извиру у рају и ине пловидбе“

CategoriesКритикеPosted on8. новембра 2020.

 

Пише: Ела Чањи

Зиме Господње 2019. године угледале су своју пучину пловидбе Илије Бакића. Ова пловна збирка (усидрена у издавачкој кући Агора) садржи три новеле: „Прахови ма чији“ (мачији), „Ветар не носи ничије гласове“ и „Четири реке извиру у рају“.

Илија Бакић нам овим зачудним насловима доноси „над-умне“ повести потраге, поигравајући се не само са свешћу и чулима својих (анти)јунака, већ и самих читалаца. Нема линије знане нам стварности која није искривљена до крајњих граница, а када би коначно требала да преломи на једну или другу страну, она се не опредељује ни за једну, већ почиње да стреми увис. Стварност, време, простор и језик постају ишчашење чула, бунило ума, које је можда пут ка нечем надљудском. Тако тематски оквир ових повести постаје управо потрага (за трансцендентним, вишим, божанским;) а главни мотив је пловидба и вода као елеменат који може да премости границе овог и оностраног.

Несигурност у простор и време омета било какво одређење неке смислене радње и дешавања. Ако, условно речено, почетак путешествија и наликује на могућу оријентацију приче, та оријентација се врло брзо губи, остављајући ликове поквареног компаса, полуделе компасне игле. И оне физичке, и оне у глави. Обриси стварности просијавају кроз све више замућену свест ликова и дају једва благе наговештаје нама, посматрачима. Штавише, цела наративна структура и прати линију свести јунака – стога је и читаочева перцепција климава, испрекидана, несигурна у то шта је стварност, шта сан, а шта изнад оба.

Радња и ликови смештени су у псеудоисторијску прошлост, а неки од њих (1. и 3. новела) прате псеудо-научне претпоставке актуелне у том периоду. Кх-ант тражи лешеве против шуљева, експедиција треће приче трага за вртом Еденским, док Усеј тражи „храну за ломаче“. Међутим, сви они ће наћи нешто сасвим неочекивано, сасвим Друго. Свака од потрага завршава као додир са нечим изванљудским. У том контексту, веома је битан простор у који су јунаци смештени и по ком се крећу – то су крајње испоснички предели (пустиња, острво, шума, ?), што онда њихову животну путању ставља у раван подвижника (иако не добровољних или свесних). Простор делује као свесни ентитет који искушава јунаке – телесно и духовно.

Својеврсни аскетизам је битан мотив који измешта ликове из њихове првобитне намере и ставља их на пут који нису бирали. Близина циља захтева жртву у перципирању стварности, губитку осећаја за проток времена, замагљивање свести и несигурност и немоћ језика, али истовремено открива један нови, виши облик битисања. Сећање ликова не може да досегне последњи оријентир познатог простора док се и последња тачка могуће оријентације (звезде) групишу у нека непозната сазвежђа. После одређене аскезе муку тела замењује апсолутна „непотребитост“ хомеостазних потрепштина. Нове реалије које се отварају пред јунацима као да захтевају другачији еволутивни облик да би могле да се појме; љуштење цивилизацијских наслага у виду заборављања или трошности језика, и растакању у онтолошко, примордијално стање. Истовремено, заробљеност у вакууму безвременог трајања доноси надумне спознаје, контакт или сукоб са оностраним, сновита разумевања никад чутих или изговорених језика.

Зачудност прича и менталних стања јунака огледа се у звучном и језичком слоју. Илија Бакић за сваку причу твори особен језик и поиграва се са поетским могућностима истог. Изузетно добро избалансирана ритмизација даје осећај готово синестетског доживљаја амбијента и стања психе. Тако, рецимо, Кх-антова (звучи као да вам је песак запео у грлу) прича обилује архаичном лексиком, дугачким реченичким кострукцијама које доприносе атмосфери пустињског амбијента и бескраја. Усејев језик је војнички, а монолошка нарација наликује на исповест, док је трећа прича нека врста експеримента са формом и наликује више на кинематографску него књижевну технику.

Од стране издавача/рецензента новеле су окарактерисане као „путописи неизрецивог“. И заиста, језик превазилази и црпи своје могућности, постајући недовољан, непојаман, а речи труо или мртворођен накот. Истовремено, вишеслојност омета значење, али га и доводи до самог руба спознаје. Ипак, једно је извесно: сваки покушај да се продре у опипљив, овоземаљски смисао постаје лајт мотив свих пловидби – „јалова работа“.

ЧЕТИРИ РЕКЕ ИЗВИРУ У РАЈУ И ИНЕ ПЛОВИДБЕ
Илија Бакић
Агора, 2019
133 стр.

https://medjutim.dnk.org.rs/ilija-bakic-cetiri-reke-izviru-u-raju-i-ine-plovidbe/

 

Knjige koje (ni)je prekrila prašina U KLOPCI RETROGRADNOG RASPADANJA REALNOSTI – „UBIK“ Filip Dik

 

    Filip K. Dik (1928-1982) jedan je od najznačajnijih pisaca naučne fantastike. U svom je opusu spojio decenijsko ispisivanje „palp“ priča i romana - pisanje je zanat kojim je zarađivao novac za opstanak - odnosno serioznu, duboko promišljenu, inovativnu literaturu; za 28 godina aktivnog pisanja Dik je objavio čak 40 knjiga i mnoštvo priča! Pritisnut egzistencijalnom neizvesnošću, jurnjavom za rokovima predaje rukopisa, živeo je neurednim životom (često menjao adrese, ženio se pet puta), (zlo)upotrebljavao alkohol i droge (njegovi biografi smatraju da nikada nije bio potpuni narkoman upravo zbog svakodnevnog, iscrpljujućeg višečasovnog pisanja). Uprkos svim mukama njegov talenat je vidljiv u bezmalo svakoj priči, ma kako brzo sročenoj. Dik je koristio standardni arsenal naučne fantastike: robote, androide, paranormalne sposobnosti, bizarnu tehnologiju, vanzemaljce svih oblika i svemirske avanture ali ih je stavljao u neuobičajene kontekste. Dikova proza je najupečatljivija dok opisuje odmak od svih društvenih, moralnih, prostorno-vremenskih pravila; „normalno“ funkcionisanje svakodnevice često se, u trenu, menja postajući neprepoznatljivo pa su frustrirani junaci prinuđeni da traže svoje mesto u novoj stvarnosti. Među najuspelije Dikove romane spadaju: “Čovek u visokom dvorcu” (1962), “Sanjaju li androidi električne ovce?” (1968), „Ubik” (1969), “Tecite suze moje, reče policajac” (1974), “Tamno skeniranja” (1977) - Dik je ovaj roman smatrao svojim najboljim delom. I većina ostalih Dikovih knjiga uveliko premašuje žanrovski prosek potvrđujući time mišljenje Stanislava Lema izneto u studiji “Fantastika i futurologija” (1973) da je američka proza 1950-tih i 1960-tih „beznadežan slučaj sa izuzecima“ od „celih“ 1% produkcije - a među tim izuzecima apostrofiran je upravo Dik. Lemu smeta nedovršenost i neujednačenost njegovog stila i ikonografski arsenal poznat iz palp perioda ali mu ne odriče intrigantnost ideja. Dela Filipa K. Dika plene atraktivnošću, nesvakidašnjim postavkama odnosa pojedinac-društvo, svežinom i upečatljivošću zapleta i atmosfere, poigravanjem stvarnostima i opsenama, logičkim paradoksima i krhkim granicama svesti izvan koje leži nepojamni haos.

„Ubik“ se nominalno dešava 1992. godine u svetu u kome bukti rat pojedinaca sa posebnim sposobnostima (telepate, prekognitivce). Neke kompanije šalju svoje „psihike“ da bi otkrili tajne konkurencije a „smotrenske“ kompanije, u cilju odbrane od takvih napada, nude usluge „inercijalaca“. Grupa „inercijalaca“ posle napada na Luni, pošto zamrzne svog pogođenog poslodavca (nadajući se da će iz „poluživota“, doba posle smrti a pre mentalnog nestanka, nastaviti da im daje naloge), vraća se u sedište svog Udruženja. Ubrzo im se počnu dešavati neobjašnjivi događaji: svi materijalni predmeti oko njih vraćaju se u prošlost, njihov šef im šalje poruke na bizarnim mestima... Razrešenje pitanja da li je šef mrtav ili su mrtvi inercijalci, koji su principi regresije, neprestano izmiče, zdrav razum potpuno je bezvredan u novonastaloj stvarnosti.

Roman prati funkcionisanje grupe zatečene u situacijama stranim dotadašnjem iskustvu. Na frustriranost nepoznatim okruženjem nadovezuju se različite reakcije članova grupe, ekscentičnih, asocijalnih jedinki. Dik je uspeo da maestralno izbalansira ikonografski prepoznatljive elemente, intrigantan zaplet i tenzije sa nizom ingenioznih detalja koji oplemenjuju priču uverljivošću (brojne marke vozila i kućnih aparata iz 1930-tih) i razgaljujućom, ludističkom duhovitošću (vrata i mašine koje funkcionišu samo ako im se za to plati). Lakoća kretanja kroz lavirint događanja bez vidljivog uzroka i razrešenja, planova i razočarenja njihovom propašću, začudnih i humornih replika, neodoljiva je i mami osmehe odobravanja i potpunog čitalačkog uživanja. „Ubik“ je ne samo remek-delo u Dikovom opusu već i remek-delo svekolike naučne fantastike.

(„Dnevnik“, 2021.)

RAT SA APAČIMA POD NEMILOSRDNIM SUNCEM ili BLUBERI I GRMLJAVINA NA ZAPADU – „Bluberi 1“ Šarlijea i Žiroa; izdavač Čarobna knjiga, 2020.

 

    Nastavljajući, u okviru biblioteke „Stari kontinent“, sa štampanjem relevatnih stripova nastalih u Evropi u drugoj polovini XX veka, agilna „Čarobna knjiga“ započela je integralno objavljivanja jednog od najpoznatijih i najznačajnijih vestern strip serijala – „Bluberi“ poteklog iz scenarističke mašte Žana-Mišela Šarlijea (1924-1989) i ispod pera Žana Žiroa (1938-2012). „Bluberi“ ili „Poručnik Bluberi“ smatra se „ultimativnim“ (čitaj, savršenim) vesternom koji od svoje pojave, 1963.g. na stranicama magazina „Pilot“, nije prevaziđen; mada se, od tada do danas, pojavilo nekoliko konkurenata koji bi mogli ugroziti ovu nezvaničnu titulu, „Bluberi“ je nesporno bio i jeste etalon po kome se razmeravaju dometi u stripovskom vestern žanru. Prvi tom sabranih Bluberijevih avantura, štampanih u punom koloru i sa tvrdim koricama, čine tri epizode, „Fort Navajo“, „Grmljavina na zapadu“ i „Usamljeni orao“. Ipak, reč je o jednoj velikoj priči koja se „rasprostrla“ na čak pet albuma i svedoči o Šarlijeovoj sklonosti prema obimnim (često u 3 i više epizoda) i složenim avanturama sa mnogo likova i brojnim podzapletima iz kojih Bluberi, uprkos nadmoćnim neprijateljima, pronalazi pravedni izlaz. Ova epska širina postaje jasnija kada se zna da je Šarlije o vesternu učio ponajviše iz filmova velikog Džona Forda. Prva priča o Bluberiju započinje prepoznatljivo: u malom gradiću na granici Arizone i Novog Meksika uparađeni poručnik silazi iz diližanse i ulazi u salun kako bi se osvežio dok se umorni konji zamenjuju odmornim. Unutra traje partija pokera između mladog stranca i nekoliko lokalnih momaka. Stranac više puta pobeđuje što izaziva sumnju da vara. Kako bi sprečio nevolje poručnik neuspešno pokušava da smiri strasti sve dok stranac preciznim pucnjima ne reši problem i otera nasrtljivce. Nadalje se ispostavlja da poručnik, koji je sin generala Šermana, odlazi na dužnost u Fort Navaho; s druge strane, na zgražanje mladog oficira, kockar, koji lakonski priznaje da vara i da je igru počeo lažnim dolarom, otkriva da i on ide na isto mesto jer je takođe pukovnik imena Majkl Bluberi! U nastavku priče diližansa stiže do spaljenog ranča gde, od domaćina na samrti, saznaje da su Indijanci oteli njegovog malog sina. Na pomolu je rat sa Apačima koji komandant tvrđavi želi da izbegne ali major Blaskom sve čini da se rat desi pa zato na prevaru zarobljava poglavice-pregovarače. Jedini način da se sukob zaustavi je da Bluberi samoinicijativno pronađe otetog dečaka i tako dokaže da Apači nisu napali doseljenike.

        Vreme događanja je posle Građanskog rata u kome je Bluberi, zahvaljujući svojoj neustrašivosti (dva puta ranjavan, šest puta pohvaljivan), od trubača napredovao do oficira. Njegova karakteristika nimalo nije sjajna – pije, kocka se, vara, neposlušan, kavgadžija – ali on je domišljat, uporan, pravdoljubiv (što znači da poštuje Indijance i pomaže im), brz na revolveru. Bluberi je crtan prema liku popularnog glumca Žan Pol Belmonda pa, dakle, nije holivudski „bejbi fejs“ heroj - zato ga Indijanci zovu Slomljeni nos. Šarlije se trudio da u pričama stvori izbalansiranu sliku u kojoj dobri nisu uvek dobri, loši nisu samo loši, niti su ove uloge unapred rezervisane za poznate strane. Njegov Divlji zapad je i divalj i surov, pun poštenih i radinih ljudi ali i prevaranata, lopova i ubica... Upravo je neušminkana slika tog doba zalog živosti i uverljivosti ovog serijala starog skoro 60 godina. Naravno, u početnim epizodama Šarlije nije uspeo da se otrgne od znanih vestern šablona ali je svakako postavio uverljivu pozornicu na kojoj će se odvijati sledeće priče od kojih su mnoge prava remek-dela žanra. Slična je situacija i sa Žiroovim crtežom koji je isprva „neispisan“ i pod velikim uticajem njegovog učitelja Žižea koji je uradio i omot za prvi album (a prema pričama, koje su par puta osporavane, ispravljao Žiroov crtež pa, čak, iscrtao i par slika). Likovi junaka nisu bili Žiroova jača strana; posebno je Bluberi pričinjavao Žirou dosta problema pa on na nekim kvadratima ne liči na samog sebe. Kadriranje i montaža tabli su konvencionalni, kruti i nedinamični. Ipak, Žiroov crtež iz table u tablu vidno napreduje i potvrđuje njegov enormni talenta koji će se, za samo par godina, otkriti u svoj svojoj veličanstvenosti koja će ga učiniti jednim od najboljih strip crtača svih vremena.

        Serijal „Bluberi“, koji je na prostore Jugoslavije stigao 1968.g. na stranicama „Kekeca“ a zatim i u bezbroj roto izdanja („Panorama“, „Stripoteka“, „Cak“, „Strip art“, „Spunk“, „Biser“, „Super“, „Politikin zabavnik“) i nekoliko albuma („Dečje novine“, „Marketprint“), bio je neizostavni i nezaboravni deo odrastanja niza generacija, baš kao što je i blistavi klasik „priča u slikama“.

            („Dnevnik“, 2021.)

 

  

UZROCI I POSLEDICE SLOMA SVETA KOJI ZNAMO – „Drugi san“ Roberta Herisa; izdavač „Laguna“, 2020.

 

            Robert Heris (1957) dobro je znan ovdašnjem čitalaštvu obzirom da je desetak njegovih romana objavljeno u proteklim decenijama. Herisova literarna interesovanja nisu žanrovski ograničena: pisao je, sa jednakim žarom i uspehom, istorijske romane odnosno istorijske trilere, savremene krimiće i naučnu fantastiku. Ovom poslednjem žanru pripada njegov roman prvenac „Otadžbina“ (originalno objavljen 1992. a u „Laguni“, koja je Herisov domaći izdavač, 2002.g) kao i roman „Drugi san“ (originalno objavljen 2019. u prevodu Tatjane Bižić i izdanju „Laguna“ 2020.g). I dok „Otadžbina“ pripada podžanru „alternativne istorije“ u kojoj je Treći Rajh pobedio u II svetskom ratu i uredio svet po svojoj doktrini, „Drugi san“  (kao podsećanje da su srednjevekovni evropljani u toku noći spavali dva puta sa budnom ponoćnom pauzom od par satu) opstaje u podžanrovskom okrilju „postapokaliptičke“ naučne fantastike. Konkretno, od propasti savremenog sveta kakvog poznajemo (i koja se desila upravo u par narednih godina) prošlo je osam vekova od kojih su prva dva bilo vreme potpunog haosa. Ipak, red je uspostavljen na čelu sa Engleskim kraljem i crkvom a društvena regresija zaustavljena je na periodu koji približno odgovara 17. veku, pre pronalaska parne mašine. Osim u par većih gradova, ljudi, u velikoj bedi, žive u malim seoskim zajednicama. Vlast je delom civilna, delom crkvena i veoma  stroga i nasilna; zabranjeno je govoriti o prošlosti, tražiti i posedovati artefakte iz tih vremena odnosno posedovati jeretičke knjige o prošlosti, posebno dela pripadnika pokreta „starinara“. U tako postavljenom svetu, mladi sveštenik Kristofer Ferfaks, dobija nalog biskupa da ode u zabačeno selo Adikot Sent Džordža, kako bi se pobrinuo za dostojnu sahranu stradalog oca Lejsija. Zadatak bi trebalo obaviti brzo no, stvari se otimaju kontroli, od odrona koji blokira put za nazad, Kristoferovog pijanstva i otkrića da je otac Lejsi posedova zabranjene artefakte i knjige, incidenta prilikom sahrana, sumnjivih okolnosti Lejsijeve smrti, čudnih odnosa među seljanima. Najpre nevoljno i obazrivo pa sve zainteresovanije i strasnije Ferfaks se upoznaje sa malom zajednicom, pomaže u otkrivanju tajni čudne betonske građevine na vrhu brda, ulazi u ljubavnu vezu sa udovicom lokalnog moćnika a sada verenicom drugog; sva ta dešavanja nateraće ga da se odrekne onoga u šta je do tada verovao makar i po cenu sukoba sa autoritetima koji će prekinuti fatalni susret sa ostacima duboke prošlosti.

                Ferfaks je u večnoj ulozi stranca koji će uzdrmati izolovanu zajednicu; stranac ništa ne podrazumeva, nijedna lokalno uvažavana činjenica nije mu poznata, nijedan autoritet nije neupitan. On je svojevrsni entropijsko-nihilistički elemenat koji neminovno remeti okoštale odnose. Naravno, uticaj novoga je dvosmeran pa nepoznato okruženje menja i mladog Ferfaksa i vodi ga neslućenim stazama i stramputicama. Naučena dogma ne uspeva da ga odbrani od duhovnih i telesnih iskušenja. Brzina njegovog posrnuća upravo je potpomognuta neznanjem i nespremnošću da se odupre spoljnom svetu koji postoji izvan semeništa, njegovog jedinog okruženja. Susret sa stvarnim „bednim ljudima“ i realnim situacija stradanja, pogibije ali i sa ljudima koji su ceo svoj život posvetili traganjima, po cenu stradanja, robijanja i telesnih bolesti, uspeva da pokoleba i preobrati Ferfaksa. Otkriće da je čitavo zamešateljstvo podstakao, režirao i kontrolisao biskup stiže prekasno jer je mladi sveštenik već zauzeo mesto na suprotnoj strani.

            Heris vešto gradi svoju priču, pažljivo dozira tenzije i škrto otkriva tajne. Na nivou tekućih dešavanja bezmalo dve trećine romana, na zadovoljstvo znatiželjnih čitalaca, „funkcionišu“ bez problema; tek u finalu knjige pripovedački tempo je poremećen odnosno  ubrzan što rezultira nedovoljno ubedljivim razrešenjem odnosa među likovima kao i naprasnom pojavom biskupa koji je, navodno, sve vreme potezao konce zapleta. Na nivou temeljne postavke priče, dakle sloma naše civilizacije (koji nije preciznije obrazložen) u pomoć treba prizvati Cicerona i njegovu tvrdnju (sa kojom se Heris očito slaže) da „Svaka civilizacija smatra sebe neranjivom; istorija nas uči da to nije istina ni za jednu.“ Ili kako formuliše profesor Morgenšterna, „London (se) u svakom datom trenutku nalazi na šest obroka od početka gladovanja“ i „društvo (je) dostiglo takav nivo sofisticiranosti da je postalo izuzetno podložno potpunom krahu“. Profesora iz romana njegovi savremenici nisu uzeli za ozbiljno i svet se srušio; na žalost, svako ko prati tekuće medije lako će otkriti da ova Herisova fikcija već ima duboke korene u našoj realnosti.

            („Dnevnik“, 2021.)

2021.

 

POBUNA U PRERIJI ili CRVENOKOSI HEROJ MEĐU UBICAMA, BANDAMA I POBUNJEM ČEJENIMA - „Komanča 2“ Hermana i Grega; izdavač „Čarobna knjiga“ 2020.

 

Izdavačka kuća „Čarobna knjiga“, na radost stripoljubaca, agilno nastavlja sa objavljivanjem, u tvrdom povezu i punom koloru, vestern serijala „Komanča“ koji je Herman Hupen (1938), kao mladi crtač, radio po scenariju iskusnog Mišela Regnijea poznatog kao Greg (1931-1999). „Komanča“ je na ovim prostorima objavljivana u mnoštvu izdanja, od „Caka“, „Denisa“, „Biser stripa“, „Super stripa“, „Politikinog zabavnika“ do „Stripoteke“ i „Marketprintovih“ crno-belih albuma. Objavljivanje integralnog serijala prilika je da se stare i nove generacije čitalaca uvere u valjanost ovog antologijskog serijala kome proteklo vreme (pola veka!) nije umanjilo ni svežinu ni atraktivnost.

Greg je bio vrlo aktivan učesnik strip života na frankobelgijskoj sceni pa je osim pisanja scenarija podučavao mlade strip autore. Među takvima je bio i talentovani Herman kome je Greg isprva davao „zadatke“ da crta pričice o raznim junacima od kojih će jedan – pustolov i kapetan broda Bernard Prins - ostati upamćen. Greg, koji je krajem 1960-tih bio urednik magazina „Tintin“, zaključuje da časopisu nedostaje vestern strip (interesovanje za vestern poraslo je zahvaljući pojavi „špageti vesterna“); veliki hendikep za realistički vestern strip (pored karikaturalno-komičnog „Taličnog Toma“) bila su dva serijala koja su postavila visoke standarde u ovom žanru - Žižeov „Džeri Spring“ i „Bluberi“ Žiroa i Šarlijea (za koga su mnogi smatrali da je finalni vestern). Ipak, Greg i Herman su započeli rad na novom stripu pa se decembra 1969.g. u „Tintinu“ pojavila premijerna epizoda na 8 strana. u njoj znatiželjnici upoznaju mladog kauboja koji sebe zove Red Dast i Komanču, mladu vlasnicu ranča „Tri šestice“ u blizini gradića Grinston Fols, kojoj Rad Dast, uprkos zdravom razumu, nudi svoje usluge (što podrazumeva i sukob sa drugim revolverašima i raskrinkavanje moćnog čoveka). Dastova snaga i snalažljivost okreću dešavanja u dobrom smeru, na ranču se okuplja mala ali odabrana ekipa koja će se nositi sa „lošim momcima“, nezadovoljnim Indijancima, besnim graditeljima pruge i bezočnom porodicom ubica...

Drugi tom nastavlja pionirsku epopeju: u „Crvenom nebu nad Laramijem“ Red Dast uporno prati krvavi trag Rasa Dobsa, „Vuka iz Vajominga“, poslednjeg od zloglasne braće, sve do konačnog obračuna u pobočnoj uličici zatrpanoj otpadom. U narednoj epizodi „Pakao u Grinstonu“ Reda uslovno puštaju sa robije (na koju je osuđen zbog ubistva Rasa Dobsa) i on se vraća u ranč „Tri šestice“ nameran da, uprkos obesnih provokacija, izbegava nevolje ali – dolazak bande koja preti čitavom gradiću prisiljava ga da promeni odluku i priključi se malobrojnoj odbrani. „Pobuna u preriji“ opisuje kako je Red, sada već pomoćnik šerifa, uprkos svih nevolja (među koje se svakako ubraja i ulickani, ambiciozni novinar „Bostonskog dnevnika“ u potrazi za senzacijama), uspeva da osujeti pobunu Čejena.

            Stripovski „vestern ep“ Greg gradi iskusnom rukom prekaljenog majstora svog zanata; u prvoj epizodi on posebno insistira na pseudoistorijskim komentarima i mitološkom oreolu (bitno različitom od „stvarnosti“; tako Dobs gine u gaćama a Dast mu ne pruža šansu za časni dvoboj). Živopisni likovi stripa bliži su „antivesternu“ nego tradiciji ulickanih holivudskih vestern filmova koji su najviše zaslužni za belosvetsku medijsku slavu i popularnost Divljeg zapada. Čak i kada se kreće utabanim šablonskim stazama Greg uspeva da pronađe atraktivnu vizuru koja povećava zavodljivost priča. Sa svoje strane Herman prati i bitno nadograđuje Gregov predložak pošto je njegov grafizam sirovog i ružnog sazreo baš kao i filmska montaža prizora, kadrova i čitavih tabli. Stoga je Hermanova verzija „ružnog, prljavog i zlog“ Divljeg zapada upečatljivo samosvojna i kao takva se uverljivo i prepoznatljivo razlikuje od drugih manje ili više reprezentativnih vesterna svetske (američke i ostalih) i frankobelgijske strip škole. Serijal „Komanča“ je vremenom i sam postao kvalitativni i žanrovski reper za sve buduće strip stvaraoce i čitaoce.

            („Dnevnik“, 2020.)

DEKADENCIJA I IDEALI SPLETENI U CRVENOJ REVOLUCIJI – Prikaz albuma „Korto u Sibiru“ Huga Prata; izdavač Darkwood, 2020.

 

        Nastavljajući objavljivanje sabranih avantura Korta Maltezea, jednog od najslavnijih strip (anti)heroja druge polovina XX veka, izdavačka kuća “Darkwood” štampala je (u tvrdom povezu, punom koloru, na ćirilici) album “Korto u Sibiru”. "Tajno dvorište zvano arkana" početni je naslov ovog stripa; objavljivan je u nastavcima 1974-1975. g. u italijanskoj reviji "Linus" i prvi je veliki rad (preko 100 tabli) nakon Pratove impozantne serije od 21 epizode Korta Maltezea po 20 stranica u samo tri godine (1970-1972) za reviju "Pif". Ova priča započinje Kortovim lenčarenjem 34 decembra u Veneciji, gde vreme teče drugačije nego drugde (u ostatku sveta je 1919.g.), što konstatuje u razgovorom sa Zlatoustom a onda se naprasno nađe u Hong Kongu, gde prima blagoslov trijada, tajnog kineskog društva nalik na mafiju. Probijajući se kroz uličnu gužvu Korto čuje kako dečaci izvikuju naslove dnevnih novina "Završen rat u Evropi. Nastavlja se u Sibiru". Dok se odmara na klupi Korto otkriva da sedi kraj starog (ne)prijatelja Raspućina koji objašnjava da je ovo pravo vreme za poslove - dok su boljševici na granici Mongolije, Japanci u Mandžuriji, saveznici u Sibiru, toliko je prilika da se čovek obogati trgujući oružjem i prevozeći najamnike; mornar konstatuje da je to "posao za lešinare". Kasnije, Korta od napada nožem spasavaju "Crveni fenjeri", tajno društvo kineskih devojaka koje ga angažuju da otme rusko carsko zlato koje admiral Kolčak, u ime kontrarevolucinarne vlade, prevozi vozom u blizini mongolske granice a za koje se zanimaju kineski gospodari rata, mandžurijski razbojnici, saveznici i tajna društva. Prisutni Raspućin takođe je zainteresovan i to, kako tvrdi, s pravom jer je Rus. Korto odlazi u Šangaj, saznaje priču o oklopnom vozu koji krstari Sibirom i prelepoj vojvotkinji Semionovoj u njemu, da bi se ubrzo i upoznao sa njom a zatim sa zapovednikom 'divlje divizije' Semenovim. Oni napadaju voz sa zlatom, otimaju ga, ali i gube jer svako na vozu radi za nekog drugog. Zlato završava na dnu jezera a Korto, Raspućin i Šangaj Lili padaju u ruke dijaboličnog Romana fon Ungern-Šternberga, barona koji zapoveda Divizijom azijske konjice i ne odgovara nikome do sebi i svom ludilu koje ga tera da kuje planove o osvajanju Evrope. Baronov poklič je "Napred... U naše ludilo i našu slavu!" U finalu priče, Korto i Raspućin izbegavaju propast voza sa trupama generala Čanga i Crnog zmaja; slede faktografski izveštaji o daljoj sudbini junaka i romantično-gorki oproštaj Korta i Šangaj Lili, okruženih leptirima. Svako odlazi za svojom sudbinom u nove avanture.

            Korto se u čitavoj avanturi susreće sa većim ili manjim “upadima” fantastičnog/neverovatnog u realnost. Ljudi dolaze i odlaze iz priče bez ikakvog (logičnog) objašnjenja, događaji se odvijaju po sopstvenom nahođenju, iza svakog lica kriju se planovi i ambicije tajnih udruženja… Romantični mornar uglavnom statira u svom tom košmarnom zamešateljstvu. Prat je, kako je to činio i pre i posle ove epizode, vešto izmešao fascinantne istorijske fakte spletene u klupko apsurda, ličnih ambicija, ideala i zla te ludila pojedinaca koji su izgubili dodir sa stvarnošću i žive u sopstvenim fantazmima. Plemeniti oreoli boraca za ideale pravde za siromašne i izrabljivane prepleteni su sa dekadencijom i aristrokratskom ispraznošću zaostalim za starim svetom koji je srušen. Kortova avantura u Sibiru potvrda je Pratove vrhunske sposobnosti da opčini, zadivi i oduševi. Neverovatno je mnoštvo podataka kojima je Prat baratao: od pravaca kretanja trupa, njihovih navika, oblačenja i naoružanja sve do čudnovato oslikanog grandomanskog ludila barona Ungern-Šternberga. Ovaj je strip primer postmodernističkog eklekticizma i kao takav traži punu čitalačku pažnju da bi se spoznale nijanse pripovesti, poigravanje faktima i konstantni upliv začudnog i magijskog u realnost. Po ovom maniru Prat je blizak H. L. Borhesu koji je istinu predstavljao kao fikciju (za razliku od drugih pisaca koju su fikciju pokušavali da predstave kao istinu). Na vizuelnoj ravni stripa, Prat se majstorski poigrava stilizovanim, minimalističkim crtežom koji predstavlja kako trivijalne tako i čudesne prizore izmeštene od uobičajenog a sve na radost predanih pratilaca serijala „priča u slikama“ koji ima kultni status istinskog remek-dela umetničke baštine XX veka.

            (“Dnevnik”, 2020.)

RASKOŠNA EPOPEJA NA AKBARU – „U potrazi za Pticom Vremena“ Le Tandr i Loazel; izdavač Čarobna knjiga 2020.g.

 

Najnovija knjiga u biblioteci „Stari kontinent 21“ agilne „Čarobne knjige“ prestavlja, u punom koloru, prve četiri epizode proslavljenog strip serijala „U potrazi za Pticom Vremena“ (originalno objavljivano od 1982.g. do 1985.g) francuskog dvojca scenariste Serža le Tandra (1946) i crtača Režisa Loazela (1951), koji se smatraju respektavilnim autorima, bezmalo živim klasicima stripa svojoj zemlji. Pomenuti serijal na ovim prostorima štampan je tokom druge polovine 1980-tih u legendarnoj „Stripoteci“ pod naslovom „Ratnici sa Akbara“ i privukao je veliku pažnju stripoljubaca posebno onih naklonjenih fantastici. Žanrovski se ovaj serijal može odrediti kao epska fantastika (mada poneki kritičar insistira na terminu „herojska fantastika“) sa izraženim humornim (humorističnim) elementima. U ovoj knjizi štampane epizode, „Ramorova školjka“, „Hram zaborava“, „Rig“ i „Jaje tmine“, zaokružuju prvu avanturu u ovom serijalu (kasnije će nastati još 6 albuma). Priča se dešava širom čudesnog sveta nazvanog Akbar a početna intriga vezana je za predstojeće oslobađanje iz zatvora (u obliku školjke) zlog boga Ramora koga su sabraća bogovi zatvorili jer se pobunio protiv njih. Pošto su svi bogovi otišli nekud, jedino je princeza-čarobnica Mara (dama u najboljim godinama), koja je prevela knjigu magije, u stanju da Ramora zadrži u zatočeništvu. Da bi uspela u svojoj nameri njoj, osim školjke, treba i Ptica Vremena, koja može da zadrži vreme dok Mara izgovori potrebne čarolije. Za ostvarenje tog sudbonosnog poduhvata potreban joj je odvažni vitez Bragon, njen bivši ljubavnik, koji se svojevoljno penzionisao. Mara mu šalje svoju ćerku Pelisu, devojku raskošnih oblina, za koju se sugeriše da je, možda, Bragonova ćerka. Manje-više nevoljno Bragon sa Pelisom kreće u opasnu misiju koju treba obaviti za samo osam dana. Dvojac će se tokom puta uvećati za tajanstvenog Neznanca koji obožava Pelisu i za Bulrog, bivšeg Bragonovog učenika i sadašnjeg neprijatelja. Misije nalaženja Školjke, posete Hramu zaborava te gnezda Ptice Vremena vode družinu širom Akbara, kroz ezotične predele i susrete sa svakovrsnim bićima, od pretećeg veseljaka Fola od Dola preko Riga, ostarelog Bragonovog učitelja koji traži način da časno pogine do besmrtnog Čuvara gnezda koga se i bogovi plaše... Mada će se misija uspešno okončati i Akbar biti spašen, svaki od protagonista moraće da plati veliku cenu pobede, od sakaćenja tela do gubitka deteta.

            Iako koristi brojne opšteznane žanrovske šablone, u rasponu od fatalnog boja Dobra i Zla do avantura odvažne grupe koja se bespoštedno bori sa spas čitavog sveta, odnosno raznorodnu žanrovsku ikonografiju (funkcionalna magija, različite inteligentne rase i životinje, egzotična mesta, društva u rasponu od plemenskog do robovlasničkog...) le Tandr uspeva da ispiše zanimljivu i zavodljivu priču oplemenjenu neočekivanim varijacijama pa i sasvim novim elementima što, sveukupno, uz dodatak rasterećujućeg humora i povremenih blesaka razgaljuće infantilnosti, rezultira izuzetno dopadljivim i podsticajnim scenarijem na koji se nadovezuje raskošni Loazelov crtež. Znatiželjni čitalac ostaje fasciniran virtuoznim slikama džungli i planina, pustih grandioznih naselja i skrpljenih naseobina mnoštvo ljudi odnosno uverljivom mimikom i grimasama aktera. Svaki crtež bukvalno je prepunjen mnoštvom detalja koji se otimaju za posmatračevu pažnju nudeći bogati vizuelni doživljaj koji se, na pojedinim tablama, izdiže do potpune fascinacije. Loazelova sposobnost stvaranja atmosfere načinom iscrtavanja motiva, konstrukcijom slike, nizanjem kadrova i, konačno, montažom table i njenim ukomponovanjem u celinu superiorna je i mami osmehe odobravanja sa svakom sledećom stranicom stripa. Upečatljiva upotreba boja produbljuje doživljaj i definitivno potvrđuje zaključak da je reč o pravom remek-delu u ovom rukavcu fantazijskog stripa ali i u sveukupnom korpusu 9. umetnosti što je svakako dovoljan razlog da se ovom serijalu pokloni bezrezervna pažnja koja će biti izdašno nagrađena.

            („Dnevnik“, 2020.)