Agilna
„Čarobna knjiga“ objavila je, kao specijalni novitet za letnju “Stripomaniju
- Mangamaniju”, pravu gozbu ovdašnjih
ljubitelje stripa, u prestižnoj
biblioteci „Stari kontinent“ album “Habemus Bastard” crtača
Silvena Valea (1972) i scenariste Žaki Švarcmana (1972). Album je
“vruć” i aktuelan: originalno ga je 2024. godine objavila jedna od najboljih
francuskih strip izdavačkih kuća “Dargo”. Dva albuma,
“Neophodno biće” i “Srce pod mantijom”, sabrana su u izdanju “Čarobne
knjige” koja i ovom knjigom (tvrdih korica, kvalitetne kolor štampe)
nastavlja da “hvati i drži korak” sa tekućom produkcijom evropske 9.
umetnosti.
Znatiželjni čitalac zastaće već
prilikom razgledanja korica i prvih strana albume jer će utvrditi da je
originalan naslov preuzet i u našem izdanju. U osnovnom prevodu sa latinskog
naslov bi glasio “Imamo uljeza (kopile)” (obzirom na skorašnje događaje
naslov može asocirati i na uzvik “Habemus Papa”). Kako će se čitaoci
brzo uveriti, naslov itekako opisuje sadržaj priče. Naime, izvesni Lisijen,
“momak za sve” (čitaj, sve prljave) poslove velikog kriminalnog bosa dobija
poverljiv posao - da bosovog bratanca uveri da batali slatki život i vrati se
svešteničkom poslu - ali stvari krenu naopako pa bratanac Filip završi
mrtav na pločniku a Lisijen, u Filipovoj mantiji, postaje lokalni
sveštenik u Crkvi uspenja blažene device u varošici Sen Klod. U
tom trenutku Licijenu se ovaj ‘trik’ učinio kao dobro privremeno rešenje
(barem dok niko ne otkrije Filipovo telo zakopano u šumi). Ali, nema
ničega trajnijeg od privremenih rešenja… Pošto svaki valjani sveštenik mora da
obavlja svoje radne obaveze (od formalnih misa ili krštenja beba do usputnih
razgovora sa pastvom) ni otac Filip ih ne može izbeći; njegove
jadne a ponekad i bogohulne improvizacije (kakve su neurotično ispijanje
oltarskog vina i neumereno grickanje hostija), međutim ‘prolaze’ jer starci ono
što ne razumeju objašnjavaju novim pristupima (sem poneke nezadovoljne babe). Otac
Filip će zaista unaprediti propovedi ne samo neformalnim rečnikom nego i
slobodnim ubacivanjem ideja o tamnoj materiji i energiji svemira o kojima je
slušao u naučnim emisijama na televiziji. Sveštenikove blefove ‘provaljuje’ (sa
sve pištoljima ispod oltara) devojčica Eva koju maltretira otac
alkoholičar ali obe strane sklapaju dogovor o nenapadanju. S druge strane, Lisijen
u Renou, sinu njegove domaćice, uhvaćenom u dilovanju droge, prepoznaje
sebe u mladosti ali njuši i izvor dodatne zarade. Kao i svaki vuk među ovcama Lisijen
lako otkriva načine da sebi pribavi malo (i malo više) luksuza i telesnih
zadovoljstava. Sve u svemu, Lisijenu/ ocu Filipu baš je krenulo pa radi
ono što je i do tada (malo krade, puno laže…). No, nevesele stvari odvijaju se
van Sen Kloda: velike bande su se ozbiljno zakrvile, telo pravog Filipa
je otkriveno a Meril, laka dama zbog koje je mrtvi Filip hteo da
se odrekne mantije i koja je prisustvovala Filipovom padu, u velikoj je
materijalnoj krizi pa rešava da potraži Lisijena (ne znajući da je
kriminalci prate). To će dodati još problema Lisijenovom malom ‘carstvu’
(Reno otkriva da ga sveštenik vara pa Lisijen rešava da ga ubije
ali ubija policajca…). Konačno, računi moraju da se izravnaju: Lisijenov
bos dolazi da se obračuna s njim posle propovedi, suparnička banda dolazi da se
osveti bosu. Sledi vatreni obračun i malo čudo koje spasava živote glavnih
junaka koji sklapaju mir i – nastavljaju saradnju u unosnoj raboti dilovanja
droge!
Krimi priče u kojima su glavni
junaci ‘loši momci’ atraktivne su jer nude drugačije vizure i vrednosne skale u
kojima su plaćene ili serijske ubice, silovatelji ili surovi lopovi prekršili sve
moralne i religijske zapovesti i tabue (prednja korica albuma upravo sugeriše
te principe: Lisijena steže sveštenički okovratnik koji bi on da olabavi
okrvavljenom rukom a takva je i manžetna košulje). Švarcmanova priča
pretežno se bavi opisima svakojakih, manjih i većih zlodela dok su ‘dobri’
ispravni ljudi predstavljeni kao naivni i bezazleni, zaokupljeni trivijalijama,
i zato su lake mete svakojakih kriminalaca. Ipak, ova nimalo prijatna istina ne
iznosi se direktno već je ublažena sveprisutnim humorom koji dolazi kroz
dijaloge i groteskne situacije i uvek je bez deklamatorskih pouka koje bi
poništile spontanost i duhovitost. Otuda je ovo vrlo delikatna priča bez forsirane
pompeznosti ili brutalnosti (koje bi otkrivale korupciju crkve, divljanje bandi,
apatiju vlasti, tupost širokih masa i slične ‘šokantne’ istine). Ovom blagom tonu
dobrano je doprineo i Valeov crtež kojim, sred eksterijera i enterijera,
kao da dominiraju karikaturalno baburasti nosevi različitih oblika i boja!
Crteži su razigrani i lepršavi a tako su montirane i table čime se dinamika
priče dodatno potcrtava. Vale vrlo rado crta slike koje prelaze na drugu
stranu a epizode iz prošlosti obavezno smešta u crne okvire.
Zaključimo da je “Habemus
bastard” zanimljiva i zabavna priča obogaćena i dubljim, gorčim značenjima
i da, kao takva, zaslužuje punu pažnju ljubitelja 9. umetnosti.
(“Dnevnik”, 2025.)
