POHVALA MAŠTI I ZAČUDNOM – „Kratka teorija svega“ Saše Radonjića; izdavač Solaris 2025.

 

Nova knjiga Saše Radonjića (1964), zapaženog pesnika, prozaiste, muzičara, urednika i izdavača u podnaslovu je određena kao „SF anti-avantura“. Znalci ranijih Radonjićevih proza navikli su na njegove vrlo, vrlo uslovno precizne (odnosno neretko namerno netačne) podnaslove; takav je slučaj i sa ovom knjigom - podnaslov je krajnje problematičan i pre bismo ga mogli smatrati autorovim testom čitaočeve pažnje i obaveštenosti odnosno čitaočeve spremnosti da se ponuđeni sadržaj posmatra kao podstrek za promišljanja brojnih tema u rasponu od literature do kvantne fizike. Naravno, sam naslov budi niz asocijacija, od naslova Hokingove „Kratke istorija vremena“ i Brajsonove „Kratke istorije bezmalo svačega“ do višedecenijske ideje vrhunskih naučnika da se formuliše teorija-zakon kojima bi objedinili sva znanja ljudskog roda o mirko i makro kosmosu (Hokingova „Teorija svega: poreklo i sudbina svemira“). Radonjić na početku knjige, u „Epilogu“, oslanjajući se osnovnu priču iz Herbertove serije romana o Dini, postavlja tezu da je Mašta „najdragoceniji začin i najdublja suština svega“ (misleći pod tim – čitavog Univerzuma).

            U poglavljima koja slede znatiželjni čitalac sreće Krisa Kelvina koji se budi na praznom, belom listu hartije nepoznatog mu, tek započetog rukopisa koji ima naslov „Kratka teorija svega“ i koji je „apoteoza mašte (...) njena neporeciva apsolutizacija, koja u sebi sadrži određenja i ljudske vrste i sebe same“. U jednom je koraku dvostruki literarni junak (Kelvin je junak Lemovog romana „Solaris“ i „Kratke teorije svega“), započeo, u svetu koji postoji i funkcioniše na principima neeuklidske geometrije ali i slobodnog, postmodernističkog egzercira, avanturu otkrivanja sadržaja rukopisa i njegovog autora. Njegova početna sumnja je da je Autora Borealis pisac ali kako priča odmiče tako se hipoteze razvijaju i menjaju podsticane svakovrsnim dešavanjima i susretima, odnosno Kelvinovim delovanjima (od kuvanja čorbe od algi iz Solarisovog mora do stvaranja utopističkog grada Kaliopolisa; alge će poslužiti i za pisanje odnosno za Kelvinov pancir-oklop). Junak će, napredujući kroz misteriju, sresti svog oca-stvoritelja Stanislava Lema i od njega zatražiti pomoć i instrukcije; sam Lem, pak, o svetovima i brojnim spekulacijama vodi umne razgovore sa drugim piscem naučne fantastike, Frenkom Herbertom. Pojava tajanstvenog časovničara Petra unosi nove nivoe mogućih tumačenja (nad)realnosti u kojoj je kao pisac Kratke teorije svega ’osumnjičen’ Autor suočen sa velikim rizikom životne pogibelji. Pokušaji pojašnjenja realnosti prazne stranice i čitavog Univerzuma razvijaju se u mnoštvu smerova dok Kelvin tumara pustinjama od peska i vode, sreće meduzu-galaksiju (omaž Klarkovom „Susretu sa meduzom“?) ili luta književnim džunglama odnosno bluz muzikom. Konačnog odgovora, naravno, nema niti treba da ga bude jer je, čini se, upravo traganje za smislom sam smisao.

            „Kratka teorija svega“ mogla bi se nazvati ’filozofskim romanom’ ili nizom produženih ’filozofskih dijaloga’ mada bi se, sa jednako uverljivom argumentacijom, mogla smatrati za utopijski roman. Svakako ne bi bilo ni previše slobodno (uprkos autorovom podnaslovom) knjigu odrediti kao naučnofantastični roman u kome junaci egzistiraju u paralelnim realnostima koje se dotiču i mešaju. Konačno, ni egzistencijalistički ključ čitanja romana ne bi bio pogrešan. Srećom za sve tumače, roman je forma dovoljno otvorena da se u njega mogu udenuti beskrajni sadržaji i svakovrsni koncepti. Tako je i Radonjićeva u suštini duboko humanistička teza (tako retka sred beskrajnih distopijskih postavki) našla sasvim prirodno okruženje-formu kroz koju se, iz fragmenta u fragment i kroz dobrodošle promene rakurska i diskrursa, kreće lako, poletno i spontano, ne obazirući se na podrazumevanu, etabliranu kauzalnost (uz sklonost da je bezbrižno ruši bez ikakvih opravdanja), vođena sopstvenom, samosvojnom logikom ali i principima slobodnog, nesputanog Homo Ludensa – upravo u skladu sa tezom o Mašti kao pokretaču Univerzuma. Otuda je doživljaj začudnosti, očuđenja svega temelj za čitanje i razumevanje teksta romana i svih podrazumevanih intertekstualnih veza koje dopunjavaju i produbljuju ispisane prizore, scene, dijaloge i slike. Taj doživljaj začudnosti izmešta čitaoca iz realnosti u vrtoglavu pogodbenu realnost koja je veliki iskorak iz svakodnevnog trivijalnog. U tom kontekstu podnaslov romana je, paradoksalno, koliko netačan toliko i potpuno precizan i adekvatan.

            Rečju, „Kratka teorija svega“ Saše Radonjića nadahnuto je, ambiciozno i razbarušeno, alegorijsko i utopističko delo koje traži posvećenog čitaoca kome nudi sasvim drugojačije, začudne poglede na varljivu (nam) zbilju i krhko znanje.

            („Dnevnik“, 2025.)

AKIKO ILI OKIKA, PITANJE JE SAD –“Ja sam Akiko” Stefana Tićmija, Marka Stojanovića i Leskovačke škole stripa; izdavač Marko Stojanović i Udruženje ljubitelja stripa i pisane reči “Nikola Mitrović Kokan” Leskovac 2024.

 

Roman “Ja sam Akiko” Stefana Mitića Tićmija (1992) svojevrsni je fenomen u ovdašnjoj savremenoj književnosti za decu; od prvog izdanja (2018) naišao je na nepodeljeno dopadanje kod mlade publike kojoj je namenjen ali i pedagoga i kritičara. Uz veliku popularnost i nagrade knjiga je brzo prešla u druge medije – animirani film i čak tri pozorišne predstave (u Beogradu, Zagrebu i Skoplju). Sada je iskoračila i u 9. umetnost, dakle strip ili ‘priče u slikama’. Doživljaji devojčice sa pegama kojoj koža miriše na staru hartiju i koja ne zna koliko ima godina jer joj je tata savetovao da uči slova a ne brojeve (što nije loše jer su za nju sve školske ocene, i jedinice i petice, iste) nisu strogo vezani odnosno ne slede striktno jedni druge već su predstavljeni kao serija njenih fascinacija nekim događajima koji su povod da joj misli odlutaju i nižu se asocijacije i starmali zaključci. Akiko na svet koji je okružuje prečesto ima sasvim drugačiji pogled od običnih odraslih ljudi – računajući tu i učiteljicu - ali i njenih školskih drugara. Ipak, ona nije pokolebana tim razlikovanjem koje ume da kulminira neobičnim situacijama; naprotiv, Akiko je ponosna na svoju posebnost i bez imalo snebivanja ili stida širom otvorenih očiju gleda oko sebe i u sebe. Njen najbolji drug je peškir koji voli njene pesme a tu je i bicikl kao i često pominjani baobabovi. Tata je njena podrška (njeni pomoćni točkići) a devojčica je od njega očito nasledila veliku dozu infantilnosti koja se rado poigrava apsurdima ljudskog postojanja. Vragolije vesele devojčice koja malo-malo pa peva glupave pesmice (i gde im je i gde im nije mesto) mame osmehe čitalaca ali i ukazuju na mnoge istine preko kojih se olako prelazi.

        Sticaj srećnih okolnosti doveo je do toga da se jedan literarni fenomen sretne sa jednim strip fenomenom – Leskovačkom školom stripa i njenim predavačem Markom Stojanovićem; srećna okolnost je da su njih dvojica iz Leskovca i da se znaju iz nekih davnih dana kada su igrali basket (budući pisac je redovno gubio od budućeg stripadžije). Ponovni susret i ideja da se roman pretoči u strip bili su samo pitanje trenutka. A tu su bili i ‘izvođači strip radova’ – polaznici Leskovačke strip škole. Marko je pristao da napravi strip adaptaciju romana (što inače ne radi) a onda su, u najboljoj tradiciji kolektivno-školskih radova, polaznici-crtači iscrtali pojedine table koje su spojene u ovaj sjajan, šareni strip. Tako je Akiko dobila ne jedno nego više lica koja su sva jednako valjana-ispravna i svedoče o tome da ju je svaki crtač drugačije video i doživljavao. Konačno je prvi deo tih crteža odštampan u svesci (za kojom će slediti druge, na završnim koricama već je najavljena Akiko 2), dodati su predgovori i pogovor pisca Stefana Tičmija odnosno scenariste Marka Stojanovića kao i specijalni dodatak, galerija ilustracija sa raznim viđenjima lika Akiko, koje su nacrtali autori s čitavog Balkana (Bob Klisurski iz Bugarske, Zdravko Girov iz Severne Makedonije, Jasemin Jaren Evcimen iz Turske, Mateja Šefinček iz Hrvatske, Lerija Baću iz Rumunije, Borislav Maljenović iz Bosne i Hercegovine, Sofija Spirlidau iz Grčke, kao i srpski autori Goran Trajković, Igor Krstić i Danko Dikić). Ipak, u celini gledano ovaj strip je u potpunosti proizvod leskovačkih autora – od autora izvornog romana, preko scenariste, crtača, kolorista, autora naslovne strane, lektora, korektora, prelamača i tehničkog urednika, pa do autora predgovora i pogovora. Kuriozitet je i to da su strip nacrtali i obojili polaznici škole stripa, mahom srednjoškolci (što je redak slučaj u evropskom ali i u svetskom stripu) i tako na velika vrata ušli u 9. umetnost: Aleksandar Anđelković, Dunja Avramović, Anastasija Vidanović, Marijana Stanić, Andrej Stanojević, Katarina Hadži Jovačić, Mina Davić, Jana Stojanović, Staša Stanković, Jovana Stanković i Marko Serafimović. Na zadnjoj korici svoja razmišljanja o stripu saželi su ilustrator i strip-autor Dušan Pavlović, ilustrator Vane Kosturanov, književnik Uroš Petrović i Boris Mitić, reditelj dokumentarnih filmova.

            Rečju, strip “Ja sam Akiko” vesela je, zanimljiva i poučna igrarija, po mnogo čemu apartna u tekućoj strip produkciji koja svakako zaslužuje pažnju stripoljubaca svih uzrasta.

            (“Dnevnik”, 2025.)

 

NEODOLJIVE PRIČE O KNJIGAMA – „Šeherezada i pokradeno pamćenje“ Đorđa Pisareva; izdavač „Agora“ 2025.

            Đorđe Pisarev (1957) jedan je od najosobenijih srpskih prozaista srednje generacije; od prvih objavljenih radova do danas on, veran postmodernističkom svetonazoru, odbija da ostane u zabranima proverenog i ustaljenog, kontinuirano tragajući za novim temama i novim načinima da one budu predstavljene znatiželjnom čitaocu u obliku priča, romana, eseje, drama, poezije. Slobodu u izražavanju koju je zadobio u vremenima intenzivnog delovanja domaćih Borhesovaca i Postmodernista (pre navale estradno-komercijalne „literature“), Pisarev nastavlja da i nadalje koristi dodajući joj nove elemente/segmente, od samosvojne fantastike do iskušavanja psihološko-realističkog proznog iskustva i namerno „agresivnog“ eklekticizam. Višeslojnost i višesmislenost Pisarevljeve proze nadograđena je relaksirajućim humornim tonom (neretko, gorkim) odnosno unakrsnim referencama na različite oblasti visoke i popularne kulture.
            Knjiga „Šeherezada i pokradeno pamćenje“ nastala je tako što je tokom 2024. godine Pisarev u listu „Dnevnik“ objavio 50 kolumni-eseja pod zajedničkin nadnaslovom „Priče o knjigama“. Eseji su, kaže Pisarev, prosto vapili za „zajedničkom koricom što od njih čini (ne)planiranu knjigu“. Bila ona planirana ili ne „Šeherezada...“ predstavlja Pisareva (ponovo) kao eseistu i to - naravno, kako bi drugačije? - neortodoksnog i nekonvencijalnog. Njegove (kako ih sam određuje) ’lake’ eseje krasi varljiva jednostavnost u ’konzumiranju’ i lepršava čistota u izvođenju i dokazivanju teza uz neodoljivu, vratolomnu šetnju kroz literarne epohe i žanrove, filmove i TV serije, stripove... Jer sve su teme, žanrovi, umetnički pokreti našli mesta u autorovim analizama i zaključcima: ispovedna proza i laži, novi sentimentalizam i mistifikacija literature, krimići, epska i naučna fantastika, bestseleri i top liste, serijali božičnih TV filmova i stare bajke i još štošta drugog. U krajnjem se ispostavlja da je lakoća kojom odišu njegove rečenice i lakoća kojom se spoznaju samo još jedan vid Pisarevljeve subverzije akademističke uštogljenosti naspram koje on stoji širom otvorenih očiju i bez predrasuda uživa u svemu što mu privuče pažnju. Zato, rame uz rame, među mnoštvom pisaca i knjiga pomenutih u „Šeherezadi...“ uz priznate, nesporne klasike ili one koji su blizu njih (npr. Agata Kristi) ili su samosvojni fenomeni (npr. Kastaneda, Den Braun) stoje i imena savremenih žanrovskih pisaca (npr. Roulingova, Gibson) ili medijski ’favoriti’ (npr. kapetan Pikar, ljubavne filmske ’limunade’, Netfliks serije...) ali i sasvim opskurni autori (npr. Bakić). Subverzija okoštalih kanona koja je trajna karakteristika proze koju Pisarev ispisuje prelila se i u njegove eseje donoseći nove, široke vidike u sagledavanju literarno-umetničkog multiverzuma u kome živimo a da toga najčešće nismo ni svesni između ostalog i zato što nam pažnju usmeravaju autoriteti rigidnih stavova. Srećom, neortodoksni znalci razbarušenih rečenica i asocijacija – čitaj, Pisarev - tu su da nam otkriju šta propuštamo zbog nekakvih akademističkih zabluda. U jednom eseju iz ove knjige on nedvosmisleno i bez osećaja krivice govori u prilog neozbiljnosti i njenog barem ravnopravnog statusa sa smrtnom ozbiljnošću.
            Složili se ili ne sa autorovim stavovima, ostaje činjenica da je zadivljujuća širina njegove lektire. On kao, sasvim očito, celoživotni strasni čitalac strasno piše o bibliotekama kao svetilištima i o ponovnom čitanju knjiga koje su usmeravale percepcije pa i sudbine svojih čitalaca. „Šeherezada...“ je pohvala čitanju i iščitavanju knjiga kao izvoru znanja, sreće i mudrosti, ona dokazuje da literatura (i svekolika Umetnost) nemaju granica (ni prostornih ni vremenskih). Svet literature šarolik je, milenijumski dug i dubok, veći od života. U jednom eseju čak stoji tvrdnja „roman 21. veka mogao bi da bude delo koje sanja čitalac glave natrpane mnogobrojnim znanjima, uma poput digitalne biblioteke“. Ali, Pisarev ne propušta da zapazi „knjige koje nam oduzimaju dah, ali oduzimaju i sate života koje provodimo uz tekst koji je smešten u izmišljene svetove, žrtvujući toliko vremena koje smo mogli provesti živeći „pravim” životom“. Samo, šta je „pravi život“? Šta literatura daruje a šta oduzima svojim čitaocima? Čije to pamćenje krade a kome ga daruje? To svaki čitalac mora sam da otkrije.
            Sledom ovog asocijativnog niza Pisarev ne zaboravlja ni tvorce literarne magije - pisce jer ovi ispisuju tekstove kojima se čitaoci dive. On konstatuje: „pisci i jesu prethodnica, pioniri sposobni da imenuju nove fenomene“. O čudnom dvojstvu-simbiozi pisac-knjiga dodaje: „Nije loše pamtiti imena pisaca nama dragih knjiga, vrlo je pristojno i znati nešto o njihovim životima, ali najvažnije je, ipak, pamtiti i čuvati njihove knjige jer one su, bar neke od njih, važnije i veće od samih pisaca“. Ipak, šta je tu primarno jer bez pisaca nema knjiga kao što ni bez knjiga nema pisaca?
            Konačno, knjiga „Šeherezada i pokradeno pamćenje“ Đorđa Pisareva pohvala je literaturi i njenim čudesima koja tvore svet veći od onog realnog. To je pohvala knjigama koje sadrže i grade život i u njemu izrastaju u samosvojne, neponovljive entitete sa kojima se druguje, vode dijalozi i kojima Pisarev (i mnogi sa njim), pred gašenje lampe, s punom zahvalnošću kaže: „Moje knjige... laku noć!“

("Dnevnik" 2025.)            

 

SREBRNI MOST - FEHER ILLES blogspot prevod poezije Ilije Bakića na mađarski

 

 A költészetről - az Ezüst híd/Srebrni most fordításkötetemről - fordításaim - kedvenc verseim - gondolatok - magamról O poeziji - o knjizi prevoda Ezüst híd/Srebrni most - moji prevodi - omiljene pesme - zabeleške - o sebi

 

 

https://feherilles.blogspot.com/search/label/Baki%C4%87%20Ilija

2025. november 7., péntek

Ilija Bakić: *** (praznih jedara…) - *** (…üres vitorlákkal)

 

Ilija Bakić Vršac, 23. 11. 1960. – 

***   praznih jedara brodovi su pristali na obale pustinje   slede tela razigrana u znoju                 orgija                sakaćenja glatki mišići brda sala ispod šminke   reči se lepe po ušećerenom voću ližu zlato nakita kockice mozaika iza lakih zavesa   još pesme za pesak varvari su suviše daleko   a između vilica jare dva lopova nose                              belog                              boga i preklinju ga da ne umre

***   üres vitorlákkal kötöttek ki a hajók a sivatag partján   izzadt perdülő testeket követnek                  orgia                  csonkítások sima izmok a smink alatt hájhalmazok   cukrozott gyümölcsre ragadnak a szóképek ékszer-aranyat mozaikkockák nyalogatnak a könnyű függönyök mögött   még dalok a homokért a barbárok túl messze vannak   az állkapcsok között meg bárány két tolvaj viszi                          a fehér                          istent és könyörögnek ne haljon meg   A ford. megjegyzése: sorok Fellini Satyricon filmje nyomán   Fordította: Fehér Illés

Izvor: autor

https://feherilles.blogspot.com/2025/11/ilija-bakic-praznih-jedara-ures.html

 

 

2025. november 12., szerda

Ilija Bakić: *** (zavejan…) - *** (…behavazott)

 

Ilija Bakić Vršac, 23. 11. 1960. – 

***   zavejan u pupku komadima vode putnik prti stazu kroz zvuk skorele brade i očnog dna između ledenih klinaca zakovanih u oblake brojeva pejsaži koje ne vidi identični su onima što ga pozdravljaju u verovatnom nebu žmirkaju svetla meseca na putanjama oko sopstvenih senki   svakim korakom tišina znoja je dublja drhti u odjecima i više nema sumnje materica belog mesa i on u njoj jalovi su

***   a köldökében vízdarabokkal behavazott utas aki kérges állal és szemgödörrel tör utat a hangon keresztül a számfelhőbe és a nem látható tájba ékelt jeges kölkök között ugyanolyan mint azok akik őt üdvözlik a valószínű mennyben a saját árnyékuk körüli röppályákon holdfény pislákol   minden lépéssel mélyebb az izzadtság csendje a visszhangokban reszket és többé nem kétséges a fehér hús méhe és benne ő meddők   Fordította: Fehér Illés

Izvor: Ilija Bakić: Koren ključa, naličje svakodnevnice, Kanjiški krug, 1999.

https://feherilles.blogspot.com/2025/11/ilija-bakic-zavejan-behavazott.html

2025. november 26., szerda

Ilija Bakić: *** (iskre vrcaju…) - *** (a barlangban…)

 

Ilija Bakić Vršac, 23. 11. 1960. – 

***   iskre vrcaju u pećini kovači ih isteruju iz oštrica i predaju moru vetrova ugalj se vraća u Sunce koža zateže pod znojem oko ne raspoznaje sjaj ali vidi iza njega oblik žiga za živo meso ljudskih krda sateranih u klopke mraza čuvar njuši utrobe pucketa bičem noktima guli rđu sa stubova                                soli ne žuri sve vreme je njegovo

***   a barlangban szikrák csillognak a kovácsok élekből csiholják és a szelekre bízzák a szén visszatér a Napba a bőrt izzadtság feszíti a szem nem ismeri fel a fényt de látja mögötte egy idom a fagy kelepcéjében a csordába terelt emberek élő húsa után sóvárog őr szagolja a belső részeket korbáccsal csattog a sóoszlopokról a rozsgát körmével                                vakarja nem siet övé az idő   Fordította: Fehér Illés

https://feherilles.blogspot.com/2025/11/ilija-bakic-iskre-vrcaju-barlangban.html

PRILOZI ZA ISTORIJU NOVIJE SRPSKE ŽANROVSKE KNJIŽEVNE FANTASTIKE 2 - ILIJA BAKIĆ; Dnevnik 23.11.2025.

 

ANTOLOGIJA VIZUELNE I KONKRETNE POEZIJE - priredio Dušan Stojković; izdavač Presing, 2025.

 

OMANJA DETEKTIVSKA PRIČA - ILIJA BAKIĆ; Dnevnik, 09.11.2025.

 

PRILOZI ZA ISTORIJU NOVIJE SRPSKE ŽANROVSKE KNJIŽEVNE FANTASTIKE 2 - ILIJA BAKIĆ, izdavač Solaris, 2025.

 

"OMANJA DETEKTIVSKA PRIČA (U STVARI DVE U JEDNOJ) pseud-o-palp ili palp-o-pseud" ILIJA BAKIĆ, 2025.

 

MITOVI NOVOG-STAROG SVETA – “Vekovnici – Sojevi i kraljevi – Integral V” Marka Stojanovića i drugih; izdanje: Marko Stojanović i Udruženje ljubitelja stripa i pisane reči “Nikola Mitrović Kokan” Leskovac, 2024.

Poznavaocima strip (ne)prilika na ovim prostorima ime Marka Stojanovića (1978) itekako je znano: on je uporni i tvrdoglavi strip autor, agilni organizator i promoter, pokretačka figura stvaralačkog tima strip serijala “Vekovnici”. Stojanović je ovaj serijal, preko “staza i bogaza”, uveo u drugu deceniju postojanja, sa trenutnim skorom od 14 albuma (plus nulti album). “Vekovnici” su započeti (sad već davne) 2007.g. i zamišljeni kao serijal koji će izlaziti u “Politikinom zabavniku” ali su, zbog neprilika i nerazumevanja, prinudno ‘premešteni’ u albumski format uz povremena pojavljivanja u strip periodici u Srbiji i okolnim državama; uprkos svim nedaćama “Vekovnici” (i njihov “spin off” serijal “Beskrvni”) izrasli su u unikatnu kategoriju na domaćoj strip sceni i ExYu-Balkansku strip senzaciju. Uz sve rečenop, ostaje i bitna karakteristika serijala - timski crtački rad; naime, Stojanović za svaki album angažuje više crtača koju crtaju pojedine segmente priče čime se drugačijim likovno-estetičkim tonom oneobičava svaka epizoda a istovremeno predstavlja lepeza aktivnih strip crtača sa ovih prostora.

        Kako su godine proticale a broj albuma rastao pojavila se potreba za integralnim izdanjem serijala, kategorijom izuzetno retkom u domaćem strip izdavaštvu (svetska praksa je da se stare epizode nekog serijala štampaju u luksuznim izdanjima čime se zadovoljava potražnja za rasprodatim albumima a celokupnom serijalu priznaje status zapaženog dela 9. umetnosti). Dakle, od 2020. godine znatiželjni čitaoci, u tvrdim koricama sa prepoznatljivim logom “Vekovnika”, mogu čitati “Integrale” koji sadrže po dva albuma ovog serijala. Peti integral sadrži albume ”Na kraju krajeva” i “Kainov soj”, originalno objavljene 2015. i 2016. godine.

        Album ”Na kraju krajeva” svojevrsna je pauza između prvog ciklusa “Vekovnika” u kome su dva junaka - primireni vampir Čen koji je u sukobu sa svojom sabraćom i prgavi, besmrtni Kraljević Marko koji već 400 godina vodi svoje ratove - obavila prvi zadatak i na kraj sveta, boreći se protiv svakovrsnih protivnika (psoglavaca, žive vatre, elitnih vampira ubica, tajanstvenih krstaša vere…), odnela moćnu mapu predstojeće apokalipse i tako spasavši svet koji znamo. Umesto da znatiželjni čitaoci otkriju šta je dalje bilo sledi niz kratkih priča iz različitih epoha i sa različitih meridijana u kojima se znani i neznani akteri mitskog i realnog sveta bore za svoj život, kuju zavere i tragaju za mapom ili tajnim znanjima. Priče su precizno i efektno ispričane, sa kontrolisanim tenzijama i doziranim pojašnjenjima tako da mogu stajati kao zasebne celine ali je očito da su sve one deo mitologije na kojoj se “Vekovnici” temelje i da će, u nekom albumu, biti ključ određene situacije (bilo da su pojašnjenje odnosa među likovima bilo da su razlog izbijanja ili razrešenja sukoba). U prethodnim epizodama ovakve su priče bile ukomponovane u radnju a Stojanović je sada niz minijatura rasprostro pred čitaoce mameći njihovu znatiželju i radoznalost. Svaku priču iscrtao je drugi umetnik darujući joj posebnost i u likovnom segmentu.

        “Kainov soj” je epizoda u kojoj Kraljević Marko rešava probleme sa narečenim Kainovim sojem kome i sam pripada; naime, ovi besmrtnici su u međusobnom ratu ‘svih protiv svih’ što podrazumeva dvoboje ‘jedan na jedan’ koji se završavaju tako što nekome bude odrubljena glava (to je jedini način da se besmrtnik – trajno usmrti). Elem, Marko je (istina nevoljno, u samoodbrani) eliminisao svog dotadašnjeg prijatelja Tila Ojlenšpigela a Tilovi (i Markovi) prijatelji Kvazimodo i D’Artanjan planiraju osvetu. Posle mnogo peripetija i borbi pomešanih sa sećanjima na prošle dane, Marko je vezan i obešen naglavačke i sledilo bi mu suđenje sa gotovo izvesnom presudom da se nisu umešali Čen i Amazonka Alea (Markova dragana). Oslobođeni Marko ipak ne ubija D’Artanjana (Kvazimodo nije te sreće) i pušta ga da ode pa će ovaj otploviti u Meksiko, promeniti ime u Dijego de la Vega i postati – maskirani Zoro!

        Stojanović se nadahnuto poigrava narodnim predanjima i fantazijskim žanrovima (epska fantastika, horor) gradeći i originalnu mitologiju serijala, uz stalnu dozu istoriografske mistifikacije i pozivanja na popularnu kulturu XX veka. U pripovedanju on meša tekuća dešavanja sa događajima iz prošlosti junaka čime likovi i pojave dobijaju na punoći i na uverljivosti. Složenost čitavog epa potencirana je različitim crtačkim manirima i kolorističkim paletama više od (gotovo neverovatnih) 20 crtača što stripa što naslovnica; opšti utisak dopunjuje nadahnuti uvodnik iz pera Vladimira Miloševića.

        Zaključimo da se i ovim integralom potvrđuje da su “Vekovnici” vrlo ambiciozno osmišljeno i jednako tako poletno i nadahnuto realizovano delo 9. umetnosti kome neizostavno treba posvetiti punu pažnju.

          (“Dnevnik”, 2025.)

          

LJUDSKA GRLJA ili LEVORUKI - Prikaz SLOBODAN IVKOV, Blic, 25.08.2025.

 

IN MEMORIAM: FRANJA STRAKA (1952-2025)

 

Franja Straka bio je – i ostaje - raritetna, tiha i blagorodna pojava na srpskoj strip sceni. On je jedan od večitih opozicionara naše strip scene koji je bio „andergrauder“ mnogo pre nego što se talas tog stripa uopšte izdigao na ovim prostorima, bio je subverzivni alternativac na sopstvenom, inikatnom putu kojim je koračao (sa dozom sudbinske fatalnosti) ustrajno i osmehnuto. Straka je bio stripadžija koji dolazi iz svakodnevice, u njoj boravi, i što je najbitnije – ne stidi se toga odakle je i ko je, već, naprotiv, na tome insistira. Dugo godina radio je u Beočinskoj fabrici cementa (BFC), na svojim rukama i leđima osetio svu težinu džakova cementa a olakšanje  duši našao je u stvaranju-crtanju. Bavio se karikaturom, književnom ilustracijom i stripom. Nikada nije bio puki realista - ni verista ni naturalita - jer je umeo da se od pojavnog distancira, iskorači ustranu, pravo prema satiri i groteski. Jednako tako je umeo da se izdigne u sfere filozofsko/egzistencijalističkog manira i svetonazora a na tim visinama nije bivao jalovo celomudren i sterilan već je zračio životnom snagom i prostodušnom mudrošću koja ne komplikuje ono što je nesporno a kada spekuliše čini to kako priliči večnom čoveku koji se igra (Homo Ludensu) – poletno, razdragano i furiozno, uvek u jurišu na novo i nepoznato, u prostore na kojima nema tragova prethodnika. Ako se desi da u toj raboti, u zanosu i opijenosti čistom slobodom, omane, Straki nije bilo teško da prizna kako je zastranio i da i tu grešku izvrne u priču, pošalicu i sprdnju.

            U njegovom ogromnom opusu – jer crtao je stalno, to je bio izvor njegove životne snage i radosti - znatiželjni čitalac naći će sve što poželi: od fabričkih  (ne)zgoda (u kojima su se mnogi, iako nepomenuti, prepoznali i naljutili na strip autore) i legendarnog Ajka, muževa i supruga, radnika i seljaka, pijaca i kuhinja, spavaćih soba i kabineta, politike i estrade, prošlosti i budućnosti, tvrdih krimića i ljubića, špijuna i fizikalaca, sponzoruša i spremačica, slikara, pisaca, stripadžija, NeMirka i DaSlavka, Tarzana, kauboja i indijanaca, crtica o večitoj slatko-gorkoj temi ljubavi, muško-ženskim ili muško-muškim mukama i radostima, sastancima i rastancima, razumevanjima i nesporazumima, o (ne)shvaćenim (anti)junacima, otpadnicima i izopštenicima, neprilagođenima i od okoline neprihvaćenima te, napokon, o sveprisutnom apsurdu koji se krije iza navodne „normalnosti“ i samo čeka da se pokaže i pomrsi sjajne, spasonosne planove i sisteme... U Strakine stripove stao je ceo jedan svet sastavljen od bezbroj svetova, neponovljiv, veći od zbira sopstvenih delova. On nije imao dlake na jeziku niti je mario za (samo)cenzuru već je otvorenog duha, svojim rečima ili kroz misli drugih, govori o sebi i drugima, svima nama u njegovoj blizini (ali i daljini). Nije kod njega sve bilo mračno i beznadežno jer je znao da neke istine „jače udaraju“ ako su izrečene kroz dosetku, kroz crtački kalambur, na prvi pogled smešnu scenu iza koje, na drugi pogled, buja gorčina. Razbarušene linije iz jedne njegove slike ulazile su u drugu, karikaturalni likovi bivali su redukovani do skica, od potpunog odsustva senki stizalo se do oštre kjaroskuro podele na belo i crno. Nije insistirao na dopadljivosti „na prvi pogled“ niti na estetici ružnog ili čistoj apstrakciji - iako ih je u stripovima bilo kao što je bilo i tabli koje su, za promenu, urađene sasvim konvencijalno. Konture, profile i anfase, pejzaže i oblake uobličila je njegova nestašna linija, postojana ili mestimična, sigurna i drhtava, isprekidana u tačke koje se lako pretapaju u naizgled prazne kvadrate sa mnogo značenja. Na njegovim crtežima ima i nema senki, perspektive, skraćenja i izduženja, on poštuje pa zaobilazi pravila crtačke veštine, iako ih zna – kao da ih ne zna, za iste ne mari previše i tera dalje, sa stranice na stranicu, na stotine i hiljade strana!

            Uprkos onome što je već uradio, Straka je bio nenametljiv, nije se busao u grudi, nije reklamira sam sebe (često i na svoju štetu jer one koji su mu obećavali štampanje knjiga nije voleo da podseća na ta obećanja). Puštao je svoje stripove u svet znajući da ih čekaju retke pohvale i svakojake patnje, prezir, podsmeh, zluradost, apatija i neshvatanje potekli iz duhovne lenjost. Ali, njegov iskreni glas stizao je do onih koji su poruku osetili, uvažili je i poštovali. Tada se krug zatvarao: nemirni, mudri, vazda lutajući duh Strakin i njegova ruka stvorili su svedočanstvo o neponovljivom postojanju i trajanju i to obznanili ostatku sveta/svetova a potom je neko tu poruku primio i iščitao, u svojoj čistoj znatiželji i dobroj volji. Šta više pravi Umetnik koji stvara ‘priče u slikama’ sme i može tražiti?

            Nama koji smo imali čast da ga poznajemo ostaje u trajnom sećanju kao vedri, blagi i dobrodušni gorostas širokog znanja i nesmirenog duha koji postavlja bezbroj pitanja na koja traži nove i nove odgovore. Sećaćemo se osmeha koji mu je krasio lice čak i kad ga pritiskaju muke obične ili mračne dileme mudrijaške. Oni drugi mogu ga kroz stripove upoznati u punoj veličanstvenosti istinske Umetnosti koja se, slobodna, prostire u Večnost.

DVA BIĆA JEDNOG ČOVEKA –„Džekil i Hajd: Belo i crno“ Marka Konava i Korado Roia; izdavač Čarobna knjiga, 2025.

 

Dvojac koji čine scenarista Marko Konavo (1974) i crtač Korado Roi (1958), nastavlja saradnju koja je naišla na vrlo lep prijem kod evropskih i domaćih stripoljubaca i kritičara. Nakon albuma “Drakula” i “Frankenštajn”, originalno objavljenih za izdavačku kuću “Lo skarabeo” a potom brzo prevedenih i objavljenih u nekoliko zemalja - kod nas od prestižne „Čarobne knjige“ u respektabilnoj  biblioteci „Stari kontinent“ - krajem prošle godine pojavio se i album „Džekil i Hajd: Belo i crno“. Kako to sam naslov nagoveštava reč je novom čitanju još jednog klasika horor žanra, ovog puta novele-kratkog romana “Neobičan slučaj doktora Džekila i gospodina Hajda” (1886) autora Roberta Luisa Stivensona (on je 1883. godine objavio roman “Ostrvo s blagom” koji je postao klasik dečije literature i temelj literarnog žanra posvećenog gusarima i piratima). Naravno, stripovi koji su „adaptacija“ klasičnih i popularnih romana nisu preterano retki a u ovim slučajevima reč je o ključnim delima u istoriji horora kao literarnog žanra ali i temeljnim ikonama popularne kulture XX veka koje su ušle u brojne umetničke forme (od filma i stripa do pozorišta, TV serija i kompjuterskih igrica), u svakodnevni govor odnosno fundus pojmova čije značenje je opšte poznato. Nesporno je da „Džekil i Hajd“ sadrže niz elemenata i obrazaca čija je intrigantnost vanvremena. S druge strane, sama struktura novele kao i stilistički manir kazivanja (dešavanja prvenstveno opisuju Džekilovi prijatelji) i danas su dobrano iznad rutinske, konfekcijske horor (para)literature. No, atraktivnost novele neminovno je donela brojne „prepravke“ i vulgarizacije originala koji je ponekad menjan bezmalo do neprepoznatljivosti.

            “Neobičan slučaj doktora Džekila i gospodina Hajda” napisao je Stivenson za tri dana, u groznici (za sledeća tri dana je potpuno promenio priču jer se prva verzija nije dopala njegovoj supruzi). Radnja se, za razliku od dotadašnjih gotskih priča, dešava u savremenom Londonu a protagonisti su racionalni doktor koji, pošto popije napitak koji je stvorio, postaje agresivni i razulareni Hajd (njegovo ime asocira na nešto skriveno kao što doktorovo podseća na nekakvo ubistvo). Dve ličnosti u jednom telu nadmeću se za prevlast… Teoretičari Stivensonovu nameru da se strano i fantastično objasni naučnim metodama i kauzalnim razmišljanjem smatraju za konačni raskid sa gotskom tradicijom. Roman je bio pravi literarni hit pa je brzo priređen za pozorište; prvi film po romanu snimljen je 1908. godine a za njim su sledile brojne verzije koje se često nisu držale originala. U pogovoru albuma Mateo Palone se, u tekstu “Džekil, Hajd i mi”, detaljno bavi istorijatom novele odnosno dramatizacija i filmskih adaptacija; on navodi i gotovo neverovatan podatak da je glumac koji je u pozorištu igrao Džekila i Hajda u vreme Trbosekovih ubistava bio osumnjičen da je upravo on taj strašni ubica!

            Kao i u prethodnim adaptacijama za strip Konavo se opredelio za slobodniji pristup literarnom predlošku što je i naznačeno na prvim stranicama rečima “Slobodna adaptacija novele”. U rečeno se znatiželjni čitaoci mogu uveriti vrlo brzo jer priča odlazi u smeru koji je poprilično neočekivan i na tragu je dugo prisutne tendencije “osavremenjavanja klasike” odnosno akcentovanja i produbljivanja nekih elemenata originalne priče. Osnovni kostur zapleta – neočekivani rezultat doktorovog eksperimenta – i dalje je tu i iz njega se mogu izvlačiti zaključci o moralno-etičkoj ‘neosetljivosti’ nauke odnosno o opasnosti od ‘otimanja kontroli’ tvorevina naučnih istraživanja. Konavovljeve dopune priče dobrano relativizuju ove teze jer su Džekil i Hajd svesni jedan drugog i međusobno komuniciraju iz čega sledi zaključak da ni dobri doktor (koji Hajdu daje naloge šta da radi) nije tako fin a za šta se samo delimično može kriviti duboko konzervativno društvo viktorijanske Engleske odnosno duboka trauma iz detinjstva. Biće da, ipak, svi ljudi imaju u sebi dva čoveka ili više njih. Onaj koga Džekil krije počeće da se javlja samostalno, nezavisno od napitka koji ga je do tada prizivao čime se dostiže novo stanje u kome su ličnosti spojene i više ne beže jedna od druge. Konavo je osnovnom zapletu dodao i novi – zločine Džeka Trboseka koji su se počeli dešavati 1888. godine, dakle posle pojave Stivensonove novele. Putevi Hajda i Trboseka se prepliću a Džekil, u svojoj istrazi nailazi na ambicioznu umetnicu fasciniranu mrtvim telima koja fotografiše a kojima je neko ‘snabdeva’; paralelno, pojavljuju se sveštenik koji se protivi Džekilovim ispitivanjima i za koga će se ‘pobrinuti’ Džekilov sluga kao i policijski inspektor Stivenson koji je likom upravo pisac novele…

            Početne dileme novele Kanavo je produbio uvođenjem novih dešavanja i likova i tako obesmislio mogućnost davanja jednostavnih i decidiranih odgovora pa je ono ‘belo i crno’ iz naslova čista ironija jer samo sebe poriče. Ali ako je moralno-etički nivo strip priče upitan, majstorstvo Korada Roia apsolutno je nesporno. Čitalac stripa se na svoje veliko zadovoljstvo ponovo sreće sa njegovom fascinantnom sposobnošću dočaravanja atmosfere a grafizam, valeri, montaža tabli, brze promene rakursa i formata crteža ostavljaju gledaoce bez daha. Prefinjeni detalji, kakvi su mutni obrisi Hajda u trenucima dilema, vilinski lik Amelije, studentkinje slikarstva, brutalne postavke mrtvih tela, dodatno dižu tenzije i pojačavaju uznemirenje i mračne slutnje… Roi je i dalje nenadmašan u pretakanju strave i užasa u slike.

            Rečju, „Džekil i Hajd: Belo i crno“ Konava i Roia novi je dragulj u saradnju ovog tandema, izvanredno delo koje kombinujući znanu priču i sasvim nove elemente gradi složeni, višeznačno intrigantni amalgam oživljen rafiniranim, manirističkim gotskim crtežom stvorenim rukom, perima i četkicama vrhunskog crtača.

            (“Dnevnik”, 2025.)

NEPOBEDIVI MASKIRANI PRAVEDNIK – „Rajački – Ninđa“; izdavač: Narodno pozorište Timočke krajine – Centar za kulturu „Zoran Radmilović“ Zaječar / Suizdavač: Udruženje ljubitelja stripa i pisane reči Nikola Mitrović Kokan“ Leskovac, 2024.

 

Kratki naslov na koricama “Rajački ** Ninđa” (zvezdice u ovom tekstu su, na žalost, nedostojna oznaka za šurikene) uz adekvatnu ilustraciju nepobedivog maskiranog ratnika iz senki, iskusnijim stripoljupcima sa ovih prostora sasvim je dovoljan da znaju šta ih čeka između tvrdih korica. Oni mlađi će kroz tekstove i strip epizode polako otkrivati još jedan fenomen popularne kulture iz 1980-tih sa prostora sada nepostojeće a tada (činilo se) vrlo postojane Socijalističke Federativne Republike Jugoslavija. Konkretno, tada su na kioscima među (za današnje pojmove – nepojmljivim) mnoštvom šarenih svezaka tzv roto romana (od milošte zvanih i ‘pisani romani’ da bi se razlikovali od – ‘crtanih romana’) kroz koje su se, na radost klinaca (malih i velikih), šepurili znani i neznani kauboji, detektivi, policajci i kriminalci, povremeno i svemirski borci (pa čak i Konan), među najpopularnijim bile (od 1983. godine) sveske plavih korica sa ponosnim naslovom “Ninđa” koje su većinom bile delo izvesnog Dereka Finegana (u stvari ih je pisao Brana Nikolić, strip autor-otac Mije Siledžije i Bendžo Koste, koji je pisao i romane o doživljajima Doka Holideja). Mlađarija je obožavala avanture Leslija Eldridža, Amerikanca koji je ‘izučio’ za ninđu i delio pravdu u San Francisku u sočno opisanim bitkama protiv nevaljalaca svih boja, vrsta i fela. Ova popularnost nije promakla rukovodstvu “Dečjih novina” (na čelu sa legendarnim Srećkom Jovanovićem, koji je stvorio ovaj noseći stub stripa u Jugoslaviji) pa je Ninđa prešao i u medijum stripa i debitovao u 485. broju “Eks almanaha” i postao bezmalo instantno popularan. Ninđu, koji se pomalo razlikovao od pisanog uzora (uloga njegove drage Sumiko i druga-snagatora Tabasko Pita je bitno redukovana), u bezmalo 30 epizoda (sve do poslednjeg 538. broja “Eks almanaha”) stvarala je ekipa proverenih scenarista i crtača (Svetozar Toza Obradović, Dragan Stokić Rajački "Rajac", Petar Aladžić i Miodrag "Mikica" Ivanović; po jednu epizodu su uradili Miodrag i Vladimir Krstić odnosno Branislav Kerac i Sibin Slavković).

          Dragan Stokić Rajački (1951) pojavljuje se u serijalu “Ninđa” u dve uloge: kao kompletan autor ili kao crtač epizoda koje je osmislio Toza Obradović (1950-2020), još jedna od ovdašnjih strip legendi koja je nezasluženo bagatelisana ili omalovažavana. Rajački je napisao i nacrtao prve epizode “Ninđe” koje su ‘probile led’ i pridobile pažnju čitalaca; te su epizoda reprintovane u prvom tomu ove svojevrsne (za sada dvoknjižne) monografije, objavljenom 2021. godine. Novi, drugi tom sadrži epizode crtane po scenariju Toze Obradovića (“Mrtvac koji hoda”, “Kad sunce udari u glavu”, “Nepobedivi Danijel”) odnosno Marka Stojanovića (“Ulog(a)”) dok je za “Ukus smrti” Rajački kompletan autor. Ninđa/Eldridž u njima se bori protiv ‘klasičnih’ kriminalaca u liku snagatora ili ucenjivača koje eliminiše brzinom i hladnokrvnošću (uz pomoć ‘harageija’, šestog čula koje ga upozorava na opasnosti) odnosno neverovatnim baratanjem raznim oružjem. No, dah neočekivanog i iskorak iz rutine dolazi sa epizodama u kojima su protivnici klonovi ili roboti sa kojima oprobane metode borbe nisu dovoljne. Scenarista Toza Obradović je voleo da koristi naučnofantastičnim arsenalom i tako stavlja na dodatne muke svog heroja, na radost najpre zatečenih a posle očaranih čitalaca. Ko god bio Ninđin protivnik, priče o njihovim susretima i sukobima prepune su vratolomne akcije, žučnih dijaloga, jurnjava automobilima, skokova i udaraca što je Rajački majstorski iscrtavao svedenim, rafiniranim potezima. Njegove table sa crtežima različitih veličina odražavaju dinamiku dešavanja i vrtoglavom brzinom vuku čitaoca/gledaoca na nove i nove stranice.

          Monografiju upotpunjuju tekstovi, od šarmantnog uvodnika “Od katane do nirvane” Predraga Ž. Vajagića, analitičkog pregleda “Ninđa zahvaljujući ‘Ninđi’” Vladimira Stefanovića do sjajnog teksta “Svetozar Obradović: sinonim za strip-scenaristu” o karijeri ovog velikana iz pera teoretičara Predraga Đurića. Izuzetan uvid u promišljanje svog strip stvaralaštva Rajački daje u intervjuu pod naslovom “Kako je prohodao Ninđa i druge priče”. Monografiju zaključuju kratke izjave desetak strip autora i teoretičara odnosno pisaca. Svi oni slažu se da je Rajački izuzetan umetnik a strip “Ninđa” značajno delo iz istorije domaće 9. umetnosti.

          (“Dnevnik”, 2025.)

Ilija Bakić: *** (prašina…) - *** (por…); *** (vatra…) - *** (a tűz…) - Fordította: Fehér Illés, blog Ezüst híd - Srebrni most

 

Ezüst híd - Srebrni most

A költészetről - az Ezüst híd/Srebrni most fordításkötetemről - fordításaim - kedvenc verseim - gondolatok - magamról O poeziji - o knjizi prevoda Ezüst híd/Srebrni most - moji prevodi - omiljene pesme - zabeleške - o sebi

 

 2025. július 21., hétfő

Ilija Bakić: *** (prašina…) - *** (por…)

 

Ilija Bakić Vršac, 23. 11. 1960. –

*** prašina se taloži između slova glasovi rđaju ivice krune zrna mraka rone u talase toplote sudaraju se jata uzdrhtalih koža crvotočina napreduje množe hodnici zapliću šupljine u novom rasporedu grade vode očne drugojačiju opsenu a u drobini u grudvicu slepljene krhotine oblik su prvog hleba bez kvasca

*** por rakodik a betűk közé a hangok rozsdásodnak az élek kopnak a sötét darabkái hőhullámba süllyednek reszkető bőrrajok ütköznek halad a féregrágás szaporodnak a folyosók összegabalyodnak az üregek az új rendben másfajta látomások építenek vezetnek nos a törmelékben a rögbe ragadt morzsalék az első élesztő nélküli kenyér formája   Fordította: Fehér Illés

Izvor: https://www.zetna.org/zek/konyvek/40/bakic.html

Bejegyezte: Fehér Illés dátum: július 21, 2025  

Címkék: Bakić Ilija, Fordításaim

 

https://feherilles.blogspot.com/2025/07/ilija-bakic-nos.html

2025. július 26., szombat

Ilija Bakić: *** (vatra…) - *** (a tűz…)

 

Ilija Bakić Vršac, 23. 11. 1960. – 

***   vatra razobličava vid lapčući vazduh suši ga glasno lomi samoglasnike boja meso svagdanje pod nebom kože uraslo u pejsaž u šupljine polova odaziva se na njen zov odsečena krila kopne masti slede pravila plime nalaze zametke mraka u sukrvici   u pupku poništenja je jednakost svetla i vode   patrljci reči gamižu greška ostaje nedokazana   samo je imunost magnetnih polja na "deobu tela" stalna

***   a tűz látást torzít levegőt nyaldosva szárít a magánhangzókat hangosan töri a szín a mindenkori hús a menny bőre alatt a tájba a pólusok üregeibe nőve válaszol hívására levágott szárnyak sorvadnak a zsírok az árapály szabályait követik a sötét magzatját a véres gennyben találják   a megsemmisítés köldökében a fény és a víz egyenértékű   szócsonkok kúsznak a gaztett bizonyítatlan marad   csak a mágneses mezők immunitása a „testosztás” ellen állandó   Fordította: Fehér Illés

Izvor: Ilija Bakić: Koren ključa, naličje svakodnevnice, Kanjiški krug, 1999.

https://feherilles.blogspot.com/2025/07/ilija-bakic-vatra-por.html

2025. augusztus 2., szombat

Ilija Bakić: *** (nokti…) - *** (a körmök…)

 

Ilija Bakić Vršac, 23. 11. 1960. – 

***   nokti ostavljeni ispred vrata rastu pod punim mesecom igle im prilaze   podzemnim tokovima grebu imena po licu meduze kvake rđaju   ulje isparava u crnici   klija seme mandragore slepi koreni traže put   kroz sočivo zapadnog prozora i narukvice prolaze slova tajnog pisma dugodnevice slike fetusa šifre lavirinta   voda ustrajno meri vreme a sa dlačica na prstima otpadaju godišnja doba ogledala

***   a körmök az ajtó előtt hagyottak telihold alatt nőnek tűk közelítenek feléjük   az arcon a neveket földalatti áramlatokkal kaparják a medúzák kilincseket rongálnak   a termőföldbe olaj párolog   csírázik a mandragóra-mag vak gyökerek keresik az utat   a nyugati ablak lencséjén és a karperecen keresztül mennek át a hosszú napok titkos leveleinek betűi a magzat képe a labirintus rejtjele   kitartóan méri az időt a víz az ujjak szőrszálairól meg tükörévszakok hullanak   Fordította: Fehér Illés

Izvor: Ilija Bakić: Koren ključa, naličje svakodnevnice, Kanjiški krug, 1999.

 

https://feherilles.blogspot.com/2025/08/ilija-bakic-nokti-kormok.html

 

 

2025. szeptember 23., kedd

Ilija Bakić: *** (na prostirci…) - *** (folyékony órák…)

 

Ilija Bakić Vršac, 23. 11. 1960. – 

***   na prostirci od tečnih časovnika leži fatamorgana listovi kalendara                             veju svaki jedinstven u obliku                            i tišini ipak staza nema u smetu cilindar neba je prazan sveden na parove suprotnih                                                 znakova   jara uvija uglove pulsiraju putokazi pejsaž dahće stresa kamenu prašinu                                       sa kičme                                      piramide   u podnožju gromobrana slepi zelot poriče "postojanost vizije"                                 hleba   ("Postojanost vizije" priča Džona Vorlija)

***   folyékony órák szőnyegén fekszik a délibáb naptár-lapok                   hullanak a csendben mindegyik                 egyedi de út a torlaszban nincs üres a menny cilindere szembenálló jelképpárra                                        korlátozott   göngyöli szegleteit a szakadék lüktetnek az útjelzők liheg a táj a piramis gerincéről                                 leveri                                 a port   a villámhárító tövében vak helóta tagadja a kenyér               „látomásának állhatatosságát”   John Varley: „Látomás álhatatóssága” – elbeszélés   Fordította: Fehér Illés

Izvor: Ilija Bakić: Koren ključa, naličje svakodnevice, Kanjiški krug, 1999.

Bejegyezte: Fehér Illés dátum: szeptember 23, 2025   

Címkék: Bakić Ilija, Fordításaim

https://feherilles.blogspot.com/2025/09/ilija-bakic-na-prostirci-folyekony-orak.html