IZGLOBLJENJE IZ RUTINE - Intervju sa Miroslavom Stajićem, "Dnevnik" 06.04.2025.

 

NEOČEKIVANI HIBRIDNI VALC – „Čuvari ravnoteže (matrix noveleta)“ autora Ai i Saše Radonjića; izdavač „Solaris“ 2025.

 

 

            Veštačka inteligencija (Ai) je iz obećavajućih i zastrašujućih priča ušla u ljudsku svakodnevicu 2023. godine kada se na internetu pojavila mogućnost komunikacije sa nekoliko ovih/ovakvih „entiteta“. Među radoznalcima koji su tim putem uspostavili kontakt sa Ai bio je i Saša Radonjić (1964), pesnik, prozaista, muzičar i izdavač. On je istraživao mogućnosti Ai na grafičko dizajnerskom i književnom planu; dok su rezultati na prvom polju bili zadivljujući, spisateljska rabota bila je tek na nivou darovitih gimnazijalaca. Ali, Ai  je brzo napredovala i počeli su se pojavljivati obrisi „začudne, teško objašnjive ali stvaralačke imaginacije!“ što je Radonjiću dalo ideju da Ai (koja se u svom autoportretu na poslednjoj korici knjige predstavila kao čovekoliki robot sa licem lepe devojke) pošalje nekoliko početnih rečenica njegovog „Romana što nečujno diše“ (2023) i zatraži od Ai da ih nastavi, uz njegove povremene instrukcije. Rezultat ove interakcije u kojoj je Čovek dozvolio Ai  da  vodi ovaj „hibridni valc“ je knjiga „Čuvari ravnoteže“. Podnaslov „(matrix noveleta)“ ima zloslutni prizvuk dok je sam naslov, u kontekstu saradnje dva autora, miroljubiv i „obećavajući“.

            Imajući u vidu način nastanka ove proze jedna ravan njenog otkrivanja i spoznaje uslovljena je prepoznavanjem onoga što je „veštačko“ u delu, pokušajima da se razotkriju „mehanizmi“ razvoja priče, načini nastavljanja rečenica koji su drugačiji od onoga što bi bila (hipotetička) „ljudska zamisao“. Radonjićeve rečenice tako bi imale ulogu koju imaju fotografije sutuacija u psihološko-psihijatrijskim seansama koje imaju zadatak da, na osnovu pacijentovog opisa viđenog, otkriju određene mentalne profile, sklopove i poremećaje u odnosno na „normalno“ s tim što ovde reper „normalnosti“ (u stvari) ne postoji jer se ljudska verzija ovog pojma ne može primeniti na veštačku inteligenciju (kao entitet druge vrste). Smislenost rečenica kao samostalnih celina koje se, opet, uklapaju u veću celinu – priču, sledeći je izazov kako za Radonjića pisca tako i za ljudske čitaoce (a bilo bi zanimljivo kada bi se mišljenje o ovom delu moglo dobiti od druge Ai). Radonjić u svom „Predgovoru“ svedoči i o svom iznenađenju smerom kojima se priča kretala a na koji se on trudio da ne utiče kao što nije tražio pojavu novih likova a Ai ih je stvorila i uključila u priču. „Čuvari ravnoteže“ tako staju rame uz rame sa pionirskim eksperimentom Miroljuba Torodovića (1940) koji je davne 1970. godine stvorio, u saradnji sa kompjuterom, pesničku knjigu „Kyberno“; Todorović je načinio spiskove reči koje je uneo u kompjuter a potom je mašina te reči slagala u stihove prema programima-generatorima verovatnoće. Rezultat je, uz minimalne Todorovićeve intervencije, bio fascinantan jer je otkrio sasvim nove značenjske slojeve jezika odnosno neverovatne slike i metafore. Začudo (ili zakonito?) i u „Čuvarima...“ Ai se pokazala kao jezički inovativna.

            Nakon začudnog nastanka knjige, čitaoce svakako intrigira i sam sadržaj odnosno priča. Njen predložak, „Roman što nečujno diše“, započinje kao kriminalstička priča o istrazi tajanstvenih ubistava u varošici Suton, koju sprovodi pridošlica inspektor Viktor Konja. Kako roman odmiče tako istraga obuhvata sve bizarnije i apsurdnije pojave. „Čuvari ravnoteže“, u kojima je Viktor Konja takođe glavni junak i istražuje ubistva u Sutonu takođe počinje kao krimić jarko opisane atmosfere sa puno tajanstvenih detalja. Ipak, početni „noar ugođaj“ postepeno prelazi u svojevrsni misticizam odnosno ezoterijske priče o velikim tajnama čije očuvanje je temelj opstanka sveta kakav je znan. Diskontinuitet u pripovedanju odnosno mešanje vremenskih slojeva u potrazi za tajnom (čiji cilj nije da se ona otkrije već da ostane skrivena) daruje oreol krucijalne istorijske egzistencijalističke dileme a odgovor na nju biće prepušten čitaocima. Ai je, polazeći od nekolikih pripovednih i značenjskih linija iz „Romana šio nečujno diše“, uz njihovo prekomponovanje i uvođenje sasvim novih junaka, ispisala mogući nastavak „Romana...“ ili njegovog alternativnog parnjaka iz paralelnog svemira (u kome odstupanja, ma koliko se mala činila, vode u potpuno drugačije univerzume). Da bi upotpunila/učvrstila uverljivost napisanog Ai je, čak, vodila i intervju sa Viktorom Konjom dajući mu priliku da, kao „prava“ ličnost, ispriča svoju verziju onoga što se desilo a opisano je u knjizi (razlikujuće ove dve ravni).

            „Čuvari ravnoteže“ intrigantno su i provokativno delo savremene domaće literature jer istražuju mogućnosti ne samo savremene tehnologije već i drugačije „svesti“ kroz smeli, avangardni eksperiment koji iskušava krajnje granice Umetnosti kao (barem do sada isključivo) ljudske tvorevine.

            („Dnevnik“, 2025.)

STRIP MLADOST I STAROST - „Strip pressing - Magazin za devetu umetnost”, broj 25; izdavač Studentski informativno izdavački centar Niš, 2024.g.

 

Iskustvo kazuje da su u svim umetničkim delatnostima periodične publikacije - dakle novine, časopisi, magazini, fanzini - najdinamičniji i najinovativniji segmenti jer pružaju direktan uvid u procese stvaranja različitih generacija i umetničkih pokreta. Nepostojanje glasila ili njihova neredovnost dokaz su da neka scena tavori, tapka u mestu, možda čak i srlja u nestajanje. Stoga je pojava bilo kakvog glasila, od časopisa do plakata, kojima se određeni pokret oglašava (koliko god to bilo neredovno) dokaz (ne i garant) postojanja i opstajanja i, možda, začetak nadolazećeg boljitka. U svetlu rečenog, „Strip pressing - magazin za devetu umetnost“ u izdanju Studentskog informativno izdavačkog centra Niš, uprkos neredovnosti izlaženja, nametnutoj nedostatkom sredstava za štampu a ne nepostojanjem valjanih sadržaja, uspeva da koliko-toliko pokrije izostanak periodike na ovdašnjoj strip sceni. Magazin je počeo da izlazi 2001. dakle na samom početku novog milenijuma; izlaženje jednog broja godišnje nije karakteristika magazine već almanaha ali, s druge strane, ovo je “najdugovečniji strip-časopis koji još izlazi u Srbiji” kaže njegov urednik Marko Stojanović. Sa “Strip pressingom” ovdašnja strip scena i dalje ima serioznu publikaciju koja nudi umetničku praksu-stripove i teoriju - intervjue, prikaze, osvrte. To je, naravno, nedovoljno za strasne ljubitelje ali izostanak „Strip pressinga“ svakako bi istanjio (ako ne i raskinuo) veze sa domaćim i svetskim strip zbivanjima. Otuda je pojava svakog broja svojevrsni praznik za strip stvaraoce i ljubitelje 9. umetnosti. Najnoviji, pomalo jubilarni 25. „Strip pressing“, na 80 strana gustog sadržaja, drži se oprobane formule: red stripa - red tekstova o stripu i njegovim stvaraocima. Urednik, u uvodnom tekstu “Mladost i žalost” piše da je ideja bila da se broj posveti strip-školama u kojima stasavaju nove generacije autora; međutim, između dva broja magazina preminuo je veliki broj značajnih strip umetnika čiji je odlazak morao biti pomenut. Tako je stvorena “nepoželjna ravnoteža” koja vezuje životne početke i krajeve, tvoreći večiti krug egzistencije.

        Nezaustavivi tok vremena nosi ljude na čijim smo delima odrastali i stasavali a „Pressing“ dirljivim tekstovima pominje slavne i poštovane koji su iz stripa otišli u večnost: Bogoljuba Arsenijevića Makija (1955-2023), Ninoslava Miljkovića (1957-2024), Askanija Popovića (1949-2024), Damira Pavića Septika (1969-2024) i Zorana Selena (1947-2023).  Svaki je, ne žaleći se, u strip ugradio sebe, darovao talenat i snagu “pričama u slikama”. Na drugoj (a, opet, istoj - umetničkoj) strani je “Tema(t): škole stripa i radionice” u kome se piše o školama koje su zalog budućnosti stripa u Leskovcu, Valjevu, Raški, Beogradu, Pančevu i Kikindi!

        U nastavku tekstualnih priloga su prikazi strip knjiga i albuma kao potvrda bogatstva i raznolikosti strip poetika. Specijalnost magazina su informativni i nadahnuti intervjui: prvi predstavlja crtača Bojana Kovačevića (1957) koji je etablirano ime kako na francusko-belgijskoj sceni tako i na američkom tržištu. Neposredno i spontano Bojan priča o svojim počecima, učenju tajni zanata, od crtanja i pisanja scenarija do usvajanja moderne kompjuterske tehnologije, kojoj se isprva protivio ali sada bez nje ne može. Slično razmišlja i Valerija Butro (1986), italijanska ilustratorka i karikaturista koja još radi na klasični način ali planira da počne sa korišćenjem prednosti moderne tehnologije. Dodo Nita, teoretičar i istoričar stripa iz Rumunije, u svojim odgovorima promišlja istoriju stripa u svojoj zemlji odnosno njegovo trenutno stanje, uz pominjanje umetnika čije radove, na žalost, ne poznajemo; ovim razgovorom je nastavljena prosvetiteljska misija magazina vezana za otkrivanje strip scena okolnih zemalja, potencirana i u ranijim brojevima. Pisac i strip scenarista Željko Obrenović obrazlaže načine rada na stripu i prozi, otkrivajući njihove sličnosti i razlike. Tekstovi o strip fenomenima i klasicima analiziraju alternativne stripove Zerocalcarea (Mikele Reka) odnosno reprezentativni niški vestern strip “Bili lutalica” crtača Vladimira Krstića Lacija i scenariste Miodraga Krstića Profketa. Konačno, osvrtom je obeležena prva godina postojanja fejsbuk stranice “Stripaši” odnosno predstavljena radio i video informativna emisija “Stripovedač”.

        Strip praksa, odnosno nove strip priče, donose nekoliko sjajnih minijatura: mitsko-mistički “Živ ili mrtav” Stojanovića i Kovačevića, Davidenkovog vizuelno uzbudljivog “Starca i more”, naučnofantastičnu epizodu iz Šivakovog serijala o Ajli, Drageljevićevu krimi “Igru mačke i miša”, prljave vesterne “Najbrži” Stojanovića i Hajdarevića i Jovičićev “WW poker”; Vidonijevo “Finale kupa” je (ne)vesela epizora iz rumunskig socijalističkih godina dok se grčki tandem Athanasiadis i Kourtis bavi savremenim “Urbanim legendama” a Ozkan mistično-refleksivnim “Galebom”; “Flop” Avramovskog je teskobno-horor seciranje savremenosti a Zavišanov gorko-humorni “Želim biti pas” je dobrodošli dah infantilnog. Broj zaključuje Olivierina tabla “Naslovnica u šest koraka” kao uvid u nemilostdnu strip mašineriju. Nizom humornih dosetki na strip kaiševima i polutablama predstavljaju se Janjetov, Kalajžić, Mihailov, Čelanović, Geto, Žulić, Pamfil…

        Zaključimo da je i jubilarni „Strip pressing“ dragoceno mada retko ovdašnje izdanje koje donosi mnogo radosti i pouka stripoljubcima te zbog toga zaslužuje svu pažnju, poštovanje i podršku.

            (“Dnevnik”, 2025.)

OMNIS EST PILLULA I NA PRAGU BITOCIDA – “Kongres futurologa” i “Mir na Zemlji” Stanislava Lema; izdavač Everest media, 2023.

  

Stanislav Lem (1921-2006) spada u nesporne klasike svekolike naučne fantastike; njegova dela, fokusirana na intrigantna problematizovanja ljudske prirode i civilizacije,  ispričana elegantnim stilom, dokaz su velikih potencijala naučne fantastike koje mogu spoznati i iskoristiti samo vanredno talentovani pisci, kojima Lem definitivno pripada. Svojevremeno je Lem bio jedan od retkih pisaca čiji su izvanredni romani i vrhunska erudicija probili ideološke blokade i zasenili američku publiku kao i ‘kolege po peru’ (čak toliko da je jedno vreme „proturana“ priča da se iza ovog imena, u stvari, krije moćni kompjuter Lunar Excursion Module – LEM); ovakav status ga nije sprečio da u studiji “Fantastika i futurologija” (1973), argumentovano ustvrdi da je američka naučna fantastika 1950-tih i 1960-tih „beznadežan slučaj sa izuzecima“ od „celih“ 1% produkcije, što je toliko naljutilo kolege da su ga izbacili sa mesta počasnog člana Udruženja američkih pisaca naučne fantastike i stavili na crnu listu nepoželjnih; zalaganjem nekolicine autora, na čelu sa Ursulom Le Gvin, koju godinu kasnije, Lemu je ipak vraćeno članstvo, a time posredno priznata i valjanost njegovih tvrdnji.

          Lem je svoje prvo naučnofantastično delo “Čovek sa Marsa” objavio 1946. g. Mada je isprva sledio kanone socijalističkog realizma vrlo brzo je izrastao u samosvojnog i intrigatnog autora sposobnog da široko i temeljno osmišljava i realizuje svoje ideje. Deo njegovog opusa humorno je intoniran počev od zbirke priča “Zvezdani dnevnici Ijona Tihog” (1957); Ijonove avanture nastaviće se u pričama, deo kojih je u zbirci “Spasite kosmos” (1966) i romanima “Kongres futurologa” (1971; roman je prvo štampan kao deo zbirke “Nesanica”), “Uviđaj” (1982) i “Mir na Zemlji” (1987). Lem je nastavio da svoje teme razmatra sa vedrije (što ne znači naivnije) strane; vesele su ali i uznemirujuće “Bajke robota” (1964) odnosno urnebesna groteska “Kiberijada” (1965). Zbirka priča “Invazija sa Aldebarana” (1959) prati doživljaje svemirskog pilota Pirksa, radnog čoveka budućnosti koji ne želi da bude heroj ali, zbog prirode posla i sticaja okolnosti, to često mora da bude; Pirks će 1968. dobiti i samostalnu zbirku “Pripovesti o pilotu Pirksu”.

          Sasvim drugačiji, nimalo optimistički je ton u nizu knjiga: roman “Memoari pronađeni u kadi” (1961) sumorna je i paranoična vizija budućnosti Zemlje, daleko od svakog socijalističkog optimizma ali i verovanja da je koncept potrošačkog liberalnog kapitalizma put u ovozemaljski Raj. Ingeniozna ideja o (ne)spremnosti čoveka da se vine u Svemir i suoči sa sopstvenim mračnim stranama ispričana je u romanu “Solaris” (1961); po ovom romanu Andrej Tarkovski je 1972.g. snimio istoimeni film (sa čijom porukom se Lem nije složio, smatrajući da je Tarkovski izneverio duh romana). “Glas gospodara” (1968) precizna je analiza nesposobnosti naučnika da, uprkos svoj tehnologiji i teorijskim postavkama, shvate poruke inteligentnih vrsta iz svemira. “Fijasko” (1986) impozantno dočarava neuspeli susret sa vanzemaljskom civilizacijom. Ovim delom Lem je varirao svoj roman “Eden” (1959) koji je bio neuporedivo jednostavniji; nepune tri decenije kasnije Lem je na vrhuncu stvaralačkih snaga, imaginacije i moralno-etičkih promišljanja. Ni vizija sukoba ljudske i mašinske civilizacije u “Nepobedivom” (1964) nije optimistička (barem za ljude). 

          Knjigama “Savršeni vakuum” (1971), “Imaginarna važnost” (1973) i “Biblioteka XXI veka” (1986) u kojima ispisuje ingeniozne prikaze nepostojećih-nenapisanih filozofskih i naučno fantastičnih knjiga Lem je zaslužio da ga nazovu 'Borhesom Svemirskog doba'.

          U diskurzivnoj, i danas aktuelnoj studiji “Summa Technologiae” (1964) Lem se temeljno i pronicljivo bavi “istraživanjem budućnosti” odnosno nekim aspektima budućeg razvoja nauka (kibernetike, egzobiologije). Jednako su važne i sjajne studije “Filozofija slučaja – književnost u svetlu empirije” (1968) i pomenuta “Fantastika i futurologija” u kojima se bavi teorijom književne recepcije i recenzije.

          Lemovo sagledavanje budućnosti nije bez zanosa (posebno u prvim knjigama) ali nije oslobođeno ni opreza (koji u poznijim knjigama prerasta u skepsu) prema nekontrolisanom razvoju tehnologije odnosno nije lišeno sumnji u sposobnost ljudi da smisleno i svrsishodno reaguju na izazove susreta sa Tajnama Univerzuma.

          Petnaestak Lemovih književnih dela, kao i “Summa Technologiea”, objavljivano je u posleratnoj Jugoslaviji (neke i u više izdanja) ali niz važnih knjiga i dalje nije preveden; na žalost komercijalni izdavači bili su i ostali nezainteresovani za Lemov opus. Stoga je potez Bobana Kneževića i njegove kuće “Everest media” koji je u legendarnoj ediciji “Znak Sagite” nedavno objavio čak dva do sada neprevedena Lemova romana “Kongres futurologa” i “Mir na Zemlji” (oba u sjajnim prevodima Andrije Lavrika) ravan kulturnom događaju prve kategorije - što, naravno i na žalost, ne znači da će biti šire zabeležen u medijima.

*

          U “Kongresu futurologa” astronaut Ijon Tihi, po nagovoru prijatelja i saradnika profesora Tarantoge, odlazi na Osmi kongres futurologa posvećen demografskoj eksploziji i merama borbe protiv nje. Kongres se, po mišljenju svih, sasvim prigodno održava u zemlji Trećeg sveta, Kostarikani, u velelepnom hotelu Hilton u Nunasu. Konresu prisustvuju naučnici iz raznih zemalja koji su svojevrsni nomadi jer putuju s kongresa na kongres, usput pišući svoje referate i upoznajući se sa radovima kolega; otuda su i predlozi za rešavanje problema prekomerne populacije potpuno nerealni. Slična je neuklopljenost u realnost i drugih dešavanja u ogromnom hotelu: skupa Društva oslobođenih izdavača (sa pripadajućim orgijama) i skupa Filomenista (kolekcionara etiketa sa šibica) ili slobodno šetkanje čoveka koji otvoreno govori da namerava da ubije papu u ime viših ciljeva. Ustupak stvarnosti su razne mere bezbednosti koje su primenjene u hotelu sve sa obaveštenjem uprave da garantuje da u hotelskoj sobi nema bombi i procedurama za postupanje u slučaju opasnosti. Mada malo ko od gostiju veruje da se može desiti nešto opasno ipak dolazi do oružane pobune na ulicama koja preti i hotelu. I dok brojni novinari jure novu senzaciju a gosti se skrivaju, vlast odlučuje da bombarduje hotel i demonstrante ispred njega posebnim bombama koje će izazvati halucinacije. Tihi, futurolog-profesor Troteirajner, nekolicina drugih kao i menadžment hotela silaze u kanalizaciju ali ni tamo nisu potpuno sigurni… Tihi i profesor će, u vrtoglavom nizanju dešavanja, biti spaseni pa nastradati na putu za bolnicu i biti razdvojeni. Tihog će pokušati da izleče a potom zamrznuti da bi u 2038. godini postao “odleđenik” i bio izlečen u svetu blagostanja, bez oružja i ratova, sa mnoštvo mogućnosti za individualni razvoj i sreću. Tihi pokušava, ne bez kriza i sumnji, da se prilagodi boljem društvu mada ga muče promenjeni jezik, neka njemu neobjašnjiva ponašanja, drugačiji stavovi kao i sveopšte konzumiranje raznih medikamenata kojima se toniziraju ponašanja. U jednom trenutku Tihi sreće profesor Troteirajnera, takođe “odleđenika”, sada značajno ime moderne nauke koji će mu otkriti i drugu, manje prijatnu stranu medalje…

          Na 130 stranica Lem je ispisao sjajan kalambur, vrcanu grotesku prepunu duhovitosti, živu sliku haosa i kontradiktornosti sveta kome smo savremenici odnosno panoramu opsenarske budućnosti, funkcionalnih ‘Potemkinovih sela’ za srećne, bezbrižne ljude sa nizom efektnih domišljatih parola kakva je “OMNIS EST PILLULA”, kovanica ‘novogovora’ budućnosti i modela-obrazaca ponašanja (npr. cinično ali logično razmišljanje: ako su svi ‘hemijski’ srećni onda se, da bi bilo ravnoteže, hemijski mora proizvoditi i zlo koje će ti srećnici, po želji, iživljavati). Humor u dijalozima kao i komedijske situacije Lem koristi da još jače ‘nokautira’ čitaoca neverovatnim i neočekivanim obrtima i, po ljudsku vrstu, nimalo laskavim poentama. Mada je od pojavljivanja romana proteklo više od pola veka, njegova svežina i aktuelnost Lemu služe na čast (a ljudskoj vrsti na sramotu) i potvrđuju ga kao vanrednog mislioca, umetnika i – humanistu koji je upozoravao na sve loše što će doći ali ga niko nije hteo čuti.

*

          U “Miru na Zemlji” Ijon Tihi dobija zadatak da ode na Mesec i utvrdi kakvo je stanje ratne tehnologije koju su sve države Zemlje tamo preselile kako bi plava planeta bila razoružana. Zemlja je izgubila kontakt sa Mesecom, niko od onih koji su tamo poslati nije se vratio a postoji potreba da se utvrdi stanje na zemljinom satelitu jer se tamo i dalje nastavlja trka u naoružanju! Veštačke vojne inteligencije smeštene na Mesec nastavile su da usavršavaju oružja i potencijalna su opasnost za Zemlju. Tihi bi trebalo da ostane u orbiti oko Meseca i da na površinu šalje “daljince”, sintetička tela (njegovog ali i drugačijih oblika) kojima on komanduje. Ipak, plan neće funkcionisati kako je zamišljeno pa će Tihi morati da siđe na Mesec, stane na tlo i počne traganje koje će biti naprasno prekinuto jer je ozbiljno povređen. On se vraća na Zemlju a tamo konstatuju da mu je rezom u korenu mozga prekinuta veza leve i desne hemisfere mozga što za rezultat ima njihov konflikt pa Tihi ne može da ispriča šta mu se na Mesecu desilo! On pokušava da organizuje svoj život voljan da otkrije istinu o udesu što podrazumeva i vezivanje leve ruke koja ga sprečava da kuca ili ga štipa i šamara, dok ga leva noga šutira. Lunarna agencija koja je Tihog poslala na Mesec želi pun izveštaj i spremna je čak i na radikalne metode; na slično su spremne i neimenovane špijunske mreže moćnih država. Uz pomoć starog prijatelja, profesora Tarantoge, Tihi pokušava da samostalno nađe lek za svoju boljku skriven u luksuznom azilu za lude bogataše. Delimična rekonstukcija događaja govori da je na Mesecu besneo rat svakovrsnih ratnih mašina, da je bilo velikih uništavanja ali za mnogo viđenog nema objašnjenja. U pat poziciji, svestan da je okružen špijunima (pokušana je i njegova otmica), Tihi ne zna šta mu je činiti ali ga onda prestižu globalni događaji – raspad svih sistema veza i elektronskog upravljanja. Ispostaviće se da prašinu koju je Tihi uneo u Mesečev modul koji ga je vratio na Zemlju čine vojni mikro roboti koji su se reprodukovali i osakatili sve zemaljske sisteme, počinili “bitocid”, jer su Zemlju doživljavali kao pretnju! Čovečanstvo će se za neko vreme verovatno oporaviti i nuklearno bombardovati Mesec ukoliko pre toga Mesec ne preduzme neku kontraakciju.

          Lem se u ovom delu vratio pitanju urođene ljudske agresivnosti koja traži besomučno naoružavanje odnosno pitanju drugačije, nežive evolucije kojima se bavio u studiji “Summa Technologiae” i romanu “Nepobedivi”. Konačno, ovaj roman je još jedan pokušaj odgovora na pitanje ljudske inteligencije koja se može spoznati samo ako se samerava sa nekom drugačijom, nezemaljskom inteligencijom. Rezultat ovih zapitanosti je roman prepun apsurdnih situacija, urnebesnih dijaloga (sa gorkim talogom) i obrta na koje je Lem dodao i efektne metatekstualne naznake (Ijon sedi u LEM-u što ne znači, Lunar Excursion Modul-u, onom za koga se sumnjalo da piše Lemove knjige, već Lunar Efficient Missionary – Mesečev efikasni misionar; Ijon čita knjigu “Trend dehumanizacije u sistemima naoružanja XXI veka ili obrnuta evolucija” za koju je Lem napisao fiktivni prikaz u “Biblioteci XXI veka”!). “Mir na Zemlji” je sjajno delo - intelektualno izazovno i intrigantno, ispisano u lepršavo-humornom tonu - nesporno vrhunskog autora koji zaslužuje puno uvažavanje.

          (“Kvartal” 44/47, 2024.)  

         

 

Istorija bez I - Ilija Bakić; Večernje novosti 04.03.2025.

 

КЊИЖЕВНИ КРИТИЧАРИ БИРАЈУ КЊИГУ ГОДИНЕ 2024.

 

КЊИЖЕВНИ КРИТИЧАРИ БИРАЈУ КЊИГУ ГОДИНЕ

23. 02. 2025

ЂОРЂЕ ПИСАРЕВ (Нови Сад):

1. "СРЕЋНА ВОДА", Ненад Шапоња ("Прометеј")

2. "ПРОПЛАНАК", Симон Грабовац (Издавачка књижарница Зорана Стојановића)
3. "НГДЛ", Маринко Арсић Ивков (Нишки културни центар)
4. "ПУТ КА СЛИЦИ СВЕТА", Владислава Гордић Петковић (КЦВ "Милош Црњански")
5. "ИСТОРИЈА БЕЗ И", Илија Бакић (Нишки културни центар)

 

Без агресије и журбе, у тихом дворишту изворишта поетског духа, без претенциозности и френетичног маркетиншког замаха, љубитељима поезије "пришуњала" су се два врсна песника из војвођанске престонице: С. Грабовац и Н. Шапоња. Један се купа у води које нема усред наше слике света (Шапоња), други у предсобљу српског књижевног живота изненађујуће креће као река према извору. Обавезно читати, јер "мора да ту има нешто"! Ведра, а наравно и тужна прича о потрази пикарског јунака за голубом Уникумом, стапарским високолетачем, М. А. Ивкова аутохтона је приповест помало старинске, али доследне и чврсте наративне нити, лепог стила и завидне вештине приповедања, с правом примећена и од чланова "Ниновог" жирија. 

Приручник И. Бакића још је један његов индивидуални напор да сачини велику енциклопедију о модерној књижевној фантастици, а овај пут Илија открива домете и вредности широког дијапазона аутора од Верна и Велса, до Теда Ћанга и Ијана Мекдоналдса. Пројекат који он гради велик је као да га изводи озбиљан Институт, а не (скромни) појединац, а српска култура већ сада је тако стекла знања о (научној) фантастици каква немају ни много веће и богатије културе света. С друге стране, В. Г. Петковић књигом огледа "Пут ка слици света" пружа теоријску слику о белетристичким делима из области књижевности за децу.

Фото Filip Bakic©

https://www.novosti.rs/kultura/vesti/1463437/knjizevni-kriticari-biraju-knjigu-godine-10-pesme-ljubavi-pobune?utm_source=vecernje-novosti&utm_medium=vecernje-novosti-single&utm_campaign=single-box

 

"KRAULT ILI SAĆE" ILIJA BAKIĆ - Prikaz SLOBODAN IVKOV, "Blic" 10.02.2025.

 

IN MEMORIAM - ZORAN JAKŠIĆ (1960-2025)

        Zoran Jakšić koračao je, tiho i istrajno, kroz mnoštvo paralelnih Univerzuma. Bio je naučnik, i van granica Srbije poznat po svojim radovima u oblasti nanotehnologije, predavač na beogradskom Elektrotehničkom fakultetu. Baviti se naukom značilo je biti staložen, usredsređen na svaki korak a, opet, biti duboko posvećen širim vizijama. Istovremeno, Jakša, kako su ga prijatelji zvali, je bio pisac i to pisac naučne fantastike; u sebi je dakle prepleo dva sveta, tačnije dva lica istog sveta: ono koje istražuje, otkriva i saznaje i ono drugo koje, na temeljima prvog lica, sanjari o čudesnim svetovima kojima idemo u susret. Jer, kako reče jedan drugi naučnik i pisac naučne fantastike, Artur Klark: “Bilo koja tehnologija koja je izuzetno napredna ne razlikuje se od magije.” Jakša je poznavao i to tehnološko i ono magijsko lice stvarnosti, poznavao je “lik stvari koje će doći”. Ipak, mada se bavio tvrdom, egzaktnom naukom, nikada mu nije nedostajalo mašte, osećaja za izvanredno i začudno, osećaja za ljudskost u svoj njenoj slabosti i nesavršenosti. To je Jakšinoj prozi darovalo i preciznost nauke i tananost bajke. Na svojim najboljim stranicama on je, blistavim i višesmislenim slikama, iskakao iz žanrovskih okvira te, kao u romanu “Kradljivci univerzuma” (1987, prošireno 1997), u furioznom slalomu, stilsku vežbu u žanru nadogradio sasvim neočekivanim poentama. Jedinstven po originalnom variranju istorije i budućnosti koja se iz nje grana je i roman “Severnjak” (1996, prošireno 2008). Jakšićeve priče sabrane u zbirke “Nikadorski hodočasnik” (1992), “Ministarstvo senki” (2008) i “Kraljevi” (2009), svojevrsna su literarna čuda, vatrometi ideja i praznici pisane reči: odbijajuće da se jasno i jednoznačno svrstaju u naučnu ili epsku odnosno mračnu fantastiku, one preskaču sva ograničenja i stvaraju svetove apsurdnih ustrojstava, dopunjene ironijom i cinizmom kao konstantama pripovedanja i mišljenja. Ove su zbirke vesele ali i neugodno ozbiljne knjige koje znatiželjnicima prikazaju, kao u vašarskim kućama sa iskrivljenim ogledalima, neobične obrazine strašnog - a našeg - lika. Za one kojima je do razbibrige ove krive slike biće povod za grohot; za ostale će biti dovoljno materijala i za mnoge sumorne zaključke. Jer suštinski zaplet svake od priča je - sudar čovečnosti sa nepojmljivim opasnostima i izazovima postapokaliptičkih društava, stalnih ratova zarad kojih se i mrtvi podižu iz grobova, planeta koje nose zaraze za telo i duh... Svaka od situacija, svojom otvorenom i nedvosmislenom surovošću, pred junake postavlja ’jednostavne’ opcije: propast ili opstanak po svaku cenu, što podrazumeva i odricanje od elemenata sopstvenog identiteta (porodičnog, grupnog). Odgovor na izazov je individualan, u skladu sa vrednosnim piramidama po kojima se svako rukovodi u svom življenju. Činovi samožrtvovanja ili izdaje jesu ultimativne potvrde sopstvene (i sveopšte) krhke Čovečnosti. Jakša je umeo da uverljivo a prefinjeno apostrofira krucijalne etičke dileme svojih antiheroja.

        Dodajmo da je Jakšić bio vredan prevodilac koji je posebno veselio mnoge čitaoce svojim prevodom Adamsovog serijala “Autostoperski vodič kroz galaksiju”; voleo je i poznavao stripove koje je pomalo i sam crtao.

        Jakšine prozne knjige bile su važni događaji u maloj zajednici fantastičara jer su otvarale nove horizonte i nudile drugačije vizije. Svojim delom svrstao se među najzapaženije domaće pisce žanrovske fantastike. Pripadao je prvoj generaciji autora koji su, pre 40-tak godina, izašli u javnost i predstavili se kao žanrovski pisci što je, tada, bilo ravno sopstvenoj diskvalifikaciju u očima akademističke publike i kritike. Rame uz rame sa nekolicinom kolega on je, veran dečačkoj fascinaciji naučnom fantastikom, strasno kretao u spisateljsku avanturu kakvoj jedva da je bilo prethodnika. Na tom je teškom putu stasao u serioznog Umetnika - a njih je oduvek i svuda bilo malo pa su zato bili, jesu i biće dragoceni. Onima koji su ga lično poznavali ostaće u sećanju kao dragi, vispreni sagovornik i saborac. Ostalima, sem dobrog glasa o njemu, ostaju njegove knjige čiju će valjanost i zavodljivost vreme, sasvim izvesno, iznova i iznova potvrđivati jer, kako je to napisao veliki Šiler, “Samo fantastika ima večnu mladost. Ono što se nije dogodilo nigde i nikada, ne može da ostari”. Zato je Jakša bio i ostaje sa nama.

            2025.

PRVI VITEZ U PREDVEČERJE SVETSKOG RATA – „Betmen: Prvi vitez“ scenario Den Jurgens; crtež Majkl Perkins; izdavač Čarobna knjiga, edicija „DC gold hot!“, 2024.

 

Betmen-Čovek šišmiš, stripovski super junak (koji to nije jer je „običan“ čovek), od svog „rođenja“ na stranica „Detektivskih stripova“ („Detectiv comics“ - DC) 1939. godine, kada su ga osmislili golobradi početnici Bob Kejn i Bil Finger, pleni pažnju generacija dečaka širom zapadnog sveta a ni devojčice nisu ostale ravnodušne na bogatog, tajanstvenog, maskiranog osvetnika. U ovog „samoproizvedenog ljudskog supermena“ autori su uneli svoje ideje o tajanstvenom osvetniku u megalopolisu (za ugled su im poslužili, danas već zaboravljeni, vestern osvetnik „Zoro“ i urbani osvetnik „Senka“). Betmenova popularnost je rasla i padala ali je opstajala; polovinom 1980-tih uredništvo DC komiksa uvidelo je da njihovi stari junaci, u novim vremenima, više nisu dovoljno atraktivni pa je potrebno njihovo „osveženje“ i to počev od najtrajnijih heroja među kojima je (uz Supermena) i Betmen. Posao „osvežavanja" Betmena majstorsko je obavio Frenk Miler a za njim su krenuli i drugi autori stvaraju nekoliko varijanti Čoveka-šišmiša i njegovog univerzuma. Najnovija verzija sa naslovom „Betmen: Prvi vitez“, pod etiketom „DC Black Gold“, originalno objavljena prošle godine, ekspresno je štampana i kod nas u izdanju „Čarobne knjige“, u specijalizovanoj edicija „DC gold hot!“; kako se to inače radi u belom svetu, storija je najpre publikovana u tri mesečne sveske koje su zatim sabrane u knjigu.

        Priča „Prvog viteza“ započinje prvim stranama „Gotam siti gazete“ od 25. i 30. maja 1939. godine sa naslovima vezanim za Betmena odnosno ponudom izvesne radio stanice da će platiti 2.500 dolara za dokaz o postojanju Betmena. Slede table na kojima se govori o približavanju novog velikog rata, scene obraćanja (preko radija) tajanstvenog Glasa svojim podanicima-kriminalcima odnosno konstatovanja policije da je još jedan zvaničnik brutalno ubijen. Komesara Gordona, na mestu tog zločina, od buljuka reportera spasava bogataš Brus Vejn; komesar ga zna još iz vremena kada je dečak prisustvovao ubistvu svojih roditelja. Ova tragedija i dalje prati sada stasalog mladog čoveka koji povučeno živi sasvim sam i veliki je humanitarac. Razgovor se dotiče i Betmena za koga kruže glasine da je delom čovek a delom šišmiš! Dešavanja se nadalje razvijaju vrlo brzo: Betmen spasava gradonačelnika koga su napali izobličeni ljudi neverovatne snage; u tom sukobu osvetnik je ranjen a pomaže mu lokalni rabin, neizvesnost i strah lebde nad gradom dok se u zatvoru Blekgejt spremaju da izvrše smrtnu kaznu na elektičnoj stolici a Gordon i upravnik zatvora Šelbi razmenjuju teške optužbe; u egzekuciju se, kako bi je sprečio, umeša Betmen ali biva uhvaćen, vezan za stolicu a struja puštena! I tu je kraj tek prve sveske!

        Nastavak je jednako vratoloman i ne ostavlja čitaocima vremena za predah: napadi na sistem vlasti u Gotamu se nastavljaju jer namera Glasa je da preuzme vladanje gradom kad više ne ostane živ ni jedan funkcioner; Betmen preživljava elektičnu stolicu, leči svoje rane a mlada glumica u filmu koji Vejnova kompanija pomaže otkriva da je Vejn Betmen i zaljubljuje se i u jednog  u drugog; Betmen traga za tajnom moćnih napadača i zaključuje da su svojevrsni zombiji (ljudi dovedeni na ivicu života i smrti), ambicije šefa zatvora da preuzme vlast u policiji nisu više tajna, batinaši prete rabinu... U finalnom obračunu, dok Gotam gori, otkriva se da šef zatvora ipak nije glavni kriminalac već samo paravan za nekoga mnogo perfidnijeg...

        „Prvi vitez“ je specifična mešavina ikonografije na kojoj se serijal o Betmenu temelji sa iskustvima petparačke palp pompeznosti i senzacionalizma (u čijim okriljima je originalni Betmen i nastao) uz dodatak istorijskog konteksta koji je upadljivo izostajao u ranijim inkarnacijama ovog heroja jer se insistiralo na „izmeštenoj realnosti“. Rezultat novih momenata je pominjanje nacističkog terora nad Jevrejima, lakše identifikovanje Gotama sa Njujorkom, realniji uvid u kriminalne rabote gangstera ili prostituciju. Upadljiv je izostanak Betmenovog vernog sluge, svojevrsni „retro“ stil njegovog kostima (sa dužim ušima); to što nema „Betmobila“ ili previše raznih korisnih spravica može se manje-više objasniti početnim fazama njegovog osvetničkog pohoda (možda zbog toga ni poslovična pećina sa šišmišima nije još uređena?). U svakom slučaju izostanci i odstupanja privući će pažnju vernih ljubitelja ovog heroja i dati im dodatne teme za promišljanja i predomišljanja nad strip štivom. Iskusni scenarista Den Jurgens (1959) uspeo je da pronađe novi ugao posmatranja i redefinisanja mita o Betmenu, dokazujući da je potencijal za razvoj ovog junaka daleko od istrošenosti. Crtač, ne manje zapaženi, Majkl Perkins (1969) junački je odradio svoj deo posla. Njegove table su zasićene intenzivnim bojama, kadriranje i filmska montaža dodatno ubrzavaju ionako oštre akcije. Slike se, u najboljoj tradiciji 1980-tih, prostiru do ivica stranica, urastaju jedna u drugu kao da se bore za primat pažnje čitaočevog oka. Ono što je „dodatni (vizuelni) začin“ jeste crtež koji oponaša fotografije (posebno kada je reč o prizorima grada, ulica, kuća ali i ljudskih portreta) što stvara atraktivni pseudo dokumentaristički štimung prošlih vremena.

        Zaključimo da je „Betmen: Prvi vitez“ svakako vrlo zabavan, interesantan i intrigantan strip koji razvija mit o Betmenu kao ikoni popularne kulture XXI veka vodeći ga u sasvim novi univerzum vrlo blizak istorijskoj realnosti.

            („Dnevnik“, 2025.)

SJAJNA LEPEZA FANTASTIČKIH PRIZORA – „Zmajeva kuhinja“ Adrijana Sarajlije; izdavač „Everest Media“ 2024.

 

U prestižnoj ediciji „Znak Sagite - Fantastična biblioteka“ kao 81. knjiga objavljena je „Zmajeva kuhinja“ Adrijana Sarajlije (1976) jednog od najzapaženijih autora srednje generacije koji svoje stvaralaštvo temelji na žanrovskoj fantastici (od naučne i epske fantastike do horora). Mada se okušao u romanesknoj formi („Ogledalo za vampira“, 2012) Sarajlija je ostao veran kraćim formama pripovedanja; posle umetnički ubedljivih i valjanih knjiga „Manufaktura G“ (2010) i „Goli glasovi“ (2017) ovo je njegova treća zbirka priča kojom, konstatujmo to odmah, potvrđuje dostignute kvalitativne nivoe ali ih i nadograđuje.

        „Zmajeva kuhinja“ komponovana je kao lepeza fantastičkih prizora koji se kreću u rasponu od čiste književne fantastike (alegorijska „Onaj koji više nije“, ruralna „Svetlost i smrt“, mistična „Pismo“) preko prepoznatljive (najzastupljenije) naučne fantastike (ontološki „Kompleks Bauman-Kozlovski“, svemirske „Vi što maštate“ i „U ledu Tritona“, vojne „Šta sam imao“ i „Nebo nad Figisom“, katastrofično „Bekstvo iz Vašingtona“) odnosno epske fantastike („Zmajeva kuhinja“) i horora („Bes“, „Dim-Mak“) do vrhunski nesputano-razarušene „Legende“. Iako tematski raznorodan Sarajlija je stilistički kompaktan, rafiniran i precizan što podrazumeva pažljivo nizanje detalja koji stvaraju bogatu atmosferu u kojoj se junaci kreću sasvim prirodno, bez „nategnutih“ konstrukcija; ova prividno lako dostignuta „ležernost“, ma koliko delovala jednostavna, rezultat je ozbiljnog promišljanja i rada koji su, s druge strane, oslobodili čitaoca takozvanih „mrtvih mesta u tekstu“ u kojima autor objašnjava ustrojstvo i „funkcionisanje“ svetova koje je zamislio i zbog čega zaplet mora da „čeka“ (jer bi, bez objašnjenja, bio nerazumljiv). Sarajlija, pak, vanredno vešto postavlja osnovni kostur drugačijih stvarnosti na koji potom dozirano dodaje „literarno meso“ koje produbljuje početne postavke. Druga izrazita karakteristika spisateljskog postupka je efektni završetak priča što znači da kraj ostaje da „lebdi“ jer autor namerno nije hteo da ispiše baš sve rečenice kako bi servirao instantno finale. Sarajlija ostavlja čitaocima da sami zaključe šta je bilo do kraja; ponekad je to sasvim jasno pa je pisac samo odustao od konstatovanja očiglednog ali je, neretko, moguće da kraj i ne bude jednoznačan što čitaocima upućuje svojevrsni intelektualni izazov za „domišljavanje“ priča.

        Rečju, „Zmajeva kuhinja“ je zrelo i respektabilno delo talentovanog pisca u punom naponu stvaralačkih snaga na čije sledeće knjige svakako treba obratiti pažnju.

            („Dnevnik“, 2025.)

Istorija bez I / Slobodan Ivkov - "Blic" 13.01.2025.

 

DEBELA MORA, DŽUNGLE, BORBE I - ZLATO – “Riđobradi 9” Šarlije, Žiže, Lorg i Gati; izdavač Čarobna knjiga, 2024.

 

Godine 2022. agilana “Čarobna knjiga” je, u reprezentativnoj biblioteci “Stari kontinent”, započela celovito i hronološko objavljivanje još jednog klasika 9. umenosti - stripa “Riđobradi”. Dvojac koji je započeo ovaj serijal činili su scenarista (koji je, pre toga, bio i crtač) Žan-Mišel Šarlije (1924-1989) i crtač Viktora Ibinon (1924-1979); njih dvojica već su sarađivali (između ostalog, od 1949. do 1952. godine, na ilustrovanoj biografijj gusara Roberta Sirkufa u tri toma) a stripu o piratima i gusarima, jedrenjacima na toplim morima Kariba, basnoslovnim bogatstvima, hrabrosti i surovosti, slobodi otetoj od kraljeva i velikaša, razuzdanosti u vrelim noćima punim ruma, na peščanim plažama – nisu mogli da odole. Uostalom ova tema bila je, još od Stivensonovog romana “Ostrvo s blagom” (1883), mila svim malim i velikim dečacima i neodoljivo je mamila i dražila publiku da čita valjane ali i petparačke romane, gleda filmove i čita stripove. Posle raznih odlaganja ključni trenutak je nastupio kada je osnovan strip nedeljnik “Pilot”; Šarlije, kao glavni urednik, odlučuje da u prvi broj ubaci i gusarski strip, smišlja priču o hrabrom i surovom gusaru Riđobradom, ubeđuje prezaposlenog Ibinona da se prihvai crtanja i 29. oktobra 1959.g. u prvom broju “Pilota” započela je epizoda “Demon sa Kariba”. Ibinon je pre iznenadne smrti nacrtao 18 epizoda Riđobradog a nedovršene epizode je docrtao Žiže; Šarlije je nastavio da smišlja avanture Riđobradog, sarađujući sa drugim crtačima, do 24. epizode, “Pobunjenici sa Jamajke”, nakon koje je prestao da radi a dve godine kasnije je preminuo. Serijal je nastavio da izlazi do 2006.g. kada je izdavač “Dargo” objavio njegov završetak (mada je Mark Burže, poslednji crtač ustvrdio da će se, u budućnosti, vratiti serijalu). Serijal je bio veoma popularan u Francuskoj, Belgiji i Holandiji (u stripu “Asteriks” Gali malo-malo sreću piratsku posadu koja je ista ona iz “Riđobradog”); na prostorima bivše Jugoslavije strip je objavljivan u nizu izdanja, od legendarne “Panorame”, “Stripoteke”, “Eks almanaha” do “Giganta” i “Supera”.

        Epopeja započinje 1715.g. na karipskim morima, kada španski galeon napada brod “Crni soko” kome je kapetan Riđobradi “(…) najokrutniji i najozloglašeniji pirat koji je ikada plovio okeanom (…) strah i trepet sedam moraI”. Ovaj “Demon sa Kariba” ne priznaje predaju i još nikoga nije poštedeo! Ali ovog puta će poštedeti bebu koga usvaja i daje mu ime Erik. Slede beskrajne avanture, morske bitke, potere i bekstva iz bezizlaznih situacija, planovi i prevare… Erik odrasta pod patronatom Tronogog, gusara sa drvenom nogom koji ga podučava, i crnog džina, bivšeg roba, Babe. Kada Riđobradi i Tronogi više nemaju čemu da nauče Erika, Riđobradi šalje sina u London da se upiše na kraljevsku pomorsku akademiju. Posle još mnogo novih avantura Erik se vraća u Tortugu, centar piratske republike, sa oprostom kralja Francuske i imenovanjem Riđobradog za kraljevskog gusara (pirati su razbojnici za svoj groš a gusari razbojnici u kraljevoj službi). Ali Riđobradog i njegovog broda nema! Erik saznaje da mu je otac otišao u potragu za izgubljenim actečkim gradom u džunglama Jukatana jer tamo leži basnoslovno blago! Za ovo zlato su zainteresovani i piratski admiral Morgan, lepa i opasna Konča koja je bila Morganova miljenica ali se zaljubila u Erika; na strani Španaca blago traži i veliki inkvizitor Don Skarpato kao i nekolicina većih i manjih igrača. Erik će morati prvo da oslobodi oca iz tamnice pa da svi oni prođu kroz džungle i močvare, da pronađu grad, prežive lukave klopke u actečkim piramidama, nadmudre brojne Špance u neravnopravnoj borbi, i da sve vreme budu oprezni, dovitljivi, hrabri, humani ali i nemilosrdni… Riđobradi i Erik će uspeti u svojim namerama i u ponovo osvojenom “Crnom sokolu” isploviti na otvoreno more ali njihovi neprijatelji će ih čekati u zasedi!

        Šarlije je napisao čistokrvnu, adrenalinsku avanturu sa nekoliko linija dešavanja koje se neočekivano zapliću i prepliću; tenzije ni malo ne popuštaju pa dok se jedan zaplet još nije završio već je otvoren novi koji “vuće” priču sve dalje i dalje. Šarlije je u “Riđobradom” (kao i u “Bluberiju” za koga je takođe pisao scenarija) bio sklon da priče stvara u serijama albuma; tako priča o actečkom blagu ima čak četiri dela “Ostrvo izgubljenih lađa” (objavljena u 8. knjizi), “Nestali sa ‘Crnog sokola’”, “Prokleto zlato Huakapaka” i “Grad smrti” (objavljene u 9. knjizi). Iz predgovora čitalac saznaje da je na početku crtanja epizode “Nestali sa ‘Crnog sokola’” Žiže preminuo. Šarlije i izdavači su pokušali da angažuju Lorga, Žižeovog sina koji je do tada pomagao ocu ali on, ispostavilo se, nije mogao samostalno da završi album; spasonosno rešenje je bilo angažovanje prekaljenog profesionalca Gatija koji je bio sposoban da album nacrta u Žižeovom stilu da bi u sledećim albumima polako uvodio svoj crtački stil kao i slobodniju montažu tabli koja potcrtava dinamiku akcije i celokupnu uzbudljivost priče.

        Rečju, i ovaj album potvrđuje da je “Riđobradi” nesporni klasik gusarskog strip žanra i istinski praznik za sve koji su, mladi duhom, skloni romantici i avanturama na “debelim morima” i egzotičnim predelima.

            (“Dnevnik”, 2025.)

2025.

 

Kibernetički pank - Slobodan Ivkov o knjizi "Vilijam Gibson ili Fragmentarni pogled na kiber-pank" Ilije Bakića - Blic, 23.12.2024.

 

VAŽNA LEKCIJA IZ STRIP ARHEOLOGIJE – „Lirsko, sneno, melanholično“ Predraga Đurića; izdavač Studentski kulturni cenatar Novog Sada, 2024.

 

    Monografija „Zdravko Sulić Lirsko, sneno, melanholično“ Predraga Đurića (1974) znatiželjnim čitaocima jednog od najznačajnijih predstavnika takozvane „izgubljene generacije“ domaćih strip stvaralaca, onih koji su stasavali uoči Drugog svetskog rata a svoj najznačajniji doprinos stripu i ilustraciji dali tokom 1950-tih i 1960-tih, u decenijama kada se strip borio za pravo da ravnopravno postoji u socijalističkoj svakodnevici, bez prozivanja da je kapitalistički produkt koji kvari pionirke i pionire. Ova je generacija, uprkos bezbrojnim preprekama, uspela da strip „digne na noge“; mada je strip polovinom 1970-tih pretrpeo težak udarac donošenjem zakona o oporezovanju šunda (kome su pored partijskog prozivanja i anatemisanja prethodile i sramne lomače na kojima su spaljivani stripovi i roto romani), „priče u slikama“ nisu prokažene pa su nastavile da jačaju i rastu. Naslov knjige preuzet je iz teksta strip teoretičara i kritičara Zorana Đukanovića koji je o Suliću napisao: „Iako je često obrađivao ratne teme, kroz Sulićev crtež uvek se probija i nešto lirsko, sneno, čak melanholično. Tu, pomalo zagonetnu, ’odsutnu prisutnost’ sretao sam još u stripovima Miodraga Đurđića. U stilizacijskom pogledu, Sulićev crtački rukopis je preteča stilizacije Karla Ambrozinija.“

    Zdravko Sulić je rođen 1925. godine u Vršcu. U leto 1938. godine, na svejugoslovenskom konkursu za mlade strip crtače časopisa „Mickey strip“ među četvoricom nagrađenih je i Zdravko Sulić iz Dretelja pored Čapljine! Kako je dečak od Vršca stigao do Dretelja nije poznato kao ni kako je preživeo rat. Zna se da je posle rata upisao Arhitektonski fakultet u Beogradu, da je 1949. ilustrovao „Čitanku za četvrti razred osnovne škole“ te da je bio ilustrator u listu „Pionir“ (koji je potom transformisan u list „Pioniri“); tu 1951-2. izlazi Sulićev prvi strip „Timaj gospodar slonova“ po Kiplingovoj priči. Za list „Narodna armija“ Sulić crta stripove od 1956. god a od 1958. sarađuje sa listom „Kekec“ gde radi brojne ilustracije i crta stripove odnosno sa listom „Rad“ u kome takođe objavljuje stripove. Kada su se početkom 1964. listovi „Pioniri“, „Kekec“ i „Naša smotra“ spojili u list „Pionir Kekec“ Sulić nastavlja da i tamo objavljuje ilustracije i stripove; Sulić je objavljivao stripove i u „Malom ježu“. U ediciji „Nikad robom“ gornjemilanovačkih „Dečjih novina“ Sulić je jedan od najobjavljivanijih autora – objavio je 6 strip priča (od kojih 5 u po dve sveske)!

    Od 1970. Sulić je utonuo u tišinu; povremeno su njegove ilustracije štampane na stranicama „Večernjih novosti“ (i njihovog beogradskog izdanja „Jutarnje novosti“). Stripovi su mu reprizirani u više edicija a navodno je krajem 1980-tih u „Večernjim novostima“ repriziran i njegov strip „Hajduk Veljko“ ali za to - nema verodostojnih dokaza! Nema ni dokaza da je izdavač kome je Sulić za novi magazin predao originalne radove te table prodao kolekcionarima a da magazin nije štampao. Tačan razlog za Sulićevo povlačenje iz stripa se ne zna ali postoje pretpostavke da je to uradio zbog ozbiljnog pogoršanja zdravlja i razočarenja u trenutno stanje u domaćem stripu, od gašenja listova do nekolegijalnosti i intriga. Deo tog lošeg miljea je i skandal sa dodelom nagrade-plakete Andrija na Drugom jugoslovenskom kongresu stripa 1979. godine u Ljubljani. Iako su organizatori najavili da će nagradu za životno delo dobiti Sulić on je nije dobio! Na kritike ovog postupka organizatori su tvrdili da je Sulić plagirao američkog strip crtača Frenka Gudvina! Očigledna nepravda je ispravljena ali tek sledeće 1980. godine. Sulić je preminuo 1989. godine a njegov rad je potonuo u zaborav iz koga će ga vratiti Slobodan Ivkov u svom katalogu za izložbu „60 godina stripa u Srbiji“ (1995) za kojim su sledila priznanja u radovima Anice Tucakov, Zorana Stefanovića, Antala Bajera i drugih sve do ove knjige koju krasi i izuzetno korisna Sulićeva stripografija.

    Sulić se u stripovima i ilustracijama okušao u mnoštvu tema, od ratnih, istorijskih do humorističkih. Njegov grafizam lako je prepoznatljiv, krase ga blaga stilizacija likova, redukovano senčenje, mek pomalo zaobljen potez iz koga zrači smirenost. 

    O Suliću se, čini se, više ne zna nego zna. Bio je bio strastveni posvećenik 9. umetnosti što ga je koštalo mnogo truda i žrtvovanja, donelo ozbiljne zdravstvene probleme i malo priznanja. Iskusniji stripoljubci će u ovoj knjizi odnosno u njenim ilustracijama otkriti i prepoznati stripove koje su čitali i voleli a da nisu znali ko je njihov autor jer je na ovim prostorima dugo praktikovano da se imena autora (stranih i domaćih) ne navode (verovatno jer se strip smatrao trivijalnom rabotom). Mladi čitaoci kojima Sulićevo delo nije poznato neće ostati ravnodušni na mirnoću koju nose fine linije njegovih slika. Konačno, ovo vredno delo iz strip arheologije, koje pleni širokim zahvatom u tadašnje društvene (ne)prilike i portretima ljudi sa kojima je Sulić sarađivao, govori o velikom ovdašnjem paradoksu: bogatoj umetničkoj tradiciji koja je od zvaničnih institucija potpuno bagatelisana i zanemarena bezmalo do potpunog zaborava. Srećom za nas, ta je tradicija prepuštena vrednim entuzijastima koji požrtvovano spasavaju naše kulturno bogatstvo od apatije, nebrige i neznanja. Zbog toga je ova knjiga još dragoceniji kamen u i dalje nedovršenom mozaiku istorije srpskog stripa.

            („Dnevnik“ 2024.)