DVA BIĆA JEDNOG ČOVEKA –„Džekil i Hajd: Belo i crno“ Marka Konava i Korado Roia; izdavač Čarobna knjiga, 2025.

 

Dvojac koji čine scenarista Marko Konavo (1974) i crtač Korado Roi (1958), nastavlja saradnju koja je naišla na vrlo lep prijem kod evropskih i domaćih stripoljubaca i kritičara. Nakon albuma “Drakula” i “Frankenštajn”, originalno objavljenih za izdavačku kuću “Lo skarabeo” a potom brzo prevedenih i objavljenih u nekoliko zemalja - kod nas od prestižne „Čarobne knjige“ u respektabilnoj  biblioteci „Stari kontinent“ - krajem prošle godine pojavio se i album „Džekil i Hajd: Belo i crno“. Kako to sam naslov nagoveštava reč je novom čitanju još jednog klasika horor žanra, ovog puta novele-kratkog romana “Neobičan slučaj doktora Džekila i gospodina Hajda” (1886) autora Roberta Luisa Stivensona (on je 1883. godine objavio roman “Ostrvo s blagom” koji je postao klasik dečije literature i temelj literarnog žanra posvećenog gusarima i piratima). Naravno, stripovi koji su „adaptacija“ klasičnih i popularnih romana nisu preterano retki a u ovim slučajevima reč je o ključnim delima u istoriji horora kao literarnog žanra ali i temeljnim ikonama popularne kulture XX veka koje su ušle u brojne umetničke forme (od filma i stripa do pozorišta, TV serija i kompjuterskih igrica), u svakodnevni govor odnosno fundus pojmova čije značenje je opšte poznato. Nesporno je da „Džekil i Hajd“ sadrže niz elemenata i obrazaca čija je intrigantnost vanvremena. S druge strane, sama struktura novele kao i stilistički manir kazivanja (dešavanja prvenstveno opisuju Džekilovi prijatelji) i danas su dobrano iznad rutinske, konfekcijske horor (para)literature. No, atraktivnost novele neminovno je donela brojne „prepravke“ i vulgarizacije originala koji je ponekad menjan bezmalo do neprepoznatljivosti.

            “Neobičan slučaj doktora Džekila i gospodina Hajda” napisao je Stivenson za tri dana, u groznici (za sledeća tri dana je potpuno promenio priču jer se prva verzija nije dopala njegovoj supruzi). Radnja se, za razliku od dotadašnjih gotskih priča, dešava u savremenom Londonu a protagonisti su racionalni doktor koji, pošto popije napitak koji je stvorio, postaje agresivni i razulareni Hajd (njegovo ime asocira na nešto skriveno kao što doktorovo podseća na nekakvo ubistvo). Dve ličnosti u jednom telu nadmeću se za prevlast… Teoretičari Stivensonovu nameru da se strano i fantastično objasni naučnim metodama i kauzalnim razmišljanjem smatraju za konačni raskid sa gotskom tradicijom. Roman je bio pravi literarni hit pa je brzo priređen za pozorište; prvi film po romanu snimljen je 1908. godine a za njim su sledile brojne verzije koje se često nisu držale originala. U pogovoru albuma Mateo Palone se, u tekstu “Džekil, Hajd i mi”, detaljno bavi istorijatom novele odnosno dramatizacija i filmskih adaptacija; on navodi i gotovo neverovatan podatak da je glumac koji je u pozorištu igrao Džekila i Hajda u vreme Trbosekovih ubistava bio osumnjičen da je upravo on taj strašni ubica!

            Kao i u prethodnim adaptacijama za strip Konavo se opredelio za slobodniji pristup literarnom predlošku što je i naznačeno na prvim stranicama rečima “Slobodna adaptacija novele”. U rečeno se znatiželjni čitaoci mogu uveriti vrlo brzo jer priča odlazi u smeru koji je poprilično neočekivan i na tragu je dugo prisutne tendencije “osavremenjavanja klasike” odnosno akcentovanja i produbljivanja nekih elemenata originalne priče. Osnovni kostur zapleta – neočekivani rezultat doktorovog eksperimenta – i dalje je tu i iz njega se mogu izvlačiti zaključci o moralno-etičkoj ‘neosetljivosti’ nauke odnosno o opasnosti od ‘otimanja kontroli’ tvorevina naučnih istraživanja. Konavovljeve dopune priče dobrano relativizuju ove teze jer su Džekil i Hajd svesni jedan drugog i međusobno komuniciraju iz čega sledi zaključak da ni dobri doktor (koji Hajdu daje naloge šta da radi) nije tako fin a za šta se samo delimično može kriviti duboko konzervativno društvo viktorijanske Engleske odnosno duboka trauma iz detinjstva. Biće da, ipak, svi ljudi imaju u sebi dva čoveka ili više njih. Onaj koga Džekil krije počeće da se javlja samostalno, nezavisno od napitka koji ga je do tada prizivao čime se dostiže novo stanje u kome su ličnosti spojene i više ne beže jedna od druge. Konavo je osnovnom zapletu dodao i novi – zločine Džeka Trboseka koji su se počeli dešavati 1888. godine, dakle posle pojave Stivensonove novele. Putevi Hajda i Trboseka se prepliću a Džekil, u svojoj istrazi nailazi na ambicioznu umetnicu fasciniranu mrtvim telima koja fotografiše a kojima je neko ‘snabdeva’; paralelno, pojavljuju se sveštenik koji se protivi Džekilovim ispitivanjima i za koga će se ‘pobrinuti’ Džekilov sluga kao i policijski inspektor Stivenson koji je likom upravo pisac novele…

            Početne dileme novele Kanavo je produbio uvođenjem novih dešavanja i likova i tako obesmislio mogućnost davanja jednostavnih i decidiranih odgovora pa je ono ‘belo i crno’ iz naslova čista ironija jer samo sebe poriče. Ali ako je moralno-etički nivo strip priče upitan, majstorstvo Korada Roia apsolutno je nesporno. Čitalac stripa se na svoje veliko zadovoljstvo ponovo sreće sa njegovom fascinantnom sposobnošću dočaravanja atmosfere a grafizam, valeri, montaža tabli, brze promene rakursa i formata crteža ostavljaju gledaoce bez daha. Prefinjeni detalji, kakvi su mutni obrisi Hajda u trenucima dilema, vilinski lik Amelije, studentkinje slikarstva, brutalne postavke mrtvih tela, dodatno dižu tenzije i pojačavaju uznemirenje i mračne slutnje… Roi je i dalje nenadmašan u pretakanju strave i užasa u slike.

            Rečju, „Džekil i Hajd: Belo i crno“ Konava i Roia novi je dragulj u saradnju ovog tandema, izvanredno delo koje kombinujući znanu priču i sasvim nove elemente gradi složeni, višeznačno intrigantni amalgam oživljen rafiniranim, manirističkim gotskim crtežom stvorenim rukom, perima i četkicama vrhunskog crtača.

            (“Dnevnik”, 2025.)