Poetskim se putevima svako (čitaj, onaj ko se na to osmeli) kreće kako mu je volja, kako talenat dopušta, kuda ga vizije, opsene i omame vode. Ići utabanim stazama ili krčiti sopstvene/drugojačije bezmalo jednako je valjano pošto odabrani put ne garantuje ni valjanost ni trajnost. Svaki prelazak znanim smerovima doneće novu sliku i radost zbog njenog stvaranja ali samo ukoliko je pesnik pravi baš kao što će netalentovani pesnik uzalud prtiti novu stazu ako ne ume da gleda i vidi oko sebe. Otuda su pesniku svi smerovi slobodni a iščitavanje novog pesničkog glasa izazov je za znatiželjnog čitaoca, nova je knjiga otvaranje dveri nepoznatih svetova koje donosi možda radost, možda razočarenje.
            Marija Vasić Kanački, poetesa, u svojim rukama - za sada - nosi dve knjige: „Mesečarenje“ (2010) i „Zar“ (2013). Valjane. Jednorodne. A ipak različite.
            O čemu i kako nam ona kazuje/peva?
            Kad sklopimo korice njenih pesmoleta nekoliki se utisci nameću tada već izdignuti od pojedinačnog i pojavnog, skloni sintezi, ukrštajima, gradnji velikih slika u koje se udevaju poneki stihovi, asocijacije, komentari i tišine koje su izazvali.
            Najpre se (barem ovaj čitalac) seća - kratkoće. Neodoljivo vrcave i visprene. Ima pesnika koji pišu duge pesme, uporno slažu stih na stih, sliku na sliku sve do konačnog uzleta. Takve pesme imaju svoj ritam, svoju metriku i svoju koheziju. Dug je dah potreban da se osmisle, ispišu i iščitaju. Marija Vasić Kanački je pesnikinja drugačije konstitucije, njene postavke su munjevite, pogledi brzi a kristalno jasni, njene misli brze a poente odsečne. Čak i ako, u ponovnom prelistavanju, otkrijete da u knjigama ima dužih pesama, to ne utiče na krajnji utisak hitrine, sjajne i upečatljive. Onda se na nju nadovezuje ono što je u stihovima prevashodno sadržano a to je - začudnost. Začudnost u kojoj ima zbunjenosti koliko i radosti otkrovenja i oduševljenja Spoznajom i Bogom dane sposobnosti da se fascinacija zaokruži u bistre, sveže, iskričave reči/stihove. Ljubopitljive stihove. Jer pesnikinja voli da skita. Kako pojavnim tako nevidljivim. Stečenim znanjima i onima zaumnim, koja se ne uče ali su utkana u ličnost, u mentalitet i narav, u način na koji se gleda i sagledava, sve povezuje i sve analizira. Lako ćemo u „Mesečarenju“ prepoznati velikog Popu, modernističku (ponekad apstraktnu) zapitanost kao i jasne odjeke nadrealističkih vragolija u vrcavim pitanjima i odgovorima. Svi se ti sedimenti slažu i spajaju vrelinom entizijazma, čistim radovanjem svetu i sposobnosti/mogućnosti da se on sagleda kroz stihovanje.
            Par godina posle „Mesečarenja“, u knjizi zagonetnog imena „Zar“ i jednako tajanstvenog podnaslova stavljenog u višeznačnu zagradu „(upitni znak mogućeg)“ pesnikinja otvara novi horizont očuđenja koliko sebe toliko i okruženja. Nakon par uvodnih pesama kojima kao da se iskušava sposobnost glasa da skicira koordinate u kojima se dešava ono što sledi, iza ponovljenog naslova „Zar“, sledi stihovni dnevnik 2012. godine koji se, kako saznajemo iz nadahnutog uvoda iz pera Draška Ređepa, podudara sa poslednjim mesecima trudnoće i prvim mesecima života novog bića, ćerke Une. U zapisima, dužim ili kraćim, zaokruženim ili sa tek naznačenom idejom-slikom-metaforom, spojeni su učeni pojmovi i bezmalo naturalistički, veristički izveštaji kao, čini se, odraz promena u telu i duhu/duši, uznesenosti i uplašenosti onim što se događa i svojom sudbonosnom težinom određuje dolazeće dane i godine. Vanredna osetljivost na damare trenutaka, njihovu prolaznost koja se, paradoksalno, utapa u večnost (jednovremeno je i gradeći), priželjkivanu a, opet, zastrašujuću, boji ove stihove različitim raspoloženjima, od srećne melanholije do uzvišene egzaltacije kao odraz novih spoznaja i još dalekovidijih slutnji. Pesme, kao delići mozaika, mame/podstiču na dalje čitanje i spoznaju velike slike koje je, ipak, neminovno fragmentarna. No, drugo će čitanje i prelistavanje knjige otkriti da je i takav utisak varljiv jer se stihovi slažu u nekom drugom redosledu tvoreći novu sliku (ili istu ali viđenju iz drugog ugla). A iznad svih tih i takvih utisak uzdiže se, opet, stara, oprobana a ipak uvek nova, blagotvorna začuđenost svetom i samosvojna začudnost njegovog doživljavanja kao nepatvorena esencija pesništva, te večne magije kojoj Marija Vasić Kanački, očito, pripada svim svojim bićem.

            („Naš trag“ 1-4/2017)

0 komentara:

Постави коментар

top