PUT DO PAKLA POPLOČAN JE DOBRIM ŽELJAMA ili DOBRE NAMERE I LOŠI REZULTATI - „Štrumpfovi 7: Štrumpfovi i ptica kreštalice“ Pejoa; izdavač Čarobna knjiga 2016.

Kao i mnoge dobre priče i ova počinje krajnje bezazleno: dok Štrumpfovi grade most njihov vođa, Veliki Štrumpf, vredno radi u svojoj laboratoriji u nameri da stvori đubrivo koje će pojačati rast sarsaparile, omiljene poslastice malog plavog šumskog naroda. Ali, stvari krenu kako ne bi trebale i ogledna bela rada, zalivena samo jednom kapljicom đubriva, postaje ogromna, krvožedna biljka mesožderka koja zamalo da dođe glave svom tvorcu; da ne bi dvojice hrabrih Štrumpfova ova bi priča imala ne tako neuobičajeni tužan kraj. Jer, prisetimo se, mnogi su alhemičari, te preteče modernih naučnika, stradali što od sopstvene (nedovoljno spretne i oprezne) ruke što od vlasti koje su ih proganjale. Taj se usud preneo i na „prave“ naučnike kakva je, recimo, bila Marija Kiri ili one izmaštane, na primer, profesora Frankenštajna. Razvoj civilizacije oduvek je podrazumevao brojne žrtve a ni takozvana „industrijska revolucija“ nije u tome bila izuzetak. Ipak, blagodeti razvoja tehnologije koja će čoveku poboljšati život lako su zasenile stradanja onih koji su te blagodeti stvarali obavijajući ih plemenitim velom „žrtve za opšte dobro“. U vremenu uzleta moderne nauke, s kraja XIX i početkom XX veka, između progresa čovečanstva i naučnih istraživanja podrazumevao se znak jednakosti. Samo su se retki teoretičari usuđivali da ovaj aksiom stave pod sumnju; s druge strane, u „bezazlenim“ disciplinama kakva je umetnost sumnja u čovekovu moć da ovlada Prirodom i da u svoje ruke uzme božanske moći, uopšte nije bila retka, počev od  umetnički relevantnih dela, kakvo je već pomenuti roman „Frankenštajn ili moderni Prometej“ Meri Šeli (prvo izdanje 1818.g.), do bezbroj paraliterarnih tvorevima koje su uobličile jedan od standardnih modela nauče fantastike - poludelog naučnika; naravno, oštrica kritike progresa po svaku cenu u takvim instantnim tvorevinama dobrano je tupa ili je (najčešće) uopšte nema. Ipak, ovako ili onako, taj je obrazac ušao u opšte pojmove svetske kulture. Druga polovina XX veka, pod senkom atomskih pečurki, Hladnog rata i moguće Nuklearne apokalipse učinila je „široke narodne mase“ osetljivijim za probleme nauke i njene praktične primene. Uporedo sa povećanjem standarda Zapadnog sveta raste i svest o opasnostima moderne nauke i tehnike za životnu sredinu ljudi kojima donose boljitak. Zagađenje vazduha, zemljišta i vode, uništenje Prirode i neumereno trošenje njenih resursa otkrivaju se kao drugo, ružno lice progresa da bi se konačno došlo do, nekada huliteljskog a sada javno prihvaćenog, stava da nije svaki progres dobar, odnosno da njegova cena može biti prevelika. Kao svojevrsni kompromis različitih tendencija pojavljuju se ideje o „održivom razvoju“ koje su trenutno vrhunski domašaj ljudske visprenosti na ovom polju.

            No, vratimo se Štrumpfovima koji sve ove dileme preživljavaju na svoj način. Jer, uvidevši da je njegovo đubrivo opasno Veliki Štrumpf šalje dvojicu plavaca da bocu sa opasnim sadržajem odnesu daleko, čak u pustinju. Lenjost i princip „lako ćemo“ vodi Štrumpfove do prve provalije u koju će (mada se jedan slabašno nećka) baciti otpad i lako se vratiti kući. Međutim, boca se razbila a kap đubriva pala u kljun male ptice koja će porasti, postati zla i otići da maltretira one koji su je takvom stvorili. Posledice - uništenje sela, skladišta hrane i rušenje mosta te egzodus plavaca od životne opasnosti i borba za opstanak, plus gubitak gaća jednog Štrumpfa – svakako su daleko veće od blagodeti koje bi dodatne količine sarsaparile imale za gladne stomačiće plavaca odnosno od napora potrebnih da se ode do pustinje i tamo bezbedno ostavi teret. U svoju odbranu svi mogu reći da su imali manje ili veće ali uvek dobre namere; samo, u tom slučaju dolazimo na teren stare mudrosti da je „put do pakla popločan upravo dobrim željama“. Konačno, pažnja i „zalaganje na času“ nagrađuju se još samo u nižim razredima osnovne škole. Kasnije se računaju samo rezultati a ne namere ili vreme utrošeno na njihovu (neuspelu) realizaciju.

            Za Štrumpfove čitava muka sa zlom pticom završava se kako i treba - srećno, uz obilje gegova i verbalnih doskočica (u kojima, naravno, prednjači Mrgud). Mali  čitaoci su, uz vesele zgode i nezgode, dobili još jednu porciju pouka koje će im, možda, pomoći kad odrastu; na drugoj strani, sada već proverena istina da napredak tehnike nije bezazlen i bezbolan dobila je još jednu umetničku verziju. Ostaje nam nada da će se neki od moćnika koji upravo vladaju svetom setiti da je „jednom kada je bio mali“ čitao Štrumpfove (strip je iz 1968.g. a album je originalno objavljen 1969.g.) i navijao da pobede kreštalicu (ne svojom krivicom otrovanu), te da će odustati od lake zarade na novim proizvodima za koje se ne zna koliko su opasni. Jeste da je ta nada poprilično tanušna ali to je sve što nam ostaje pred nemilosrdnim raljama modernog života.

            („Dnevnika“, 2016.)

Susreti: Ilija Bakić, književnik - MAGIJA POKRETNIH SLIKA

Od putujućih prikazivača kao vašarskih i kafanskih atrakcija, stiglo se do najsavremenijih bioskopa, ali je okupljanje i zajedničko gledanje filmova u mračnoj sali ostalo sinonim za film

VRŠAC - Jedan od najznačajnijih srpskih pisaca naučne fantastike, Ilija Bakić, u svojoj aktuelnoj knjizi „Filmovi“ vraća se poeziji i kinematografiji. Izuzetan znalac „pokretnih slika“, o čemu svedoče stotine njegovih priloga razasutih prethodnih decenija po različitim medijima, on u ovom rukopisu, kroz četrdesetak pesama, analizira neka od, po njegovom izboru, „besmrtnih“ ostvarenja „sedme umetnosti“.

BONUS: Možete li objasniti taj „alhemijski“ postupak transformacije filmskih kadrova u stihove?

ILIJA BAKIĆ: Kao što me reči i njihovi sklopovi ostavljaju bez daha, i pokretne slike uspevale su da me uvuku u svoju magiju, pa sam nastojao da te fascinacije pretočim u meni blisko „tkivo“ - stihove. Svaki takav pokušaj otvarao je pitanje mogu li se i kako slike pretočiti u reči i kako postići ritam pokretnih slika. Može li se uspostaviti njihov dijalog i stvoriti, ako ne intertekstualno, ono intermedijsko delo? Ili, iz drugog ugla: ako umetnost “destiluje“ stvarnost, onda umetnost izazvana umetnošću to čini dvostruko “destiluje destilat“ što rezultira visokom koncentracijom sile koja, dalje, može biti volšebna ili sterilna, ali i otrovna. Sme li se odoleti ovom izazovu?

B: U Vašoj knjizi prisutna je žanrovska raznovrsnost filmova o kojima pišete, ali je uočljivo i „izbegavanje“ dela iz naše kinematografije, kao i novije svetske produkcije.

I. B: Raspon inspiracija bio je ogroman, tako da ovde umetnički filmovi stoje uz opskurne eksperimente, špageti vesterne ili krimiće. Svaki je imao nešto posebno i pesme su, samim tim, bile različite: ponekad sam stihovima hteo da zadržim sliku, drugi put atmosferu i emocije ili da se nastavim na filmsku priču. „Filmovi“ su knjiga pisana preko dve decenije, ponekad se poetska reakcija dešavala odmah posle odgledanog filma, ponekad danima, mesecima kasnije. Filmovi starije produkcije prisutniji su jer su izdržali test vremena u kome su se utisci profilisali i profiltrirali. A od domaćih, tu je samo „Kičma“ Vlatka Gilića iz 1975. godine čiji su me priča, vizuelni rukopis i atmosfera svojevremeno prilično prodrmali. Takođe, ispostavilo se da sam pesmama ispratio sva dela Andreja Tarkovskog, po meni najosobenijeg umetnika filma.

B: Da li publika, odnosno čitaoci, mogu da saznaju Vaše utiske o odabranim filmovima?

I. B: Nekima su stihovi oslikavali film, drugi nisu nalazili veze između pesme i inspiracije, oni koji film nisu gledali imali su svoje vizije. Problem nije uvek u nespretnosti pesnikovoj. Svako nosi sopstvenu predstavu filma, jednima je važno ono što drugi nisu zapamtili. Gledajući, posle godina, filmove o kojima sam pisao, dešavalo mi se da se zapitam zašto sam zapazio neki trenutak, pokret, boju, a propustio drugi, koji mi je sada bitan. Odgovor je da ja, kao ni bilo ko drugi, nisam više isti. U međuvremenu sam doživeo, čuo, video, pročitao štošta što je uticalo da razmišljam drugačije.

B: Većinu „opevanih“ filmova gledali ste u bioskopima koji danas odumiru.

I. B: Film je više od veka bio umetnost koja se masovno konzumira. Od putujućih prikazivača kao vašarskih i kafanskih atrakcija, stiglo se do najsavremenijih bioskopa, ali je okupljanje i zajedničko gledanje filmova u mračnoj sali ostalo sinonim za film. Televizija, video i digitalna i kompjuterska revolucija ovo su promenili. Internet piraterija, kod koje se često film može odgledati i pre premijere, zapečatila je kolektivnost konzumiranja filma. Istina, gala premijere i masovno gledanje filmova opstaće u bogatim delovima Zapadne civilizacije, ali u bitno smanjenom obimu, kao što je kolektivno gledanje filmova i dalje ritual u Indiji i delovima Južne Amerike. Težište konzumiranja filmova biće na TV programima i kompjuterima, a kada se TV bude gledao preko Interneta i te razlike će nestati. Međutim, ono što se izgubi na jednoj strani kompenzuje se na drugoj - u filmskom slučaju nema velikog platna kojim teku fascinantno velike, svetle slike, ali ima mogućnosti da se pronađe i odgleda svako delo ove umetnosti.

B: Šta to, konkretno, znači za današnje klince koji u unutrašnjosti Srbije odrastaju bez iskustva gledanja filmova u kino-dvoranama što se, po diktatu tržišta, gase jedna za drugom?

I. B: Njima je film dostupan samo putem malih ekrana i oni će ga i nadalje tako trošiti. Ako i odu u bioskop, u nekom velikom gradu, to će biti ravno poseti muzeju, operi, pozorištu; uostalom bioskopi su već sada retki kao i pozorišta. Ili će to biti poseta vašaru tehničkih ekstravagancija sa polukružnim platnom gde će gledalac, pošto na glavu stavi šlem sa ekranima ili se na drugi način poveže sa kompjuterom, imati utisak da je u filmu.

Pitao Dušan Vidaković

(Nedeljnik “Bonus” br. 69, 15.12.2008.)

U POTRAZI ZA „MESTOM POD SUNCEM“ ili MRAČNE PRIČE O LJUBAVI I SVETSKIM NEVOLJAMA - „Karton siti“ grupe autora; izdavač Modesty stripovi, 2016.

Strip album „Karton siti“ delo je scenariste Željka Obrenovića, crtača Nemanje Radovanovića, Željka Vitorovića, Gašpera Rusa, Miroslava Slipčevića i koloriste/ dizajnera Filipa Stankovića. Stripu kao umetničkoj formi nije stran „kolektivni rad“ više autora na projektu (kao varijatna manufakture u kojoj svako preuzima deo procesa proizvodnje - scenario, crtež u olovci, crtež u tušu, kolorisanje, upisivanje slova u balone) ali je u ovom slučaju u pitanju drugačiji princip stvaranja: priče su iscrtavali različiti crtači (Vitorović je crtao tri priče,  Radovanović dve a Rus i Slipčević po jednu) a „osnovni imenitelj“ albuma je Željko Obrenović, prozaista mlađe generacije, koji je napisao i u celinu spojio sedam priča, većinom kratkih, stvorivši svojevrsni „omnibus“. Mada su segmenti ove zbirke po mnogo čemu različiti oni su, ipak, „okupljeni“ oko nekoliko tematskih i značenjskih težišta što celokupnom delu daje svojevrsnu (otvorenu) zaokruženost i sprečava ga da se rasprši u potpunu difuznost koja, čak i kad sadrži kvalitetne delove, ne funkcioniše kao celina (što slabi uverljivost delova). Pisac/scenarista je, pak, uspeo da uspostavi potrebno jedinstvo priča i to, ponajpre, u onome što se u teoriji određuje kao - jedinstvo mesta. Naime, sve se priče dešavaju na našim prostorima i ta je činjenica bitna za razumevanje događaja odnosno za čitaočevu identifikaciju sa likovima - mislimo na ovdašnje čitaoce; obzirom da se album, kao elektronska knjiga, pojavio i na engleskom jeziku svakako će biti zanimljivo pratiti reakcije kritike i čitalaca kojima nije poznat lokalni milje. Vremenska linija-raspon priča je od početka XX veka odnosno od I svetskog rata preko bliske nam prošlosti građanskog rata 1992. godine, tekuće sadašnjosti do neodređene (mada, čini se, neprijatno nam bliske) budućnosti. U svima njima, manje ili više izraženo, reflektuju se svetska/globalna dešavanja, bilo ona sasvim „obična, svakodnevna“ (u liku muzičkih trendova ili lokalnih „sukoba niskog intenziteta“ u „Smrt je kliše“) bilo ona opšta/istorijski prelomna - „U ime oca“ bavi se I svetskim ratom ali i Aneksionom krizom, kao svojevrsnim uvodom u svetski rat, dok se u naslovnoj priči,“Karton siti“, pitanje budućeg globalnog sukoba i mira razrešava (opet) na ovim prostorima i u rukama je ovdašnjeg detektiva - potvrđujući da u „svetskom selu“ nema nevažnih mesta i lokacija.

            Drugo težište priča i samog albuma je potraga za (psiholozi tvrde) bazičnom ljudskom emocijom - ljubavlju u svim njenim varijetetima, od roditeljske do partnersko/bračne. Tako u  „Karton sitiju“ detektiv skriva ljubav prema pevaljki „ne-bih-da-je-imenujem“ (ali sve što je tajna - saznaće se); u priči „Najbolji čovekov prijatelj je - pas“ vernost prema prijatelju nestaje pred iskušenjem osvajanja (nove) devojke. U ekološko-apokaliptičnoj „Muzej đubreta“ otvoreno se postavlja pitanje svrhe ljubavi i rađanja dece koja će naslediti upropašćeni svet. Na tragu iskušavanja drugačijih strana ljubavi je „Otrovnica“ odnosno njen ujed kao način gorke osvete zbog porodičnog maltretiranja i poigravanja emocijama naivnih devojaka. Fantazmagorična pripovest

„Za tebe“ susret i rađanje nežnih emocija tretira kao upliv neznanih ali moćnih sila koje „aranžiraju“ sudbine jedinki. Pominjana „Smrt je kliše“ prati dvostruke nivoe ljubavi: mladi bračni par kući se u vreme rata 1992. pa u svojoj nemaštini, pomognut roditeljima (i njihovom ljubavlju) kupuje polovni frižider donet/otet sa ratišta a onda, na pružnom prelazu, saznaje da im je mladalački idol, Kurt Kobejn, izvršio samoubistvo; sudar svetova realnosti i fiksacije fatalan je. Poslednja minijatura u albumu „U ime oca“, koja prepliće dva vremenska toka,  razotkriva očinsku ljubav (kao i ljubav prema oružju) koja će biti temelj osvete za neoprošteni zločin.

            Kao što su priče raznolike po svojim zapletima tako su različiti njihovi vizuelni likovi, u rasponu od realističkih crteža svedenih, čistih linija do onih zasićenih detaljima, od lake stilizacijske karikaturalnosti do koloristički bogatih slika koje oponašaju foto snimke (istina nedovoljno fokusirane). Ova likovna raznolikost (potencirana i prigušenom paletom boja) poklapa se sa tačkom pripovedanja - iz prvog lica jednine - i potencira različita raspoloženja/atmosfere priča/ispovesti (anti)junaka zatočenih u „smutnim“ vremenima koji pokušavaju da nađu svoje „mesto pod suncem“, da opstanu u svetovima/društvima ne preterano im naklonjenim. Otuda u pričama tamni tonovi i atmosfere, porazi ili sumnjiva primirja odnosno rešenja koja neće biti trajna. No, takav je usud ovih prostora, takav je bio i takav će biti.

            Rečju, „Karton siti“ je intrigantno delo kome treba pokloniti pažnju i kao takvo služi na čast autorima i izdavaču, potvrđuje njihove kvalitete koje će, sva je prilika, realizovati i u novim projektima.

            („Dnevnik“, 2016.) 

U SLUŽBI PROPAGANDE NAJJAČE ZEMLJE SLOBODNOG SVETA ili POSLEDNJI REJMONDOVI STRIPOVI - „Rip Kirbi peti tom 1954-1956“ Aleks Rejmond; izdavač Čarobna knjiga, 2015.

Peti tom sabranih avantura Ripa Kirbija, znamenitog posleratnog strip detektiva koga je stvorila strip legenda Aleks Rejmond (1909-1956), otkriće znatiželjnom čitaocu devet epizoda-avantura od kojih je ona poslednja u knjizi, „Lisica u kokošincu“, i poslednja koju je Rejmond (najvećim delom) nacrtao pre nego što je poginuo u saobraćajnoj nesreći. Već ova činjenica traži pojačanu pažnju i dodatno „razgledanje slika“ koje će otkriti kako je crtač svoju vatrenu strast prema brzim automobilima preneo i na svog pulena: Kirbi u epizodi „Ruža razdora“, koja je pretposlednja u knjizi (i Rejmondovom životu), vozi brzi, ekstravagantni Mercedes (sa vratima koja se otvaraju naviše). Iz današnje pozicije ovaj detalj bi se mogao tumačiti kao zloslutna najava ali je u vreme originalnog objavljivanja kaiševa u dnevnim novinama (njih više od 200) verovatno bio tek mala igrarija crtača opštepoznatog po ljubavi prema sportskim kolima, lagodnom životu i lepim ženama. Ispunjenje ovih želja (osim, možda, lepih žena jer je bio u braku) Rejmondu nije bilo problem obzirom na velike honorare za strip koji je svakodnevno crtao. Prema pravilima posla on je uvek imao određeni broj unapred iscrtanih kaiševa tako da nije moglo da dođe do situacije da novi broj novina osvane bez nove „doze“ Kirbija. Ova je marljivost Rejmondovom poslodavcu, po njegovoj smrti (pošto je za sobom ostavio 21 urađen kaiš), dala malo vremena da potraži novog crtača, i „uvede ga u posao“ a da to čitaoci ne osete. Izbor Džona Prentisa pokazao se kao pravi potez jer je on uspeo da, u preostalim kaiševima poslednje epizode, uverljivo oponaša Rejmondov crtački stil a potom nastavi dalje i to sve do 1999. godine kada je preminuo!

            U petom tomu Rip (skraćeno od Remington) Kirbi se kreće u svom već izgrađenom ikonografskom zabranu: od prepoznatljivih lokacija (Njujork, provincija, daleka topla mora) do njegovog viteškog ponašanja i uglađenih manira te lepotica koje uzdišu za njim. No, u epizodi „Oči Kismet Kilder“ i Rip će osetiti gorčinu neuzvraćene ljubavi kada postane žrtva prepredene lepotice koja mu se sveti za smrt oca; začudo Ripova „večita“ devojka, manekenka Hani Dorijan neće biti na vidiku jer su Fred Dikenson, koji je pisao scenarija, i Rejmond, koji je učestvovao u toj raboti, očito zaključili da ona „koči“ svog momka u akcijama pošto je zamišljena kao krhka, bespomoćna plavuša koja upada u nevolje. Sveprisutna Hani bi takođe otežala Ripovu rolu srcelomca koju i u epizodama ove knjige zdušno igra. Jedan od standarda serijala su i „nevaljalci-povratnici“ sa kojima se Rip iznova sreće i bori; ovog puta to je, u priči „Dijamantska groznica“, Mangler koji će iz Afrike stići u Englesku kako bi mladoj dami, čijeg oca je ubio, oteo dijamante ali, gle zgode, i Rip je u Engleskoj pa se njihovi putevi ponovo ukrštaju. I dobra Mama Kazino, muškobanjasta vlasnica kazina vratiće se na scenu u epizodi „Klopka za macane“ koja ima ingeniozni zaplet: muzičari svojim saučesnicima javljaju kojim putem idu bogati kockari svirajući specifične muzičke šifre u kojima se svaka sedma nota zamenjuje određenim slovom! Ali nevaljali muzičari ne slute da Rip zna note (jer svira klavir) i da će ih raskrinkati.

            Priče o krotiteljima divljih mačaka na udaru kriminalaca, bogatoj naslednici koja kao siromašni kapetan uživa u plovidbi toplim morima, televizijskom komičaru koji će se nameriti na jednako duhovite nevaljalce mekog srca, prevejanim pljačkašima bankarskog sefa i prevarantu koji bogatoj usedelici prodaje svoj eliksir mladosti, nude uzbudljive akcije iscrtane precizno i rafinirano, sa ponekim kvadratom koji predstavlja Rejmonda kao odista izuzetnog crtača sa izvanrednim osećajem za odnose crne i bele površine, senki i punog svetla. Čak je i karikaturalno crtanje fizionomija nevaljaca (slomljeni nos, jaka brada, nisko čelo) sasvim simpatično i funkcionalno sred sveprisutnog „fotografskog realizma“. Otuda je svaka epizoda krajnje zabavna i zahvalna za čitanje i razgledanje.

            Ono što, ipak, sa stanovišta kulturno-istorijskog odmaka od vremena nastanka, privlači najveću pažnju je epizoda „Dva muškarca i beba“ (objavljena krajem 1954. godine) u kojoj Rip i Dezmond, pokušavajući da spasu bebu (dete balerine i svrgnutog princa) iz ruku zlih (i kao kriminalci ružnih) činovnika-drugova iz Narodne republike Mitanije, uspevaju da, uz podršku ustanika, vrate pokorenom narodu slobodu. Aluzija na „potlačenost“ u komunističkim zemljama i vapaj za slobodom-demokratijom koje će im doneti najjača zemlja Slobodnog sveta, bolno je očigledna a čitava priča je u neskrivenoj propagandnoj službi. Upotrebljen je čak je i najpoznatiji politički reklamni trik sa grljenjem i zaštitom beba. Naravno, u vreme Hladnog rata i Gvozdene zavese trebalo je čitaocima, posebno onim mladim, na svaki način usaditi ideje o tome ko su dobri a ko loši momci i Rip Kirbi je, eto, dao doprinos toj „pravednoj“ borbi. Danas je ova priča zanimljivi anahronizam i podsećanje na jedan način podela sveta (koga su zamenile nove – ili mutacije starih).

            („Dnevnik“, 2016.)

MESEČEV PLES I DRUGE ZGODE ili NEVOLJE SA VIŠKOM I MANJKOM ŠTRUMPFOVA - „Lažni Štrumpf; Stoti Štrumpf“ izdavač Čarobna knjiga, 2016.

Šesti album iz serije sabranih avantura Štrumpfova (izdavač Čarobna knjiga, 2016), koje je stvorio i crtao legendarni Pejo (1928-1992) a u smišljanju priča mu pomagao Ivan Delport, donosi dve priče-epizode od po 20 tabli; za dostizanje punog stripalbumskog obima od 48 strana njima će biti dodato i par „Štrumpfastičnih šala“ odnosno geg tabli.

            Prva dogodovština naslovljena je „Lažni Štrumpf“ a pomenuti lažnjak je, ko bi drugi nego - Gargamel. On je, željan osvete, smućkao čarobni napitak koji ga je pretvorio u malog plavog šumskog vragolana. Transformacija ipak nije idealna jer Gargamelu-Štrumpfu nedostaje repić pa zli čarobnjak mora da improvizuje i nalepi sebi na stražnjicu obojeni komad drveta. Konačan izgled „lažnjaka“ toliko je uverljiv da mačak Azrael poželi da se pogosti pa Gargamel mora da beži iz sopstvene kuće. Napolju ga čeka druga nevolja: mada je bio u selu Štrumpfova zaboravio je put do njega. No, poznavanje navika neprijatelja odvešće ga gde treba - do polja salsaparile na kome zatiče dežurnog izjelicu koji će ga odvesti u selo. Pošto niko ne sluti da se uljez može uvući u „plave“ redove Gargamel nema previše problema da sprovede svoje podle planove (trovanje hrane, rušenje mosta) ali biće da ili on nije vičan svom poslu ili Štrumpfove čuva neka viša sila jer ni jedan plan ne uspeva. Čak šta više - jedini koja će pasti u reku je upravo lažni Štrumpf (možda i tamo važi, malo modifikovana, poslovica „ko drugome jamu kopa...“). Naravno, Štrumpfovi ne ostavljaju svoje u nevolji pa spasavaju i lažnjaka. Ali, njemu otpada repić koji će neko pronaći i odneti Velikom Štrumpfu a ovaj će, pošto već zna da je most sabotiran, sabrati dva i dva i... Posle urnebesne jurnjave Gargamel se zatvara u laboratoriju Velikog Štrumpfa i tamo muti napitak koji treba da ga vrati u pravi oblik. Štrumpfovi neće uspeti da provale vrata na vreme, Gargamel će popiti napitak i vratiti se u prvobitni oblik ali, opet, s jednom falinkom - ostaće mali kao Štrumpfovi pa će biti zarobljen i izveden iz sela a onda će Veliki Štrumpf zatražiti da mu dodaju „veliki nož“ i... Mnogo je pouka ove (ne)zgode: preterivanje u jelu može da bude opasno, ležernost i lakovernost iskoristiće podle zloće pa zato valja biti na oprezu u skladu sa onom starom „ništa nas ne sme iznenaditi“!

            Zaplet „Stotog Štrumpfa“ direktno je suprotan mudrosti „koga nema - bez njega se može“ jer svake 654 godine Štrumpfovi moraju da odigraju Mesečev ples za koji je potrebno, ni manje ni više, 100 Štrumpfova. Ova je svetkovina vrlo važna (kao i svaki svečani slet kakve pamte iskusniji čitaoci sa ovih prostora) a problem je što u selu ima samo 99 „plavaca“ (Veliki Štrumpf se ne računa jer on diriguje ovom paradom ritmičke gimnastike). Nezavisno od toga, Licko, Štrumpf koji „sliku svoju ljubi“, ima velike probleme - neko uvek baca kamen u vodu kad se on (kao Narcis) ogleda, pa rešava da napravi ogledalo. No ta rabota dugo traje i vrlo je bučna te ga izbacuju iz sela; uprkos nerazumevanju on vredno radi dok ne ostvari svoj naum. I taman kad je mogao da uživa u sebi grom pogađa ogledalo a odraz u njemu oživi. Taj je isti Licko ali sve radi obrnuto: govori naopako, njemu je levo desno... Veliki Štrumpf najpre se obraduje novom „plavcu“ ali on ne može da se uklopi u plesnu koreografiju pa se ispostavlja da je, ipak, novi problem a ne rešenje starog. Ni deljenje prostora sa „običnim“ Lickom nije lako tako da „odraz“ tragično shvata svoju posebnost i rešava da je drastično prekrati... Priča će, naravno, imati srećan kraj ali je u njoj i dosta gorkih trenutaka, od podsmeha do netrpeljivosti i nerazumevanja odnosno odsustva dobre volje da se pomogne bližnjem. Pripadnost grupi lako se izjednačava sa uklapanjem u nju, sa nepostojanjem razlika (makar one bile i prirodni hendikep). Autori su vrlo suptilno ukazali na problematične situacije sa kojima se susreću i deca i odrasli insistirajući na potrebi razumevanja i na strpljenju. Pejo je svoje strpljenje i praktično dokazao: na koricama albuma (i jednoj sličici u njemu) stvarno je nacrtao 99 Štrumpfova koji igraju (jedan od njih naopako). Ako ne verujete budite strpljivi (što je vrlina) i prebrojte ih.

            Nama, pak, ostaje da zaključimo da, eto, ne valja ni kad ima više ni kad ima manje Štrumpfova jer sve će biti u redu samo ako ih ima tačno onoliko koliko treba.

            („Dnevnik“, 2016.)

PUT U LEGENDARNU ZEMLJU KA - „Torgal - knjiga IV“ Van Hama i Rosinskog; izdavač „Darkwood“ 2015.

Četvti tom sabranih epizoda popularnog i cenjenog strip serijala „Torgal“, stvorenog 1977. godine, saradnjom pisaca Van Hama i crtača Rosinskog nastavak je prethodnog - naime, poslednja epizoda trećeg toma naslovljena „Strelci“ uvod je u tri epizode koje čine ovu knjigu. U „Strelcima“ će Togral upoznati veselog vetropira Tjala Vatrenog i njegovog ujaka, vrsnog oružara Arguna Drvonogog, a potom i lepu, svojeglavu, prepredenu i sujetnu kradljivicu Kris od Valnora, sa kojom se neće rastati u najboljim odnosima. Potom se Torgal, Tjal i Argun vraćaju na Torgalovo ostrvo gde ga čekaju sin Jolan i supruga Arisija. Obnova kuće i imanja zaokupiće ih sve dok nepoznati ljudi ne otmu Jolana i Drvonogog. Torgal ne može da prati otmičare jer mu je brodić potopljen. U nemoćnom besu pita se ko mu je i zašto sve to učinio. A odgovor stiže neočekivano brzo - na stolici u njegovoj kući sedi Kris i, sa smeškom saopštava da su njeni ljudi izveli otmicu kako bi ona prinudila Torgala i Tjala da je prate na opasnoj misiji za koju će ona, ako uspe, dobiti ogromnu nagradu. Torgalov bes nije ništa prema Arisijinoj reakciji na podsmeh kojom je ratnica „časti“. Kako god, mala družina, kojoj se pridružuje i Arisija, kreće put daleke Zemlje Ka usred prašuma i to - vazdušnom lađom, brodom za koji su privezani baloni. Usput će saznati priču o bogu Ogotaju koji je izašao iz mora, pokorio pleme Šam, usred džungle izgradio sjajni grad Majaksatl i poveo svoje podanike u rat protiv drugih plemena. Jedini koji su se oduprli najezdi su Ksinžani kojima vlada drugi bog, Tanatlok; on je organizovao ovaj pohod da bi najamnici oteli Ogotaju bronzani šlem koji mu daje snagu. Kris i njeni nevoljni pratioci bivaju spušteni u džunglu punu opasnosti kroz koju treba da stignu do Majaksatla i ispune zadatak. Za to vreme, Jolan i Drvonogi stižu u grad Ksinžana u kome leži stari i bolesni Tanatlok; kad on sazna za pridošlog dečaka klupko sudbina počinje da se odmotava... U tom trenu „Torgal“ postaje prava antička tragedija u kojoj sin treba da ubije oca a pradeda i praunuk udruženim mentalnim snagama spasavaju ga od smrtonosne groznice! U konačnom raspletu, sudbina će sprečiti oceubistvo (ali ne i tiranovo stradanje), Kris će se suočiti sa svojim najvećim strahom - starenjem, rat u džungli će prestati a Arisija će čežnjivo upitati Torgala kada će oni konačno naći mir. Ipak, ciklus o Zemlji Ka, završiće se tek u sledećem tomu.

            Serijal „Torgal“ razvijao se ređanjem labavo povezanih epizoda i, povremeno, u ciklusima, odnosno dugom pričom podeljenom u nekoliko albuma koji se ne mogu čitati samostalno. Ciklus o Zemlji Ka ambiciozno je zamišljen i temelji se na priči o Torgalovim precima i događajima pre njegovog rođenja odnosno o dešavanjima koja do tada nisu bila poznata a kojima se čitava povest zaokružuje. Zbog toga je čak u nekoliko navrata bilo potrebno da se u osnovni zaplet ubace objašnjenja o nečemu što se desilo. Ovi umetci (u literaturi se nazivaju „mrtvim mestima“ teksta koja opterećuju i guše priču) sadrže mnogo više teksta nego što je za strip uobičajeno što nameće potrebu da se domišljatošću autora što lakše predstave i „konzumiraju“. Van Ham je očito taj zadatak prepustio Rosinskom a ovaj je koristio sva moguća sredstva (sliku u slici, promene rakursa, smenu slika pripovedača i „oživljene“ priče) da dinamizuje table i čitav strip i, sve u svemu, u tome dobrano uspeo. Pomoglo mu je i kontrapunktiranje svemirskih elemenata s onima iz džungli odnosno arhitekturama koje podsećaju na naselja Pueblo Indijanaca i gradove-piramide Asteka. Uz ovo Rosinski se, da još malo začini zaplet, okoristio i klasičnom stripovskom (ali i filmskom) podelom na crnokosu zloću i plavokosu dobricu (kao što je Van Ham upotrebio staro pravilo iz vesterna po kome su najžešći dvoboji ne između revolveraša već između žena suparnica).

            Epizode ciklusa Zemlja Ka svakako spadaju među najzanimljivije u čitavom serijalu o Torgalu. Mešavina naučne fantastike, divljih južnoameričkih džungli i u njima skrivenih naroda i gradova, priča/legendi o bogovima i ratovima, začinjena porodičnim dramama epskog zamaha, suparničkim koškanjem i humorom, neodoljivo privlači pažnju čitalaca i drži je sve do poslednje sličice ovih uzbudljivih avantura.

            („Dnevnik“, 2016.)

OTKRIĆE ZLOKOBNE TAJNE - “Prorok - Ante Genesem” Dorisona i Lofreja; izdavač “Darkwood” Beograd, 2015.

Tandem Gzavije Dorison i Matje Lofrej poznat je ovdašnjim stripoljubcima po vanrednom gusarskom serijalu “Long Džon Silver” (takođe objavljenom u izdanju “Darkwood”-a). Hronološki započet pre “Long Džona Silvera”, davne 2000.g. serijal “Prorok” okončan je, zbog velikih pauza između albuma, mnogo kasnije, odnosno 2014.g. Dok se “Long Džon…” oslanja na poznati (literarni, filmski, stripski) žanr i svojevrstan je nastavak klasika “Ostrvo sa blagom” Roberta Luisa Stivensona, “Prorok” se “jednom nogom” oslanja na delo klasika horora Hauarda Filipsa Lavkrafta a drugom na obrasce popularne kulture - tajanstvena i zaboravljena znanja koja će otkriti hrabri arheolog (čiji je najpoznatiji primer Indijana Džon). U ovim su okvirima Dorison i Lofrej osmislili priču (obojica su potpisani kao scenaristi) koja će se razviti u četiri albuma, dakle na oko 200 stotine stranica.

            Zaplet počinje na vrhu Kangčendžungu, na Himalajima, 2006.g. (dakle u bliskoj budućnosti u odnosu na vreme originalne pojave albuma). Dvojica univerzitetskih profesora, mlađi, Džon Stenton, i stariji, Aleksandar Kendel, na 6.000 metara nadmorske visine, u dubokom snegu i ledu, otkrivaju svetilište visoko 800 metara isklesano u najtvrđem granitu. Stari, iscrpljeni profesor zaklinje Stentona da ovo otkriće ne obznani svetu i, kao i dvojica profesora članova ekspedicije ranije - umire. Stenton ne samo što neće poslušati svog mentora već će, po povratku iz ledenog pakla, napisati knjigu naslovljenu kao “Ante Genesem” - “Pre nastanka” u kojoj tumači da je svetilište staro bar 8.000 godina i da ga je sagradila vrsta zastrašujućih moći ali, sudeći po hijeroglifima i skulpturama, sklona kolektivnim napadima užasa. Ta je civilizacija zajedno sa svojim graditeljima netragom nestala a Stenton zaključuje da bi ljudi trebali biti srećni zbog toga. Voditeljka programa u kome Stenton najavljuje knjigu neprijateljski je raspoložena prema arheologu. Negativan stav prema izlasku knjige izrazile su i kolege na sahrani profesora Kendela, izdavač knjige je takođe upozoren da ne objavi knjigu dok Stentona, čak, pokušava da ubije nepoznati čovek. Čini se da ahreologa sve ovo ne potresa previše, baš kao ni san o devojci koja se, pred njim, baca u ponor sa visoke zgrade. Možda bi ga uzdrmao prizor tankera koji se punom silinom zabio među solitere Menhetna ali njegov automobil volšebno pada sa mosta i, u drugom poglavlju albuma, završava na nepoznatom, krajnje bizarnom mestu, u močvarama sred džinovskim kostura. Stenton, pokušavajući da bude snalažljivi, obrazovani, racionalni čovek čini šta je u njegovoj moći da se spase ali njegovi napori nisu preterano slavni (kao ni zaključak da je, možda, na drugoj planeti). Slučajno, on otkriva da, neznano mu kako, na prsima ima istetoviran neobičan znak koji će ga odbraniti od napada neobičnih bića. Istovremeno, zastrašujuće rogato stvorenje za koga se najavljuje da je izaslanik večnoga božanstva počinje da sledi Stentona…

            Lavkraftovski koncept postojanja nezamislivo starih i moćnih božanstava za koja ljudi i čitavo čovečanstvo nisu vredna i bitna pojava (otuda, nemilosrdnost i svirepost koju im ljudi pripisuju oni tako ne doživljavaju i razmeravaju) u prvom je albumu tek naznačen i najavljen. Nepoznata zemlja i bića koji Stetonu deluju preteće možda odista i nisu takvi ali on, izmešten iz svog uobičajenog okruženja, reaguje nagonski i sve što vidi smatra pretnjom za sopstveni život. Naravno, upozorenja i pretnje koje je čuo i iskusio u svom svetu samo pojačavaju osećaj ugroženosti. Sve u svemu, ako je u prvom poglavlju albuma još i ličio na heroja (mada ne preterano hvaljenog i voljenog - i partnerka ga napušta zbog opsednutosti ekspedicijom i otkrićem), u drugom delu on je potpuno izgubljen i nemoćan što i nije uobičajena uloga/pozicija junaka-avanturista “bez straha i mane”. No, ovo je, ipak, tek početak priče…

            Lofren jednako uspešno crta prizore “urbane džungle” i “prave” divljine. Mada je umešan i u velikim i malim kvadratima čini se da su mu veće a posebno velike slike draže jer mu dozvoljavaju da se razmahne i da oduška svom talentu. Table su koncipirane i montirane dinamično i podržavaju tenzije radnje.

            Rečju, prvi tom serijala “Prorok” Dorisona i Lofreja najavljuje punokrvnu mističnu avanturu kakvu vole znatiželjni čitaoci stripova.

            (“Dnevnik”, 2016.)

INCIDENTI U OKRILJU SVAKODNEVICE - „Odvratna sreća“ Giljerma Martinesa; izdavač „Agora“ Zrenjanin, 2016.

Giljermo Martines (1962) jedan je od najzapaženijih savremenih argentiskih prozaista. Debitovao je 1982. godine knjigom priča „Džungla bez zveri“ i od tada, pored esejistike, kontinuirano objavljuje kratku prozu (priče, novele) odnosno romane, povoljno ocenjivane od kritike i okrunjene prestižnim književnim nagradama. Martines je višestruko prevođen u Jugoslaviji i Srbiji: njegov roman-prvenac „Povest o Rodereru“ iz 1992.g., ocenjen kao jedan od najboljih romana decenije, preveden je na srpski i objavljen 1995.g. I romani „Maestrova žena“ (1998), „Oksfordski zločini“ (2003), „Spora smrt Lusijane B“ (2007) objavljeni su na našim prostorima (za sada poslednji Martinesov roman „Ja sam takođe imao biseksualnu devojku“ iz 2011.g. još čeka svog prevodioca i izdavača). Na žalost ljubitelja priča Martinesove zbirke - osim debitantske objavio je i zbirke „Veliki pakao“ (1989) i „Odvratna sreća“ (2013) - nisu, uprkos svog uspeha, nagrada i uvrštavanja u razne antologije, našle put do domaćih čitalaca; priča „Veliki pakao“ uvrštena je u „Antologiju savremene argentinske pripovetke - Borhesova deca“ u izdanju „Agore“ (2012). Otuda je knjiga „Odvratna sreća“ koja je koncipirana kao izbor priča (čini je 15 pretežno kratkih priča) bitna za ovdašnju recepciju Martinesovog stvaralaštva posebno ako se ima u vidu da su izbor sačinili sam Martines i prevodilac Branko Anđić.

            Obzirom na gotovo tri decenije koje dele prvu i najnoviju Martinesovu zbirku - a koje su nominalno omeđuje ovaj izbor - čini se da je nije moguće ili je izuzetno teško naći zajedničke činioce (poslužimo se matematičkom terminologijom koja Martinesu nije strana jer je on po struci/obrazovanju matematičar i univerzitetski profesor) za sve priče posebno jer je autor razvijao, stasavao i sazrevao u ovom periodu. Ipak, neke od konstanti njegovog spisateljskog svetonazora mogu se prepoznati. Pre svega, Martines je pisac realističkog prosedea u kome je jedinka u centru pažnje dok se širim društvenim kontekstima posvećuje minimum pažnje. Svet je precizno iscrtan samo za najbliže okruženje junaka dok se ostatak stvarnosti gubi u podrazumljivo-pogodbenim kulisama. Ako „veliki politički svet“ i „bane“ u provinciju ona odgovara potpunom pasivnošću, niti mu se priklanja niti suprotstavlja (već samo sluša, bez naročitog entuzijazma, šta joj vlast naredi). Protagonisti priča su obični, svakodnevni ljudi, provincijalci kao i studenti, fakultetski profesori, naučnici (sredina koju Martines itekako poznaje). Zaplet nekolikih priča zasnovan je na činjenici dolaska stranca u malu, zatvorenu sredinu u kojoj samom svojom pojavom izaziva manje ili veće potrese što će uzdići ustajali talog malograđanštine, uzdrmati ukorenjene odnose odnosno probuditi (nimalo bezazlenu) maštu starosedelaca. Pored stranaca-došljaka junaci priča su i vlasnici sopstvenog života, tela i uma, koji se u svojoj egzistenciji ne snalaze najbolje, sudaraju se sa svojim željama i mogućnostima u liku trivijalnosti kakve su nedostatak novca kojim bi se platilo piće devojci na igranki. Do njih su studenti koji imaju probleme sa učenjem bilo jer ih ništa ne interesuje ili jer ih ometa opsesivno voajerisanje ljubavnih činova susedke (koja je simbol „realnog života“ koji učenici ne žive). Parnjak ovih junaka su profesori i njihove muke. Nekoliko se puta pripoveda o porodicama koje jedva ili nikako ne funkcionišu, opterećene nečijom bolešću, „nezgodnim“ karakterom ili egoističnim pasijama.

            Konačno, na bazičnom nivou priča pojavljuju/prepoznaju se, kao čin koji pokreće zaplet ili ga rešava, neočekivani, bizarni ili fantastični događaji-incidenti - nestanak kampera i berberinove žene, nestanak mačke i njene vlasnice te rođenja bebe čiji plač podseća na maukanje, „uvrnuta“ spoznaja da majka i čerka na istoj zabavi traže momke, molba majke koja od stranca traži da njenoj devojčici pokaže svoj polni organ, košmar strogog ispitivača i reakcije uplašene studentkinje, traumatični porodični dežavu, otkrića da su srećne porodice neka druga vrsta u ljudskom obliku... Taj dramatični preokret, koji nastupa naglo ili usporeno-odloženo, razotkriće postojanje drugačije realnosti koja izmiče pažnji, nije vidljiva na prvi pogled bilo zato što je vešto skrivana ili jer je neočekivano-nepredvidivo zadesna. A ta drugačija stvarnost (ili ista stvarnost viđena iz drugog ugla) biće tačka promene u postojanju protagonista priče, velike promene koja menja život ili naizgled male koje se manifestuje tek u spoznaji postojanja nečega što je drugačije (i koja neće imati previše efekta na ustaljenu kolotečinu).

            Martines svoje priče ispisuje primireno i odmereno, fokusiran na razvoj zapleta i njegovo razrešenje, bez stilističkih egzibicija i ekstavagancija. No, to pripovedanje nikako nije rutinirano već je, naprotiv, maniristički kultivisano. Rečju, „Odvratna sreća“ predstavlja znatiželjnom čitaocu respektabilnog prozaistu velikih potencijala.

            („Dnevnik“, 2016.)