VIZIJE DRUGAČIJEG SVETA – „Naslednici“ Vilijema Goldinga; izdavač „Laguna“, Beograd, 2014.

U FOKUSU

            Književna dela koja za temu imaju praistoriju nisu retka ali ni uobičajena. Mada otvaraju široke mogućnosti i dozvoljavaju imaginaciji da se razmahne, "praistorijske" teme traže i veće angažovanje pisaca na polju opisivanja kako dešavanja tako i junaka, praistorijskih ljudi koji su, načelno, primitivniji od današnjih ljudi; no, pitanje primitivnosti je vrlo "škakljivo" i diskutabilno pa zahteva dublje obrazloženje koje, opet, ne sme da opterećuje samu priču niti da utiče na "identifikaciju" pisca i čitalaca sa likovima. Mnogi autori nisu sposobni za tako veliki korak pa ni rezultati njihovih napora nisu vredni pažnje. S druge srane, dela iz "praistorije" su od strane kritike redovno svrstavana u fijoku literature za "decu i omladinu" što je značilo i snižavanje kvalitativnih kriterijuma; naravno, brojni pisci su takve "popuste" dobrano koristili i "zabušavali" u svojim delima. Ipak, bila ona dela za "odrasle" ili "decu i omladinu" neke knjige sa praistorijskom tematikom ostaju zapamćena odnosno plene pažnju ne samo savremenika već i sledećih generacija. Takva su dela Ronija starijeg "Rat za vatru" (po kome je 1981. snimljen istoimeni film u režiji Žan Žak Anoa) i "Džinovski lav" ili "Dečak iz pećine" D. Evrila. Svojevremeno je veliku medijsku pažnju privukao serijal romana Džin Auel započet romanom "Pleme pećinskog medveda" mada je reč o savremenim čitaocima preterano prilagođenoj, gotovo instantnoj, priči koja je svakim sledećim nastavkom bila sve neuverljivija.

            Među najuspelija dela o praistoriji svakako se ubraja roman "Naslednici" Vilijema Goldinga (1911-1993), dobitnika Nobelove nagrade za književnost. "Naslednici" iz 1955. prate uzdizanje rase Kromanjonaca koja bezobzirno uništava Neandertalce tako da je čitav ljudski rod rođen na prolivenoj bratskoj krvi (ova situacija je osnovna postavka i serijala Džin Auel). Golding je ideju za roman našao u "Kratkoj istoriji sveta" H. Dž. Velsa, u kojoj je Homo Sapiens opisan kao superiorno biće spram divljeg Neandertalca. Goldingov roman nije puka ilustracija te ideje već, naprotiv, dovođenje teze do krajnjih etičkih pitanja i dilema, počev od one koja suprotstavlja napredak i etiku.

REČ KRITIKE

            U „Naslednicima“ porodica ili malo pleme praljudi vraća se sa morskih obala u svoje stanište u šumu. Život se odvija uhodano: starac određuje zadatke mlađima, jedni sakupljaju drva za dragocenu vatru, drugi traže hranu, sakupljaju mlade izdanke, pečurke i ličinke, čak uspevaju da od hijena otmu nepojedenu antilopu koju je, prethodno, ubila velika mačka i popila joj krv (ljudi ne ubijaju). Punih stomaka, pored tople vatre oni uživaju u miru i zajedništvu. Ljudi međusobno dele slike koje imaju, ne samo rečima nego i svojevrsnom empatijom, umeju da se smeju, podnose žrtve zamolnice ledenim boginjama koje oličavaju vrhunsko božanstvo – zemlju kao jedinstvo svega što ih okružuje. Bezbrižnost, međutim, ne traje dugo. Najpre umire bolesni starac, zatim nestaje jači od dva mlada mužjaka/muškarca. Lok, koji nije previše bistar i ozbiljan, kreće u potragu za nestalim i otkriva miris drugih ljudi. Uprkos strahu od vode nalazi njihovo skrovište na ostrvu usred reke, kraj vodopada. Dok ih Lok traži, novi ljudi napadaju stanište njegove porodice, ubijaju staricu i jednu mladu ženku/ženu odvodeći devojčicu i novog (bebu). Lok uspeva da nađe odbeglu ženku/ženu Fa koja nameće svoje vođstvo jer ima više slika od muškarca. Njih dvoje odlaze na ostrvo i tamo uhode stanište novih ljudi koji se od njih razlikuju i fizički - lica i telo su im goli, bez dlaka, stalno hodaju uspravno - i društveno - vlast staraca je jača, žene su potčinjene, njihove žrtve zahvalnice su krvave (odsecaju se prsti saplemenicima), tenzije i svađe su česte. Novi takođe vladaju vatrom ali imaju balvane-čamce, lukove i strele, šatore. Oni su odvojeni od Prirode, jedu samo meso, poznaju neku vrstu alkohola. Lok i Fa će pokušati da otmu svoje saplemenike ali neće uspeti. Novi, što zbog loše lovine što zbog straha od "crvenih đavola" prebacuju balvane/čamce nizvodno od vodopada i odlaze prema moru. Susret dve linije u razvoju budućeg čoveka nije miroljubiv ali je jasno da će, mada beže, novi ljudi biti oni koji će se širiti dok za stare ljude, u takvom svetu, nema budućnosti.

            Osim poslednjih stranica romana kada "govore" novi ljudi, čitava priča je data iz vizure Loka i njegovih saplemenika. Golding je imao težak zadatak da opiše miroljubivu vrstu koja ima sasvim drugačiju percepciju sveta i sebe u tom svetu. Ti ljudi osećaju prirodu kao deo svog postojanja, vide je dublje i punije od današnjih čitalaca. Otuda je i njihovo mentalno ustrojstvo bogatije mada im je jezik siromašniji. Pokušaj da se osmisli i dočara taj drugačiji doživljaj sveta i da se opiše i jasno i ubedljivo, bio je veliki izazova za autora ali ga je on uspešno ispunio ispisavši knjigu koja pleni poetskim pasažima, neuobičajenom tematikom i izuzetno uspelo dočaranim vizijama sveta koje su temeljno drugačije od naših.

            („Dnevnik“, 2015)

PAMETNI DETEKTIV SA NAOČARIMA - „Rip Kirbi - tom prvi 1946 - 1948“ Aleks Rejmond i Vord Grin; izdavač Čarobna knjiga, 2014.

U FOKUSU

            U strip istoriji nema mnogo autora koji su uspeli da stvore više različitih junaka koje je publika zavolela. Aleks Rejmond (1900-1956) uspeo je u tome, čak, četiri puta! Nakon godina učenja i šegrtovanja Rejmond je, za „King Fičers“ stvori „Flaša Gordona“ i „Džima iz džungle“ - oba stripa imala su premijeru 7. januara 1934. a dve nedelje kasnije, 22. januara, započele su avanture „Tajnog agenta X-9“ koga je Rejmond crtao po scenariju proslavljenog pisca Dešijela Hemeta. Zbog nemogućnosti da ispuni svoje obaveze Rejmond je 1935. napustio rad na „Tajnom agentu X-9“ ali je, us pomoć asistenata, nastavio rad na prva dva serijala u standardizovanom sistemu novinskih dnevnih kaiševa i nedeljnih tabli. Gordon je postao toliko popularan da ga je, u jednom periodu, objavljivalo 150 novina. Godine 1944. Rejmond se prijavio za službu u mornarici iz koje je izašao posle nepune dve godine i suočio se sa situacijom da - nema posla jer je izdavač za njegove serijale angažovao druge crtače. Rejmond je morao da smisli novog junaka a kako je rat od njega stvorio realistu (umesto ranijeg fantaste) njegov izbor je bio kriminalistički strip u kome je glavna ličnost privatni detektiv posebnog kova. U tom su periodu krimićima vladali „tvrdokuvani“ detektivi stvoreni deceniju ranije u delima Hemeta, Čendlera i brojnih drugih pisaca; oni su nasledili i potisnuli prefinjene detektive ranijeg perioda. Rejmond, međutim, nije želeo puku divlju avanturu i akciju već da se „spusti na zemlju“. Otuda je čitava postavka stripa i njegovih aktera, kao i manir crtanja morao biti drugačiji, nov a, opet, prihvatljiv širokoj publici. „Rip Kirbi“ je uspeo da se dopadne čitaocima ali i da postane strip klasik. Rejmond ga je, u saradnju sa scenaristom Vordom Grinom, stvarao od 1945. (prva epizoda počela je da izlazi 04. marta 1946.g.) do svoje pogibije u saobraćajnoj nesreći 1956.g.

REČ KRITIKE

            Rip Kirbi je ratni veteran, atleta, naučnik, pisac i detektiv amater, momak finih manira ali i jakih pesnica, elegantno se oblači, puši lulu i nosi naočare (na slomljenom nosu). Živi sam mada ima stalnu devojku, manekenku Hani Dorijan, plavušu koja ume da bude opasno ljubomorna jer lepotice neprestano saleću njenog dragog. Kirbijev batler, Dezmond, bivši obijač sefova pouzdana je pomoć u akcijama ali ne uvek i kao savetodavac. Vreme dešavanja priča je sadašnje, mesto veliki američki grad (najverovatnije Njujork). Kirbi uglavnom ne traži slučajeve već oni njega - tako u prvoj avanturi manekenka biva ubijena pred vratima njegovog stana - ali ih savesno i strpljivo rešava, koristeći se kako logičkim zaključivanjem tako i brzim refleksima i preciznim pucnjima. Zločini se dešavaju u višim slojevima društva, na univezitetu, u svetu mode i filma što Rejmondu daje priliku da crta puno lepih žena i luksuznih enterijera. U prvih 7 epizoda, koje čine ovu knjigu, priča o Kirbiju se razvija i teče iz jedne u drugu avanturu. Hani dobija suparnicu, crnokosu Pagan Li, kojoj Kirbi pomaže da se izvuče iz zagrljaja kriminala, izađe na pravi put i postane filmska zvezda. Kriminalac Mengler, begunac iz Alkatraza, iako je poražen, nije rekao svoju poslednju reč. Kirbi uspeva da spase svet od fatalnog biološkog oružja ali i da otkrije, pored klasičkih kriminalnih radnji, mračne rabote trgovine bebama. On sve vreme pokušava da uveri Hani u svoju ljubav ali u tome ima promenljiv uspeh.

            Rejmond insistira na realističnom, detaljnom crtežu i promišljenom senčenju koje je prilagođeno crno-beloj novinskoj štampi (Rejmond je odbio da radi nedeljne, kolorisane table). Montaža i kadriranje su u funkciji podizanja tenzije i dočaravanja brzine akcije. Filmski foto realizam promovisan u „Ripu Kirbiju“ i promišljene, savremene priče vrlo brzo su prihvatili mnogi autori/crtači pa je ovaj uspešni serijal postavio i nove standarde u strip umetnosti.

            („Dnevnik“, 2015)

POSTATI KALIF UMESTO KALIFA - „Veliki vezir Iznogud“ Gošinija i Tabarija; izdavači „Čarobna knjiga“ i „Darkwood“, 2014.

U FOKUSU

            „Iznogud“ je na ovim prostorima jedan od „standarda“ za humoristički strip, uz „Asteriksa“, „Taličnog Toma“, „Alana Forda“, „Hogara“... I, što je još važnije, ovaj je serijal uspeo da „pređe“ iz jedne generacije stripofila u sledeće, dokazujući da dobar strip nije roba za jednokratnu upotrebu već da ima kvalitete koji izdržavaju najteži test - protek vremena. Ista je situacija i na prostorima Evrope - „Iznogud“, njegove avanture i slava traju pola veka u 29 albuma! Serijal je započeo 15.01.1962. godine u časopisu „Rekord“, pod naslovom „Avanture kalifa Haruna al Prašida“, vremenom postajući, pod promenjenim imenom „Iznogud“, životno delo crtača Žana Tabarija (1930-2011) i još jedno remek-delo (pored „Taličnog Toma“, „Umpah Paha“ i „Asteriksa“) u opusu genijalnog scenariste Renea Gošinija (1926-1977). Tabari je posle Gošinije smrti preuzeo i scenaristički deo posla (kao i Uderco za „Asteriksa“) i nastavio da stvara priče o zlobnom veziru; poslednji album „Iznoguda“ pojavio se godinu dana posle njegove smrti.

            Čitaoci na ovdašnjim prostorima imali su prilike da prate „Iznoguda“ u više izdanja, od „Politikinog zabavnika“ počev od ranih 1970-tih preko „Stripoteke“, „Eks almanaha“ i drugih. Pošto je serijal isprva crtan prvenstveno za časopise njegove epizode su kratke, od 10 do 20 strana; posle određenog vremena epizode su sabirane u album, bogato opremljen i štampan na kvalitetnom papiru. Album „Veliki vezir Iznogud“ objavljen je 1966.g. a namera domaćih izdavača je da nastave hronološko praćenje albuma serijala. Svaka epizoda je celina za sebe i počinje od iste standardizovane postavke - u bogatom srednjevekovnom Bagdadu stoluje debeljuškasti dobričina (naivčina), kalif Harum al Prašid; njegova „desna ruka“ je veliki vezir Iznoguda koji ima žarku želju da „postane kalif umesto kalifa“ (ova je legendarna rečenica ušla u široku, svakodnevnu upotrebu) i traži načine da to ostvari.

REČ KRITIKE

            Iznogud (što, ako znate engleski, znači „nije dobar“) je prvi negativac, u francusko-belgijskoj strip školi, koji je postao junak stripa. Njegova ambicija, zloba i beskrupuloznost nemaju granica; večno gladan moći on ne bira sredstva da postigne svoj cilj u čemu mu, ne uvek sa potrebnim entuzijaznom (jer često izvlači deblji kraj), pomaže sluga Dil el Tant. I dok je slugi jasno da zla rabota nema uspeha Iznogud, zaslepljen svojim planovima o moći i slavi, neprestano smišlja nove podlosti i zavere (baš kao nevaljali Kosta Kojot). A kako zloba u potpunosti vlada vezirom, ona utiče i na njegov izgled - od sitnog, suvog tela do dugog, šiljatog nosa i isto takve brade. Njegov nesvesni protivnik je, pak, sav okrugao i mek, na prvi pogled dobroćudan do infantilnosti; čak je Dil el Tant trbušast jer i u njemu ima neke dobrote.

            U ovom albumu, posle uvodne table koja postavlja zaplet serijala, slede epizode „Duh“ o angažovanju duha iz papuče da eliminiše kalifa, „Službeni put“ o odlasku u goste moćnom sultanu Abu Džabuu, „Desna ruka“ u kojoj Iznogud rešava da angažuje kidnapere; u „Hordi“ se sreću Mongoli (ili Tatari, Tartari ili Tatatatiri?) i kalifova vojska. „Dvojnik“ treba da zameni dobrog kalifa dok je na „Ostrvu džinova“ kalif trebao da postane obrok za džinove... Naravno, svaki plan neslavno propada ali vezir ne odustaje a ni čitaoci zavedeni zabavnim pričama punim verbalnih kalambura i crtačkih karikaturalnih igrarija. Vidljiv je Tabarijev napor da „uhvati“ pokrete junaka i dočara brzinu dešavanja; on takođe insistira na izrazima lica, na mimici koja potcrtava replike. Uprkos svim tim zadacima Tabari teži da sličice budu pregledne, da detalji ne odvraćaju pažnju od osnovnog toka priče. Rečju, „Iznogud“ je valjan humoristični strip koji će toliko zabaviti, nasmejati i razgaliti čitaoce da će poželeti da prate i nove avanture nevaljalog Iznoguda.

            („Dnevnik“, 2015)

STRIP OPSTAJE! - Strip u 2014.

U teškim vremenima dobra je vest i kada nema ničega novoga, kada je stanje „status quo“. Isticanje 2014. godine, kao pravo vreme za osvrtanje (u gnevu?) i sagledavanje onoga što nam je donela na polju „priča u slikama“, uverava nas da nije bilo spektakularnih uzleta ali ni padova. Izdavači, veći i manji, opstali su i održali svoju produkciju; kako su to uspeli u vreme opšteg srozavanja kupovne moći - a strip albumi nisu jeftini - samo oni znaju. Zapažamo da izdavači sve češće sarađuju i zajedničkim snagama objavljuju nove albume; takođe, ne beže od objavljivanja dužih serijala („Princ Valijant“, „Rip Kirbi“, „Džeremaja“, „Torgal“, „Marsupilami, „Štrumpfovi“...). Strip je opstao i na kioscima, od izdanja junaka iz Bonelijeve produkcije preko Alana Forda i (malo) Taličnog Toma do mangi, uz dva trajna stuba - „Stripoteku“ i „Politikin zabavnik“. Bilo je i nekoliko strip susreta kao i izložbi, važnih za ovdašnju strip scenu. Na Internetu strip sajtovi i forumi konstantno rade. Rečju - strip, uprkos nenaklonjenom kulturnom i ekonomskom okruženju, opstaje!

            Podsetimo se nekolicine izdanja (papirnih) koja su privukla više pažnje od ostalih. Naravno, ovo je lični odabir pa otuda svakako nepotpun ali dobronameran.

DOMAĆI AUTORI

„Propuzilište“ Franja Straka (Bratstvo duša) - Strakin dijalog u 240 kaiševa sa velikanima filozofije i literature svih epoha; veselo, cinično, vragolasto i mudro.

„1300 kadrova“ Željko Pahek (Deveta dimenzja) - Retrospektiva Pahekovih radova („Astroiđani“, „Legija nepromočivih“, samostalne epozode); urnebesni humor iz neveselih budućnosti.

„Sveta voda i duh“ Đorđe Milović (Komiko) - Duhovnost, zalaganje za stvarne vrednosti postojanja u raskošnom, delikatnom likovnom tkanju.

„Bad Boy“ Mladen Oljača (Omnibus) - Serija kratkih, smešno-gorkih pogleda u sadašnjost i blisku prošlost, naše retke vrline i (bez)brojne mane.

„Krik“ Predrag Đurić i Den Gudfelou i „Godina Raka“ Predrag Đurić, Karla Andrea Lopez Mata i Diego Lopez Mata (Rosencrantz) - Dva duboka, prodorna pogleda u sadašnjost koju živimo, bez laganja i demagoškog pretvaranja da će nam biti bolje.

„Kapetan Nitrat“ Stanojević/Radović/Sotirovski (Jugoslovenska kinoteka) - Fantastične avanture superborca za slobodu nitratne filmske trake ali i misli i izbora.

„Izuzetni slučajevi“ Ivica Stevanović (Komiko, Orfelin) - Lepršavo, duhovito, neobavezno ali uvek precizno i promišljeno poigravanje „strašnim“.

„Korporativni pandemonijum“ Aleksandar Zolotić i Zoran Penevski (Besna kobila) - Mračna fantastična priča o (ne)ljudskosti izuzetne likovnosti.

„Linije fronta“ grupa autora (System Comics) - Priče o Velikom ratu, stradanju i junaštvu, o epopeji koja nikada ne sme biti zaboravljena.

STRANI AUTORI

„Porodica Tarana“ Džo Makmanus (Darkwood/Marketprint) - Odabrane table legende novinskog stripa koji je dogodovštine veseljaka Tarane, njegove pokondirene Magde, ćerke Nore i ostale menažerije crtao od 1913 do svoje smrti 1954.g.

„Arzak“ Moebius (Čarobna knjiga/Darkwood) - Jedan od vrhunaca autora koji je u popularnoj kulturi stvorio vizuelnu matricu budućnosti, konačno u reprezentativnom izdanju kakvo zaslužuje.

„Plave pilule“ Frederik Peters (Komiko) - Dirljiva priča, bez patetike i suvišnog moralisanja, o bolesti i borbi sa njom, o snazi ljubavi i porodice.

„Priča o jednom lošem pacovu“ Brajan Talbot (Omnibus) - Hrabro razotkrivanje trauma koje ostaju iza seksualnog nasilja nad decom, o terapeutskim blagodetima uživanja u literaturi i nužnosti potrage za dobrim ljudima (kojih još uvek ima).

„Rip Kirbi“ Aleks Rejmond (Čarobna knjiga) - Hronološko objavljivanje epizoda o privatnom detektivu sa naočarima i finim manirima koji je postao klasičan strip heroj.

„Završni Inkal“ Žodorovski i Ladron (Čarobna knjiga/Darkwood) - Poslednja avantura ne preterano spretnog detektiva Džona Difula koji opet spasava Univerzum istovremeno zaokružujući jednu strip epohu.

„Kalvin i Hobs - Dokone nedeljne priče“ Bil Voterson (System Comics) - Neodoljivi vragolan i njegov tigar ponovo haraju, dovodeći u pitanje sve principe reda, znanja i lepog vaspitanja.

„Čovek iz Nove Engleske“ Dino Batalja (Darkwod/Marketprint) - Velikan stripa, Batalja, majstorskim crtežom dočarava daleka vremena prvih ratova doseljenika i Indijanaca.

            („Dnevnik, 2015)

            

SREĆNA NAM NOVA 2015!