Franja
Straka bio je – i ostaje - raritetna, tiha i blagorodna pojava na srpskoj strip
sceni. On je jedan od večitih opozicionara naše strip scene koji je bio
„andergrauder“ mnogo pre nego što se talas tog stripa uopšte izdigao na ovim
prostorima, bio je subverzivni alternativac na sopstvenom, inikatnom putu kojim
je koračao (sa dozom sudbinske fatalnosti) ustrajno i osmehnuto. Straka je bio
stripadžija koji dolazi iz svakodnevice, u njoj boravi, i što je najbitnije –
ne stidi se toga odakle je i ko je, već, naprotiv, na tome insistira. Dugo
godina radio je u Beočinskoj fabrici cementa (BFC), na svojim rukama i leđima
osetio svu težinu džakova cementa a olakšanje
duši našao je u stvaranju-crtanju. Bavio se karikaturom, književnom
ilustracijom i stripom. Nikada nije bio puki realista - ni verista ni
naturalita - jer je umeo da se od pojavnog distancira, iskorači ustranu, pravo
prema satiri i groteski. Jednako tako je umeo da se izdigne u sfere filozofsko/egzistencijalističkog
manira i svetonazora a na tim visinama nije bivao jalovo celomudren i sterilan
već je zračio životnom snagom i prostodušnom mudrošću koja ne komplikuje ono
što je nesporno a kada spekuliše čini to kako priliči večnom čoveku koji se
igra (Homo Ludensu) – poletno, razdragano i furiozno, uvek u jurišu na novo i
nepoznato, u prostore na kojima nema tragova prethodnika. Ako se desi da u toj
raboti, u zanosu i opijenosti čistom slobodom, omane, Straki nije bilo teško da
prizna kako je zastranio i da i tu grešku izvrne u priču, pošalicu i sprdnju.
U njegovom ogromnom opusu – jer
crtao je stalno, to je bio izvor njegove životne snage i radosti - znatiželjni
čitalac naći će sve što poželi: od fabričkih
(ne)zgoda (u kojima su se mnogi, iako nepomenuti, prepoznali i naljutili
na strip autore) i legendarnog Ajka, muževa i supruga, radnika i seljaka,
pijaca i kuhinja, spavaćih soba i kabineta, politike i estrade, prošlosti i
budućnosti, tvrdih krimića i ljubića, špijuna i fizikalaca, sponzoruša i
spremačica, slikara, pisaca, stripadžija, NeMirka i DaSlavka, Tarzana, kauboja
i indijanaca, crtica o večitoj slatko-gorkoj temi ljubavi, muško-ženskim ili
muško-muškim mukama i radostima, sastancima i rastancima, razumevanjima i nesporazumima,
o (ne)shvaćenim (anti)junacima, otpadnicima i izopštenicima, neprilagođenima i od
okoline neprihvaćenima te, napokon, o sveprisutnom apsurdu koji se krije iza
navodne „normalnosti“ i samo čeka da se pokaže i pomrsi sjajne, spasonosne
planove i sisteme... U Strakine stripove stao je ceo jedan svet sastavljen od
bezbroj svetova, neponovljiv, veći od zbira sopstvenih delova. On nije imao
dlake na jeziku niti je mario za (samo)cenzuru već je otvorenog duha, svojim
rečima ili kroz misli drugih, govori o sebi i drugima, svima nama u njegovoj
blizini (ali i daljini). Nije kod njega sve bilo mračno i beznadežno jer je
znao da neke istine „jače udaraju“ ako su izrečene kroz dosetku, kroz crtački
kalambur, na prvi pogled smešnu scenu iza koje, na drugi pogled, buja gorčina. Razbarušene
linije iz jedne njegove slike ulazile su u drugu, karikaturalni likovi bivali
su redukovani do skica, od potpunog odsustva senki stizalo se do oštre
kjaroskuro podele na belo i crno. Nije insistirao na dopadljivosti „na prvi
pogled“ niti na estetici ružnog ili čistoj apstrakciji - iako ih je u
stripovima bilo kao što je bilo i tabli koje su, za promenu, urađene sasvim
konvencijalno. Konture, profile i anfase, pejzaže i oblake uobličila je njegova
nestašna linija, postojana ili mestimična, sigurna i drhtava, isprekidana u
tačke koje se lako pretapaju u naizgled prazne kvadrate sa mnogo značenja. Na
njegovim crtežima ima i nema senki, perspektive, skraćenja i izduženja, on
poštuje pa zaobilazi pravila crtačke veštine, iako ih zna – kao da ih ne zna,
za iste ne mari previše i tera dalje, sa stranice na stranicu, na stotine i
hiljade strana!
Uprkos onome što je već uradio,
Straka je bio nenametljiv, nije se busao u grudi, nije reklamira sam sebe
(često i na svoju štetu jer one koji su mu obećavali štampanje knjiga nije
voleo da podseća na ta obećanja). Puštao je svoje stripove u svet znajući da ih
čekaju retke pohvale i svakojake patnje, prezir, podsmeh, zluradost, apatija i
neshvatanje potekli iz duhovne lenjost. Ali, njegov iskreni glas stizao je do
onih koji su poruku osetili, uvažili je i poštovali. Tada se krug zatvarao: nemirni,
mudri, vazda lutajući duh Strakin i njegova ruka stvorili su svedočanstvo o neponovljivom
postojanju i trajanju i to obznanili ostatku sveta/svetova a potom je neko tu
poruku primio i iščitao, u svojoj čistoj znatiželji i dobroj volji. Šta više pravi
Umetnik koji stvara ‘priče u slikama’ sme i može tražiti?
Nama koji smo imali čast da ga
poznajemo ostaje u trajnom sećanju kao vedri, blagi i dobrodušni gorostas
širokog znanja i nesmirenog duha koji postavlja bezbroj pitanja na koja traži nove
i nove odgovore. Sećaćemo se osmeha
koji mu je krasio lice čak i kad ga pritiskaju muke obične ili mračne dileme
mudrijaške. Oni drugi mogu ga kroz stripove upoznati u punoj veličanstvenosti istinske
Umetnosti koja se, slobodna, prostire u Večnost.
