Roman „Logor K. - Jarak“ Dragi Bugarčić (1948-2024) je napisao 2022. godine; zahvaljujući angažovanju autorove porodice i poštovalaca njegovog dela knjiga je nedavno ugledala svetlost dana. U pitanju je, kako u svojim tekstovima konstatuju Dragica Stanojlović i Vasa Pavković, završni roman u ciklusu knjiga - koji čine i romani „Sporedna ulica“, „Gatalica“, „Slepi spomenik“ i „Obdukcija“ odnosno knjiga dokumentarnih zapisa „Krst na vršačkom Šinteraju“ (sa Nadeždom Radović) - posvećenih tragičnoj sudbini banatskih Švaba po završetku Drugog svetskog rata. Odmah po oslobođenju pobednici su, faktički, sve pripadnike nemačkog naroda, koji je na prostorima Banata i Vojvodine živeo vekovima, stavili izvan zakona, imovina im je oduzeta a oni proterani iz svojih naselja u logore-sela iz kojih su, u druge logore, iseljeni Švabe domaćini. U logorima su ljudi kojima su oduzeta sva prava smeštani, desetine njih, u prazne kuće da spavaju na podu, na plesnivoj slami; radno sposobni su obavljali teške poljske poslove, muškarcu su vozovima odvoženi u Sovjetski Savez odakle se malo ko vratio. Starci i deca su ostajali u kućama bez prava da izlaze na ulicu osim kada su, na zvuk crkvenog zvona, odlazili po obroke. Umiranje od bolesti, iscrpljenosti i izgladnelosti bilo je masovno. Čuvari logora, partizani, bili su vrlo surovi prema zatvorenicima a ukoliko je neko bio blag prema njima, pa makar to bio i komandant logora, zamenjivan je onima koji su bili izuzetno revnosni u službu. Stradalništvo logoraša trajalo je od 1944. pa do kraja te decenije kada je preživelima dozvoljavano da odu u Austriju i Nemačku. Bezmalo pola veka istina o ovim događajima skrivana je od šire javnosti po partijskim nalozima; čak i kada su informacije o logorima za ’domaće Švabe’ počele da izlaze na svetlo dana tadašnja aktuelna vlast i javnost uglavnom ih je ignorisala. Bugarčić je svojim delima, pisanim na osnovu brojnih razgovora sa preživelim logorašima i šturim (nepotpunim i nepouzdanim) spiskovima stradalnika, podario upečatljiva ’ljudska lica i sudbine’. U romanu „Logor K. - Jarak“ opisane su muke i patnje nemoćnih, staraca i dece, u logoru Bački Jarak. Glad, prljavština, hladnoća, očaj i strah svakodnevni su pratioci jedinki koje kopne, oboljevaju fizički i psihički, tope se i nestaju. I dok su starci pomireni sa izvesnošću svog skorog skončavanja, deca, blagoslovena neznanjem, prostodušnom naivnošću i maštom, otimaju se apatiji i malodušnosti. Dva dečaka od 12-tak godina smišljaju plan da pobegnu iz logora i odu u Temerin gde bi prosili i tako konačno mogli da se najedu pa čak i da deo hrane donesu svojima u logor. Plan je valjan koliko to mogu deca da smisle i propada odmah na početku njegovog izvršenja. Uplašene dečake stražari sprovode do pretpostavljenih ali, u grotesknim scenama, ne dobijaju konkretno rešenje za pitanje sudbine uhvaćenih pa oni odlučuju šta će da rade – odvode dečake do kraja sela-logora i naređuju im da beže a onda im pucaju u leđa!
Roman
ima dve osnovne pripovedne linije: u prvoj pisac putuje u Nemačku, sreće
preživele logoraše, razgovara sa njima, prikuplja svedočenja (među njima je i
ono Fridriha Glasa, jednog od dva dečaka-begunca koji je, iako teško
ranjen, bez medicinske pomoći, preživeo egzekuciju; njegovog druga, takođe
ranjenog, stražari su nemilosrdno dokrajčili), razmenjuje elektronska pisma,
čita knjige sećanja, promoviše prevod svog romana „Sporedna ulica“,
posećuje Centralni muzej Donaušvaba, razmišlja o onome što je čuo video... Susreti sa starcima koji su život
započeli kao logoraši otkrivaju njihove celoživotne traume pomešane sa čežnjom
za zavičajem. Posebno je uočljiv kontrast između ušuškanih nemačkih gradića i davno
doživljenih muka. Centralni deo knjige je fikcijski i dešava se u logoru, među
izbezumljenim starcima i decom sateranim u kuće oko kojih patroliraju preki stražari.
Iz rečenica izbija teška atmosfera logora, ogoljena beda poniženih, kazivana
bez patetike ili moralizatorskih deklamacija.
Uz
narečene pripovedne celine roman otvara tekst o ’procesu’ stvaranja, sazrevanju
rečenica koje će pisac konačno preneti na papir prevodeći ih iz sveta
duhovnosti i ovaj materijalni. Na ovaj literarno samosvesni pogled na pisanje nadovezuje
se specifičan manir pripovedanja koji podrazumeva rečenice sa nabrajanjem
mnoštva sinonima za određeni pojam čime se rečenom-napisanom dodaju novi i novi
nivoi značenja. Bugarčić je time pokazao da je bio voljan da i dalje,
uprkos značajnom iskustvu, razvija svoju spisateljsku veštinu (za šta nisu
spremni ni mnogo mlađi autori).
Rečju,
roman „Logor K. - Jarak“ Dragog Bugarčića bolno je hrabra i poštena
knjiga, izuzetno sugestivno i uverljivo umetničko delo o tragičnim događajima
koji se nikada i nikako više ne smeju zaboraviti.
(„Dnevnik“,
2025.)
