Stanje
na video sceni jugoslavije koje zatičemo na kraju 1993. godine može se izraziti
samo jednom rečju: HAOS
JEDAN KORAK NAPRED
Do polovine 1993. bilo
smo, s razlogom, ponosni na naše video
distributere. Za njih sankcije kao da nisu postojale. Godišnjicu uvođenja
embarga dočekali su jači nego ikad. Filmovi su svakojakim kanalima, uprkos
zabrana, stizali do gledalaca željnih zaborava koji šarene slike nude. Razloga
za optimistički pogled u budućnost ima, činilo se.
Stanje koje zatičemo na
kraju 1993.g. govori da optimizam nije imao pokrića. Jer, situacija u Jugo-video svetu može se opisati samo
jednom rečju: HAOS!
DVA KORAK NAZAD
Haos sa kraja 1993.g.
sličan je onom od pre oktobra 1991.g, kada je, podsetimo, legalizovana video distribucija. Do tada su video tržištem vladali pirati. Legalna video izdanja bila su kap u okeanu ilegalnih. Osim ideje o što bržem
zgrtanju gomila para ništa drugo nije postojalo u tom biznisu. U sledeće dve
godine legalni video distributeri
izborili su se za status poštene i uspešne delatnosti. Piraterija je potisnuta, čak je stečen i zavidan ugled na svetskom video tržištu.
A onda je došla jesen
1993.g. sa svojom super-hiper-inflacijom
koja je istanjila i ispraznila džepove potrošača. Interes za iznajmljivanje video kaseta počeo je da stagnira iako u
jesen počinje, posle letnje pauze, sezona porasta potražnje za video zabavom. Sledeći meseci nisu
doneli bitno poboljšanje tj. povećanje iznajmljivanja kaseta.
Sa svoje strane
distributeri proređuju izdanja novih filmova. Nova video kola sve su skuplja (što zbog rasta deviza što zbog panične
želje da se što pre povrate uložene pare) a broj aktuelnih naslova čije
iznajmljivanje donosi zaradu (i dozvoljava videotekama
da kupe i filmove koji su široj publici manje interesantni, najčešće zbog
svojih umetničkih vrednosti) drastično opada.
POVRATAK U PROŠLOST
U prazninu nastalu
opadanjem interesa za video filmove s
jedne i gušenjem preostalog tržišta lošim izborom filmova (tj. nedostatkom
hitova), s druge strane, dolaze, ili bolje rečeno, vraćaju se – video pirati.
Pirati nude sve: od akcionih
filmova „Š“ klase do naslova sa svetskih hit lista. I sve to za 3-5 maraka
po kaseti. Ako uzmete veću količinu sleduje popust. Uz malu doplatu dobija se i
fotokopirana omotnica (u boji). Jedini uslov je da imate svoju kasetu. Da bi
dobili kasetu za novi hit videotekari
sa polica skidaju filmove sa slabijom prođom. Treba li pomenuti da su to
najčešće oni umetnički filmovi? Ali, opstanak zahteva žrtve. Posebno kad jedno
legalno video izdanje staje „samo“
20-30 maraka.
I, odjednom, desetine
novih filmova stiže na police videoteka.
O kvalietu filma i reprodukcije ne vodi se previše računa. Jer, ako je film
dobar (čitaj, izvikan) – ići će. Ako nije – briše se a na njegovo mesto stižu
nove pokretne slike. Video film vraća
se tamo gde je bio. Ponovo je samo roba koja se brzo troši. Nedelju, dve,
najviše mesec dana – toliko jedan film možete naći u videoteci. Posle toga bespovratno nestaje. Čuvati loše kopije dobrih
filmova, koji i onako padaju u zaborav, nikome se ne isplati. A zaborav je
neminovan jer, za razliku od legalnih izdavača, pirati ne mogu/smeju da reklamiraju svoju ponudu (mada, obzirom na
nepostojanje bilo kakve kontrole i to može da se desi) pa se obaveštenje ili
preporuka za neki film mogu dobiti samo od poznanika ili u videoteci a to su, ipak, najčešće nedovoljno kvalitetne
informacije, tipa: super ili bez veze. Video film ponovo postoji u relacijama: uzmi-vidi-baci/zaboravi, vratio se u stanje jaftine šarene
razbibrige, na nivo video igre sa pucanjem i jurnjavom. U takvoj
situaciji jedino je važno da se traka okreće. Svi koji žele da prežive, i
distributeri i videotekari, moraju to
da poštuju, hteli to ili ne. Jer, kad je opstanak u pitanju, zahtevi kao kvalitet
i umetnost (o ostalima da i ne
govorimo) gube svoj smisao i postaju samo dosadan, nepotreban teret. A valja se
za slamku hvatati, voda je već zatvorila usta.
(1994)
0 komentara:
Постави коментар