KANTERBERIJSKE PRIČE BUDUĆNOSTI „Hiperion“ Den Simons, izdavač Polaris, Beograd, 1993.

Den Simons je nova zvezda na nebu Science Fiction i Horror literature. Od 1986.g. kada mu je objavljen prvi roman („Pesma boginje Kali“) Simons uživa naklonost kritičara i publike što se ogleda u brojnim nagradama koje je za svoje knjige dobio i popriličnim tiražima odnosno honorarima. Obzirom na relativno ujednačen kvalitet dela čini se da Simon neće biti još jedna od blistavih zvezda padalica žanra već, pre, stalna zvezda po kojoj putnici određuju pravac puta. Zaloga ovom mišljenju je i roman „Hiperion“, blistavo delo pisano punom snagom nadarenog i nadahnutog pisca.

            Svetski kritičari nazvali su ovaj roman ’Kanterberijskim pričama budućnosti’ jer Simons, hodajući stazom književnog postmodernizma, gradi svoje delo na isti način kao i veliki Čoser. Posle ’Prologa’ u kome iscrtava osnovnu radnju romana – hodočašće sedmoro odabranih prema Vremenskim grobnicama iz kojih je izašao Šrajk, bog bola, misteriozno biće koje ubija sve živo na planeti Hiperion – Simons, u sledećim poglavljima, prati tok puta grupe i ispisuje priče koje hodočasnici poveravaju svojim saputnicima. Paralela sa Čoserovim junacima očita je. Naravno, kao i u „Kanterberijskim pričama“ (iz prošlosti) i ovde su hodočasnici ljudi različitih zanimanja i životnih priča, od sveštenika prognanog iz crkve jer su mu ideje o istoriji vere protivne kanonima, vojnika koji je vojevao u najkrvavijim bitkama svemira, pesnika kome je Šrajk bio zamena za izgubljenu muzu, naučnika čije dete je, istražujući Vremenske grobnice, obolelo od retrogradnje bolesti i od mlade se devojke i fizički i psihički vratiilo do uzrasta bebe, detektivke zaljubljene u telo koje je kreirala veštačka inteligencija, do konzula-putnika kroz svemir i vremenske paradokse, zbog čega je njegova draga ostarila i umrla a on i dalje ostao mlad. Svaka priča istovremeno je i primer jednog od podžanrova SF (od religijskog, ratnog do kiber-panka), baš kao što i Čoser, kroz priče svojih hodočasnika, ispisuje srednjevekovne književne vrste. Brojni citati razgaljuju čitaoca koji ih prepoznaje kao jednu vrstu literarne stvarnosti u kojoj se ovaj roman kreće i nalazi svoje mesto (uprkos povremenom upadanju u tipizirano slikanje ponekog junaka).

            Fragmentarna struktura romana dozvoljava Simonsu, kao još jednu prednost, elegantno kretanje kroz radnju, bez opterećenja usporavajućim ali nužnim objašnjenjima sveta koji opisuje, jer se u jednoj priči upotrebljen pojam može definisati, u pravom trenutku, u nekoj drugoj uz, za čitaoca, uzbudljiv osećaj slaganja kockica u mozaik i otkrivanja velike slike novog svemira.

            Uza sve ove zaplete Simons dodaje i liniju koja prati engleskog romantičarskom pesnika Džona Kitsa i njegov ep „Hiperion“, inspirisan grčkim mitom o Hiperionu, jednom od Titana pobeđenih u boju sa Zevsom, čineći time vešesmislenost romana još složenijom i uzbudljivijom a jednostavne odgovore na dileme deplasiranim.

            U takvom svetu naznaka i opšteg haosa roman dostiže vrhunac, završnu scenu ulaska hodočasnika u dolinu u kojoj su Vremenske grobnice. Putnici, svako sa svojom molbom i ponudom bogu, drže se za ruke i pevaju pesmu iz filma „Čarobnjak iz Oza“. Njihova sudbina je ispred njih. Ali, Simons odbija da nam da odgovore, razrešenja života i smrti svojih junaka, čineći kraj mističnim onoliko koliko je to i bog kome hodočasnici treba da se poklone.

            „Hiperion“ Dena Simonsa izuzetna je knjiga, delo u kome su sakupljena i izmešana iskustva SF i književnosti glavnog toka, u kome su ljudske sudbine, čudesa, vizije i jeza spojeni tako da ni jedno od njih ne gubi niti dobija na uštrb drugog već, zajedno, stvaraju novi, visoki kvalitet. Zbog svega toga, ova knjiga zaslužuje svu pažnju.

(1993.)