(„Hollow Man“ 2000. režija Pol Verhoven, gl. uloge Kevin Bejkon,
Elizabet Šu)
Stara teza da su sve priče
već (barem) jednom ispričane ali i da se uvek iznova obrađuju, uz malo sveže
šminke, u svesti holivudski filmskih bosova ima samo jedno značenje – novi film
mora biti tehnološki superioniji od prošlog, dakle, specijalni efekti trebaju
izgledati spektakularnije. Na njihovu sreću i radost publike koja voli magiju
pokretnih slika, čudesa kompjuterskog arsenala pružaju (gotovo) neograničene
mogućnosti za ostvarivanje ove nakane. Rezultat tog (ne)sretnog spoja su brojni
filmovi krcati šarenim šećerlemama za
oči, ispod kojih su skrivene slabašne pričice. Novi film Pola Verhovena „Hollow Man“
(što će reći „Šuplji čovek“ – tako se
zove i SF roman Dena Simonsa) jedan je od brojnih primera „staro-novo“ trenda. Istini za volju, i prethodna Verhovenova delca ostajala su na nivou
opštih mesta sa mnogo kolor trikova, pa preteranog razočarenja ovim produktom nema.
Zamešateljstvo sa
genijalnim naučnikom, spremnim da na
sebi isproba nedovoljno istraženi postupak pretvaranja laboratorijske životinje
u nevidljivi i, potom, vraćanje u „normalni“ vidljivi svet (s tendencijom da se
to primeni na vojsku), komplikuje se kad iskrsnu problemi sa njegovim
povratkom, zbog čega će on poludeti (ili će potencijalna zla strana ličnosti odneti
prevagu), postati višestruki ubica i morati biti upokojen od bivše mu drage i
njenog novog dečka. Scenario vrvi od konfekijskih vulgarizacija – te je u pitanju
tajni vojni projekat, te je ostatak ekipe prigodno naivan i tupav – i
proizvoljnosti – kao i u mnoštvu SF
dela iz 50-tih, ključni sastojak bućkuriša sa specijalnim dejstvom je
radijacija, kao sećanje na atomske bombe, dok su istovremeno čak i ovlašna
objašnjenja principa postajanja (ne)vidljivim krajnje nebulozna (ma koliko
ozbiljno bila izgovorena); neke niti priče potpuno su izgubljene (šta bi sa
devojkom od preko puta, da li ju je nevidljivi samo, kako tvrdi, ili silovao,
možda i ubio?) a o dosadnom štosu sa grupom koju zloća ganja tamo-vamo i onoga
koji se odvoji ubije, te glupostima tipa „negativac
mora biti ubijen dvaput“ (jednom ko nijednom) ne vredi ni trošiti reči.
Od svih zanimljivosti,
dakle, ostaje samo mnoštvo slika kao nesporni dokaz da je i nevidljivost u
filmskom svetu napredovala. Dok su u ranijim filmovima nevidljivi, u najboljem
slučaju, bili pokretna kontura il senka, Verhovenov
nevidljivac je praznina obavijena medicinskim aparatima, čaršafom, maskom (sa
šupljim očima), odnosno potopljena u vodu ili maglu (a i krv) te vidljiva kao
toplotna mrlja (kroz specijalne naočari). Dopadljiva je i scena nestajanja i
povratka u svet (ne)vidljivih, sa, za studente medicine poučnom, anatomskom
izgradnjom i razgradnjom tela, od krvotoka preko kostiju i mišićne konstitucije
do kompletne kože (i obrnuto). Uz mnogo svakojake laboratorijske skalamerije,
jedan Porše, malkice mlakog uzbuđenja
i mnogo vatre u finalu, to je sve od ovog „Šupljeg
čoveka“ – za one manje zahtevne a željne razbibrige jedva dovoljno, za ostale
tek informacija o novom (slabašnom) pokušaju da se ispriča kako je to biti
nevidljiv (i golišav) i da li se to sme (i isplati). Za utehu i jednima i
drugima, za koju godinu (ili deceniju) neko će se opet odvažiti da snimi novu
verziju stare verzije priče koju je H.
Dž. Vels učinio besmrtnom. Ostaje da se nadamo da će taj pokušaj biti inventivniji
od ovog.
(2000)
0 komentara:
Постави коментар