ETO, GOTOVO ili RED I PREKO REDA

Subotnje prepodne, prohladno, tmurnog neba. Tmurna su i lica šarene grupe koja se, nevoljno ali prinudno, okupila u sali lokalne banke, koja sada posluje pod stranim imenom. Pošto je neradni dan, umesto četiri rade samo dva šaltera. Na onom daljem, do prozora, već više od pola sata, dobro obučeni gospodin uporedo razgovara sa službenicom i, preko mobilnog telefona, sa svojim naslednikom. Kako se iz razmenjenih rečenica može zaključiti, gospodin je došao da interveniše jer mu se činilo da je sa računa skinuto previše para. Uvidom u bankarsku evidenciju ispostavlja se da su neki iznosi zaista skinuti i sada otac pokušava da od sina sazna šta je to kupio i zašto ga o tome nije obavestio. Službenica se kiselo smeška ali ljuti otac nastavlja da preslišava svoje dete.

            Na drugom šalteru nema zastoja, štediše prilaze i dižu novac ili čekove, ali, red se odužio i sala je već gotovo dupke puna. Prisutni merkaju diskusiju koja se odvija pred njima ali se uzdržavaju od komentara. Onda u banku ulazi gospođa sa povelikom torbom, preseca red i odlazi do zida na kome su fahovi sa izveštajima za privatne preduzetnike. Kad odatle pokupi papire vrati se do reda i zastane. Nekako baš tada nervozni otac rešava da će vaspitanje rastrošnog sina morati da završi kod kuće i udaljuje se od šaltera. I dok penzioner koji je na redu polako kreće, gospođa sa velikom torbom se, iz potaje, probija i staje pred službenicu.

            Za trenutak svi su zatečeni dešavanjem. Onda neko iz sredine reda dobaci: „Alo, gospođo, kako se to ide preko reda?“

Prozvana je već rasprostrla kamaru papira na pult i preko ramena odgovori: „Platni promet ide preko reda.“

„Ma kakav platni promet? Danas je subota. Šta smo svi mi, budale pa čekamo?“

            Gospođa ne odgovara već gura svoje papire službenici.

            „Alo, jel ima ovde nekakvog reda?“, dovikne novi glas. „Nemojte da joj primate papire. Neka čeka na red kao i svi mi.“ Službenica ćutke nastavlja da radi. „Pa kakav je ovo način? Gde je ovde šef? Na šta ovo liči?“

            „Tu je bio malo pre. Sad kad ga treba – nema ga.“

            „Ma, briga njih za nas. Prvo te stalno zivkaju telefonom i nude kule i gradove a kad dođeš i potpišeš ugovor – niko ne mari za tebe.“

            „Nema više, kao pre, dve smene nego rade samo od 9 do 5, pa moraš da se ti uklopiš sa njima a ne prema tebi“, dodaje penzioner koji je trebao da bude na redu. „I još te posle guraju.“

            „A što ne dižete pare na automatu? Ne biste morali da čekate i pravite gužvu“, komentariše gospođa sa velikom torbom.

            „Eto, sad ispada da ja pravim gužvu a ne ona? Nema više ni obraza ni lepog vaspitanja. Sramota. Ja slabo vidim i lako pomešam cifre pa ne idem na automat...“

            „Šta se vas tiče zašto čovek ne ide na automat? Ovde ne pravi problema on nego vi koji idete preko reda.“

            „Ja radim svoj posao. A vi mi smetate umesto da me puštate preko reda. Ja od ovoga plaćam poreze i zarađujem za penzionere, ako već ne znate i zbog toga biste trebali da imate više obzira.“

            „A vi bi trebali da imate više pristojnosti. Ako penzije zavise od vas i takvih kao vi onda ćemo svi mi brzo da krepamo od gladi.“

            Službenica pruža papire ženi koja ih trijumfalno pakuje i odlazi govoreći: „Eto, gotovo! Da se ja pitam ne bi svako ni mogao da dobije penziju.“

            „E dete, doći ćeš i ti u moje godine pa će i tebi neko tako da odbrusi. Ništa se ne boj, ni ti nećeš bolje da prođeš“, više za sebe kaže penzioner i polako kreće prema šalteru.

(2013)