Na sveukupnoj sceni masovne kulture Zapadnog
sveta Horor je pojava koja beleži dnevni rast broja dela odgovarajućeg
sadržaja odnosno publike koje ih konzumira. U tom „Horor talasu“ što zapljuskuje sve medije neprikosnoveno mesto
najpopularnijeg pripada Horor filmu
(što je, obzirom na karakteristike ovog medija, savršeno normalno).
Za Horor filmom po popularnosti dobrano zaostaje Horor književnost (a za njom strip i ostali iz „Horor plemena“). No, kada se Horor
književnost razmerava u okviru svog medija – (popularne) književnosti - činjenica je da su takva dela
najprodavanija i najčitanija. Ovakav status podrazumeva visoke tiraže i profite
i rezultira neizbrojivim vulgatizacijama, konfekcijskim (ne)delima čiji je
jedini cilj da iskoriste interes publike i što brže zarade novac. Ozbiljna
kritika, i inače negativno raspoložena prema komercijalnim knjigama i
žanrovima, sa nipodaštavanjem govori o Hororu,
odričući mu i vrednost i pravo samostalnog postojanja (Horor se, u teoriji, ne priznaje kao poseban žanr). Logičan odgovor
na ova poricnaja je pojava kritičara specijalizovanih za Horor produkciju koji su (ako je suditi po sličnim primerima u
slučajevima Epske fantastike i SF-a, žanrova koji važe za Hororu bliske) nosioci nastajanja
posebne žanrovske samosvesti, dokaz
da jedna (umetnička) delatnost ulazi u fazu promišljanja sopstvenog nastanka,
trenutka u kome se nalazi i budućnosti koja joj predstoji.
Sva događanja vezna za
tzv „Moderni Horor“ ne ostavljaju
previše traga na ovdašnjim kulturnim prostorima (osim apriornog poricanja od
strane kulturnog establišmenta što je
normalna posledica okoštalosti akademske
kritike te je stoga potpuno
predvidiva i nebitna u svojoj sterilnosti). Horor
romani i priče retko se štampaju a veoma je malo poznavalaca dešavanja na
svetskoj Horor sceni. Iz tih je
razloga kulturološki značajna pojava knjige „Gospodari
tame“ koju je priredio Goran
Skrobonja, najagilniji popularizator Horora
u nas (koji je istovremeno i sam pisac te literature). „Gospodari tame“ su svojevrsnsa antologija-panorama
svetova modernog Horora i sadrži, u
skladu sa podnaslovom knige „10 najvećih
pisaca modernog svetskog horora“, 10 intervjua-eseja Daglasa E. Vintera (vodećeg američkog analitičara Horora), preuzetih iz njegove knjige „Lice straha“ sa 10 najinteresantnijih
pisaca ovog (ne)žanra i 10 priča predstavljenih autora koje je odabrao Goran Skrobonja. Reč je o Stivenu Kingu, Klajvu Barkeru, Dejvidu Morleu,
Denisu Ečisonu, Čarlsu L. Grantu, Robertu Blohu, Ričardu Metisonu, Peteru
Straubu, Remziju Kembelu i Džejmsu Herbertu.
Direktna prethodnica „Gospodara tame“ bila je knjiga „Horor“ (iz 1990.g. u izdanju „Znaka Sagite“ Bobana Kneževića), u kojoj
su zastupljena 3 autora Horora (Lavkraft, King, Barker) i koja je bila
pokušaj (uspeo) povezivanja Horor proze
iz prvih decenija ovog veka sa delima nastalim posle 1970-tih, koje važe za
godine naglog uspona jedne nove, tematski i ikonografski jasno izdvojene Horor proze. „Gospodari tame“ bave se aktuelnim trenutkom tog novog Horora u meri u kojoj to dozvoljava
izbor koji podrazumeva i određenu dozu vrednovanja te zahteva barem minimalni
vremenski otklon. Koncepcija ove knjige (esej-priča)
dozvoljava višeslojna iščitavanja (od sameravanja ponuđenih priča, preko
sagledavanja rada pojedinog autora do prepoznavanja onih koji su Moderni Horor stvorili i razlikovanja
tendencija u njemu) koja otvaraju dveri svetova tame čije granice su profit,
uticaj vizuelnih medija, pre svih filma, intrigantnost tema koje zadiru u tabue
Zapadne civilizacije i vulgarizacija,
kao žiža u kojoj se, zbog njene zavodljivosti, slivaju svi pomenuti elementi.
Pod terminom „Moderni Horor“ podrazumeva se proza
koja se stvara i prodaje u SAD. Čak i
autori koji žive i rade u Engleskoj
prevashodno govore o svojim uspesima u SAD.
Ovu činjenicu svakako treba imati na umu
jer su SAD mesto na kome su mediji,
vulgarizacija i „teatralizacija svega i
svačega“ odnosno instant kultura dostigli zenit snage te postali način
življenja. Druga strana medalje maksimalne popularnosti novog Horora u SAD je konstanta religijskog prisustva i suprotstvavljanja Hororu. U svojim razgovorima sa piscima D. E. Vinter svima postavlja pitanja
koja se tiču detinjstva i vere, kao rezultat predrasude po kojoj je balvjlenje Hororom, tabuima, Zlom, protivno dobrom katolicizmu ili protestantizmu i stavlja
pod sumnju ispravnost i normalnost onih koji se tima bave. I odgovori odišu
jasnom spoznajom ovog problema. Svi izjavljuju da su obični ljudi (koliko to bilo koji pisac uopšte može da jeste) te da
su nekada bili vernici a sada više nisu, uglavnom jer religija ograničava
otvorenost pogleda na svet.
U odgovorima je takođe
veoma jasna svest o sopstvenom položaju u hijerarhiji najprodavanojih i
najpopularnijih pisaca (odnosno onih manje uspešnih kod publike ali cenjenih od
kolega). Uz nezaobilaznu, neretko neskrivenu sujetu i samozadovoljstvo pisci
razmeravaju svoja dela na više ili manje
komercijalno uspešna. Diktat tiraža je prisutan u svim odgovorima, a
tržište kao nezaobilazan element u radu svakog od njih, čak i ako odmah zatim
izjavljuju da, dok pišu, ne misle na publiku. Teror izdavača koji zadržavaju pravo da menjaju predata im dela,
bitno utiče na osećaj (ne)slobode pisca i protežira tiražnost kako ultimativni
dokaz vrednosti. Ovakvim stanjem, čini se, najmanje su zadovoljna dva autora za
koje se može reći da su začetnici Modernog
Horora: Robert Bloh i Ričard Metison.
Prvi je napisao roman „Psiho“ a drugi
je jedan od tvoraca TV serije „Zona
sumraka“. Ono što je posle tih njihovih dela usledilo kao da je izneverilo
njihove nade. Od svojevrsnog „unutrašnjeg“
Horora atmosfere, naslućivanja i stilizovane jeze, stvari su krenule ka
sada vladajućem eksplozivnom, eksplicitnom tretiranju nasilja. Pisci koji
ispisuju takve, brutalne knjige opravdavaju svoj rad rušenjem tabua, otkrivanjem Zla u najsirovijem vidu. Takvoj prozi odgovara tvrdi, oštri jezik
svakodnevice i vratolomna (naravno od publike zahtevana) akcija kojoj su
prilagođene i teme: od naslednog
natprirodnog (neki pisci ga definišu kao „nadnormalno“) do čistog, realnog slikanja nasilja, ludila, parnaoja. Stil, u klasičnom značenju, prestaje da
postoji u Modernom Hororu; S. King,
kralj Modernog Horora čak ga se i
odriče. (Naravno, i nepostojanje stila može predstavljati stilsko
opredeljenje.)
Jedna do konstanti Modernog Horora je osetan uticaj filma, najnarodskije od svih umetnosti,
spoznaja njegove snage i pokušaj da se iskustva pokretnih slika (kojih se svi
pisci živo sećaju) ugrade u novu prozu. Moderni
Horor neraskidivo je vezan za film počev od „Psiha“ sve do najnovijih ekranizacija romana (koji deo svoje slave
duguju upravo tim adaptacijama).
Zaključimo, na kraju,
da nam „Gospodari tame“ veoma
plastično predstavljaju jedan vid književnog stvaranja koji, rastrzan tržištem,
ipak uspeva da izgradi svoju ikonografiju i konvencije kao preduslove za
izdvajanje u poseban žanr. Do trenutka kada će Horor biti priznat kao kvalitetna literatura ostaje još puno
vremena ali predstavljeni autori zalog su te budućnosti. Zavodljivost tema,
koje dotiču duboke nivoe psihe (među
kojima je i onaj egzibicionistički),
i dalje će činiti Horor interesantnim.
Takva proza ne mora nam se dopadati – ali ona postoji (baš kao i ono čega se
plašimo).
(1994)
0 komentara:
Постави коментар