1.
U sklopu akcije ’podgrevajmo stare super-heroje za novu
lovu’ tj. profit, Marvel Entertaiment
Group, inc. je, inspirisan uspehom konkurentskog D.C.-a novim Batman-om Frank-a Miller-a, ubedio Moebius-a
da im (ne znam za koliko kila zelembaća) nacrta jednu epizodu „Silver Surfer“-a.
Angažovanje
neprikosnovene zvezde euro-comic-a Moebius-a (polovine – bolje? – Jean Giraud-a; ona druga polovina crta Bluebarry-ja), i te kakav je uspeh jer u
strip svetu se zna: Ameri su zabava, Evropa je čista umetnost. Miller se smeška – s pravom onoga ko je,
uz još ponekog, izuzetak koji potvrđuje pravilo.
I tako Moebius sede i nacrta epizodu „Parable“ (iliti, na naški, parabola) u kojoj na Zemlju (opet) stiže super Galactus, koji je moć a „moć je sve“, i postaje novi bog. I svet
zagazi u haos do guše,
Naravno, tome će se
suprotstaviti super Silver Surfer
(prevođen kao Srebrni letač mada je,
u stvari, Daskadžija) u ime jedne, preostale,
dobre duše a protiv sve ostale zle i kvarne rulje na čelu sa popom
vlastoljupcem. Pobediće (ne svojom krivicom) i pobeći jer će ona ista rulja
hteti njega za boga (a on, kao, neće).
To je priča. Ne može se
reći da se Lee ubio od mozganja. Kao i
sve priče o super-herojima i ova je pompezna i cmindrava. Ništa se tu nije
promenilo, sve je kao i ranije: bogovi su bogovi, dobri ili zli, ljudi
statisti. I tu, na krivini, smeška se (i dalje) Miller i njegov Batman.
Poređenje je neminovno. I Batman je bio
super ali... U „Povratku crnog viteza“
(iz 1987.g; 20-tak tabli mogli ste da pročitate u drugom – i poslednjem – broju
Vjesnikovog „Batmana“, ožujak
1990.g.) Batman više nije ’veći od života’ već samo odrtaveli
bivši heroj koji bi da ponovo uzme stvar u svoje ruke. I priča radi. Miller je Batman-u dao novi život, perspektivu. Za razliku od istoimenog
filma, I za razliku od nesretnog Daskadžije
koji će se, posle kratkotrajnog povratka (i rasta tiraža), za koji može
zahvaliti samo sjaju Moebius-ovog
imena, vratiti u bezvezne, šarene sveske za (kako kaže pesmica) ’nedorasle tipove’. Neko će reći da ga
opradavaju naslov ili to što je on, ipak, vanzemlajac, ali ’dobar izgovor para vredi’. Samo dokle?
Sve u svemu, jedino je
crtež svetla tačka novog Daskadžije.
Jer, Moebius zna da crta! Nema šta ne
može. Mada, (opet) istini za volju, vidi se da se kolebao između svog i
američkog načina rada. Ostao je negde na pola: strogo u okviru table sa što
manje detalja. Ali, ipak mu se omakla i poneka egzibicija.
U propratnom tekstu Moebius pokušava da odbrani ovaj svoj
rad, da ga opravda. Kao da ni sam nije zadovoljan. Ili je, barem, zapitan.
Veliki majstor, koji je doživeo da ga slave i oponašaju, meditira o novim
načinima crtanja stripa i većim šansama za mlade. Ne znam da li se setio Miller-a i njegovih vratolomija od kojih
zastaje dah u (tekst-crtež potpunom) Batman-u.
Trebalo bi da je.
2.
„Rankxerox“ Liberatore&Tamburini-a konačno je, posle silne
prašine koju je nadigao u svetu i ovdašnjih natpisa ’na neviđeno’, stigao do nas. Kad ga pročitate jasno vam je da ga,
i da su hteli, nisu smeli objaviti ovde. Jer, u pitanju nije strip-konfekcija
već produkt morbidne mašte, a to nije za našu naprednu omladinu. Na svu sreću
vremena su došla druga.
Štefano Tamburini (rođen 1955.) prvobitni je autor „RanXeroxa“ (koji se tada zvao „Rank Xerox“). Ovaj momak se bavio svim
mogućim likovnim medijima, a od 1978.g. (punk je još bio živ) crtao je i pisao „Xerox“-a. Pošto je upoznao Liberatore-a prepušta mu crtež i
nastavlja da smišlja dogodovštine RanXeroxa,
robota koji je prevazišao zakone čika
Asimova jer je sposoban da voli, mrzi i ubija u to ime. Radnja se odvija u
globalnom selu (prvobitno je to bila 1988.), zagađenom nasiljem, drogom,
degenerisanim ljudima. U epizodi pred nama (iz 1982.) RanX traži svoju ljubljenu, Lubnu,
devojčicu od kojih 12-tak godina. Uz put ubija nasilnike (a ima ih na tone,
svih vrsta), slučajne prolaznike (za malo love), jednog likovnog kritičara (ne
zaboravite da je Tamburini
likovnjak), slikara i jednog bogatog manipulatora masama i njihovim željama.
Šokantsnost, surovost i
sirovost, nepostojanje moralnosti, elementi su ovog dela punog mladalačkog
bunta protiv licemarja i ravnodušnosti. Tamburini
je moderni nihilista koji svojim uverenjem šamara okolo pa, ako vam se dopadne
– dobro, ako ne – još bolje.
U Liberatore-u je našao dostojnog saradnika čiji je crtež virtuozan,
brutalno-prljavo-snažan. Počev od mišićima i žilama nabijenog trupla gorile samog
RanXeroxa, koji vitla okolo sa
otvorenom lobanjom i varilačkim naočarima, u čudovišnim pozama i kezovima,
nasuprot tek propupelom telcu Lubne,
preko gomila freak-ova i kurvi,
masnih i smrdljivih (teško da ćete videti i jedno prijateljsko lice), do
razvaljenih faca, krvi, podliva i limfe uokvirenih u katakombama barova,
smrdljivih ulica i stanica i ulizanih sala, sa tek jednim jedinim bljeskom
neba. Zastaje dah.
I priča radi. I te
kako.
1988. je prošla. Promislite, da li je ovaj strip samo
dekadentno bljuvanje ili ga je stvarnost prevazišla? Tamburini je 1986. umro od overdose-a-
Nije doživeo da vidi da li je bio u pravu. Ali nama se koža ježi od
prepoznavanja.
3
Sve ovo (napred)
pomenuto, i još ponešto, možete videti i pročitati u Comicon-u, novoj zvezdi siromašne ponude u (još uvek) Jugi. Štampan je u boji, na finom
papiru, sa svetskim i domaćim, uglavnom SF,
stripovima. Pored Surfer-a i Xerox-a vredi pomenuti i Kordejevo i Đangovo „Kortljajuće žbunje“,
kolor pričicu sa ukusom Kastanede. (U
broju 4 je i Hermann sa „Tornjevima Boa-Moria“ – koji nije SF ali je dooobar).
Comicon-u možemo reći samo ’Bravo’
i ’Daj Bože da traje što duže’.
(„Perpetuum Mobile“ br. 3, 1991.)
0 komentara:
Постави коментар