Kada se, 1897. godine, dakle pre punih 100 godina,
pojavio roman „Drakula“ irskog pisca Abrahama Brema Stokera (1847-1912) na
svetsku literarnu i širu, kulturnu scenu, izvedena je ličnost koja će postati
jedna od ključnih ikona Zapadne
civilizacije XX veka, koja i danas dokazuje svoju vitalnost mada je
izgubila prvobitni oreol strave, užasa i mističnosti jer su se iza ovog prvog,
udarnog sloja razotkrila nova značenja.
Priča
o grofu-vampiru iz karpatskih planina
koji dolazi u London i tamo počinje
da ubija-preobraća žrtve u svoje podanike, da bi, na kraju, bio proteran i
uništen, svakako nije bila nepoznata u vreme svoje knjiške pojave. Ne ulazeći u
to da li je „Drakula“ plagijat
odnosno koliko je Stoker preuzeo od Maturinovog „Melmozhola“ i La Faunove „Kamile“, nesporno je da se
roman oslanja kako na brojne mitove, od antičkih vremena na ovamo, tako i na
iskustvo tzv ’gotskog romana’ (cela
postavka prvog dela priče: putovanje u necivilizovanu divljinu, tajanstveni
zamak, srednjevekovna atmosfera, misteriozni, natprirodni događaji, kiše i
oluje - preuzeti su iz arsenala ovog literarnog pravca popularnog u Engleskoj
između 1765. i 1825. godine), te dela E.
A. Poa i Meri Šeli. No, Stoker je uspeo da iz mnoštva prethodnih
štiva izdvoji esenciju i tako razotkrije jednu arhetipsku figuru.
Sam
roman primer je šablonske podele na dobre i loše zarad koje je karakterizacija
likova plošna i krajnje funkcionalna (sa većom uverljivošću glavnog, negativnog
junaka). Pripovedni postupak, međutim, veoma je zanimljiv: priča je sastavljena
od pisama, novinskih članaka, raznih službenih zapisnika, što donosi različite
vizure i verzije događaja i održava tenziju, uz dodatnu pomoć pikantnijih
dešavanja (koja su, prema tvrdnjama poznavlaaca originala, izostavljena iz
ovdašnjih prevoda, verovatno jer se knjiga pojavila u omladinskoj ediciji „Plava ptica“).
Priča
o grofu koji nije našao svoj večni mir već postoji u nepoznatoj zoni između
života i smrti, privukla je kako čitaoce tako i druge umetnike. Ubrzo po pojavi
romana on je dramatizovan i pretočen u novi medij - pozorišnu predstavu. Tako
započnje Drakulin pohod kroz
različite umetnosti, koji će kulminirati njegovom pojavom na filmu; Drakula će biti i model za brojne
vampirske likove na filmu. 1922. godine F.
Murnau snima prvu filmsku adaptaciju romana „Nosferatu“ sa fascinantnim Maksom
Šrekom u glavnoj ulozi. Upečatljiva atmosfera i čudesna maska učinili su
ovaj film remek-delom. Najpoznatiji Drakula
prve polovene ovog veka je Bela Lugoši
(istu ulogu igrao je i u pozorištu). U njegovom tumačenju grofa prepliću se dve
linije: aristokratski šarm i neumitnost delovanja zasnovana ne na brutalnoj
snazi već na nečemu što se može prepoznati kao autoritet koji nudi sigurnost.
Od 1931.g. kada je Lugoši zaigrao u
filmu „Drakula“ Toda Brauninga,
mračni grof je definitivno postao deo svetske kulture koju konzumiraju najšire
mase.
Sledeći
talas filmova o Drakuli podigao se u
drugoj polovini 1950-tih kada je „Hamer
studio“ krenuo sa štancanjem horora. Glavnu ulogu u serijalu tumačio je Kristofer Li, koji je do kraja izgradio Drakulin ’imidž’. Autoritet i
aristokratski maniri uz elegantno odelo i ogrtač sa krvavo crvenom postavom,
prosedi zulfi u Lijevoj verziji
otkrili su novi lik grofa - njegovu seksualnu privlačnost kojoj dame ne mogu
odoleti. Objašnjenje ove transformacije priziva već znane teze o vezi Etosa i Tanatosa ali i druge po kojima
grof nudi ono za čim žene žude - dugotrajnu (gotovo večnu) mladost (makar i po
cenu prodaje duše) u mističnom obredu potpunog podavanja nekome ko je
plemenog-aristokratskog roda. Ova, seksistička varijanta priče postala je
toliko prihvaćena da su snimljeni i brojni porno filmovi sa Drakulom kao junakom (a u njima se
pojavila i nova inkarnacija - crni
Drakula).
Drakula se pojavio i u brojnim
parodijskim filmovima, zatim i u stripovima, rok muzici pa čak i kao zaštitni
znak dečijih lizalica, što sve potvrđuje njegovu atraktivnost i mogućnosti
(zlo)upotrebe.
Kako
je, pak, izražavanje seksualnosti uvek bilo (u Zapadnoj civilizaciji) oblik nepoštovanja konvencija, Drakula je postepeno postao i buntovnik
odnosno mučenik koji se zamerio moćnima i zato je kažnjen. Kao takav je predstavljen
u nekoliko knjiga o vampirizmu (koji se često tretira kao bolest a vampirska
populacija više nije horda krvopija već uređena, alternativna zajednica)
odnosno u novijim filmovima kakav je „Drakula“
F. F. Kopole.
Osim
ovog smera razvoja priče-mita o Drakuli,
zapažamo i drugačije verzije istog lika. U noveli Kima Njumena „Vladavina krvi“ koja je osnova romana „Anno Dracula“ iz 1992.g. Drakula odnosno njegov zemaljski lik Vlad Tepeš je razvratni, debeli,
dlakavi, prljavi, podbuli divljak koji je i Princ
Supružnik engleske kraljice!
Možda
se ovakav lik neće dopasti ljubiteljima (i posebno ljubiteljkama) stare,
prefinjene i elegantne verzije Drakule
kao što im se nije dopalo ni njegovo pastuvsko-porno lice, ali je on jednako
’verovatan’ kao i tekući romantičarsko-buntovnički grof. Koja od ponuđenih
varijanti krvopije plemenite krvi će prevagnuti ostaje da vidimo. U svakom
slučaju, nakon brojnih transformacija Drakula
ulazi u drugi vek svoga postojanja ’življi’ neko ikada.
(1997)
0 komentara:
Постави коментар