AVANTURE KONTRAVERZNOG ALBINO (ANTI)HEROJA – „Elrik od Malnibonea“ Deo prvi i drugi, Majkla Murkoka; izdavač „Čarobna knjiga“ 2023.

 

   

Istorija epske fantastike najčešće se deli na „predtolkinovsku“ i „posttolkinovsku“ odnosno na svojevrsnu praistoriju žanra, na njegovo rođenje koje se vezuje za objavljivanje Tolkinove trilogije „Gospodar prstenova“ (1954-1955) i na sve što je došlo posle ovog dela a tu se misli na pisce koji su stvarali ugledajući se, više ili manje, na „Gospodara...“. Naravno, puko oponašanje ili kopiranje nije donosilo novostasalom žanru ništa novo; za njegov razvoj bitniji su oni koji nisu išli utabanom stazom. Jedan od takvih je bio - i jeste - Majkl Murkok (1939). U svom je mladalačkom i buntovnom poletu on, bezmalo na početku svoje spisateljske karijere, stvorio fantazijskog antiheroja Elrika od Melnibonea kome će ostati veran sve do danas a koji će, u međuvremenu, postati poznat u zabranima žanrovskih fanova da bi izrastao u jednog od repera popularne (zapadne) kulture druge polovine XX veka.

            Svet u kome Elrik živi, skiciran u prvom delu, postojano se, kako se nižu njegove avanture, dopunjuje i upotpunjava u skladu sa žanrovskim korenima-uzorima – srednjevekovnim mitološkim epovima i sagama – izgrađujući specifičnu ikonografiju serije (u kojoj značajno mesto zauzimaju različiti bogovi, dva crna mača, Olujnik i Žalobnik, sa svojim „ličnostima“ i glađu za dušama, Brod koji plovi morima Sudbine, Carstvo snova...) te stvarajući veliku galeriju egzotičnih likova. Murkok predstavlja Elrika kao albina, duge bele kose i bledog tena, zakošenih grimiznih očiju, krhke građe koja bez stalne pomoći droga ne bi mogla dugo da opstane a kamoli se bori u bitkama ili putuje širom zemaljskog (i vanzemaljskog) šara; mada je veoma obrazovan i oštrouman Elrik je gotovo bezbrižno surov prema zarobljenicima i njihovom mučenju, neretko je, pak, kolebljiv, lako tone u depresiju ili otupelost pa su stalne avanture istovremeno i način da se ne izgubi u lavirintima sopstvene psihe. Elrik je čarobnjak i gospodar Zmajskog ostrva, centra nekada moćnog carstva Melnibonea koje, posle (pre)dugog napredovanja, postojano tone u dekadenciju i gubi vlast pred usponom Mladih kraljevstava. Milenijumska vlast i bogatstvo učinili su da nekada moćna rasa izgubi vitalnost, da se oda lagodnom i razvratnom životu; i vladari koji su sedeli na Rubinskom prestolu Melnibonea gubili su autoritet, snagu i odlučnost. Elrik i njegov prepredeni rođak Jirkun nisu idealni naslednici prestola posebno jer se od vladara očekuje da povrati izbledeli sjaj carstva. Nadmetanje mladića ima i drugi „cilj“ – lepu sestru Simorili koja voli Elrika ali će se pokoriti volji onoga ko bude zaseo na prestolu.

            Čak i kada uspe da se nametne kao sposoban ratnik i tako zasluži tron, Elrik se ne ponaša kao tipični heroji jer, umesto da pogubi izdajničkog Jirkuna on ga postavlja za svog zamenika a Simorili obećava da će, pošto se vrati sa tragalačkog putovanja, ispuniti sva njena očekivanja. Ovakva i ovolika neodlučnost ne priliči „običnim“ herojima-pobednicima; nerazumni postupci prepuštanja prestola i dragane neizvesnosti i odlazak u nepoznato prikazuju junaka u „lošem svetlu“ (mada, s druge strane, otvaraju vrata brojnim avanturama). Tako se standardni epilog „živeli su srećno do kraja života“, kao podrazumevajuće finale epskih napora i borbi i pravedna nagrada za junačka stradanja i podvige, kod Murkoka u potpunosti relativizuje i premeće u drugu krajnost – traganje za popuno neizvesnim znanjima i moćima za koje se ne zna ni da li će biti uspešno ni koliko dugo će trajati. Kad se ima u vidu Elrikova fizička slabost i konstantna zavisnost od droga čitavo zamešateljstvo ukazuje se kao bezmalo potpuno negiranje ne samo žanrovskih kanona već i svekolikog herojsko-mitološkog legata ranijih epoha; Elrik je svojevrsna parodija čitavog herojskog koncepta istorije mada on, paradoksalno, iz knjige u knjigu, ipak radi ono što rade heroji: bori se za svoje ideale, pomaže drugima i – pobeđuje (iako u pobedama ima neke gorčine i Elrikove griže savesti što je izneverio očekivanja sunarodnika – ali su ta griža i ta savest nedovoljno jaki da bi ga otrgli od daljih putovanja i vratili kući). Kao što je Elrik kontraverzno konfliktna i autodestruktivna ličnost i njegovi poduhvati u ponekom svom elementu umeju da izmaknu očekivanom/naučenom pa čitaoce zatiču nespremne bilo svojom grotesknošću ili apsurdnim složenostima, što je svakako pohvala Murkokovoj stalnoj domišljatosti odnosno kontinuiranoj subverziji prema žanrovskim obrascima i očekivanjima.

            Elrik se prvi put pojavio u noveli „Usnuli grad“ objavljenoj u časopisu „Naučna fantazija“ 1961. godine a roman „Elrik od Melnibonea“ štampan je 1972. godine. Murkok nije pisao priče i romane o Elriku prema hronologiji dešavanja tako da su izdavači koji su naknadno priređivali seriju o Elriku knjige različiti „raspoređivali“ pa se svi kompleti knjiga u ponečemu razlikuju.

            Elrik od Melnibonea je, uprkos velikoj popularnosti u svetu kao i prisutnosti ne samo u literaturi već i u stripu, na ovim prostorima bio srazmerno slabo objavljivan. U ediciji „Plava ptica“, u vreme urednikovanja Žike Bogdanovića, objavljena su samo tri naslova; „Čarobna knjiga“ je započela hvale vredan poduhvat da štampa sve knjige o Elriku. U prvom tomu su objavljeni romani „Elrik od Melnibonea“ i „Tvrđava bisera“ a drugi tom sadrži dela „Mornar na morima sudbe“ i „Zla kob Belog vuka“. Po objavljivanju svih knjiga o Elriku, domaćoj publici konačno će biti dostupan jedan od temeljnih serijala epske fantastike, serijal koji je bitno doprineo razvoju i formiranju ovog po svojim potencijalima i postignućima valjanog i vrednog žanra.

            („Znak Sagite“ broj 27, 2024.)

            

POBUNA PROTIV STVARAOCA – „Frankenštajn: U ime oca“ Marka Konava i Korado Roia; izdavač Čarobna knjiga, 2024.

Nakon zanimljivog i, u evropskim razmerama, aktuelnog albuma „Drakula“ scenariste Marka Konava (1974) i crtača Korado Roia (1958), koji je naišao na lep prijem i kod domaćih stripoljubaca, „Čarobna knjiga“ je u prestižnoj  biblioteci „Stari kontinent“ objavila album „Frankenštajn: U ime oca“ novo delo ovog dvojca. Album je takođe “vruć” i aktuelan; originalno ga je 2023. godine objavila izdavačka kuća “Lo skarabeo” i pobrala brojne pohvale mada je album, kao i “Drakula”, bio predmet razbuktalih diskusija fanova i kritičara. Na ‘našoj strani’ ovim izdanjem “Čarobna knjiga” nastavlja da “hvati i drži korak” sa tekućom produkcijom 9. umetnosti. Zabeležimo da je, kao i u slučaju albuma “Drakula”, pojava “Frankenštajna” zanimljiva i iz drugog ugla: naime “Čarobna knjiga” je 2021. godine objavila album “Frankenštajn” Žorža Besa. Identična interesovanja trojice strip umetnika za klasične horor romane svakako je vrlo indikativno jer možda najavljuje talas novih preispitivanja žanrovske zaostavštine. Naravno, stripovi koji za polazište imaju „adaptaciju“ proslavljenih, klasičnih ali i dalje popularnih romana nisu nikakav izuzetak. U krajnjem slučaju to su neka od ključnih dela za istoriju horora kao literarnog žanra ali i temelji ikona popularne kulture XX veka koje su ušle u brojne umetničke forme (od filma i stripa do pozorišta, TV serija i kompjuterskih igrica), u svakodnevni govor odnosno fundus pojmova čije značenje je opšte poznato. Nesporno je da postavke „Drakule“ i “Frankenštajna” čini niz elemenata i obrazaca čija je intrigantnost vanvremena. S druge strane, sama struktura romana kao i stilistički manir kazivanja i danas ih dobrano dižu iznad rutinske, konfekcijske horor (para)literature. Kako god bilo, popularnost romana neminovno je donela brojne „prepravke“ i vulgarizacije originala koji su ponekad menjani bezmalo do neprepoznatljivosti.

        Ideju za „Frankenštajna“ Meri Šeli (1797-1851) je dobila 1816. godine dok su ona i pesnik Persi Šeli (tada njen ljubavnik, kasnije suprug) boravili na Ženevskom jezeru, u društvu lorda Bajrona i Džona Polidorija. Bajron je predložio prijateljima da prekrate kišno (ne)vreme tako što će svako napisati „priču o duhovima“. Meri je sročila prvu verziju svog dela i dve godine kasnije „Frankenštajna“, sa podnaslovom “Moderni Prometej”, objavila anonimno; ubrzo se proneo glas da je autor romana žena i ocene knjige su zahvaljujući tome bile pretežno negativne. Ipak, godine 1831. izlazi dorađena, konačna verzija romana. Prvi film po romanu snimljen je 1910.g. a najpopularniji Frankenštajni (u romanu bezimena kreacija je dobila prezime svog tvorca) bili su Boris Karlof, Bela Lugoši i Lon Čeni.

        Po pitanju ‘stripovanja’ romana Besova “adaptacija” i delo Konava i Roia predstavljaju dva moguća načina praćenja literarnog predloška. Besova odluka da u medij 9. umetnosti pretoči roman tako što će se “strogo” držati predloška svakako je bila hrabra ako se ima u vidu da knjiga nosi duh XIX veka, koji je blaži i skloniji pompeznosti u odnosu na prve decenije XXI veka. Konavo je, pak, kao i u slučaju “Drakule”, bio drugačijeg mišljenja pa stoga na početku albuma jasno piše „Slobodna adaptacija romana Meri Šeli“ u šta se znatiželjni čitaoci mogu uveriti vrlo brzo jer priča odlazi u smeru koji je poprilično neočekivan i na tragu je već dugo prisutne tendencije “osavremenjavanja klasike” odnosno akcentovanja i produbljivanja nekih elemenata originalne priče. Naime, mladi Viktor Frankenštajn, kombinujući medicinu XVIII veka sa spisima Paracelzusa stvara, od mrtvih tela, novo biće koje oživljava Galvanijevim strujama. Ali, umesto da, kao u romanu, prestravljen rezultatom, odbaci novo biće on ga poverava svojoj verenici koja pokušava da ga socijalizuje. Biće dobija i ime – Prometej (što je, imajući u vidu grčki mit, neprikladno; podnaslov romana se, pak, odnosio na naučnika i njegov čin a ne na biće koje je stvoreno). Prometej uspešno uči i Frankenštajn ga predstavlja naučnom skupu koji se, međutim, izruguje i naučniku i Prometeju. Ismejani Prometej ubija provokatora i odmeće se u šume… Kasnije  se javlja svom ‘ocu’ i traži da mu ovaj stvori družbenicu. Naučnik, mučen dilemama, počini grešku koja će naterati Prometeja da otme Viktorovu suprugu. Posle godina traganja naučnik nalazi Prometeja. U trenu konačnog obračuna Prometej otkriva da ima ženu i sina na šta Viktor tvrdi da on ne veruje u čuda. Ali Prometej mu odgovara “Ja sam sin nauke i čarolije, u jednakoj meri. Prema tome, govoriti o čudu nije takvo svetogrđe.” Pošto se obračuna sa ocem Prometej sa svojim malim sinom odlazi kući!

        Moralne i etičke dileme “Frankenštajna” u korenu kojih je nedoraslost čoveka da izigrava Boga, Marko Kanavo je ‘razrešio’ postupcima stvorenog bića koje je prikazao sposobnim da se izdigne iznad netrpeljivost ljudi i nađe svoje mesto pod suncem. Ovaj neočekivani obrt na kraju priče ima potencijal koji bi scenarista mogao da iskoristiti u eventualnom nastavku koji bi opravdao (i razvio) izmene koje je uneo u originalnu priču. S druge strane, majstorstvo Korada Roia apsolutno je neupitno. Ponovo se srećemo sa njegovom fascinantnom sposobnošću dočaravanja atmosfere a grafizam, valeri, montaža tabli, brze promene rakursa i formata crteža ostavljaju gledaoce bez daha. Dodatni aduti oneobičavanja su odbijanje da Prometej uopšte liči na popularnu predstavu iz filmova sa Borisom Karlofom odnosno povremeno ‘probijanje’ Roijevih skica ispod valera (na jednom kvadratu se čak nazire skica rama slike na zidu koji nije ‘potvrđen’ u tušu)! Hteo to ili ne Roi je stvorio duh-strip u ovom albumu. 

     Album zatvara pogovor Marka Grasoa koji je instruktivni vodič kroz istorijat “Fraknenštajna” u literaturi i filmu.

         Rečju, “Fraknenštajn” Konava i Roia je vanredno zanimljivo delo koje kombinuje znanu priču i nove elemente tvoreći intrigantan amalgam oživljen sjajnim gotskim crtežom izašlim ispod pera i četkice vrhunskog crtača.

            (“Dnevnik”, 2024.) 

I DALJE U NEISTRAŽENIM VODAMA - "Od šapata do vriska" Goran Skrobonja; izdavač Laguna, 2024.

 

И ДАЉЕ У НЕИСТРАЖЕНИМ ВОДАМА Приказ књиге Горана Скробоње „Од шапата до вриска, приче страве и фантастике“

CategoriesКритикеPosted on28. октобра 2024.

Пише: Илија Бакић 

Горан Скробоња (1962) један је из невелике групе писаца ослоњених на искуства жанровске фантастике који деценијама уназад раде у не превише пријатељски наклоњеном окружењу литерарне сцене на којој је превласт академистичког-реалистичког прозног кључа-светоназора и даље неспорна, упркос помацима које су донеле постмодерни наклоњени аутори. Отуда је и надаље свако изјашњавање за аутора хорора и/или осталих жанрова фантастике (научне и епске) својеврсно само-анатемисања у ‘сериозним’ књижевним круговима – иако је већ постмодернистичка ’доктрина’ жанрове сматрала за једнако атрактивне и равноправне књижевној матрици, односно упркос поштовању које је, рецимо, Борислав Пекић, не једном, исказао мајсторима модерног хорора, пре свега Стивену Кингу. Без обзира на ове проблеме, Скробоња је интензивно радио и задуго био најагилнији пропагатор дешавања на светским литерарним хорор сценама. У међувремену су пристигли млађи аутори али то није угрозило Скробоњино место на овдашњој жанровској сцени; напротив, чини се да је оно потврђено па и етаблирано што доказује и, за овдашње прилике, сасвим изузетно репринтовање Скробоњине прве збирке прича. Књига „Од шапата до вриска“, оригинално објављена пре безмало три деценије (издавач Кошмар, 1996) садржи изабране приче из првих 10 година Скробоњиног писања (1985-1994) и чини је 18 сегмената у распону од минијатуре до новела што, из данашње перспективе, даје добар увид у његова тадашња интересовања односно тадашње најаве могућих праваца даљег рада које су се мање или више оствариле. Усто, репринт ове збирке без ауторових интервенција свакако је још раритетнија појава обзиром да је уобичајеније штампање књига изабраних прича које су и својеврсна ревизија ранијих ауторових ставова. У овом случају, знатижељни читалац ће моћи да открије “оригиналног” Скробоњу у пуном значењу те речи; једини уступак протеклим деценијама је инструктивни и врло позитивно интонирани поговор др Љиљане Пештан-Љуштановић.

Pixabay.com

Поднаслов збирке „Од шапата до вриска” који гласи “приче страве и фантастике“ (следећа збирка “Шилом у чело” има поднаслов “приче фантастике и страве” а поднаслов треће збирке “Тихи градови” је – “приче”) сугерише два паралелна усмерења: хорор и научну фантастику (мада, уз епску фантастику, сва три жанра припадају корпусу литерарне жанровске фантастике; од треће збирке аутор више жанровски не одређује своје приче). У тренутку оригиналног објављивања Скробоњин поднаслов био је и бунтовна и субверзивна објава постојања домаће жанровске књижевности; такав је био и тзв блурб на корицама “књига после које у домаћој хорор књижевност више ништа неће бити исто” а који се показао као сасвим исправан односно истинит!

Скробоњине приче из збирке доказ су и својеврсног жанровског “одрастања” јер је до тада било раширено мишљење да овакве приче могу бити “смештане” само у ’иностранство’, да се хорор дакле мора дешавати негде другде (не треба занемарити ни утицај англосаксонских узора какви су Стивен Кинг или Џејмс Херберт). Но, Скробоња већ од новеле „Ноћни соко“ из 1986. радњу пребацује на домаћи терен. Тако Београд и Србија, у некој помереној садашњости или будућности, постају арена хорор дешавања, што је свакако (литерарно) позитиван помак. Наравно, не због било каквог ’локал патриотизма’ већ зато што се аутор одваја од дотадашњих узора и почиње да гради за ове крајеве нови вид фантастике – урбани хорор. Наиме, глобална позорница модерног хорора простире се од варошица до мегаполиса, по којима се крећу гомиле ’субјеката жанра’, опште прихваћених иако долазе из различитих култура. Такви стандарди жанра су нпр. вампири са Дракулом на челу, зомбији, разне варијанте Франкенштајнових чудовишта… Овим херојима бивају придодани, зависно од инвентивности аутора, разни ‘локални специјалитети’ који временом могу ући у стандардне (такви су већ формирани мексички, индијски и далеко-источни обрасци). Обзиром да су миље Београда и белосветских метропола (мање-више) блиски, иконографија градског живота идентична, глобални хорор стандарди могу ући у наше атаре а специфичност јесте наша рурална фантастика натприродног које се већ прилагодила новом времену. Тако ће Скробоња, поред рударских астероида или других држава (које и даље остају места догађања јер једино тамо неке ствари могу да функционишу), угазити у препознатљиве лавиринте београдских насеља, обала река, сплавова и градског саобраћаја и населити их вампирима, лудацима, монструмима, оргијама, болеснима од АИДС-а (што је врло присутна тема у хорору). Он жанровске шаблоне сутуација пребацује с наше стране граница и уклапа их у ’овде’ (нпр. у причи „Кућа на брду“ из 1991.г. где се знана монструм прича дешава у једном из Савеза Слободних Српских Срезова) као потврду јасне тенденција да хорор све више долази из родног нам тла и менталитета.

Pixabay.com

Као још једна тенденција развоја појављује се и кретање ка сложенијим темама. У првим причама које је написао доминира Скробоњина фасцинација чистим хорором, интригантним темама физичке бруталности, садистичких или канибалистичких покоља и базичних емоција страха, све у складу са помињаним узорима, традицијом ’палп’ и ’бљузга панк’ хорора, те филмских искуствима. У касније писаним причама приметан је помак са акције на психолошке компоненте, тајанства, мистерије, језу, слутњу и ишчекивање. Овакав ‘рад’, на трагу великана какви су По и Лавкрафт, поставља озбиљне захтеве пред аутора јер се нужно мењају приповедне стратегије, што наговештава кретања изван вода тврдих хорора у правцу мање жанровске одређености, отворености за комбинације и прожимања са другачијим уметничким праксама са богатијим, вишезначнијим резултатима.

Закључимо да је „Од шапата…“ књига која нам је својевремено представљала талентованог и занатски поткованог аутора који се кретао кроз, за нашу књижевност, неистражене воде провокативних садржаја и значења што је свакако заслуживало читалачку пажњу. Три деценије касније ова књига је наспорни камен међаш на коме се градио домаћи хорор (који и даље расте у висину) а Скробоња је доајен овдашње хорор литерарне сцене. А приче из књиге „Од шапата…“, на којима се темеље ове тврдње, и даље су свеже, уверљиве, узбудљиве и страшне – управо онакве какве и требају бити – јер им проток времена, због њихове ваљаности, није могао наудити.

(Лагуна, 2024)

https://medjutim.dnk.org.rs/i-dalje-u-neistrazenim-vodama-prikaz-knjige-od-sapata-do-vriska-price-strave-i-fantastike/

PRILOZI ZA ISTORIJU NOVIJE SRPSKE ŽANROVSKE KNJIŽEVNE FANTASTIKE - ILIJA BAKIĆ, izdavač Solaris 2024.

 

TIHE, UZBURKANE REČI (O STIHOVIMA I PROZI SAŠE RADONJIĆA) - ILIJA BAKIĆ, Solaris 2024.

 

("Dnevnik", 13.10.2024.)

DOBRODOŠLA STRIP ČITANKA – Prikaz izdanja „Classic Comics – Science Fiction, Fantasy & Horror“ Udruženje građana fanovi naučne fantastike SCI&FI iz Beograda, 2024.

           U davnim godinama druge polovine prošlog veka (i prošlog milenijuma), u (ovdašnjoj) zemlji koja više ne postoji, stripovi su bili svakodnevna literatura nekoliko generacija dečaka. Iako su bili Titovi pioniri i omladinci neodoljivo su ih privlačile „priče u slikama“ koje su poticale iz zlog, kapitalističkog sveta. Stripu nisu uspeli da naude ni partijski dušebrižnici; u jesen 1971. godine na kongresu kulturne akcije u Kragujevcu strip je (uz ostalu žutu štampu: roto-romane, razna zabavna i erotsko-pornografska izdanja) označen kao „šund“ (čak su, u silnom poletu, stripovi - spaljivani na lomači!) i kao takav dodatno oporezovan posebnim zakonom koji je stupio na snagu 1972. Primena zakona dovela je do gašenja više strip izdanja, npr „Biblioteke Lale“, ali je strip ipak opstao jer je hranio dečačku maštu i želju za avanturama od Divljeg zapada, preko debelih mora kojima krstare gusari do beskraja svemira koji krije svakojaka čudesa i čudovišta. Jeftine sveske – cena je dugo bila 1 dinar – sa šarenim koricama, štampane na jeftinom novinskom papiru sa lošim otiskom, išle su iz ruke u ruku i odvodile dečake (devojčice su uglavnom prezirale stripove kao još jednu dečačku zaluđenost) u druge svetove. Bezbrojne edicije su se pojavjivale, trajale i gasile donoseći mnoštvo uzbudljivih priča. I činilo se da taj izvor nikada neće presušiti. Ali, kako narod iskusno konstatuje „sve što je lepo ima kraj“, vreme stripovskog raja moralo je da se završi i taj kraj se poklapao sa krajem države u kojoj su stripovi bujali.

            Posle su došle sušne godine za strip i donele generacije koje nisu znale za stripove na trafikama jer ih tamo više odavno nije bilo (od hiperinflacijske 1993). Nivo klinci bili su zavedeni novim čudesima – pre svih kompjuterskim igricama. Onima koji su pamtili prošla vremena preostalo je da prelistavaju stara izdanja - ukoliko su ih sačuvali. Ponešto od tih starih stripova objavljivano je kasnije u luksuznim knjigama ali većina je i dalje ostala u sveskama koje grize zub vremena. Zato je svako podsećanje na ta izgubljena blaga hvale vredno i treba biti pomenuto.

          Elem, Udruženje građana fanovi naučne fantastike SCI&FI iz Beograda, čiji su osnovači i glavni pokretači Svetislav Filipović-Filip i Tihomir Jovanović, među brojnim knjigama, fanzinima i almanasima koje publikuje, objavilo je i knjigu „Classic Comics – Science Fiction, Fantasy & Horror“  na 190 stranica A4 formata koja je prava riznica za „iskusne“ stripoljupce. Naime, ovde su sakupljeni radovi 14 uglavnom američkih strip autora koji su na polju naučnofantastičnog, fantazi i horor stripa stvarali u rasponu od pre II svetskog rada do kraja 1970-tih, dakle u takozvanom „Zlatnom dobu stripa“ (pre II svetskog rata), pa „Srebrnom“ (1950-te) i „Bronzanom“ (1960-te); njihovi stripovi su izlazili u novinama i u popularnim strip magazinima i karakteriše ih prostodušni optimizam i lakoća u tretiranju standardnih žanrovskih tema - u domenu naučne fantastike to je svetla budućnost, hrabro osvajanja svemira i borba sa vanzemaljcima; fantazi je kitnjasto-pompezan u slikanju sukoba Dobra i Zla dok je horor fokusiran na bizarno i zloslutno u svim vremenima. Čest je humorni odmak a eksplozivno finale se podrazumeva, posebno u formi „panč lajna“ završne rečenice-sličice koja potpuno menja dotadašnja čitaočeva očekivanja. Različita svetska izdanja, od američkog „Kripi“ do engleskog „2000 a.d.“, objavljivala su priče od 10-tak tabli pa su se pojedini autori specijalizovali za ovu zahtevnu formu. U bivšoj Jugoslaviji mnoštvo tog materijala je objavljeno ali bez naznaka autora (scenarista, crtač) tako da čitaoci nisu znali čiji radovi su ih zabavljali i oduševljavali. „Classic Comics – Science Fiction, Fantasy & Horror“ ispravlja i tu nepravdu pa svaki strip prati iscrpna beleška o autoru/autorima, njihovoj karijeri i publikacijama sa kojima su sarađivali.

            Izdanje započinje epizodom prvog naučnofantastičnog novinskog stripa „Bak Rodžers“ iz 1929. koji je prototip herojskih kosmonauta i koga su „nasledili“ brojni junaci među kojima je najpoznaitji Flaš Gordon, ovde zastupljen epizodom kojoj je autor slavni Den Beri, naslednik Flašovog stvaraoca Aleksa Rejmonda (Beri je predstavljen i kratkim hororom „Krvavni mač“); Frenk Bruner je, pak, autor parodijske minijature „Smeš Gordon“. Strip „Poseta“ Jandoka i Gluta efektno meša spaljivanje veštica sa posetom vanzemaljaca. Prava poslastica je prvi strip Maksa i Bunkera (tvoraca Alana Forda) iz 1971. koji je naučnofantastičan i koji je – odbijen od urednika! Al Vilijamson je predstavljen sa tri kratke svemirske avanture u najboljoj tradiciji „svemirske opere“ dok je Vali Vud predstavljen sa tri priče u rasponu od svemurske avanture do urnebesnih komedija. U naučnofantastični segment je uvrštena i sjajna pričica „Cinema Histories“  izuzetnog (a našeg) Željka Paheka. Horor segment čine stripovi Tomasa i Brunera po priči Roberta Hauarda odnosno dve priče Roda Sterlinga iz serijala „Zona sumraka“. Fantazi predstavljaju Krendal i Gudvin u srednjevekovnim „Strvinama iz zamka“ i slavni Frenk Frazeta sa „Vukodlakom!“ Na razmeđi fantastike i krimića su „Pauk“, bivši kriminalac koji „ispravlja nepravdu“ uz pomoć sjajne tehnologije (davnih 1960-tih izlazio u ediciji „Superstrip“ Plavog vjesnika) i „Senka“, maskirani borac za pravdu (nepravedno zaboravljen od ovdašnjih izdavača) u izuzetnom vizuelnom izdanju koji je nacrtao Frenk Robins (dugogodišnji crtač Džonija Hazarda)!

            Rečju, „Classic Comics – Science Fiction, Fantasy & Horror“ je prava strip čitanka koja će obradovati svakog stripoljupca. Pošto ovog izdanja nema u širokoj distribuciji najbolje je naručiti ga preko fejsbuk stranica njegovih izdavača. Uživanje zagarantovano!

            („Dnevnik“, 2024.)