POBUNA PROTIV STVARAOCA – „Frankenštajn: U ime oca“ Marka Konava i Korado Roia; izdavač Čarobna knjiga, 2024.

Nakon zanimljivog i, u evropskim razmerama, aktuelnog albuma „Drakula“ scenariste Marka Konava (1974) i crtača Korado Roia (1958), koji je naišao na lep prijem i kod domaćih stripoljubaca, „Čarobna knjiga“ je u prestižnoj  biblioteci „Stari kontinent“ objavila album „Frankenštajn: U ime oca“ novo delo ovog dvojca. Album je takođe “vruć” i aktuelan; originalno ga je 2023. godine objavila izdavačka kuća “Lo skarabeo” i pobrala brojne pohvale mada je album, kao i “Drakula”, bio predmet razbuktalih diskusija fanova i kritičara. Na ‘našoj strani’ ovim izdanjem “Čarobna knjiga” nastavlja da “hvati i drži korak” sa tekućom produkcijom 9. umetnosti. Zabeležimo da je, kao i u slučaju albuma “Drakula”, pojava “Frankenštajna” zanimljiva i iz drugog ugla: naime “Čarobna knjiga” je 2021. godine objavila album “Frankenštajn” Žorža Besa. Identična interesovanja trojice strip umetnika za klasične horor romane svakako je vrlo indikativno jer možda najavljuje talas novih preispitivanja žanrovske zaostavštine. Naravno, stripovi koji za polazište imaju „adaptaciju“ proslavljenih, klasičnih ali i dalje popularnih romana nisu nikakav izuzetak. U krajnjem slučaju to su neka od ključnih dela za istoriju horora kao literarnog žanra ali i temelji ikona popularne kulture XX veka koje su ušle u brojne umetničke forme (od filma i stripa do pozorišta, TV serija i kompjuterskih igrica), u svakodnevni govor odnosno fundus pojmova čije značenje je opšte poznato. Nesporno je da postavke „Drakule“ i “Frankenštajna” čini niz elemenata i obrazaca čija je intrigantnost vanvremena. S druge strane, sama struktura romana kao i stilistički manir kazivanja i danas ih dobrano dižu iznad rutinske, konfekcijske horor (para)literature. Kako god bilo, popularnost romana neminovno je donela brojne „prepravke“ i vulgarizacije originala koji su ponekad menjani bezmalo do neprepoznatljivosti.

        Ideju za „Frankenštajna“ Meri Šeli (1797-1851) je dobila 1816. godine dok su ona i pesnik Persi Šeli (tada njen ljubavnik, kasnije suprug) boravili na Ženevskom jezeru, u društvu lorda Bajrona i Džona Polidorija. Bajron je predložio prijateljima da prekrate kišno (ne)vreme tako što će svako napisati „priču o duhovima“. Meri je sročila prvu verziju svog dela i dve godine kasnije „Frankenštajna“, sa podnaslovom “Moderni Prometej”, objavila anonimno; ubrzo se proneo glas da je autor romana žena i ocene knjige su zahvaljujući tome bile pretežno negativne. Ipak, godine 1831. izlazi dorađena, konačna verzija romana. Prvi film po romanu snimljen je 1910.g. a najpopularniji Frankenštajni (u romanu bezimena kreacija je dobila prezime svog tvorca) bili su Boris Karlof, Bela Lugoši i Lon Čeni.

        Po pitanju ‘stripovanja’ romana Besova “adaptacija” i delo Konava i Roia predstavljaju dva moguća načina praćenja literarnog predloška. Besova odluka da u medij 9. umetnosti pretoči roman tako što će se “strogo” držati predloška svakako je bila hrabra ako se ima u vidu da knjiga nosi duh XIX veka, koji je blaži i skloniji pompeznosti u odnosu na prve decenije XXI veka. Konavo je, pak, kao i u slučaju “Drakule”, bio drugačijeg mišljenja pa stoga na početku albuma jasno piše „Slobodna adaptacija romana Meri Šeli“ u šta se znatiželjni čitaoci mogu uveriti vrlo brzo jer priča odlazi u smeru koji je poprilično neočekivan i na tragu je već dugo prisutne tendencije “osavremenjavanja klasike” odnosno akcentovanja i produbljivanja nekih elemenata originalne priče. Naime, mladi Viktor Frankenštajn, kombinujući medicinu XVIII veka sa spisima Paracelzusa stvara, od mrtvih tela, novo biće koje oživljava Galvanijevim strujama. Ali, umesto da, kao u romanu, prestravljen rezultatom, odbaci novo biće on ga poverava svojoj verenici koja pokušava da ga socijalizuje. Biće dobija i ime – Prometej (što je, imajući u vidu grčki mit, neprikladno; podnaslov romana se, pak, odnosio na naučnika i njegov čin a ne na biće koje je stvoreno). Prometej uspešno uči i Frankenštajn ga predstavlja naučnom skupu koji se, međutim, izruguje i naučniku i Prometeju. Ismejani Prometej ubija provokatora i odmeće se u šume… Kasnije  se javlja svom ‘ocu’ i traži da mu ovaj stvori družbenicu. Naučnik, mučen dilemama, počini grešku koja će naterati Prometeja da otme Viktorovu suprugu. Posle godina traganja naučnik nalazi Prometeja. U trenu konačnog obračuna Prometej otkriva da ima ženu i sina na šta Viktor tvrdi da on ne veruje u čuda. Ali Prometej mu odgovara “Ja sam sin nauke i čarolije, u jednakoj meri. Prema tome, govoriti o čudu nije takvo svetogrđe.” Pošto se obračuna sa ocem Prometej sa svojim malim sinom odlazi kući!

        Moralne i etičke dileme “Frankenštajna” u korenu kojih je nedoraslost čoveka da izigrava Boga, Marko Kanavo je ‘razrešio’ postupcima stvorenog bića koje je prikazao sposobnim da se izdigne iznad netrpeljivost ljudi i nađe svoje mesto pod suncem. Ovaj neočekivani obrt na kraju priče ima potencijal koji bi scenarista mogao da iskoristiti u eventualnom nastavku koji bi opravdao (i razvio) izmene koje je uneo u originalnu priču. S druge strane, majstorstvo Korada Roia apsolutno je neupitno. Ponovo se srećemo sa njegovom fascinantnom sposobnošću dočaravanja atmosfere a grafizam, valeri, montaža tabli, brze promene rakursa i formata crteža ostavljaju gledaoce bez daha. Dodatni aduti oneobičavanja su odbijanje da Prometej uopšte liči na popularnu predstavu iz filmova sa Borisom Karlofom odnosno povremeno ‘probijanje’ Roijevih skica ispod valera (na jednom kvadratu se čak nazire skica rama slike na zidu koji nije ‘potvrđen’ u tušu)! Hteo to ili ne Roi je stvorio duh-strip u ovom albumu. 

     Album zatvara pogovor Marka Grasoa koji je instruktivni vodič kroz istorijat “Fraknenštajna” u literaturi i filmu.

         Rečju, “Fraknenštajn” Konava i Roia je vanredno zanimljivo delo koje kombinuje znanu priču i nove elemente tvoreći intrigantan amalgam oživljen sjajnim gotskim crtežom izašlim ispod pera i četkice vrhunskog crtača.

            (“Dnevnik”, 2024.)