И ДАЉЕ У НЕИСТРАЖЕНИМ ВОДАМА Приказ књиге Горана Скробоње „Од шапата до вриска, приче страве и фантастике“
Пише: Илија Бакић
Горан Скробоња (1962) један је из невелике групе писаца ослоњених на искуства жанровске фантастике који деценијама уназад раде у не превише пријатељски наклоњеном окружењу литерарне сцене на којој је превласт академистичког-реалистичког прозног кључа-светоназора и даље неспорна, упркос помацима које су донеле постмодерни наклоњени аутори. Отуда је и надаље свако изјашњавање за аутора хорора и/или осталих жанрова фантастике (научне и епске) својеврсно само-анатемисања у ‘сериозним’ књижевним круговима – иако је већ постмодернистичка ’доктрина’ жанрове сматрала за једнако атрактивне и равноправне књижевној матрици, односно упркос поштовању које је, рецимо, Борислав Пекић, не једном, исказао мајсторима модерног хорора, пре свега Стивену Кингу. Без обзира на ове проблеме, Скробоња је интензивно радио и задуго био најагилнији пропагатор дешавања на светским литерарним хорор сценама. У међувремену су пристигли млађи аутори али то није угрозило Скробоњино место на овдашњој жанровској сцени; напротив, чини се да је оно потврђено па и етаблирано што доказује и, за овдашње прилике, сасвим изузетно репринтовање Скробоњине прве збирке прича. Књига „Од шапата до вриска“, оригинално објављена пре безмало три деценије (издавач Кошмар, 1996) садржи изабране приче из првих 10 година Скробоњиног писања (1985-1994) и чини је 18 сегмената у распону од минијатуре до новела што, из данашње перспективе, даје добар увид у његова тадашња интересовања односно тадашње најаве могућих праваца даљег рада које су се мање или више оствариле. Усто, репринт ове збирке без ауторових интервенција свакако је још раритетнија појава обзиром да је уобичајеније штампање књига изабраних прича које су и својеврсна ревизија ранијих ауторових ставова. У овом случају, знатижељни читалац ће моћи да открије “оригиналног” Скробоњу у пуном значењу те речи; једини уступак протеклим деценијама је инструктивни и врло позитивно интонирани поговор др Љиљане Пештан-Љуштановић.
Поднаслов збирке „Од шапата до вриска” који гласи “приче страве и фантастике“ (следећа збирка “Шилом у чело” има поднаслов “приче фантастике и страве” а поднаслов треће збирке “Тихи градови” је – “приче”) сугерише два паралелна усмерења: хорор и научну фантастику (мада, уз епску фантастику, сва три жанра припадају корпусу литерарне жанровске фантастике; од треће збирке аутор више жанровски не одређује своје приче). У тренутку оригиналног објављивања Скробоњин поднаслов био је и бунтовна и субверзивна објава постојања домаће жанровске књижевности; такав је био и тзв блурб на корицама “књига после које у домаћој хорор књижевност више ништа неће бити исто” а који се показао као сасвим исправан односно истинит!
Скробоњине приче из збирке доказ су и својеврсног жанровског “одрастања” јер је до тада било раширено мишљење да овакве приче могу бити “смештане” само у ’иностранство’, да се хорор дакле мора дешавати негде другде (не треба занемарити ни утицај англосаксонских узора какви су Стивен Кинг или Џејмс Херберт). Но, Скробоња већ од новеле „Ноћни соко“ из 1986. радњу пребацује на домаћи терен. Тако Београд и Србија, у некој помереној садашњости или будућности, постају арена хорор дешавања, што је свакако (литерарно) позитиван помак. Наравно, не због било каквог ’локал патриотизма’ већ зато што се аутор одваја од дотадашњих узора и почиње да гради за ове крајеве нови вид фантастике – урбани хорор. Наиме, глобална позорница модерног хорора простире се од варошица до мегаполиса, по којима се крећу гомиле ’субјеката жанра’, опште прихваћених иако долазе из различитих култура. Такви стандарди жанра су нпр. вампири са Дракулом на челу, зомбији, разне варијанте Франкенштајнових чудовишта… Овим херојима бивају придодани, зависно од инвентивности аутора, разни ‘локални специјалитети’ који временом могу ући у стандардне (такви су већ формирани мексички, индијски и далеко-источни обрасци). Обзиром да су миље Београда и белосветских метропола (мање-више) блиски, иконографија градског живота идентична, глобални хорор стандарди могу ући у наше атаре а специфичност јесте наша рурална фантастика натприродног које се већ прилагодила новом времену. Тако ће Скробоња, поред рударских астероида или других држава (које и даље остају места догађања јер једино тамо неке ствари могу да функционишу), угазити у препознатљиве лавиринте београдских насеља, обала река, сплавова и градског саобраћаја и населити их вампирима, лудацима, монструмима, оргијама, болеснима од АИДС-а (што је врло присутна тема у хорору). Он жанровске шаблоне сутуација пребацује с наше стране граница и уклапа их у ’овде’ (нпр. у причи „Кућа на брду“ из 1991.г. где се знана монструм прича дешава у једном из Савеза Слободних Српских Срезова) као потврду јасне тенденција да хорор све више долази из родног нам тла и менталитета.
Као још једна тенденција развоја појављује се и кретање ка сложенијим темама. У првим причама које је написао доминира Скробоњина фасцинација чистим хорором, интригантним темама физичке бруталности, садистичких или канибалистичких покоља и базичних емоција страха, све у складу са помињаним узорима, традицијом ’палп’ и ’бљузга панк’ хорора, те филмских искуствима. У касније писаним причама приметан је помак са акције на психолошке компоненте, тајанства, мистерије, језу, слутњу и ишчекивање. Овакав ‘рад’, на трагу великана какви су По и Лавкрафт, поставља озбиљне захтеве пред аутора јер се нужно мењају приповедне стратегије, што наговештава кретања изван вода тврдих хорора у правцу мање жанровске одређености, отворености за комбинације и прожимања са другачијим уметничким праксама са богатијим, вишезначнијим резултатима.
Закључимо да је „Од шапата…“ књига која нам је својевремено представљала талентованог и занатски поткованог аутора који се кретао кроз, за нашу књижевност, неистражене воде провокативних садржаја и значења што је свакако заслуживало читалачку пажњу. Три деценије касније ова књига је наспорни камен међаш на коме се градио домаћи хорор (који и даље расте у висину) а Скробоња је доајен овдашње хорор литерарне сцене. А приче из књиге „Од шапата…“, на којима се темеље ове тврдње, и даље су свеже, уверљиве, узбудљиве и страшне – управо онакве какве и требају бити – јер им проток времена, због њихове ваљаности, није могао наудити.
(Лагуна, 2024)
0 komentara:
Постави коментар