Magični
svet literature nezamisliv je bez onih koji je stvaraju (baš kao ni bez
distributera-izdavača i potrošača-čitalaca). Bez obzira da li se ličnost pisca
smatra relevantnim faktorom u analizi književnog dela ili ne, život umetnika
ostaje intrigantno mesto za svakog ljubitelja pisane reči; otud su jednako
slavna i dela i biografije Remboa, Prustova soba obložena plutom, šarolike
karijere američkih pisaca, 'kućevno' poznavanje Divljeg zapada Karla Maja,
slepilo H. L. Borhesa, Kafkine službeničke godine... U ovom kontekstu Džon
Kenedi Tul i njegova fizička i duhovna egzistencija svakako su bizarno-mitska
priča: rođen je u Nju Orleansu 1937.g, magistrirao engleski jezik, predavao na
nekoliko univerziteta, samoubistvo izvršio 1969.g. Za njim je ostao obiman
roman u rukopisu, koji je njegova majka 1976.g. ponudila na čitanje (uz tvrdnju
da je odličan) profesoru ‘Lojola univerziteta’ Volkeru Persiju. Ovaj je
izbegavao obavezu iz obzira prema sebi ali i nesretnoj ženi. Ipak, nadajući se
da će rukopis biti dovoljno slab da ga ne mora čitati do kraja, pristao je da
pregleda zamrljanu kopiju i shvatio da pred sobom ima izuzetno delo.
"Zavera budala", objavljena
1980.g, privukla je veliku pažnju čitalaca i kritičara, predstavljajući im
jednog od najčudnijih junaka književnosti - Ignacija Ž. Rajlija. Imenovani je
brdo mesa i sala upakovano, prema samoproklamovanim zakonima teologije i
geometrije, u komotnu odeću i tesne antilop čizme, na čijem vrhu je okrugla,
mesnata glava sa napućenim usnama u čijim uglovima su se zadržale mrvice čipsa,
gustim crnim brkovima, plavo-žutim očima, dlakavim ušima i zelenom, lovačkom
kapom čiji naušnici štrče kao znakovi za skretanje i istovremeno pokazuju dva
suprotna smera. Ignacije nadmeno i s neodobravanjem gleda na civilizaciju oko
sebe i, budući akademski obrazovan i stručan za srednjevekovnu filozofiju,
predviđa njenu propast, zapisujući svoje genijalne misli u mnoštvo svezaka na
male linije koje prekrivaju pod njegove sobe, planirajući da ih, jednom, kad
bude psiho-fizički raspoložen, sklopi u fatalnu, nezaobilaznu raspravu sposobnu
da razobliči svu bedu svakodnevice. Tu plemenitu nameru ometa njegova ležerna
lenjost i razbarušena nesistematičnost ali i fiziološki problemi sa želudačnim
zaliskom, jer se ovaj, reagujući na frustrirajuće okruženje, zatvara i izaziva
Ignacijevu nadutost od koje se on oslobađa gromoglasnim podrigivanjem i sličnim
ispuštanjem viška gasova (ali ne odustaje od konzumiranja ogromnih količina
hrane i piva).
Izvor dodatnog pritiska na neshvaćenog
filozofa (spoja moderno trapavog Don Kihota, problematičnog Tome Akvinskog,
sumnjivog Ignacija Lojole) je njegova majka, dama sklona piću (čuvanog u
rerni). Ona će ga naterati da se, uprkos preziru, zaposli ne bi li otplatio
dugove izazvane saobraćajnom nezgodom. Od tog trenutka Ignacije upada u
zamršene tokove realnog sveta: u kompaniji "Levi pantalone" izvodi
neuspelu revoluciju, postaje prodavac viršli i sopstveni najbolji kupac,
pokušava da organizuje partiju homoseksualaca koja bi, ubacivanjem u redove
vojske, podrila mračnu instituciju i donela doba mira, posredno pomaže da se
razotkrije lanac rasturača porno slika u školama (jer naga dama sa slika skriva
lice knjigom "Uteha filozofije" njegovog omiljenog filozofa Boacija,
što je dovoljno da poželi da je upozna) i, konačno, da ne bio bio odveden u
psihijatrijsku bolnicu (po prijavi sopstvene majke), beži od kuće sa devojkom-aktivistkinjom
svih mogućih alternativnih pokreta, zagovornicom slobodnog, terapijskog seksa
koji preporučuje i Ignaciju što on s indignacijom odbija. Glavnog junaka romana
prati galerija grotesknih likova, od nespretnog policajca kome je naloženo da
uhvati bilo koje sumnjivo lice (makar i u javnom toaletu) ili će biti izbačen
iz službe, crnca sa crnim sunčanim naočarima i večito upaljenom cigaretom,
prinuđenog da čisti pod u lokalu na lošem glasu i spremnog da sabotažom
upropasti investiciju svoje poslodavke (dame sa porno slika), neuspešne animir
dame koju bi u atraktivnoj koreografiji trebalo da svuče jedan kakadu, prastare
službenice željne penzije i bogatašice voljne da joj, u inat suprugu a po
savetima dopisne škole psihologije, ulije samopouzdanje i uverenje da je još
poželjna, do bande muškobanjastih devojaka uvek spremnih za dobru tuču i
buljuka kmezavih transvestita.
Mada
je pisan pre najmanje tri decenije, roman zrači blistavom svežinom. Urnebesna
igrarija neodoljivo zavodi čitaoca nudeći mu gorko-smešnu priču, zabavnu ali i
intrigantnu. Uprkos pojedinim slabijim epizodama, što se može pripisati i obimu
ovog prvenca (423 strane), tenzija romana je očuvana, tako da je celokupan
utisak vrlo povoljan. Autor nije podlegao jednostranim, 'na prvu loptu' funkcionalnim
trikovima ismevanja društvenog ustrojstva, rasnih tenzija, birokratije,
problematike seksualnih (ne)sloboda i, pre svega, odnosa intelektualca i
pragmatičnog života. S druge strane, uprkos višeznačnosti Tul je sačuvao
lepršavost efektnog humora, nadograđenog i produbljenog sveprisutnom linijom
tragike svakog od junaka zatečenog u zadatim društvenim fijokama i upetljanog u
sopstvene aluzije i planove. Poznavaocima stripa neodoljivo će se nametnuti
poređenje delova romana sa najboljim
stranicama Maks Bunkerovog "Alan Forda", dok će drugi lako prepoznati
paralele sa grotesknim skečevima iz "Letećeg cirkusa Monti Pajtona".
Naravno, ovo su samo asocijacije koje se namaću današnjem čitaocu (pošto je
roman pisan nezavisno, pre nastanka ovih dela) i dokaz su duhovne bliskosti
knjige i sadašnjeg trenutka a što je u žanru komedije izuzetno teško postići
(najčešće je komedija proizvod sa kratkim rokom trajanja). Rečju, Tulova
"Zavera budala" jeste vanredno uspela proza koju valja pročitati.
(2000)
0 komentara:
Постави коментар