TRIVIJALNO, BIZARNO I RAFINIRANO – „Čuvao sam krave i slušao Bitlse“ Aleksandar Opačić&StudioStrip; izdavač Drvarska 12, Vršac 2025.

 

Renomirani i agilni  izdavač domaćeg alternativnog stripa „Drvarska 12“ iz Vršca, iza koga stoje vizuelna umetnica Zlata VK i Danilo Milošev Wostok, jedan od najpoznatijih strip alternativaca sa ExYU prostora, upravo je objavio novi strip album; album je, kao i većina ranijih izdanja, štampan u formatu sveske što je svojevrsni zaštitni znak alternativne-andergraund strip scene koja je svoje postojanje obznanila još početkom 1990-tih na prostorima tadašnje SFR Jugoslavije nepovratno zahvaćene procesima ratnog razjedinjenja i međunarodnih sankcija. Autor albuma nazvanog „Čuvao sam krave i slušao Bitlse“ je Aleksandr Opačić (1973)  u saradnji sa udruženjem „StudioStrip“. Opačić je ljubiteljima alternativne 9. umetnosti poznat po nizu samostalnih kao i zajedničkih radova - u kojima se, u odnosu na ostale kolege po peru koje crtaju u raznovrsnim varijantama novoprimitivističkog manirizma, izdvaja pre svega upečatljivim crtežom. Opačićev grafizam izuzetno je stilizovan i kreće se u rasponu od karikaturalne do redukovane figurativnosti smeštane u fantastične ili stilizovane enterijere i eksterijere koji povremeno mogu biti svedeni na apstraktne pejzaže. Kjaroskuro kontrastiranje neretko biva zamenjeno slojevitim senčenjima u kojima se i same figure utapaju i gube do neprepoznavanja što, sveukupno, izdiže predmetne priče iz trivijalnog ili bizarnog u rafinirane sfere obojene notom metafizičke apstrakcije nastale na temelju susreta (i sukoba) trivijalnog i visoke umetnosti.

        Album „Čuvao sam krave i slušao Bitlse“ čine kratke „priče u slikama“ u rasponu od literarnih predložaka i ispovesti do gega i dosetke. Strip nastao na osnovu pesme „Daleko u nama“ Vaska Pope pleni nesputanom crtačkom fantazijom u kojoj groteskne čovekolike figure, na mračnim urbanim kulisama,  mutiraju u košmarne kreature. Ove metamorfoze daju stihovima sasvim neočekivana značenja odnosno drugojačije kontekste. Priča „Grad“ Nemanje Mitrovića je alegorija o odrastanju u društvenim kalupima a njena je teskobnost dobila adekvatni vizuelni lik u Opačićevim crtežima punim šrafiranih senki u kojima antijunak i njegovi prijatelji bespovratno tonu do potpunog iščezavanja. Ispovest Nikole Tesle u kojoj se seća svog detinjstva i upoznavanja realnog sveta kroz intenzivno građenje vizija u kojima se kretao po različitim mestima i upoznavao svakovrsne ljude. Ovaj metod sagledavanja stvarnosti pomogao mu je rešavanju konkretnih problema u njegovom naučničkom radu jer ga je oslobađao potrebe za pripremama projekata i eksperimentisanjem. Naučnički instinkt pomogao mu je da zasluži poštovanje okoline a kretanje po drugačijim sferama postojanja doprineo je da popravi zdravlje i stekne izvanrednu snagu i izdržljivost. Priča izuzetnog čoveka koji je imao uvid u drugačije realnosti u svojoj vizuelnoj verziji temelji se na ’punim’ crtežima obične stvarnosti kroz koje lebde konture naučnikovog ’astralnog bića’. Kao kontrapunkt ovoj priči je ispovest naslovljena kao „Čuvao sam krave i slušao Bitlse“ u kojoj Toma Nikolić priča „o detinjstvu i mladosti“ a krnje rečenice se pretapaju u guste, mračne crteže. Tabla „O sebi i meni“ je reminiscencija sa nadrealističkim štimungom i apsurdističkim zaključkom.

        Album zaključuje nekoliko tabli i kaiševa „Fossil&Swatch“ sa Opačićevim redovnim (anti)junacima koji donose dozu čistog ludizma, vesele groteske i kalambura. Kurentne robne marke u ovim su stripovima dobijaju (ob)lik koji im po značenju reči pripada i kao takve, u mnoštvu sasvim neobičnih situacija, nastavile svoje živote odnosno davale čudne odgovore na trivijalna pitanja. U ovim je strip gegovima i dosetkama Opačić otkrio neočekivane slojeve infantilnosti i povremene zajedljive  cinične karikaturalnosti.

            U konačnom svođenju utisaka album „Čuvao sam krave i slušao Bitlse“ je inventivno delo samosvojnog autora koji iznova potvrđuje svoje sasvim apartno mesto u savremenom autorsko- alternativnom stripu sa ovih prostora.

            („Dnevnik“, 2025.)

POHVALA MAŠTI I ZAČUDNOM – „Kratka teorija svega“ Saše Radonjića; izdavač Solaris 2025.

 

Nova knjiga Saše Radonjića (1964), zapaženog pesnika, prozaiste, muzičara, urednika i izdavača u podnaslovu je određena kao „SF anti-avantura“. Znalci ranijih Radonjićevih proza navikli su na njegove vrlo, vrlo uslovno precizne (odnosno neretko namerno netačne) podnaslove; takav je slučaj i sa ovom knjigom - podnaslov je krajnje problematičan i pre bismo ga mogli smatrati autorovim testom čitaočeve pažnje i obaveštenosti odnosno čitaočeve spremnosti da se ponuđeni sadržaj posmatra kao podstrek za promišljanja brojnih tema u rasponu od literature do kvantne fizike. Naravno, sam naslov budi niz asocijacija, od naslova Hokingove „Kratke istorija vremena“ i Brajsonove „Kratke istorije bezmalo svačega“ do višedecenijske ideje vrhunskih naučnika da se formuliše teorija-zakon kojima bi objedinili sva znanja ljudskog roda o mirko i makro kosmosu (Hokingova „Teorija svega: poreklo i sudbina svemira“). Radonjić na početku knjige, u „Epilogu“, oslanjajući se osnovnu priču iz Herbertove serije romana o Dini, postavlja tezu da je Mašta „najdragoceniji začin i najdublja suština svega“ (misleći pod tim – čitavog Univerzuma).

            U poglavljima koja slede znatiželjni čitalac sreće Krisa Kelvina koji se budi na praznom, belom listu hartije nepoznatog mu, tek započetog rukopisa koji ima naslov „Kratka teorija svega“ i koji je „apoteoza mašte (...) njena neporeciva apsolutizacija, koja u sebi sadrži određenja i ljudske vrste i sebe same“. U jednom je koraku dvostruki literarni junak (Kelvin je junak Lemovog romana „Solaris“ i „Kratke teorije svega“), započeo, u svetu koji postoji i funkcioniše na principima neeuklidske geometrije ali i slobodnog, postmodernističkog egzercira, avanturu otkrivanja sadržaja rukopisa i njegovog autora. Njegova početna sumnja je da je Autora Borealis pisac ali kako priča odmiče tako se hipoteze razvijaju i menjaju podsticane svakovrsnim dešavanjima i susretima, odnosno Kelvinovim delovanjima (od kuvanja čorbe od algi iz Solarisovog mora do stvaranja utopističkog grada Kaliopolisa; alge će poslužiti i za pisanje odnosno za Kelvinov pancir-oklop). Junak će, napredujući kroz misteriju, sresti svog oca-stvoritelja Stanislava Lema i od njega zatražiti pomoć i instrukcije; sam Lem, pak, o svetovima i brojnim spekulacijama vodi umne razgovore sa drugim piscem naučne fantastike, Frenkom Herbertom. Pojava tajanstvenog časovničara Petra unosi nove nivoe mogućih tumačenja (nad)realnosti u kojoj je kao pisac Kratke teorije svega ’osumnjičen’ Autor suočen sa velikim rizikom životne pogibelji. Pokušaji pojašnjenja realnosti prazne stranice i čitavog Univerzuma razvijaju se u mnoštvu smerova dok Kelvin tumara pustinjama od peska i vode, sreće meduzu-galaksiju (omaž Klarkovom „Susretu sa meduzom“?) ili luta književnim džunglama odnosno bluz muzikom. Konačnog odgovora, naravno, nema niti treba da ga bude jer je, čini se, upravo traganje za smislom sam smisao.

            „Kratka teorija svega“ mogla bi se nazvati ’filozofskim romanom’ ili nizom produženih ’filozofskih dijaloga’ mada bi se, sa jednako uverljivom argumentacijom, mogla smatrati za utopijski roman. Svakako ne bi bilo ni previše slobodno (uprkos autorovom podnaslovom) knjigu odrediti kao naučnofantastični roman u kome junaci egzistiraju u paralelnim realnostima koje se dotiču i mešaju. Konačno, ni egzistencijalistički ključ čitanja romana ne bi bio pogrešan. Srećom za sve tumače, roman je forma dovoljno otvorena da se u njega mogu udenuti beskrajni sadržaji i svakovrsni koncepti. Tako je i Radonjićeva u suštini duboko humanistička teza (tako retka sred beskrajnih distopijskih postavki) našla sasvim prirodno okruženje-formu kroz koju se, iz fragmenta u fragment i kroz dobrodošle promene rakurska i diskrursa, kreće lako, poletno i spontano, ne obazirući se na podrazumevanu, etabliranu kauzalnost (uz sklonost da je bezbrižno ruši bez ikakvih opravdanja), vođena sopstvenom, samosvojnom logikom ali i principima slobodnog, nesputanog Homo Ludensa – upravo u skladu sa tezom o Mašti kao pokretaču Univerzuma. Otuda je doživljaj začudnosti, očuđenja svega temelj za čitanje i razumevanje teksta romana i svih podrazumevanih intertekstualnih veza koje dopunjavaju i produbljuju ispisane prizore, scene, dijaloge i slike. Taj doživljaj začudnosti izmešta čitaoca iz realnosti u vrtoglavu pogodbenu realnost koja je veliki iskorak iz svakodnevnog trivijalnog. U tom kontekstu podnaslov romana je, paradoksalno, koliko netačan toliko i potpuno precizan i adekvatan.

            Rečju, „Kratka teorija svega“ Saše Radonjića nadahnuto je, ambiciozno i razbarušeno, alegorijsko i utopističko delo koje traži posvećenog čitaoca kome nudi sasvim drugojačije, začudne poglede na varljivu (nam) zbilju i krhko znanje.

            („Dnevnik“, 2025.)

AKIKO ILI OKIKA, PITANJE JE SAD –“Ja sam Akiko” Stefana Tićmija, Marka Stojanovića i Leskovačke škole stripa; izdavač Marko Stojanović i Udruženje ljubitelja stripa i pisane reči “Nikola Mitrović Kokan” Leskovac 2024.

 

Roman “Ja sam Akiko” Stefana Mitića Tićmija (1992) svojevrsni je fenomen u ovdašnjoj savremenoj književnosti za decu; od prvog izdanja (2018) naišao je na nepodeljeno dopadanje kod mlade publike kojoj je namenjen ali i pedagoga i kritičara. Uz veliku popularnost i nagrade knjiga je brzo prešla u druge medije – animirani film i čak tri pozorišne predstave (u Beogradu, Zagrebu i Skoplju). Sada je iskoračila i u 9. umetnost, dakle strip ili ‘priče u slikama’. Doživljaji devojčice sa pegama kojoj koža miriše na staru hartiju i koja ne zna koliko ima godina jer joj je tata savetovao da uči slova a ne brojeve (što nije loše jer su za nju sve školske ocene, i jedinice i petice, iste) nisu strogo vezani odnosno ne slede striktno jedni druge već su predstavljeni kao serija njenih fascinacija nekim događajima koji su povod da joj misli odlutaju i nižu se asocijacije i starmali zaključci. Akiko na svet koji je okružuje prečesto ima sasvim drugačiji pogled od običnih odraslih ljudi – računajući tu i učiteljicu - ali i njenih školskih drugara. Ipak, ona nije pokolebana tim razlikovanjem koje ume da kulminira neobičnim situacijama; naprotiv, Akiko je ponosna na svoju posebnost i bez imalo snebivanja ili stida širom otvorenih očiju gleda oko sebe i u sebe. Njen najbolji drug je peškir koji voli njene pesme a tu je i bicikl kao i često pominjani baobabovi. Tata je njena podrška (njeni pomoćni točkići) a devojčica je od njega očito nasledila veliku dozu infantilnosti koja se rado poigrava apsurdima ljudskog postojanja. Vragolije vesele devojčice koja malo-malo pa peva glupave pesmice (i gde im je i gde im nije mesto) mame osmehe čitalaca ali i ukazuju na mnoge istine preko kojih se olako prelazi.

        Sticaj srećnih okolnosti doveo je do toga da se jedan literarni fenomen sretne sa jednim strip fenomenom – Leskovačkom školom stripa i njenim predavačem Markom Stojanovićem; srećna okolnost je da su njih dvojica iz Leskovca i da se znaju iz nekih davnih dana kada su igrali basket (budući pisac je redovno gubio od budućeg stripadžije). Ponovni susret i ideja da se roman pretoči u strip bili su samo pitanje trenutka. A tu su bili i ‘izvođači strip radova’ – polaznici Leskovačke strip škole. Marko je pristao da napravi strip adaptaciju romana (što inače ne radi) a onda su, u najboljoj tradiciji kolektivno-školskih radova, polaznici-crtači iscrtali pojedine table koje su spojene u ovaj sjajan, šareni strip. Tako je Akiko dobila ne jedno nego više lica koja su sva jednako valjana-ispravna i svedoče o tome da ju je svaki crtač drugačije video i doživljavao. Konačno je prvi deo tih crteža odštampan u svesci (za kojom će slediti druge, na završnim koricama već je najavljena Akiko 2), dodati su predgovori i pogovor pisca Stefana Tičmija odnosno scenariste Marka Stojanovića kao i specijalni dodatak, galerija ilustracija sa raznim viđenjima lika Akiko, koje su nacrtali autori s čitavog Balkana (Bob Klisurski iz Bugarske, Zdravko Girov iz Severne Makedonije, Jasemin Jaren Evcimen iz Turske, Mateja Šefinček iz Hrvatske, Lerija Baću iz Rumunije, Borislav Maljenović iz Bosne i Hercegovine, Sofija Spirlidau iz Grčke, kao i srpski autori Goran Trajković, Igor Krstić i Danko Dikić). Ipak, u celini gledano ovaj strip je u potpunosti proizvod leskovačkih autora – od autora izvornog romana, preko scenariste, crtača, kolorista, autora naslovne strane, lektora, korektora, prelamača i tehničkog urednika, pa do autora predgovora i pogovora. Kuriozitet je i to da su strip nacrtali i obojili polaznici škole stripa, mahom srednjoškolci (što je redak slučaj u evropskom ali i u svetskom stripu) i tako na velika vrata ušli u 9. umetnost: Aleksandar Anđelković, Dunja Avramović, Anastasija Vidanović, Marijana Stanić, Andrej Stanojević, Katarina Hadži Jovačić, Mina Davić, Jana Stojanović, Staša Stanković, Jovana Stanković i Marko Serafimović. Na zadnjoj korici svoja razmišljanja o stripu saželi su ilustrator i strip-autor Dušan Pavlović, ilustrator Vane Kosturanov, književnik Uroš Petrović i Boris Mitić, reditelj dokumentarnih filmova.

            Rečju, strip “Ja sam Akiko” vesela je, zanimljiva i poučna igrarija, po mnogo čemu apartna u tekućoj strip produkciji koja svakako zaslužuje pažnju stripoljubaca svih uzrasta.

            (“Dnevnik”, 2025.)

 

NEODOLJIVE PRIČE O KNJIGAMA – „Šeherezada i pokradeno pamćenje“ Đorđa Pisareva; izdavač „Agora“ 2025.

            Đorđe Pisarev (1957) jedan je od najosobenijih srpskih prozaista srednje generacije; od prvih objavljenih radova do danas on, veran postmodernističkom svetonazoru, odbija da ostane u zabranima proverenog i ustaljenog, kontinuirano tragajući za novim temama i novim načinima da one budu predstavljene znatiželjnom čitaocu u obliku priča, romana, eseje, drama, poezije. Slobodu u izražavanju koju je zadobio u vremenima intenzivnog delovanja domaćih Borhesovaca i Postmodernista (pre navale estradno-komercijalne „literature“), Pisarev nastavlja da i nadalje koristi dodajući joj nove elemente/segmente, od samosvojne fantastike do iskušavanja psihološko-realističkog proznog iskustva i namerno „agresivnog“ eklekticizam. Višeslojnost i višesmislenost Pisarevljeve proze nadograđena je relaksirajućim humornim tonom (neretko, gorkim) odnosno unakrsnim referencama na različite oblasti visoke i popularne kulture.
            Knjiga „Šeherezada i pokradeno pamćenje“ nastala je tako što je tokom 2024. godine Pisarev u listu „Dnevnik“ objavio 50 kolumni-eseja pod zajedničkin nadnaslovom „Priče o knjigama“. Eseji su, kaže Pisarev, prosto vapili za „zajedničkom koricom što od njih čini (ne)planiranu knjigu“. Bila ona planirana ili ne „Šeherezada...“ predstavlja Pisareva (ponovo) kao eseistu i to - naravno, kako bi drugačije? - neortodoksnog i nekonvencijalnog. Njegove (kako ih sam određuje) ’lake’ eseje krasi varljiva jednostavnost u ’konzumiranju’ i lepršava čistota u izvođenju i dokazivanju teza uz neodoljivu, vratolomnu šetnju kroz literarne epohe i žanrove, filmove i TV serije, stripove... Jer sve su teme, žanrovi, umetnički pokreti našli mesta u autorovim analizama i zaključcima: ispovedna proza i laži, novi sentimentalizam i mistifikacija literature, krimići, epska i naučna fantastika, bestseleri i top liste, serijali božičnih TV filmova i stare bajke i još štošta drugog. U krajnjem se ispostavlja da je lakoća kojom odišu njegove rečenice i lakoća kojom se spoznaju samo još jedan vid Pisarevljeve subverzije akademističke uštogljenosti naspram koje on stoji širom otvorenih očiju i bez predrasuda uživa u svemu što mu privuče pažnju. Zato, rame uz rame, među mnoštvom pisaca i knjiga pomenutih u „Šeherezadi...“ uz priznate, nesporne klasike ili one koji su blizu njih (npr. Agata Kristi) ili su samosvojni fenomeni (npr. Kastaneda, Den Braun) stoje i imena savremenih žanrovskih pisaca (npr. Roulingova, Gibson) ili medijski ’favoriti’ (npr. kapetan Pikar, ljubavne filmske ’limunade’, Netfliks serije...) ali i sasvim opskurni autori (npr. Bakić). Subverzija okoštalih kanona koja je trajna karakteristika proze koju Pisarev ispisuje prelila se i u njegove eseje donoseći nove, široke vidike u sagledavanju literarno-umetničkog multiverzuma u kome živimo a da toga najčešće nismo ni svesni između ostalog i zato što nam pažnju usmeravaju autoriteti rigidnih stavova. Srećom, neortodoksni znalci razbarušenih rečenica i asocijacija – čitaj, Pisarev - tu su da nam otkriju šta propuštamo zbog nekakvih akademističkih zabluda. U jednom eseju iz ove knjige on nedvosmisleno i bez osećaja krivice govori u prilog neozbiljnosti i njenog barem ravnopravnog statusa sa smrtnom ozbiljnošću.
            Složili se ili ne sa autorovim stavovima, ostaje činjenica da je zadivljujuća širina njegove lektire. On kao, sasvim očito, celoživotni strasni čitalac strasno piše o bibliotekama kao svetilištima i o ponovnom čitanju knjiga koje su usmeravale percepcije pa i sudbine svojih čitalaca. „Šeherezada...“ je pohvala čitanju i iščitavanju knjiga kao izvoru znanja, sreće i mudrosti, ona dokazuje da literatura (i svekolika Umetnost) nemaju granica (ni prostornih ni vremenskih). Svet literature šarolik je, milenijumski dug i dubok, veći od života. U jednom eseju čak stoji tvrdnja „roman 21. veka mogao bi da bude delo koje sanja čitalac glave natrpane mnogobrojnim znanjima, uma poput digitalne biblioteke“. Ali, Pisarev ne propušta da zapazi „knjige koje nam oduzimaju dah, ali oduzimaju i sate života koje provodimo uz tekst koji je smešten u izmišljene svetove, žrtvujući toliko vremena koje smo mogli provesti živeći „pravim” životom“. Samo, šta je „pravi život“? Šta literatura daruje a šta oduzima svojim čitaocima? Čije to pamćenje krade a kome ga daruje? To svaki čitalac mora sam da otkrije.
            Sledom ovog asocijativnog niza Pisarev ne zaboravlja ni tvorce literarne magije - pisce jer ovi ispisuju tekstove kojima se čitaoci dive. On konstatuje: „pisci i jesu prethodnica, pioniri sposobni da imenuju nove fenomene“. O čudnom dvojstvu-simbiozi pisac-knjiga dodaje: „Nije loše pamtiti imena pisaca nama dragih knjiga, vrlo je pristojno i znati nešto o njihovim životima, ali najvažnije je, ipak, pamtiti i čuvati njihove knjige jer one su, bar neke od njih, važnije i veće od samih pisaca“. Ipak, šta je tu primarno jer bez pisaca nema knjiga kao što ni bez knjiga nema pisaca?
            Konačno, knjiga „Šeherezada i pokradeno pamćenje“ Đorđa Pisareva pohvala je literaturi i njenim čudesima koja tvore svet veći od onog realnog. To je pohvala knjigama koje sadrže i grade život i u njemu izrastaju u samosvojne, neponovljive entitete sa kojima se druguje, vode dijalozi i kojima Pisarev (i mnogi sa njim), pred gašenje lampe, s punom zahvalnošću kaže: „Moje knjige... laku noć!“

("Dnevnik" 2025.)