U maloj prodavnici na periferiji provincijske lepe varoši, oko devet
sati pristižu penzioneri iz okolnih ulica. Sadržaj njihovih „potrošačkih korpi“ uobičajen je: vekna
hleba, koji im prodavačica ostavlja sa strane da ne dolaze rano ujutru po
hladnoći i klizavici, „kesica“ mleka,
pašteta, makarone, sitnice za kuću. Subotom se parazi flaša soka i malo
slatkiša za unuke koji popodne dolaze u posetu. Sve u svemu, skromno, u
granicama penzije.
Ali, danas su u deda Mitinoj korpi, pored standardne
kupovine i dve „rude“ čajne kobasice,
tube senfa i majoneza, margarin, čokolada za kuvanje.
„Šta je to, deda Mito, nešto novo“, pita prodavačica koja tačno zna koliko ko može da se pruži. U fijoci
ispod kase stoji joj sveska za pazar „na
kredu“, ako nešto vanredno zatreba a poštar sa paricama još nije stigao.
„Baba mi napisala da donesem...“, pravda se prozvani. Ostatak
objašnjenja prekida stari šeret deda Đoka
koji je ušao u radnju i odmah „snimuo“
situaciju.
„Ma kakvo slavlje, nije to, nego – mora se. Deda Mita je uvek bio za
opšte dobro pa i sad mora da se isprsi i žrtvuje.“
„Šta to pričate“ pita prodavačica
a i deda Mita začuđeno gleda.
„Pa, jel ti gledaš vesti na televiziji? Ne gledaš, znam, samo pratiš folk
parade i turske i indijske serije. Vesti ne pratiš a trebalo bi. Eto pre neki
dan su javili da su iz Monetarnog fonda priznali kako su pogrešili što su
tražili da se štedi. Sad kažu da kriza neće da se pobedi štednjom nego, baš
suprotno, većom potrošnjom jer to, kao, pomaže otvaranje fabrika i
zapošljavanje... Preko noći su obrnuli ploču. Do juče su svi ti dr-mr naučnici
i eksperti i šta-ga-znam-kako se zovu, govorili da mora da se štedi inače će
sve da propadne. Kad su dolazili ovamo odmah su se vatili za pemzije i tražili
da se smanje i sve tako. A sad kažu kako su pogrešili, nije to tako trebalo...“
„Nisam znala da tako stoje stvari. I šta ćemo sad?“
„Sam moramo da što više trošimo da bi nam svima bilo bolje, eto šta
ćemo. Nema više stezanja kaiša nego „udri brigu na veselje - krkaj i pij i
kupuj“. Nije što mi to volimo nego tako treba za naše dobro.“
„To ni ja nisam znao“, kaže deda Mita.
„Pa što onda pazarite sve ovo?“
„Unuka ima rođendan a snajka radi pa je baba preuzela da
napravi sendviče i neke kolače.“
„Eto, deda Đoko, nije to što pričate.“
„Pusti ti deda Mitu i njegova opravdanja. On je skroman ali hoće da
pomogne koliko god može. Istina, ovi iz naše države će najviše da pomognu. Oni
mogu da kažu da su sve vreme znali da mora više da se troši pa su to i radili.
Ko zna kako jako bismo propali da su u državi štedeli. Sreća naša što nisu,
nego su rasipali na sve strane. Ali to je bilo za naše dobro. Da, da, još ćemo
mi njima da se zahvaljivamo što su nas dovde doveli. To ti je prava vlast koja
zna šta narodu treba. Za našu državu ja ne brinem ali se brinem za te
stručnjake iz Monetarnog fonda. Kako su mogli toliko da omanu? Jel ta njiova
ekonomija nauka ili oni donose odluke onako odokativno, kako im se ćefne i ko
im se kako svidi? Što bi se reklo „kako mali Perica zamišlja da bi trebalo“. I
šta će biti ako sad svi ti eksperti dobiju otkaze? Ko će nji da zaposli posle
tolike sramote? Možda bi trebalo da dođu ovamo na obuku, da vide kako treba
ekonomija da se vodi. Nego, daj ti dete meni jednu kiselu vodu da pazarim pa da
ubrzam boljitak. Teo bi ja i više da pomognem ali nemam uslova i zato se jako
sekiram. Sve se mislim da dignem kredit i potrošim ga na masnu ranu i još pride
da kupim nove cipele a ne da ih obućar opet pendžetira. Red je da se pomogne da
nam svima bude bolje!“
(2013)
0 komentara:
Постави коментар