VELIKO FINALE SA ZADRŠKOM „Uspon Endimiona“ Den Simons, izdavač Polaris, Beograd, 1998.

Znana je činjenica da u svetovima SF literature vladaju serijali kao idealan spoj interesa svih segmenata ovog lanca profita: izdavača (kojima odgovaraju sigurnije investicije u nastavke već prodavanih priča), pisaca (kojima je lakše i isplativije da pišu duge knjige jer su plaćeni po broju reči) i čitalaca (koji vole da znaju ’šta je bilo dalje’ s neki junacima). Srećan brak interesa, želja i novca izrodio je bezbroj debelih tomova proza koja, mada je gotovo redovno slaba, nasilno produžavana i krpljena, relativno lepo živi na tržištu (tj. prodaje se). Stoga ih pisci masovno štancuju radeći ponekad i na nekoliko serijala uporedo. Napasti nastavaka nisu, pritisnuti tražnjom, odoleli ni seriozniji autori s tom razlikom da su njihova dela barem u prvim nastavcima kvalitetnija od konfekcijskih; no, kako vreme odmiče zamor materijala i u ovom slučaju uzima danak.

            Den Simons, jedan je od najznačajnijih SF pisaca srednje generacije. Romanom „Hiperion“ (iz 1989.), nespornim remek-delom žanra, otvorio je, kroz sedam priča hodočasnika (u maniru Čoserovih „Kenterberijskih priča“), dveri svemira kojim vladaju božanstva veštačkih inteligencija (ljudskog i neljudskog porekla) i koriste čovečanstvo (barem deo pokoran crkvi) za svoje teško dokučive potrebe. Naredne sezone publikovan je nastavak „Pad Hiperiona“ i produbio priču začinivši je padom dotadašnjeg ustrojstva ljudske civilizacije. Ako je i bilo dilema da li posle „Hiperiona“ sledi nastavak, posle „Pada...“ je bilo izvesno da nastavka mora biti. „Endimion“, treći tom sage, pojavio se 1995.g. i dobrano razočarao čitaoce. Simons je u prva dva toma vešto baratao ikonografijom tzv ’spejs opere’, dopunjući je elementima koji su priči davali gustinu i intrigantnost. U „Endimionu“ se spejs opera šepuri u prepoznatljivosti obrasca: stalne jurnjave uzduž i popreko svemira i egzotičnih planeta, nadmudrivanja dobrih i loših momaka, vrli junaci (s ponekom, dekorativnom manom) koji ruše zla galaktička carstva. Priča je zanatski korektno ispričana ali ne dostiže kvalitete prethodnih.

            Nedoumice oko razrešenja čitave zavrzlame trebalo je da budu okončane u „Usponu Endimiona“ (1997). Ispostavilo se, pak, da ni posle 600 stranica sve nije objašnjeno mada se autor svojski trudio, odnosno da je sveukupnih 1800 strana nedovoljno da zaokuruži ’hiperionski svemir’. Našavši se pred obavezom da rasplete niti sage Simons je očito sebi postavio pretežak zadatak te „Uspon...“ funkcioniše po principu ’red akcije - dva reda objašnjenja’. Stoga se priča neprestano guši od žanru znanih ’mrtvih mesta teksta’ u kojima se ređaju principi ustrojstva zamišljenog sveta (tj. kako i zašto je nešto onako kako je opisano). Veštiji pisci služe se svakojakim trikovima da ove, u osnovi nužne, informacije serviraju ne u glomaznim blokovima već u manjim količinama razbacanim po priči, ali u ovom slučaju nije tako jer je Simons predugo odlagao da rasvetli tajne. Dodatno opterećenje bilo je i menjanje nekih postavki priče (čini se zato što autor nije video celinu kada je započeo serijal) koje su se morale prekrajati i uklapati.

            Balansirajući između spejs opere koja traži puku akciju i zahtevnog okvira, Simons počesto posustaje. S jedne strane dešava se neverovatan dvoboj u kome junak pobeđuje savršenu mašinu ubicu, što je u ravni ’palp’ zabave, a, s druge se barata serioznim postavkama o institucionalnoj represiji, mogućim pravcima razvoja ljudske vrste, granicama prilagođavanja okolini i upotrebe tehnologije posle kojih čovek prestaje to da bude, o trajnosti društvenih odnosa i klici promene koji svaki od njih kruje u svom krilu. Simons barata teorijama istorije, oštro kitikuje katoličku crkvu i njen vekovni teror nad slobodom ličnosti,  ispisuje fascinantne stranice o razvoju veštačke inteligencije. Prečesto su, međutim, ovakvi delovi teksta samo niz nabrajanja i predavanja koja nisu srasla sa pričom. I kao što se nije potrudio da ove segmente uklopi tako se pisac nije potrudio ni da produbi neke linije priče (npr egzotične oblike života tzv otpadnika od čovečanstva) odnosno da izbegne konfekcijske opise svemirskih bitaka. Tako je veliko finale ostalo neujednačeno, sa nekoliko sjajnih epizoda, žanrovskih podsećanja (na Klarkov „Susret s meduzom“, bizarna društva Džeka Vansa), brojnim nedorađenim delovima koji bi mogli biti klice novih nastavaka i neubedljibim hepi-endom. Ostaje da vidimo da li će Simons odoleti iskušenju i, umesto da razradi krta mesta, završiti hiperionski ep ovim slabim tomom.

(1998)