SEĆANJE NA HIPERIONSE PRIČE „Hiperion“ Den Simons, izdavač Polaris, Beograd, 1993.

Den Simons je američki pisac u modi. Svi ga gotive, i kritičari i čitaoci. Sve što DS napiše konkuriše za neku nagradu. Poneku i dobije. DS piše SF i Horor i SF-Horor.

            „Hiperion“ je roman za koji važi sve gore rečeno.

            Hiperion je, u grčkoj mitologiji, jedan od Titana koje je Zevs, u velikoj borbi, pobedio. Hiperion je, u romanu, planeta oko koje počinje da se vrti istorija. „Hiperion“ je i naziv poeme engleskog poete romantičara Džona Kitsa u kojoj on peva svoju verziju pada Titana. DS u roman upliće i Kitsa i poemu.

            Ali, DS u romanu ne pominje Čosera i njegove „Kenterberijske priče“ (ili „Kanterberijske priče“, zavisno od prevodioca), no, to umesto DSa kažu kritičari nazivajući roman ’Kentreberijske priče budućnosti’ jer su struktura romana, pa i deo priča, rađeni po ugledu da Čoserove priče.

(Podsetimo: „Kenterberijske priče“ započete oko 1387.g. i nedovršene, jesu zbirka priča 30-tak ljudi koji jednog proletnjeg dana kreću na hodočašće, iz Londona, do groba Tomasa Beketa u Kenterberiju. Hodočasnici su iz svih društvenih slojeva a njihove priče ogledalo svih žanrova srednjevekovne književnosti, od viteških romana, narodnih priča, do legendi i basni. Čoser je mnoge teme priča nalazio kod drugih pisaca, što često i navodi u svom delu. „Kenterberijske priče“ prevedene su, više puta u fragmentima ali i u celini, i na srpski.)

Jedan od „Lokusovih“ kritičara (vidi „Perpetuum Mobile“ br. 1) izvodi i paralelu između „Hiperiona“ i Bergmanovog filma „Sedmi pečat“ i pošteno se trudi da tu tezu/paralelu i dokaže. Kako već rekoh, kritičari baš vole DSa. Istini za volju, opravdano.

„Hiperion“ je, dakle, roman u 7 priča, 5 pojedinačnih i jedne grupne, poređanih po sendvič principu. Onih 6 priča pričaju o istoriji i tako objašnavaju trenutak u kome su pričači sakupljeni na gomilu i idu napred, na hodočašće i susret sa misterioznim Šrajkom, Bogom bola, za koga je čitav svet/svemir zainteresovan (i Hegemonija i AI i Crkva Šrajka i Proterani i obični, još živi, ljudi). Hodočasnici koji su se, svi, već jednom sreli sa (zlo)delom Šrajka, trebalo bi da ga umole za milost za sve njih, što je, u principu, dosta sumanuto jer imenovani Bog ne priča ni sa kim već samo kolje sve što mu padne pod sečivo.

I, dok putuju do Vremenskih grobnica, gde je mesto randevua, putnici, kako već treba, pričaju svoje priče koje su naslovljene kao Sveštenikova, Vojnikova, Pesnikova, Naučnikova, Detektivkina i Konzulova priča. DS, kako treba, predstavlja različite kockice globalnog mozaika što je izuzetno funkcionalno (oslobađa od preteranog objašnjavanja na jednom mestu) ali krije i zamku upadanja u šeme tipiziranih likova. Tako Vojnikova, Pesnikova i Detektivkina priča nisu odolele opštim mestima tipa ’Pesnici samo loču’, ’Detektivka je (iako žena) super tip’ a ’Vojnik je surovo surov tip’. No, ova primedba lake je kategorije jer prednosti konstrukcije romana mnogo su očitije (što se posebno odnosi na mogućnost istovremenog postojanja i mističnih elemenata ((u Sveštenikovoj priči)) i kiber-panka ((u Detektivkinoj priči)) i lirskih delova ((Konzulova priča))).

Ne treba zaboraviti i, u skladu sa važećim postmodernim idejama, razgaljivanje čitalaca aluzijama na brojna književna dela svih vrsta, ne samo SF-a. Npr. u Detektivkinoj priči DS se odužuje Gibsonu i kiber-pankerima.

I tako, krečući se od religije, sa malo antropologije a la Džek Vens, ratova, poezije, roditeljske brige za decu (jednog netipičnog naučnika-tipičnog roditelja i, pored toga, i Jevreja) do veštačkih inteligencija i sećanja na Siri, uvek praćeni i sa malo horor ’ugođaja’, stižemo do Vremenskih grobnica (istina, lako zbunjeni krvavim nestankom i ponovnom, udaljenom pojavom sedmog hodočasnika - templara). U trenutku kada, razvijeni u strelce, hodočasnici polaze u susret Bogu, svako sa svojim pitanjem i svojim ponudama, i pevaju pesmicu iz filma „Čarobnjak iz Oza“ (onu „Tamo, s one strane duge...“), DS kaže – Dosta! Kritičaru „Lokusa“ nije se dopao ovaj efekat, višeznačan ali otvoren kraj, iako je on u duhu mistike čitave priče. Nama, koji sve gledamo sa veće distance (vremenske), jasno je da je kraj takav kakav je zato što je DS imao na pameti nastavak (zaveden magijom mega priče ili novca?)

No, bez obzira na (ne)postojanje nastavka, „Hiperion“ je vrlo dobar roman u kome ima dovoljno prepletenih emocija, tehnike, sudbina, vizija da to zadovolji sve koji traže zanimljivu, inteligentno napisanu knjigu.

(„Emitor“, 1993.)