U maloj prodavnici
na periferiji ravničarske lepe varoši, u osmi jutarnji sat, ulazi deda Pera, uzima korpu i dođe do pulta
gde ga već čeka prodavačica. Ona ispod tezge vadi veknu hleba koju je ostavila za
stalnu mušteriju.
„Hvala“,
kaže kupac i kreće prema kasi.
„Deda
Mito, a mleko? Jeste zaboravili?“
„Ma
kakvi sam zaboravio. Baba mi rekla da nikako ne kupim mleko.“
„Što?“
„Pa
zbog onih otrova. Samo o tom pričaju na televiziji. Prvo je bio jedan ministar
pa je rekao da su proverili mleko i sve je u redu. Onda je drugi ministar rekao
da nije baš sve u redu nego su mleka od nekih firmi sa tim otrovom. Pa su se
oni svađali. Onda je ministarka rekla kako svaki od nas pije mleko na svoju
odgovornost. Posle je onaj drugi rekao da će zbog ovoga neko da odgovara jer
skrivaju od naroda da mleko ne valja kao što su skrivali da je kukuruz
otrovan... I šta ga ja znam ko je u pravu? A moja baba sve to gleda i kaže da
nema kupovanja mleka dok se ne vidi ko je u pravu.“
„Šta vi na
kažete deda Mito?“
„Ko
će ga znati. Vidiš da ovi što im je to poso ne znaju pa svašta pričaju. Ni oni
ne mogu da se slože. Prosto da se čovek
pita – dal ti nešto znaju ili samo primaju platu zato što nose odela i mašne i
značke od svoje partije.“
U tom u radnju stigne i deda Đoka, ispisnik deda Mitin. I on je došao po svoju veknu hleda i kesicu mleka.
Prodavačica mu dodaje hleb i pita: „Jel oćete
i mleko?“
„Nego.
Ko i uvek. Što pitaš? Nije stiglo mleko?“
„Jeste,
stiglo je, nego... mislim zbog onih otrova i to... Evo, deda Mita je dobio
zabranu da kupi mleko.“
„A
to. Ih, pa jedemo mi te otrove odavno samo niko da kaže. A oni u državi sve
znaju al ćute. Može biti da ni ne mare puno. Narod je uvek jeo sve i svašta, i
trpeo sve i svakoga. Da nas vlast toliko voli kolko pričaju ne bi pustila da narod
spadne na sirotinjski štap i kazan. Onda su trebali da brinu za narod. Sad je
kasno, odno je đavo šalu i ode mast u propast. Danas su se setili da mleko ne
valja, juče nije valjo kukuruz, sutra će meso i jaja da budu pokvareni... Nema
tome kraja.“
„Pa, kad
je tako ispalo...“
„Ma, uvek nešto fali i nije
kako treba. A narod šta će – mora da živi. Greota je zbog dece. Ona nikome nisu
kriva, ne znaju ko je u kojoj partiji i ko laže iz računa il zbog karijere. Kako
da deci objasniš da je mleko možda otrovno a možda i nije. Šta ona znaju šta je
politika. Nije to kao da gledaš jednu televiziju a oni kažu da će bude lepo a
na drugoj kažu da će pada kiša, pa poneseš kišobran i ako treba otvoriš ga, ako
ne treba - ostane u tašni... Samo, ko mari za narod? Daj ti meni to mleko, pa
nek ide život. “
„Pravo kažeš Đoko. Toliko smo
se nagutali onoga što nije za jelo i još će time da nas hrane... Daj dete i
meni kesicu mleka. Ako mora da se ide, nek idemo punog stomaka. Makar i otrova.“
„Deda Mito ne teram ja vas da
kupite mleko, Bože sačuvaj, pa da se razbolite.“
„Čula si šta kažem? Daj mleko,
ako ništa drugo, a ono iz inata onima što nas plaše i lažu a trebali bi da nam
pošteno pričaju kako je. Pa neka bude kako mora. A njima neka je na čast. Znaš
kako kažu „Ko ti je iskopao oko? Brat. A zato je tako duboko.“
(2013)
0 komentara:
Постави коментар