MEK KOJ MEĐU PRGAVIM INDIJANCIMA I JOŠ GORIM ĆERKAMA - „Mek Koj knjiga 2“ Gurmelana i Palasiosa; izdavač Darkwood 2017.

Vestern strip (ili, u ovim krajevima, „kaubojac“) „Mek Koj“ scenariste Žana-Pjera Gurmelana i crtača Antonija Ernandeza Palasiosa startovao je 1974. godine kratkim epizodama (od oko desetak stranica) prilagođenim za objavljivanje u časopisima, u vreme poslednje masovne popularnosti ovog žanra koja se ponajviše temeljila na neočekivanom uspehu „špageti vesterna“ na koju „Novi svet“, uprkos svojim sećanjem na Divlji zapad, nije imao adekvatan odgovor jer je, u filmu, bio okrenut „egzistencijalnom“ ili „anti“ vesternu, dok je u stripovima ponavljao izlizane „palp“ obrasce. U ostatku sveta vestern je bio na mnogo boljem glasu i nije smatran samo pukom zabavom za dečake; zato su dobri vesterni nastajali širom planete: u Argentini („Larigan“, „Cisko Kid“), Engleskoj („Met Meriot“, „Mat Dilan“, „Ves Slejd“), Italiji („Teks Viler“, „Koko Bil“, serijal „Priče sa Divljeg Zapada“), Francuskoj („Džeri Spring“, „Talični Tom“, „Bluberi“, „Komanča“). Najveći uticaj u francusko-belgijskoj strip školi imao je „Bluberi“ koji je, nasledivši „Džerija Springa“, postao etalon za mnogobrojne nove strip vesterne pa i „Mek Koja“. Pošto je solidno prošao kod čitalaca magazina, „Mek Koj“ je uznapredovao do „albumskog stripa“; kratke priče sabrane su u premijerni album „Legenda o Aleksisu Mek Koju“, a nadalje će se njegove avanture isključivo prostirati na albumsku dužinu (najmanje 48 strana). „Mek Koj“ je štampan u Jugoslaviji u različitim izdanjima, od „Eks almanaha“, „Biser stripa“ i „Supera“ do „Politikinog zabavnika“, najčešće u crno-beloj varijanti. Stoga ovaj heroj nije nepoznat iskusnim stripofilima što je svakako  plus za poduhvat agilnog „Darkwood“-a koji ovaj serijal prezentuje u punom sjaju - u visokokvalitetnim, kolorno štampanim knjigama sa tvrdim koricama koje sadrže po tri albuma-epizode.

            Mek Koj je na početku svog života poručnik u južnjačkoj vojsci koja se povlači pred severnjacima. Pošto biva zarobljen Mek Koj, za račun severnjaka, odlazi u Meksiko i tamo, usred silnih peripetija, saznaje da je građanski rat okončan pa sa drugarima Čarlijem i Maksijem kreće kući. Put ih, u epizodi „Mek Kojeva pobeda“, vodi do dama koje napadaju Indijanci. One se predstavljaju kao tri kćeri koje iz zatvora žele da oslobode oca znanog kao Ubica Kejn. Mek Koj i drugovi su prinuđeni da im pomognu ali oslobađanjem Ubice Kejna njihove nevolje tek počinju... Ipak, Mek i njegovi prelaze Rio grande i vraćaju se u domovinu da bi upali u rat vojske i Apača u kome će, kao regrutovani specijalni izviđači, otkriti ko crvenokošce snabdeva oružjem i „vatrenom vodom“. U trećoj epizodi, „Bela smrt“, Mek Koj i družina dobijaju zadatak da sačekaju komandantovu kćeku ali nju otimaju Indijanci pa vojnici kreću da je oslobode; onda se u sve umešaju zlato, opijum i „bela gospa“, prikaza koja u snežom bespuću mami zalutale ljude od kojih niko ne preživljava taj susret. Kad se Mek i drugovi vrate sa oslobođenom devojkom zatiču prazan gradić jer stanovnici odlaze na istok gde je (opet) pronađeno zlato!

            Epizode, nastale 1976. i 1977. godine, rezultat su međusobnog usklađivanja i usaglašavanja autora odnosno njihovog iskušavanja sopstvenih snaga. Gurmelanov scenario je manje-više korektan u ponovnom prepričavanju žanrovskih obrazaca ali ga muče razrešavanja zapleta (koja traže da se situacije objasne za šta je potrebno previše rečenica koje opterećuju sliku). I osnovni ton priča se menja - prva epizoda je bazirana na gegu i karikiranju dok su ostale ozbiljnije, sa samo ponekim humornim „oduškom“. Palasiosov crtež i dalje izaziva različite reakcije. Njegov grafizam temelji se na mnoštvu linija-šrafura koje grade objekte, što ima svoje prednosti ali i mane jer se nacrtani oblik lako gubi-utapa u to mnoštvo. Ipak, pejzaži  su vrlo ubedljivi dok crteži lica i mimike nisu uvek uspešni čega je on svestan pa te manjkavosti obilno kompenzuje ekstravagantnim kolorom, intenzivnim čistim bojama i njihovim neuobičajenim spojevima (poneki kvadrati/table liče na tehnikolor filmove) što stripu daje dozu psihodeličnosti (primerenu periodu u kome je stvaran). Crtač, ponekad, nalazi i neobična rešenja kao u slučaju nesrećnog psa koga svi šutiraju (u „Traži se Mek Koj“) jer je za njega grafizam potpuno promenjen te je nacrtan karikaturalno svedeno. Kao kuriozum ovih epizoda pomenimo i pojave junaka koji liče na popularne glumce u vesternima kakvi su Džon Vejn ili Džek Palans.

Rečju, „Mek Koj“ se, u drugoj knjizi sabranih avantura, razvija i napreduje iskušavajući sopstvene snage i to, svakako, na zadovoljstvo ljubitelja vesterna koji će sa nestrpljenjem očekivati sledeći tom.

            („Dnevnik“, 2019.)