Franja Straka (1952) spada
među najagilnije strip alternativce
ovih prostora; takođe je i među najproduktivnijima i među tematski najraznovrsnijima
a ovo poslednje podrazumeva priče iz
života radnika, stripovanu poeziju i
prozu različitih žanrova, parodije poznatih dela, različite „slobodne forme“...
Paradoksalno (ali praktično izvedeno) Straka
je i vizuelno i scenaristički - prepoznatljivo neprepoznatljiv (i obrnuto)
odnosno dosledno nedosledan. Njegov dosadašnji opus obiman je i razbacan u
mnoštvu izdanja. U tom šarenilu centralno mesto ipak zauzima „Samonikli korov strip“; od početka
njegovog izlaženja 2002.g. do sada, pojavilo se bezmalo 600 brojeva. U trenutku
nastanka ova publikacija je bila novost za domaću strip scenu pošto je reč o „e-zinu“
odnosno elektronskom izdanju slatom putem e-maila. Ako je andergraund strip 1990-tih podrazumevao fotokopirano umnožavanje i interno
organizovanu distribuciju „Samonikli...“
je doneo još alternativniji način uz korišćenje digitalne tehnologije: stripove, crtane na klasični način, Straka je skenirao, elektronski obrađivao,
pakovao (kompresovao) i besplatno slao čitaocima. Time je sačuvana izvorna
sloboda stvaranja bez ograničenja od formalnih autoriteta (glavnih, odgovornih,
umetničkih i tehničkih urednika) odnosno sloboda određivanja formata, obima
publikacije i ritma izlaženja. Preostala je samo jedna (najteža) prepreka - autocenzura
sa kojom se svaki alternativac bori kako i koliko zna i ume. Ultimativno
ograničenje ovakvog konceptu stvaranja bilo je - i ostalo - autorov talent,
radoznalost i domišljatost odnosno predanosti radu (tako je otpao izgovor o
uredniku koji sprečava stvaraoca da radi više i bolje a iza koga se, naravno,
krila klasična lenjost). Straka je
izdržao sva iskušenja, od besparice do kvarova opreme i objavljivao „Samonikle korov stripove“ na radost sve
brojnije publike. Ono što je, ipak, ostalo neostvareno jeste pojava „Samoniklog...“ u, za strip, primarno-originalnom obliku - na
papiru. Ovim albumom (drugim u nizu), u uzdanju alternativne-andergraund kuće „Bratstvo duša“ koju vodi uporni
entuzijasta Zdenko Franjić, i ta je „falinka“
„Samoniklog...“ konačno ispravljena.
Čitalac
ovog albuma, dakle, ima priliku da obnovi poznavanje „Samoniklog...“ ili da se upozna sa njim. Kako god bilo, šest
brojeva „Samoniklog...“ u drugom
tomu, dovoljno je da svakog znatiželjnika uvere u Strakin bujni, neobuzdani talenat odnosno vrcavu visprenost koja
glatko prelazi s teme na temu smenjujući groteske sa cinizmom ali i čistim
ludizmom neobuzdane mašte koja nesputano prateći sopstvene puteve podseća na nadrealističke vežbe iz automatskog pisanja koje će začuditi
kako publiku tako i stvaraoca. Bez obzira da li kreće iz realno životnih
pozicija ili odmah barata „profilisanim“ situacijama kakve su „priručnik smešnih smrti u 100 lekcija“ odnosno
„akrobacije na temu varijacije“ lovačkih
priča, Straka ustrajno razgrađuje
dešavanja dovodeći ih do apsurdnog gega koliko smešnog i infantilnog toliko i
sentencijski mudrog. Ništa se u ovim stripovima
ne podrazumeva jer je podložno testiranju na (be)smisao, od antijunaka priča do
izdržljivosti strip medija i samog
crteža (redukovanog na niz karakterističnih linija ili potpuno izbačenog iz
kvadrata i zamenjenog smenama crne i bele boje), sočnog korišćenja jezika (ovde
se može pročitati i prvi ovdašnji strip na romskom), viceva i dosetki. Straka istrajno razvija karikaturu kao
način crtanja i promišljanja ne jednog trenutka več čitavog (globalnog)
postojanja. Taj, u osnovi subverzivni stav (kome ništa nije sveto i
nedodirljivo) pohvala je lucidnosti i čistom ludizmu otvorenog duha koga je sve
manje u modernom svetu hedonističkog pomodarstva i lažnih vesti. Zato je „Samonikli korov strip“ preko potreban
dah nepatvorene zdravorazumske svežine.
(„Dnevnik“,
2019.)
0 komentara:
Постави коментар