SVEŽA I INTRIGANTNA PROZA – „Jelisijum: rondo“ Živojina Petrovića; izdavač „Novosadsko kulturno-obrazovni krug“ 2021.

 

      Živojin Petrović (1964) na ovdašnjoj je literarnoj sceni prisutan bezmalo tri decenije; u tom je periodu u periodici objavio, pored filmskih i književnih kritika, niz priča a 1994.g. je, u izdanju Književne opštine Vršac, publikovana i njegova zbirka priča „Vodeni žig“. Otuda nedavna pojava Petrovićevog kratkog romana „Jelisijum: rondo“ u izdanju „Novosadskog kulturno-obrazovnog kruga“ svakako zaslužuje pažnju jer je reč o autoru samosvojnog, neuobičajenog proznog profila i stila. Nakon atraktivnog, višeznačnog naslova odnosno podnaslova koji, prema svom osnovnom muzičkom značenju, sugeriše način na koji je delo strukturirano-građeno (variranjem ključne teme), sledi priča situirana u (ne)postojeće mesto Veliko Sadište u kome je dvor vlastelina Marka od Lelandije; doba dešavanja je pogodbeni Srednji vek. Ovakva postavka literarne pozornice nedvosmisleno ukazuje na autorovo poznavanje predmetne epohe iz istorijskih knjiga i književnosti ali i na iskustvo iščitavanja dela koja pripadaju žanru epske fantastike a koje se ogleda u karakterističnom mitskom (mitotvoračkom) odnosu prema trivijalnoj svakodnevici (romana); upotpunjavanju atmosfere značajno doprinosi i često korišćenje arhaizama odnosno starinska konstrukcija rečenica, osobito u dijalozima, i prizora-scena kroz koje se radnja razvija.

        Sam zaplet znan je iz bajki, epova i saga i kao takav prepoznat i u teorijskoj literaturi (na primer kod V. J. Propa): u njegovom središtu su tri devojke-sestre-udavače koja traže naklonost trojice momaka. One su različitih karaktera – od vragolaste lakomislenosti i tmurne trezvenosti do nadmene uznositosti i samoljublja – i shodno tome različitih očekivanja od života pa su i njihovi izabranici slika i prilika devojačkih ambicija i planova: jedan je pompezni vitez, lakomislen i umišljen, sklon egzotičnim opijatima, drugi je korparev sin, vredna i povučen, poštovalac prirode, njene lepote i reda, treći je umetnik, majstorski svirač leute koji svojim tonovima može naterati uvelo cveće da oživi. Susreti devojaka i momaka, njihovo upoznavanje i iskušavanje u osnovi se svodi na takmičenje, na potvrđivanje sposobnosti i rešenosti da se nametne svoja volja i spremnosti druge strane da se toj volji pokori (isto važi i za međusestrinske odnose). U toj igri moći, varljivo bezazlenoj ali, po značenju, ozbiljnoj i sudbonosnoj, učestvuju, onoliko koliko im dozvoljava snaga ličnosti, bogatstvo-siromaštvo i položaj u maloj zajednici, roditelji devojaka i momaka, stari i mladi prijatelji, slučajni prolaznici... Poprišta događanja su „zvanična“ mesta (vlastelinov dvor, seoska krčma, vašar) kao i ona tajnovita (usamljene vodenice, napuštene kuće, čergarska staništa). Autor uspeva da dešavanja, zanimljiva i pored svesti znatiželjnog (i obaveštenog) čitaoca o variranju obrasca, učini još živopisnijim kako svežim i poletnim, neretko oneobičenim opisima tako i već pomenutim spretno iskorišćenim arhaičnim jezikom i jezičkim konstrukcijama. Na rečeno se nadovezuju i spisateljsko-zanatske veštine menjanja tačke pripovedanja od sveznajućeg pripovedača do ispovednog tona u prvom licu, od dramskih dijaloga i/ili monologa do antičkog hora (devojaka) te kratkih poglavlja u kojima se junaci i njihovi glasovi smenjuju.

        U Petrovićevom pripovedanju prepoznaju se uzori i reference na njih, modeli i obrasci (npr. mladi vitez povremeno se ponaša kao Don Kihot a njegov sluga je mudri i strpljivi Sančo – mada i njegovom strpljenju ima granica), što rezultira delikatnom i sofisticiranom postavkom sa nizom nijansi i valera. I samo finale u kome, pre konačnog razrešenja sudbine najstarije devojke-sestre-udavače, priča biva „presećena“ i na poslednjim stranicama dovedena u sadašnjost kako bi se postavilo univerzalno, svevremeno sudbonosno pitanje: da li umetnici mogu naći mir svakodnevnog života ili, možda, tako nešto i nije moguće jer umetnicima (pravim ili umišljenim, svejedno) „sleduje“ trajno nezadovoljstvo i (uzaludno) traganje za savršenstvom. Drastični prekid pripovednog toka i izmeštanje junaka iz njega, znano je u literaturi (setimo se npr Tvenovog „Jenkija na dvoru kralja Artura“) i dobrodošao je model za potcrtavanje-kontrapunktiranje određenih sudbinskih (ne)pravilnosti.

        Zaključimo, „Jelisijum: rondo“ Živojina Petrovića sveža je i intelektualno intrigantna proza u stilistički zavodljivom ruhu i svakako zaslužuje pažnju iskusnijih i ambicioznijih čitalaca.

            („Dnevnik“, 2021.)