Boris
Lazić (1967), književnik
širokih stvaralačkih horizonata (piše poeziju, prozu, eseje i kritiku),
prevodilac, po formalnom obrazovanju doktor slavistike, prisutan je na
ovdašnjoj literarnoj sceni pune tri decenije kao autor deset pesničkih knjiga, četiri
prozne knjige, tri knjige eseja odnosno putopisa; na francuski je preveo Njegošev
“Gorski vijenac” i “Luču mikrokozmu”, priredio za francuske izdavače
antologije srpske srednjevekovne i savremene poezije. Njegove knjige
nagrađivane su i bile u širim i užim izborima za prestižne nagrade. Lazićev
dosadašnji opus tematski je i stilski raznorodan ali uvek nadahnut, intrigantan
i duboko promišljen. Svojom novom knjigom “Očinstvo” Lazić ostaje veran
spisateljskom tragalačkom svetonazoru koga se i do sada držao. Znatiželjni će
čitalac vrlo brzo shvatiti da su kratki fragmenti ove knjige svojevrsni izveštaji o snovima ili
stanjima u koja čovek zapada a koja su nadomak sna ili iza sna. Jer, pošto su
snovi svojevrsna mešavina dnevnih senzacija i svakovrsnih elemenata iz
uzvitlane, okova racionalnog oslobođene, podsvesti, mešavina koja se kreće i
razvija izvan svakodnevne kauzalnosti (koju svi u budnom stanju podrazumevamo)
onda je to njihovo dešavanje izmešteno iz prostor-vremenskog kontinuuma i
sasvim zadesno odnosno zaumno. Ili, možda, ipak nije? U nekim se opisima čini
da je razum budnog stanja jači nego što je uobičajeno pa pokušava (sa
promenjivim uspehom) da upravlja tom nesputanom bujicom asocijacija ili, pak,
samo spavaču “daruje” spoznaju da je sve što mu se dešava samo prolazni san.
(Naravno, ovde se i nadalje
podrazumeva prećutni sporazum čitaoca i pisca, onaj koji važi i pre nego se
knjiga počne čitati, a po kome čitalac pristaje da veruje piscu i njegovim
rečima odnosno da ih tretira kao pogodbeno-funkcionalnu realnost, barem dok
pisac ne izneveri ovaj dogovor izigravanjem pravila koja je sam postavio. Nadalje,
svaki tekst, u svom konačnom, štampanom obliku, nije spontan jer je prošao više
faza iščitavanja, ispravki i doterivanja, koji koriguju prvobitnu
nepatvorenost-iskrenost teksta. Ipak, svežina teksta biće dobrano očuvana i
posle njegove zanatske obrade ukoliko je nje bilo u osnovnom obliku, u tzv
“prvoj ruci”.)
Snovi u ovoj knjizi raznorodni su,
dešavaju se u različitim prostorima-mizanscenima, akteri su im, osim sanjača,
promenjivi kao što su promenjiva i raspoloženja koja dominiraju snevanim situacijama,
dešavanjima i dijalozima. Ipak, kako knjiga odmiče, moguće je prepoznati
određene obrasce koji se ponavljaju odnosno, sa manjim ili većim odstupanjima,
variraju. Što je sasvim razumljivo jer je sanjač uvek isti, to je ista ličnost
mada se ona neprestano menja pošto je, u svakom sledećem snu, bogatija za nova
iskustva, kako za ona stečena na javi tako i za ona zapamćena iz ranijih snova.
Ta je stalnost u promenama jedno od čuda odrastanja, stasavanja i trajanja
jedinke uvek iste a opet uvek drugačije. Kroz te faze-mene, ličnost, na javi i
u snu, iživljava svoje želje odnosno razrešava i savladava svoje strahove –
tipičan je primer različitih događaja u kojima učestvuje sanjačevo dete za koje
on brine, strahuje, sklanja ga i štiti bez obzira koliko je realna opasnost
(možda je, čak, nerealna opasnost “opasnija” od one moguće). Uz te voljne
aktivnosti sanjača, u promenjivom okruženju, redovno se “proživljajaju” i
osećanja zbunjenosti, začuđenosti, straha pred nepoznatim, neodređene zebnje
odnosno potmule anksioznosti. Ponekad je i sam sanjač udvojen jer u jednom
nivou mu je nešto znano iako u drugom nivou, onom koji je tešnje vezan za ličnost
sanjača na javi, sanjač ne zna kako mu je to poznato.
Među svim tim šarenilom snova
čitalac će zapaziti ponavljanje određenih situacija, uz manja ili veća
odstupanja. U tim su snovima spojeni oblakoderi i, uopšte, okruženje velikog,
modernog grada koji je pust i raznih građevina koje su hramovi nekih drevnih
religija. Ponekad se o nestanku ljudi govori u kontekstu apokalipse koja je
presekla dalje postojanje savremenih civilizacija, dok drevna verovanja,
dostigla iz neznane, duboke prošlost i dalje postoje. Taj neverovatni spoj, to
kontrapunktiranje očito je prividno, neminovni spoj suprotnosti, jer, ipak,
otkriva trajnu sveljudsku liniju potrebe za obraćanja višim bićima koju ni
oholost samoprozvanih vladara svetom i pobednika Prirode nije mogla da uništi pošto
su, eto, drevna svetilišta ponovo izašla na površinu. Da li će čitaoci ovakve
situacije tumačiti kao svojevrsno znamenje i opomenu ostaje na njihovim
individualnim afinitetima. Nesporno je da se snevač u ovoj knjizi, iznova i
iznova, vraća tom obrascu.
Zaključimo da je knjiga “Očinstvo”
Borisa Lazića apartno delo u tekućoj proznoj produkciji kako
zbog tema kojima se bavi tako i zbog visoke i delikatne stilizacije teksta koja
fragmente neretko izjednačava sa pesmama u prozi; sve navedeno rezultira
višeznačnom prozom bogatom emotivnim i intelektualnim izazovima i traži
posvećenog čitaoca koji će biti nagrađen nesvakidašnje intenzivnim iskustvima i
dubokim spoznajma.
(“Međutim”, 2024.)
https://medjutim.dnk.org.rs/magija-i-kosmari-snova-prikaz-knjige-ocinstvo-borisa-lazica/
0 komentara:
Постави коментар