„Sedam praznih
kuća“ je treća knjiga Samante
Šveblin (1978), zvezde savremene latinoameričke i svetske književnosti,
koja je objavljena na srpskom jeziku u majstorskom prevodu Ljiljane Popović Anđić i Branka Anđića i izdanju agilne izdavačke
kuće „Agora“ (delo je originalno
objavljeno 2015.). Reč je o knjizi priča (kao i u slučaju knjige „Ptice u ustima“; druga prevedena knjiga
„Spasonosna razdaljina“ je roman)
koju čini sedam segmenata različtih dužina, od minijatura (kakve su „Dešava se uvek u ovoj kući“ i „Četrdeset kvadratnih centimetara“) do
novele („Sipljivo disanje“). Naravno,
čitalačka pažnja je isprva usmerena na razotkrivanje značenja samog naslova
odnosno na razumevanje odrednice „prazne
kuće“. Kuće odnosno domovi (jer je u nekim pričama reč o stanovima u
zgradama) o kojima autorka pripoveda u stvari nisi prazne; u njima ima
domaćina-stanara koji tu „sprovode“ svoj svakodnevni život, manje-više
trivijalizovanu egzistenciju koju čine puke fizičke rutine tako da se čini da u
svom tom trajanju nema ničega posebnog - bilo da je reč o starom bračnom paru („Sipljivo disanje“) ili o mladim
supružnicima („Čovek bez sreće“). Kuća,
dakle, nisu prazne – barem na prvi pogled – jer u njima određeni ljudi
zauzimaju prostor. Ipak, kako pripovedanje odmiče naziru se pukotine u toj
trivijalnosti iza kojih se pomaljaju ili nastupaju/nastaju lomovi. Iskliznuće
iz standardizovanog (uobičajenog) različitih je oblika i intenziteta: od manjih
neugodnosti međukomšijskih odnosa („Dešava
se uvek u ovoj kući“) koji mogu biti koren većih remećenja („Sipljivo disanje“) do ozbiljnijih
bračnih sukoba („Moji roditelji i moja
deca“) ili bega (planiranog, spontanog) od kuće („Četrdeset kvadratnih centimetara“, „Izaći“). Svaki od tih
„poremećaja“ nedvosmisleno pokazuje užas običnosti i uređenog modela
razmišljanja i življenja odnosno neumitno nastupanje haosa kao manifestacije
dejstva drugog zakona termodinamike („toplotne
smrti svemira“) koji tvrdi da svaki uređeni sistem teži svom raspadu.
Obznana tog saznanja odnosno te činjenice može biti brutalna (smrt dečaka u „Sipljivo disanje“) ili manje/više
neugodna (pojava neznanca koji odvodi devojčicu u „Devojka bez sreće“, neurotično postupanje majke koja ulazi u tuđe
kuće i tamo priređuje scene „Ništa od
svega toga“ te bizarno-ekscentrično ponašanje bake i deke koji, navodno,
zavode i kvare decu u „Moji rodielji i
moja deca“). Kako god bilo, tek, junaci priča spoznaju tu nepoznatu,
neistraženu, nesigurnu teritoriju koja se prostire iza granica sveta koji oni
pokušavaju da drže pod kontrolom i u kome se osećaju sigurni i zaštićeni; oni,
na lakši ili teži način, otkrivaju da se zavaravaju kad misle da su granice
sigurne i teško (nemoguće) probojne jer je dovoljan sasvim mali iskorak-prestup
pa da se pokrene nezaustavivi sled događaja čiji ishod niko ne može ni
predvideti pa ni naslutiti. Sitna nepažnja izazvaće fatalne lomove u sopstvenom
životu ali i životu bližnjih ili suseda. Odlazak u nedovoljno poznate delove
grada i susret sa nepoznatim ljudima može izazvati potpunu promenu mentalnog
profila, slom dotadašnjeg vrednosnog sistema. Trenuci nesigurnosti i teskobe
pred iskorak bivaju zamenjeni kolebljivim nastupanjem u nešto novo – nepoznate
ulice, među potpune strance (bili oni ravnosušni, nezainteresovani ili
neprijateljski raspoloženi) te, konačno, u neopozivu fatalnost demencije kao
predvorja smrti.
Šveblingova sve priče započinje
primireno, bez žestokih izliva emocija ili intenzivnih fizičkih akcija,
puštajući da se dešavanja nižu naizgled sasvim podrazumevano/predvidivo, uz tek
poneku usputnu naznaku (sićušne)
anomalije, sve dok se „ispadi“ ne nagomilaju pa ravan percepcije postaje toliko
iskrivljena da čitalac shvata kako već neko vreme stvari nisu u redu ali da je
to stanje sada očigledno kao što je očigledno i da se ništa više ne može
popraviti i vratiti na staro. Konačno, priča se završava bez jasnog razrešenja
odnosno bez potpune katarze, gotovo kao da je dalje pisanje u nekom trenutku
postalo toliko nepotrebno da je tačka na poslednjoj rečenici sasvim pogodbena/zadesna
(ali očekivana). Ovakvim postupanjem spisateljica je na tragu velikana
pripovedanja kakvi su Kortasar i Karver. Začudnost u običnom (previše)
lako mutira u teskobu i fantastični (fanatični) užas varljive životne
(ne)sigurnosti. Ta uznemirujuća saznanja zaokupljaju i prate čitaoca iz jedne
priče u drugu potvrđujući autorkine reči da je želela (i ostvarila, evo knjige
kao dokaza) da stvori svet u kojem se sve priče „hrane jedna drugom“ a što umnogome podseća na arhetipsku sliku
zmije koja proždire svoj rep istovremeno stvarajući i uništavajući sebe,
slaveći postojanje i njegov nestanak.
„Sedam praznih kuća“, sveukupno,
rafinirana su i provokativna proza, šturog jezika i matafora ali i
uznemirujućih vizija koje ne ostavljaju prostora za ravnodušnost i
nezainteresovanost.
(„Dnevnik“,
2019.)
0 komentara:
Постави коментар