Ilija
Bakić - Nad knjigom „Lanac oko vetrokaza“ Tanje S. Ivanović
S
Knjiga spisateljice Tanje S. Ivanović naslovljena „Lanac oko
vetrokaza“ pojavila se u ediciji „Romani“ izdavača „Svet knjige“ pre par godina
i ostala bezmalo nezapažena. Ova činjenica, međutim, ne govori o kvalitetima
knjige - koji svako ne smeju biti potcenjeni - već prevashodno o stanju na
domaćoj književno kritičkoj sceni (od inertnosti kritičara i prikazivača do sve
manjeg broja glasila odnosno medija u kojima se ova vrsta tekstova može
objaviti). No, kako god bilo da bilo, ukazujemo znatiželjnim čitaocima da jedno
delo koje bi im moglo biti zanimljivo.
Knjigu „Lanac oko vetrokaza“ čine poglavlja imenovana kao „Prva karika“, „Druga
karika“...; sveukupno dvadeset karika i finalna „Poslednja karika“. Iščitavanje
će otkriti da se svaka karika nastavlja na prethodnu tako što se, na početku
poglavlja opisuje prizor iz prethodne „karike“. No, osim ove (labave) veze,
svako poglavlje/karika nezavisno je odnosno u njemu je pripovedač druga ženska
osoba. Tek će u završnom poglavlju, u dijalogu mušterije koja prodavcu na
kiosku vraća novine u kojima su se priče preko noći „upokojile“, biti pomenute
neke od priča/karika koje je nezadovoljna čitateljka pročitala. Stoga, imajući
u vidu oznaku edicije „Romani“, kao i autorkino izjašnjenje u „Beleški o
autorki“ da se radi o romanu, sasvim se logično postavlja pitanje da li je
„Lanac oko vetrokaza“ zaista roman ili to ipak nije. Naravno, iza ove dileme
stoji ona dublja koja traži da se nedvosmisleno definiše šta jeste roman i
koja, uprkos mnogih teorija, nije konačno i nedvosmisleno razrazrešena. Uzrok
tome svakako je činjenica da roman nije zatvorena forma, da se neprestano
razvija i menja vizure svog pogledavanja na stvarnost, u rasponu od pokušaja da
se zahvati totalitet „spoljne“ i „unutrašnje“ realnosti (bilo kog vremena, prošlosti,
sadašnjosti ili budućnosti) do odlaska u drugi smer, umesto u makrokosmos u
pravcu mikrokosmosa, sićušnih segmenata sveta. Ultimativnog odgovora na pitanja
o romanu, njegovoj posebnosti, domašajima i ograničenjima, dakle, nema niti će
ga, čini se, u dogledno vreme biti što, pak, piscima drži otvorenim dveri za
svakovrsna, samosvojna dela koja će odrediti kao roman.
Dakle, roman „Lanac oko vetrokaza“ zaintrigiraće čitaoca već svojim naslovom.
Razrešenje zagonetke dato je u citatu iz romana „Derviš i smrt“ Meše Selimovića
u kome se definiše jedna od istina ljudskih sudbina - potreba za vladanjem
sopstvenom sudbinom, za određivanjem svog položaja i svojih htenja. Ljudi se,
kao vetrokazi, vrte između očajanja i želje za smirenjem. Ono što im je potrebno
je „zaustaviti se u jednom tački, okrenuti se prema jednoj strani (...) a
što je teško učiniti“. Junakinje svakog poglavlja/karike zatiču se u
određenoj situaciji, u jednom trenutku od koga se šire mnogobrojne asocijacije,
razmišljanja, tumačenja, prisećanja na sopstvena iskustva ili ona prijateljica,
kolega, drugih ljudi. Tako se iz jedne slike, naizgled sasvim obične,
trivijalne, razvija mnoštvo drugih, čitavi rojevi koji lete sasvim slobodno, ne
uvek u očekivanom smeru. Slika/prizor, na početku poglavlja nalik je
zaustavljenoj fotografiji, samosvojnom, namernom ili slučajnom isečku iz
stvarnosti; kako se poglavlje razvija/odmotava, početna slika postaje izvorište
i stecište bezbroj slika što sasvim odgovara stvarnosti jer je sadašnjost zbir
svih prethodnih godina i iskustava koja su oni nataložili u ličnosti
stvarajući/gradeći je onakvom kakva je sada a kakva više nikada neće biti jer
se menja sa svakim novim trenutkom, novim danom, novom senzacijom koje doživi.
Junakinje prizora razlikuju se po svojoj starosti/mladosti, zanimanja,
afinitetima, ranijim iskustvima, trenutnim htenjima i namerama što određuje i
njihove reakcije na situaciju u kojoj se zatiču odnosno njihove dalje korake.
Neke od misli i ideja isprva deluju krajnje neprilagođeno, neuklopivo da bi se
naknadno koliko-toliko razjasnile/sklopile mada to uklapanje ne mora biti
onakvo kakvim ga sugeriše razvoj priče. Većina poglavlja/karika, naime, građena
je po principima kratke priče sa tzv „panč lajnom“, sa udarnom poslednjom
rečenicom koja će iznenaditi čitaoce i, neretko, potpuno preokrenuti značenje
svega do tada rečenog. Autorka spretno koristi ovo pripovedačko „oružje“,
raspričanošću zbunjuje i zavodi čitaoca na pogrešne zaključke sve do kraja, do
poenti koje su ubedljive a poneke se čak veoma približavaju karikaturalnosti
ili čistom apsurdu što će dobrano „prodrmati“ čitaoca.
Konačno iščitavanje knjige doneće još jednu, zbirnu senzaciju. Kada donekle
izblede pojedinosti i različitosti junakinja koje su se kretale
poglavljima/karikama počinje se nazirati i ono što je njihova sličnost, njihov
„zajednički imenilac“ (kako bi to rekli matematičari). Jer, koliko god da su
fizički, generacijski, karakterno i iskustveno različite, sve žene iz ovih
priča slične su po tome što su emotivne, suptilne i (pre)osetljive,
neuklopljene u bližu i širu okolinu. One se ne osećaju najbolje u svom trenutnom
stanju, pokušavaju da ga prevaziđu, da ostvare ideale od kojih se još nisu
odrekle mada su više puta promašile u njihovom dosezanju. Njihova iskustva
uglavnom nisu prijatna; čak i ako je takvih, prijatnih, bilo ona su potrta
sadašnjošću koja nije preterano lepa, umirujuća, u kojoj ne vlada osećanje
zadovoljstva i ispunjenosti. Potreba da se nekako, ako je moguće na lakši i
manje bolan način dostignu smirenost i zrelost, uspostavi trajni emotivni odnos
i veza, i dalje su cilj njihovog življenja. Na žalost, čini se da to ili nije
moguće ili neće biti ni malo lako i bezbolno ali ova činjenica uglavnom neće
pokolebati junakinje. Otuda je konačna intonacija knjige - uprkos prisutnosti
sivila, depresije, pokolebanosti - definitivno pozitivna i optimistička.
0 komentara:
Постави коментар