DUGI I NEIZVESNI PUT U SVEMIR

Slučaj komedijant, koji uređuje i preuređuje život, pojavljuje se na raznim mestima i u različitim zgodama. Evo jedne koja nije preterano zapažena od širokih medija ali koja je u mnogo čemu značajna. Naime u razmaku od godinu dana desile su se dve, nazovimo ih tako, pojave vezane za svemirsku budućnost čovečanstva -  svi još pamtimo da je 12. aprila slavljena 50-to godišnjica otiskivanja Čoveka u svemir. Ime i lik Gagarina koji se prvi vinuo van naše kolevka i iz orbite mogao da je gleda u svoj lepoti, ponovo je obletelo svet, kao i davne 1961. godine. Mada su, u vezi sa letom pominjani i suprotstavljeni vojni savezi Istoka i Zapada, trka u naoružavanju, hladni rat i sve druge istorijske okolnosti, značaj Gagarinovog uspeha doživljavan je kao uspeh Čovečanstva kao celine. Na krilima jubileja ispisani su brojni komentari u kojima se pominje kosmička budućnost čovečanstva, nova putešestvija ljudi prema Marsu i Svemiru kao ’konačnoj granici’ (kako bi to rekao kapetan Kirk iz ’Zvezdanih staza’). No, svi koji su slavili svemirsku avanturu i priželjkivali nove bili su - neobavešteni. Slučaj je (ili ’namera teška’) uredio da 10. aprila 2010.g. - dakle godinu dana pre Gagarinovog jubileja - Barak Obama ode u Kejp Kanaveral i tamo u okruženju važnih ljudi iz državne administracije i NASA-e (prisustvovao je i ’Baz’ Oldrin, drugi čovek koji se iskrcao na Mesec 1969.g.) održi govor u kome će skicirati američke svemirske planove. Teze tog govora par meseci kasnije usvojio je Kongres SAD kao zvaničnu politiku. Kuriozum je da američka administracija nije ’dizala prašinu’ ni oko Obaminog govora ni oko usvajanja svemirske politike već je sve rađeno tiho, gotovo konspirativno, što je neobično za državu koja svoju politiku voli da ’udara na sva zvona’ jer je jedina svetska super sila, bastion demokratije i slobode itd itd. A kad se pročita ono što je Obama rekao postaje jasno zašto priča nije bila za prve strane. Naime, doskora vodeća snaga u svemirskim istraživanjima, koja je iskrcala ljude na Mesec, busala se u grudi tvrdeći da će nastaviti svemirski put čoveka - odustaje od te priče. Ili, kako to reče Obama, novog iskrcavanja i eventualnog uspostavljanja baze na Mesecu neće biti jer „tamo smo već bili“. Ukoliko bude mogućnosti oko 2025.g. brod sa ljudskom posadom će se iskrcati na neki asteroid a oko 2035.g. ljudi će doći u orbitu Marsa. Ipak, na crvenu planetu tada neće biti iskrcavanja a kasnije...  ko zna. Obama je rekao da se nada da će on to iskrcavanje videti. Ono što je potpuno izvesno jeste da će šatl biti povučen iz upotrebe i da će Amerikanci koristiti usluge ruskih ili kineskih raketa. Budžet NASA-e će, u najboljem slučaju, ostati kakav je bio a njen zadatak će biti da u narednim godinama smisli novu raketu i zamenu za šatl. Internacionalna orbitalna stanica će se koristiti bar još 5 godina a onda će biti zatvorena. Od noviteta treba očekivati još jedan rover za Mars i zamenu za Hablov teleskop. Naravno, privatna inicijativa će moći da se razvija ukoliko ima interesa za svemir.

            Za brojne svemirske optimiste Obamin govor je ledeni tuš baziran na suvoj ekonomiji a ne na idealima. Svemir je preskup za Ameriku, poručuje predsednik, ne isplati se. Rezultati svemirskih putovanja nisu pokrili ulaganja a o profitu nema ni pomena. Eksperimenti sa proizvodima nastalim u bestežinskom stanju nisu doneli očekivane rezultate (ranija istraživanja za potrebe svemirskih putovanja jesu donela i proizvode za široku upotrebu, od flomastera i digitalnih časovnika do novih plastičnih masa); dakle, i dalje se više isplati ulagati u naoružanje. Znanja prikupljena u svemiru trenutno nemaju dolarsku ’težinu’. Ideali koje su sanjali mnogi naučnici i umetnici (od Ciolkovskog do Artura Klarka) takođe se ne mogu prodati. Iz ovakve perspektive izgleda da je svemirska avantura bila rezultat samo blokovskog nadmetanja i dokazivanja sopstvene superiornosti; kako sada  takvog suparništva nema, ljudski put u svemir je za Amerikance suvišan. Ali, nacionalni ponos Amerike ipak nije dozvolio da ove odluke pompezno objavi; kakva god da su opravdanja, svakako nije prijatno priznati da se posustaje u ostvarenju svemirske budućnosti.

            Bez obzira na američke planove, pola veka od uzdizanja prvog čoveka u orbitu Zemlje svakako je jubilej koji obavezuje. Ako Ameri (bez obzira na svoj dosadašnji doprinos) odustaju od puta koji su Rusi započeli, to ne znači da se njime neće ići/leteti; uz Rusiju ’gore’ nameravaju da se upute i Kinezi. Njihovi pojedinačni planovi najavljuju iskrcavanja ljudskih posada na Mesec i Mars u toku iduće decenije. Oni će tamo pobosti zastave svojih zemalja (a ne jedinstvene Zemlje) i tako osnažiti ideju/nadu da je Čovek biće toliko umno i sposobno da nije osuđeno na život samo na rodnoj planeti. Ova ideja možda nema dolarski ekvivalent ali nije sve u novcu, nešto je i u duši, zar ne?

LAKA ZARADA, LOŠA NAUKA I SUMNJIVI KRITERIJUMI

Ovih dana širom ’belog sveta’ objavljena je lista najboljih i najlošijih holivudskih naučno fantastičih filmova a po mišljenju jedne ozbiljne naučne institucije kakva je NASA. Kriterijum za svrstavanje u jedan ili drugi koš bio je zasnovanost filmske priče na naučnim principima i znanjima. Znatiželjnici su mogli da pročitaju šta izistinski naučnici misle o svojim filmskim kolegama i njihovim dogodovštinama u budućim vremenima. Poznavaoci filmskih prilika setiće se da je 2009.g. Dastin Hofman bio predvodnik kampanje za vraćanje nauke u naučno fantastične filmove i tada je, u saradnji sa Nacionalnom akademijom nauka (National Academy of Sciences), osnovano telo nazvano Naučne i Zabavljačke razmene (Science & Entertainment Exchange) - šta god to uopšte značilo. I pre i posle ovo formalnog napora da se u filmove vrati ’prava’ nauka, u svetskim medijima, s vremena na vreme, objavljivani su tekstovi koji otkrivaju i ismevaju holivudsku verziju nauke - od već klasičnih ’treš’ elemenata kakvi su tutnjava letilica u vakuumu svemira do besmislica kakve su slanje vozila s ljudskom posadom u Zemljino jezgro (kao u filmu ’Jezgro’). Za sada su efekti naučničkih protesta minimalni jer se holivudski bosovi rukovode drugačijim ’naučnim istinama’ - da je prosečna publika slabo obrazovana a željna zabave i da će radije platiti za šarenu lažu nego za suvoparni naučni traktat.

            Naučnici ipak ne posustaju u kampanji sprečavanja nenaučnog pogleda na (filmski) svet pa su tako napravljene i pomenute liste. Prema stručnom mišljenju NASA naučnika sedam filmova sa najgorim zapletima su uglavnom filmovi o katastrofama: prvi je spektakl o smaku sveta ’2012’ (iz 2009.), drugi, ’Jezgro’ (2003), govori o ponovnom pokretanju zemljine rotacije, sledi ’Armagedon’ (1998) o sprečavanju mogućnosti da ljudi budu zatrpi padom nebeskog tela na Zemlju; spisak katastrofa zaključuje film ’Vulkan’ (1997) dok se ’Lančana reakcija’ (1996) konfuzno bavi odbranom revolucionarnog pronalaska od pohlepe nedemokratskih sila; slede ’Šesti dan’ (2000) pričica o instantnom kloniranju i ’Šta koji BIP mi znamo?’ (What the Bleep Do We Know?, 2004), bizarni polu-dokumentarac u kome mistici i profesori teorijske fizike ’otkrivaju’ svakojake ’istine’ o životu, svemiru i svemu što im padne na pamet.

            Sedam naučno najuverljivijih filmova su: ’Gataka’ (1997), o društvu utemeljenom na genetskim manipulacijama, ’Kontakt’ (1997) o potrazi za nezamaljskom inteligencijom, klasik ’Metropolis’ (1927) Frica Langa o pobuni u autoritativnom društvu budućnosti, ’Dan kada je Zemlja stala’, verzija iz 1951. o poseti vanzemaljca koji opominje ljude da promene ponašanje ako žele da opstanu, ’Žena na Mesecu’ Frica Langa iz 1929. u kojoj je prvi put prikazano putovanje višestepenom raketom na neko nebesko telo, ’Stvar sa drugog sveta’ iz 1951. o vanzemaljskom biću koje pokušava da pobegne iz zarobljeništva i, konačno, ’Park iz doba jure’ (1993) o oživljavanju dinosaurusa u cilju zabavljanja širokih narodnih masa.

            Nakon što se upozna sa listama pred znatiželjnog čitaoca/gledaca iskrsava mnoštvo pitanja, od onog zašto su neki filmovi na listi a drugi nisu (svako može navesti još par boljih ili gorih filmova, no, tako je sa bilo kojim ’naj’ izborom) do bitnijeg kakav je zaista bio kriterijum za selekciju. Sa listom najgorih filmova ima manje problema - pomenuti filmovi jesu slabi, neuverljivi i prepuni šablona; čak je i laicima jasno da se filmovi nisu držali nauke pa na to nije bilo potrebno posebno ukazivati. S druge strane, lista ’dobrih’ SF filmova je diskutabilna: npr. ako je uskrsavanje dinosaurusa izvodljivo (naučnici NASA trebali bi to da znaju bolje od običnih ljudi) to ne čini ’Park iz doba jure’ dobrim filmom jer je (i dalje) pun klišea. Opšta mesta nalazimo i u filmovima ’Dan kada je Zemlja stala’ i ’Stvar sa drugog sveta’, što svakako umanjuje njihov kvalitet. U filmu ’Žena na Mesecu’ postoje i naučne greške jer  na tamnoj strani filmskog Meseca navodno postoji atmosfera (i mnogo zlata). Ipak, ’Žena...’ je, uprkos tim naučnim greškama, dobar film o ljubavnom trouglu koji se ’proteže’ čak do Meseca. Rečju, poštovanje naučnih istina ne garantuje da će film biti umetnički uspešan, što naravno ne znači da su filmadžije oslobođene obaveze da uvažavaju nauku.

            Simptomatično je da na listi nema Kjubrikove ’2001: Odiseje u svemiru’ mada je ona umetnički i naučno i dalje superioran film. Da li je njeno izostavljanje uzrokovano ’promašajem’ u godini kada se radnja dešava (što bi ipak bio slabašan izgovor)? Ili je u pitanju nešto drugo? NASA je dugo bila sinonim za osvajanje svemira a sada na njenim listama nema ni jednog filma koji se bavi temom ljudskog odlaska u svemir. Zašto i da li je to zaista slučajno? Ne treba zaboraviti da su u nekoliko filmova (npr ’Misija Mars’) stručnjaci NASA bili konsultanti a tih filmova ipak nema na listama. Da li to znači da su naučnici loše uradili svoj posao? Ili je politika SAD jednostavno izbrisala ljudska putovanja u svemir sa liste svojih bližih (i daljih) ciljeva razvoja pa NASA i na ovaj način papagajski smerno sledi tekuću politiku? Ipak, ako ’Ameri’ neće - ima ko hoće u svemir, na Mesec i Mars pa ćemo naučno fantastične (ili dokumentarne) filmove o ljudima na ovim planetama gledati u proizvodnji Rusa, Kineza ili Indijaca. Živi bili pa videli.