ISKRIVLJENA OGLEDALA (NE)VESELE STVARNOSTI – Prikaz stripova „Tuče“ i „Kako sam postao otac“ Vuka Palibrka; izdavač Udruženje za promociju alternativne kulture „Drvarska 12“ Vršac, 2024.

 

                                                                               

Da duh alternativnog, autorskog-andergraund stripa i dalje opstaje na ovim prostorima već dve godine potvrđuje i rad Udruženja za promociju alternativne kulture „Drvarska 12“ iz Vršca odnosno njegovi osnivači i pokretači Zlata Vojnić Kortmiš i Danilo Milošev Wostok. Pored organizovanja svakovrsnih događanja (strip susreta, promocija) „Drvarska 12“ ima i izdavačku delatnost u okviru koje se pojavilo čak dvadesetak naslova sa rodovima domaćih autora. Sva izdanja su u formatu fanzina koji su od 1990-tih osnovni način oglašavanja andergraud stripadžija; ovim se izdanjima (tehnički bitno kvalitetnijim od uzora) nastavlja i razvija tradicija pionirskih vremena domaćeg andergraund stripa. Dve upravo izašle sveske, „Tuče“ i „Kako sam postao otac“, kompletna su dela pančevačkog strip autora Vuka Palibrka (1987), dobro znanog ljubiteljima alternativnog stripa. Palibrk je autor širokog tematskog i crtačkog dijapazona koji obuhvata kako prefinjeni grafizam i fino nijansiranu priču kakva je, na primer, u varijaciji poznate bajke „Crvenkapa“ (izdavač Komiko, 2014) tako i sirove i silovite andergraund priče kakve su one u sveskama „Tuče“ i „Kako sam postao otac“.

            „Tuče“ variraju situaciju fizičkog obračuna izazvanog prepoznatljivim situacijama svađa sa nepoznatim ljudima na ulici, sa momkom koji ide „preko reda“, odbrane deteta koje maltretiraju stariji dečaci na koju se nastavlja obračun sa besnim (a dobrostojećim) ocem jednog od nasilnika, te svađom sa telohraniteljem lokalnog moćnika a potom i samim moćnikom. Palibrk jednostavno dozvoljava svom junaku, ćelavom bilderu, da „da oduška“ svom nezadovoljstvu - a što je svima koji su bili u takvim situacijama bar jednom „prošlo kroz glavu“ ali su se, iz raznih razloga (pristojnost, strah od „izvlačenja debljeg kraja“...), uzdržali. No, bilder se ne kontroliše već stupa u akciju. A jednom započeti konflikt pretvara se u brutalno krvoproliće. Tako oslobođeni, opravdani gnev metastazira u uništavanje protivnika spram koga je svaki povod nebitan. Karikiranjem situacije razotkriva se njena besmislenost i grotesknost. Palibrkov crtež je rudimentaran, sveden na karikaturu, sa upečatljivom mimikom aktera i akcentom na koreografiju nasilja. Upravo je ovakav grafizam sasvim adekvatno sredstvo kojim se postiže uverljivost priče i tenzija koje njome vladaju jer je poznat medicinski fenomen sužavanja vidnog polja u trenucima velikog straha za sopstveni život.

            Priča „Kako sam postao otac“ bavi se mukama mladog tate koji pokušava da što bolje brine o svom sinu. Ipak, svakodnevna rutina presvlačenja ili uspavljivanja fizički iscrpljuje a mentalno otupljuje roditelja i on je u stanju konstantne neispavanosti zbog koje je dodatno nespretan. Kulminacija zbivanja je scena u kojoj je beba uspavana ne naporima oca već majčinim dosetljivim uključivanjem fena za kosu; pošto je vratio bebu u krevetac iscrpljeni tata kreće prema svom krevetu ali – beba se budi i ponovo glasno plače! Kao što je u svesci „Tuče“ Palibrk „materijalizovao“ nezadovoljstvo svedoka neke sutuacije tako se u ovoj priči-epizodi subverzivno poigrao sa uobičajenim floskulama o lepoti roditeljstva predstavljajući ga onako kakvo ono povremeno jeste – frustrirajuće i fizički izuzetno teško. Naravno, ovakav rakurs je koliko stvarnosno pošten toliko i lekovit jer ne skriva stvarne emocije roditelja, pokazujući da i u toj ulozi čovek može imati „loše dane“. I ovog puta Palibrkov crtež je pročišćen i sveden na osnovne linije kako bi bio razumljiv i brzo-lako „čitljiv“ čime se postiže još veća sugestivnost stripa. Svojevrsni kuriozum je i dužima sveske od 16 strana što je svojevrsni omaž prvim američkim andergraund stripovima koji su davnih 1930-tih najčešće imali upravo ovaj broj strana i sadržavali su samo jednu priču.

            Rečju, Vuk Palibrk je stripovima „Tuče“ i „Kako sam postao otac“ demonstrirao svoj nesporno bogati talenat i sposobnost da jasno i precizno prepoznaje temeljne osnove svakodnevnih situacija te ih duhovito osmisli/ispiše i nacrta potvrđujući time i umetnički relevantnost i valjanost autorskog/andergraund stripa kao ogledala, dobrodošlo iskrivljenih, tekuće nam nevesele stvarnosti.

            („Dnevnik“, 2024.)

"KRAUT ili SAĆE" ILIJA BAKIĆ; izdavač AGORA, 2023.

 

IN MEMORIAM: DRAGI BUGARČIĆ (1948 - 2024)

Dragi Bugarčić u svojim je pričama i romanima stvorio ogledalo za svet u kome je živeo on i oni koji su u tu bili ranije i ostavio ga za ugled i opomenu onima koji će u njemu postojati u vremenima koja dolaze. U literaturu ušao vrlo mlad ali već izgrađen i samosvojan, 1966. godine pričom “Vašarište” da bi 1970. godine objavio čak dve knjige, zbirku priča “Semenkare” i roman “Sparina”. Odziv na njegovu prozu bio je silan – 1972. godine zastupljen je u znamenitoj i značajnoj antologiji Ljubiše Jeremića “Nova srpska pripovetka”. Književno napredovanje u tematskoj raznolikosti i stilu nastavljeno je do 1979. nakon koje je usledila tišina duga petnaest godina! Ali, pošto je 1994. godine objavio roman “Strah”, Bugarčić više nije stajao sa pisanjem i objavljivanjem sve do svog poslednjeg dana. U bezmalo šest decenija književnog rada iscrtao je veliki književno-geografsko-istorijsko-filzofski krug koji itekako zaslužuje posvećenu čitalačku i kritičarsku pažnju.

            Početna, krajnja i težišna tačka literarnih svetova Dragog Bugarčića je banatska palanka Roševo (Mesićgrad) odnosno “lepa varoš Vršac”, pritisnuta ravnicom i vetrovima, ponajpre košavom, koji donose sparinu ili sibirsku hladnoću. U njoj najpre stasava posleratna generacija dečaka na razmeđi sećanja na bezbrižno dečaštvo, igre, školu, knjige i stripove i momačkih šetnji korzoom, fudbalskih utakmica, dokonih ili vatrenih rasprava, devojaka i bioskopskih predstava. Njihove želje i snovi sudaraju se sa siromaštvom i teskobom male zajednice. Nekolicina momaka odlazi na “privremeni rad u inostranstvo”, u Austriju, pa dalje u Nemačku. Na ulicama velegrada ili besprekornih varošica, bivši se vragolani prašnjavih sokaka i velikih očiju, sudaraju sa svetom koji skupo prodaje sjaj i zadovoljstava i nema milosti prema kolebljivcima ili sitnim manguplucima. Tamo ništa nije besplatno ili na veresiju. Primamljeni bleštavilom ali nesposobni da preskoče i zaborave svoje korene, mladi tragači za boljim življenjem, “gastarbajteri”, tavore u iznajmljenim sobama, kuju planove za unosan biznis ili za povratak kući, odustaju od njih i potucaju se od jednog do drugog dana koji se nižu u godine i decenije. Bugarčić je, kao ni jedan drugi srpski pisac, uronio u svetove savremenih pečalbara koji su “trbuhom za kruhom” i “očima za sjajem” otišli iz rodnih krajeva u svet obećanog Raja. Prizori kulturoloških sukoba došljaka-varvara i visokourbanizovane kapitalističke civilizacije (koja tone u stagnaciju i dekadenciju), rasprostrti na stranicama Bugarčićevih romana i priča, oslikani jarkim pripovedačkim bojama, plene čitalačku pažnju, bilo da se posmatraju pojedinačno ili, što je primerenije, kao celina dela ovog tematskog usmerenja; kroz romane šetaju, kao protagonisti ili sporedne ličnosti, stalni antijunaci, kakav je lažni zastavnik Zaharije Kuzmanović, odrastajući i stareći na njihovim stranicama. Konačno, “gastarbajteri” postaju tek razočarane ljušture nevoljnika koji nisu našli ni sreću ni mir, koji su proćerdali mladalačke snove i ideale a da, istovremeno, nisu uspeli da se uklope u bogate svetove u kojima su ostavili svoje najbolje godine.

            Šireći spisateljsku vizuru Bugarčić je doticao i dešavanja, kakva su na primer protesti protiv režima Slobodana Miloševića, aktuelna u vremenu nastanka svojih romana i iznosio svoje stavove protiv tiranije da bi, u nekoliko poslednjih knjiga, razotkrio i, kroz sudbine učesnika, opisao stradanja nedužnih vršačkih švaba-starosedelaca i mehanizme kojima je vlast par decenija uspevala da zataška pa čak i pravda ove zločine. Tako su se Bugarčićevi svetovi rasprostrli iz sadašnjosti, sagledane iz vizure stvarnosne-crnotalasne proze, u minule dane da tamo pronađu korene zla čija se kob prenela i na one koji su tada bili deca a naplata neskrivljenih dugova, jer se ništa doveka ne može kriti, čeka i generacije koje tek pristižu. Sred talasa prošlosti i bura sadašnjosti kreće se i sam autor, otkriva korene svojih ideja, tehnike njihove realizacije, komunicira sa savremenicima i sabraćom po peru, vodi razgovore sa svojim velikim učiteljima-uzorima Vaskom Popom, Milom Dorom, Ervinom Marešom i Borilavom Radovičem. Njegove slike i jezičke bravure i dalje su pune jakih senzacija, potmule zapitanosti i slutnji na koje se nastavljaju učene reči i zaključci znalaca i poštovalaca pisane reči kojoj je i Bugarčić podredio i posvetio svoj život, svoje intelektualne snage i delovanja.

            Za Dragim Bugarčićem ostaje biblioteka knjiga koje će sačekati neke nove generacije kritičara da ih procene i iskažu uvažavanje prema njihovoj valjanosti; te će knjige dočekati i radoznale čitaoce spremne da urone u svetove realnije od instantne stvarnosti koju sada svi živimo, voljne da pročitaju knjige iz kojih će spoznati istinski sjaj i neumitnu bedu svekolikog ljudskog postojanja u svim vremenima i na svim meridijanima a ne samo u lepoj varoši pod kulom.

("Danas", 2024.)

https://www.danas.rs/kultura/in-memoriam-dragi-bugarcic-1948-2024-pisac-iz-lepe-varosi-pod-kulom/