A SADA NEŠTO SASVIM DRUGAČIJE - ANTOLOGIJA, HRESTOMATIJE...

 

PUTEŠESTVIJA PRVOG LITERARNOG VREMEPLOVA – „Anahronopet“ Enrike Gaspara; izdavač Udruženje građana „Fanovi naučne fantastike SCI&FI“, Beograd 2023.

 

Istorija literature čudesna je oblast. Ne samo zato što sadrži bisere ljudske umnosti i duhovnosti već i zato što je beskrajna i, otuda, nedovoljno poznata. Uobičajene predstave o određenim epohama ili književnim pokretima koliko god da su tačne toliko su i na „klimavim nogama“ jer su podložne raznovrsnim promenama i revizijama, i to ne samo ako je reč o davnim vremenima već i kada se govori o dešavanjima, knjigama ili autorima iz par minulih vekova; ova tvrdnja moža delovati apsurdno jer se knjige vekovima unazad umnožavaju štampanjem, sabiru i čuvaju u bibliotekama te proučavaju od strane generacija stručnjaka koji, opet, međusobno sarađuju. Ipak, iznenađenja su itekako moguća. Uzmimo na primer dramu „Posle milijom godina“ Dragutina J. Ilića iz 1889.g za koju se od skora na našim prostorima tvrdi da je prva naučnofantastična drama u istoriji književnosti; no, ova činjenica nije poznata niti prihvaćena u svetskim razmerama delom delom jer je drama napisana na „malom jeziku“, delom zbog neskivenih kulturno imperijalističkih apetita velikih država ali i zbog apatičnosti ovdašnje države da pomogne prodor ove činjenice u „beli svet“. No, slična otkrića „književne arheologije“ moguća su i u literaturnoj istoriji velikih naroda a u jedno takvo, ravno senzaciji, ovdašnji čitaoci mogu se osvedočiti zahvaljujući agilnosti Udruženju građana „Fanovi naučne fantastike SCI&FI“ iz Beograda koje je objavilo (u prevodu Maje Džamić i sa ilustracijama Franciska Solera štampanim u originalnom izdanju) roman „Anahronopet“ Španca Enrike Gaspara (1842-1902), roman koji se, pisan 1881.g. a objavljen 1887.g. prvi u istoriji bavi temom – vremeplova! U bezbrojnim enciklopedijama i teorijskim knjigama kao prvo delo sa ovom temom navodi se novela/kratki roman „Vremeplov“ H. Dž. Velsa iz 1895.g. (kao svojevrsni uvod u ovo delo pominje se Velsova priča „Argonauti vremena“ iz 1888.g.). No, „Anahronopet“, što bi u bukvalnom prevodu značilo „koji leti protiv vremena“, objavljen je ranije - 1887.g. nakon što se Gaspar vratio sa višegodišnjeg konzulskog službovanja u Kini. Gaspar je bio plodan autor i za svog života popularan pisac drama i „zarzuela“ (španskih opereta) a „Anahronopet“ je njegov jedini roman takođe stvaran po uzoru na ozbiljno-komične zaplete zarzuela. Ovaj je pisac bio lični prijatelj Kamila Flamariona (1843-1925), astronoma i pisca fantaste znanog po romanu „Uranija“ iz 1889. godine.

        Gaspar pripovest započinjem velikim skupom znatiželjnika na kome ekscentrični naučnik-učitelj-mudrac Sindulfo Garsija (bližnjima znan po nadimku Pićići, koji mu je, za kaznu, nadenula služavka) objašnjava odabranim slušaocima svoju tezu o fenomenu vremena i mogućnosti putovanja kroz njega a što će kasnije svima demonstrirajuću uzletevši u svom Anahronopetu.  Pisac prilikom razvijanja pseudonaučne teorije ne zaboralvja da pomene tada aktuelnog Žila Verna a današnji čitalac lako prepoznaje obrasce ludog naučnika i epohalnog otkrića, koje će potonji pisci naučne fantastike zdušno koristiti (i neretko karikirati ali i zloupotrebljavati). Mašina je ogromna, nalik metalnoj kući sa četiri izduvne cevi na uglovima i sa mnoštvom mašinerije u njoj (bazirane na „elektrici“), odajama za putnike i ostavama. Uz naučnika putuje njegov pomoćnik Benhamin, znalac stranih jezika i istorije; tu su i mlada i lepa Klara, naučnikova štićenica (prema kojoj on ima grešne namere), njena služavka Huanita, oštra na jeziku i postupcima. Po želji francuske vlade ukrcava se i deset žena poodmaklih godina (preko 40) i problematičnog morala koje bi, jer mašina putuje u prošlost, trebale da se podmlade 20 godina (u doba kada su bile neiskvarene) i takve vrate nazad, postanu časne žene i potrebna moralna lekcija naciji. I dok naučnik na ovo mora da pristane, bez njegovog znanja se u magacine broda potajno ukrcava Klarin momak, oficir sa grupom svojih drugova. Let u prošlost vidno podmađuje žene ali što je putovanje duže sve na brodu teži da se vrati u prvobitno stanje i nestane. Naravno, ovaj nedostatak naučnik je rešio tako što sve i svi u brodu moraju biti isprskani naročitom materijom koja ih zadržava u zatečenom stanju i sprečava regresiju. Ali, vojnici nisu isprskani pa će postati bebe a na kraju nestati kao i Mavri ratnici koji su nasilno upali u mašinu.

        Avanture vode putnike sve do drevnog kineskog carstva i do Pompeje neposredno pred erupciju vulkana a zatim čak do biblijskog potopa... Mada u „razrešenju“ priče saznajemo da je naučnik sve to sanjao – što je još jedan obrazac – nesporan je naučnofantastični temelj romana, od spekulacija utemeljenih na tadašnjoj (ne)savršenosti nauke do doslednog spovođenja principa koje je pisac usvojio. Detaljni opisi prošlih vremena, svakojake zavere i lične podlosti, smešne situacije i vrcavi dijalozi daju potrebnu živost i uverljivost romanu. Gaspar je unosio i opaske na tekuća dešavanja u vreme pisanja, čije poente izmiču današnjim čitaocima ali su u funkciji groteskne postavke koja varira teme ljubavi-zlobe-avanture tako drage svakoj širokoj publici u svim epohama.

        Zaključimo da je Gasparov „Anahronopet“ dragoceni (a do sada nam nepoznati) segment u razvoju naučne fantastike koji je, uprkos vremešnosti, zadržao svežinu i zabavnost. Prava je sreća za ovdašnje čitaoce što je Udruženje građana „Fanovi naučne fantastike SCI&FI“ smoglo snage da objavi ovaj biser na čemu mu treba zdušno čestitati.

            („Dnevnik“, 2023.)

OD MATERIJALNE STRAVE DO ALEGORIJE – „Vragovesti“ Milana Kovačevića, 2023.

 Milan Kovačević (1996) za svoje prvo „oknjiženje“ odabrao je zbirku priča objavljenu pod višeznačno mračnim naslovom „Vragovesti“. Pisac se (samo)određuje kao „autor spekulativne proze (...) orijentisan ka hororu, i sebe smatra piscem pesimističkog svetonazora. Svoja dela naziva kombinacijom psihološkog i ruralnog horora, sa primesama materijalne strave (...) Jedan je od urednika horor fanzina „Crnoslovlje“, koji se bavi promocijom horor ikonografije i stvaralaštva.“

Od sedam proznih celina u zbirci, tri su ranije objavljene, dok su ostale do sada bile nepoznate znatiželjnim čitaocima; vremenski okvir njihovog pojavljivanje je izuzetno kratak – 2021. i 2022. godina – što ukazuje na vanrednu spisateljsku aktivnost i posvećenost, odnosno na specifičnu liniju razvoja kako u tematskom horizontu, tako i onom stilističkom. Zajednički temelj priča je, kako to i priliči žanrovskom promišljanju, određen „pogled“ na pogodbene realnosti koje se nude, a koje se kreću u adekvatnom ikonografskom zabranu. Stoga se polazna tačka zapleta razrešava po žanrovskom ključu - naravno, žanr ovde nije vrednosna (dis)kvalifikacija, već upravo onaj piščev „pesimistički svetonazor“.

Otuda se u jednoj od varijacija sukoba mladog bića sa tajnama sveta, ovog puta sa ljudskom brutalnošću (iz perspektive dečaka), u priči „Dan svinje“, trauma mora razrešiti istom merom; u priči „Tela naših spasitelja“ bekstvo od teško shvatljivih obreda biće tek privremeno razrešenje, dok se, u „Jestivosti duše“ mladi akter suočava sa gnušanjem nad sopstvenim postupcima. Sudar sa natprirodnim užasom, koji stoji iza (ili iznad?) ljudske izobličenosti u ratnim dešavanjima, progoni i sina nestalog borca sve do (košmarno zaumnih) otkrića ispod patosa ljudskog brloga.

„Deratizacija pacovskog konglomerata“ opisuje razračunavanje sa korporacijskim mehanizmom koji uništava sve oko sebe. Dve priče iskušavaju sama okrilja i manifestacije ljudskog, jer posmatraju svet iz pozicije bića koja su iskoračila iz prvobitne ljušture;

„Šapat suvih usana“ bavi se zlom koje je, čini se, nemoguće upokojiti na klasičan način, dok kratka proza „Pustite nas da umreno“ varira temu ulaska mutirane jedinke u istovrsnu grupu. Konačno, finalna „Kontrola kvaliteta“ otkriva spisateljev odmak iz utočišta „materijalne strave“ u sfere koje su bliže alegorijskim igrarijama na teme totalitarnog ustrojstva i bezuslovne podaničke pokornosti.

Na stilskom nivou, u knjizi funkcionišu dve prakse: osim dve priče koje su na samo kraju knjige („Tela naših spasitelja“ i „Kontrola kvaliteta“), ostale su ispisane u maniru koji bismo mogli opisati kao „namerno senzacionalistički (pseudo)palp“; naime, iskazi su neretko nizovi gusto zbijenih pompeznih pojmova u nesputanim, kapricioznim slikama/karikaturama ili poređenjima kojima se (sasvim izlišno) formulišu opštevažeće zakonitosti (diskutabilnih valjanosti i važenja). Prelaz sa visoke (fingirane) apstrakcije na pojedinačno zbunjujuće je neuravnotežen. Pošto autor dosledno insistira na ovakvom maniru, početna čitalačka zbunjenost i nelagoda se brišu, a novoustanovljena stilistička matrica otkriva svoju prednost – neočekivanu, iznenađujuću vrcavost oneobičavanja. No, kako je autor poslednje priče ispisao umerenijim tonom, bez ekstravagantnosti, otvara se čitalačka dilema da li je reč o odustajanju od početnog egzotičnog stila ili tek o stilskim vežbama oprobavanja u drugojačijim zanatskim rešenjima.

Rečju, „Vragovesti“ otkrivaju autora koji je, iskušavajući žanrovske obrasce, pokazao spisateljsku žanrovsku veštinu i domišljatost, zbog koje svakako treba obratiti pažnju i na njegove buduće knjige.

http://www.hellycherry.com/2023/09/milan-kovacevic.html

BRUS STERLING ILI RAZOTKRIVENO RUŽNO LICE BLAGOSTANJA ILI OD PROSPERITETA DO NUKLEARNE ODMAZDE

 

            Brus Sterling (1954) svrstan je, polovinom 1980-tih, u članku „Vodič za postmodernizam“ M. Svonvika, u prvu liniji kiber-pank ’revolveraša’ uz V. Gibsona, R, Rukera, L. Šinera, L. Šeparda i ostale saborce. Ipak, pored ’čistog’ kiber-panka u pričama i romanima, te (baš kao što su se muzičari, koju godinu ranije, borili protiv korporacijski ušminkanog rok’n’rola) ljutih revolucionarno-anarho-pank razračunavanja sa zastarelim SF shvatanjima,  objavljivanih pod pseudonimom Vinsent Omniaveritas, u samizdat fanzinu „Jeftina istina“ (fotokopiranom i za dalje umnožavanje otvorenom), Sterling se, za razliku od nekrunisanog pape pokreta Gibsona, često poigravao i ne-pank temama, odnosno okušavao i u drugim SF temama-interesovanjima i ikonografskim arsenalima, što mu je donelo ocenu (u pomenutom Svonvikovom članku) ’kameleona’ koji je „zadržao boju i uzbuđenje kiber-panka ali je i prešao u nešto novo“. Taj novi kvalitet vidljiv je u pričama uronjenim barem jednim delom u kiber-pank, kakva je neobuzdana igrarija „Mocart sa reflektujućim naočarima“ (u saradnju sa L. Šinerom), „Crvena zvezda, zimska putovanja“ (sa ukusom stim-panka pisana u saradnji V. Gibsonom), „Zeleni dani u Bruneji“ kao opozit sveopštoj virtuelnoj povezanosti sveta; u „Kraljica Cikada“ istražuje drugačije načine organizovanja ljudske zajednice a ‘nekako (ili) negde između’ su borhesovski zavodljiva „Večera u Audogastu“, fantazmagorijska „Mala prodavnica čarolija“, intrigantno variranje teme kontakna i komunikacije sa alijenima u „Roju“.

            (Napomena: sve pomenute priče prevedene su na srpski i hrvatsko-srpski u časopisima „Sirius“, „Alef“ i SF almanahu „Monolit“).

            Roman „Ostrva u mreži“, koji je originalno objavljen 1988.g. a kod nas se pojavio u izdanju “Znaka Sagite” iz Beograda, 1996, nosi u sebi brojne kiber-pank karakteristike ali i koncepte ’humanista’ (SF pravca suprotstavljenog kiber-pankerima) o poštovanju književnih vrednosti. Priča se odvija u prvoj polovini sledećeg (dakle ovog našeg tekućeg XXI) veka i prati pokušaj mladog bračnog para da nađe mesto u svom okruženju, kompaniji koja funkcioniše po principima ljudske solidarnosti i demokratije. Put ka uspehu vodi iz Amerike u nesigurnost Grenade, Singapura i pakao Afrike, kroz, za ceo svet, prelomne događaje. Visoka tenzija zadatka i neodoljiv zov ambicija, želja za dokazivanjem, uništiće zajednicu dva bića koja više ne dele iste ideje (ili bar nisu spremna na jednako žrtvovanje za njih). Bračna drama i kasnije putešestvije junakinje (jer ona ostaje u igri), kako radnja odmiče, svode se na krokije emocija, pre svega onih osnovnih (strah za sopstvenu egzistenciju), a u prvi plan izbija Sterlingova opčinjenost okruženjem – socio-političkom strukturom i funkcionisanjem sveta. Junakinja je najčešće u pasivnom položaju spram dešavanja koja je vode na rub njenog poimanja života (jer ju je američko blagostanje razmazilo), te je na delu svojevrsno rastakanje njene ličnosti; no, ponegde su vidljive praznine u opisima (npr. njenog dugog tamnovanja i kulturološkog šoka izazvanog boravkom u Africi). Objašnjenje ovih propusta može biti i tadašnji Sterlingov stav da je SF „u osnovi scena a zaplet tu samo smeta“.

            Sterlingov interes za ’scenu’ je i profesionalan, obzirom da je on diplomirani novinar sa priličnim iskustvom u struci i poznavanjem kako dešavanja koja dolaze na naslovne strane novina tako i onih naizgled malih ali uticajnih pokreta u pozadini. Ispitivanja globalnih aspekata politike i tehnologije u „Ostrvima...“ (koja su dobila nagradu „John Campbell Memorial“) funkcionišu bez većih teškoća (čak i živi Istočni, socijalistički blok ne liči na samog sebe tj. uklopljen je u ostatak sveta, tako da ova Sterlingova pogrešna postavka ’bode oči’ ali ne previše). Sterlingov svet je podeljen na izuzetno bogate (s obe strane zakona) i nepregledne mase ljudi osuđenih na krajnju bedu u koncentracionim logorima Afrike. Mreža komunikacija obavija planetu u skladu sa podelom moći, ostrva su prostori koje mreža ne pokriva i stoga ih faktički isključuje iz prometa informacija/kapitala. Nasuprot afričkih militantnih država je prevrtljiva vlast Beča, naslednika Ujedinjenih nacija (u kome je postignut sporazum o sveopštem razoružanju). Multinacionalne kompanije su pravi vladari sveta koji po svojim potrebama određuju šta je ispravno i moralno te glatko paktiraju i sa info-piratima. Mnoštvo malih zajednica različitih uređenja, od marksističkih do tradicionalističko zatvorenih, bori se za svoje pravo na egzistenciju. Uprkos jeftinoj veštačkoj hrani u Trećem svetu se umire od gladi, lokalni ratovi su svakodnevica kao i sveprisutni retro-virusi. Ekološka propast je na dohvat ruke. Rečju, sem za manjinu svet nije ni malo gostoljubivo mesto.

            U svojoj kreaciji budućnosti Sterling je pošao od vojno-političkih doktrina SAD koje su u to vreme bile u opticaju, od predviđenog globalnog rasta medija, ne previše poželjne decentralizacije ekonomske moći i strategije „sukoba niskog intenziteta“, na ograničenom prostoru i sa kontrolisanim snagama, kojima bi se rešavali problemi interesnih sfera, obzirom na sve veće potrebe bogatih i ograničenost prirodnih resursa smeštenih upravo u Trećem svetu.  U pozadini slike bogate Amerike nazire se dolazak novog doktrinarnog učenja Frensisa Fukojame o ’Kraju istorije’ (prvi tekst o tzv. „Endizmu“ pojavio se 1989.g.). Kraj istorije (ratova, bede, gladi) postojaće samo za one koji usvajaju principe liberalne demokratije, kaže Fukojama, misleći, naravno, samo na one već sada bogate i moćne toliko da od drugih otmu ono što im je potrrebno. Sterlingov roman, pak, slika ono što propaganda prećutkuje, otkriva da blistava budućnost jednih neće drugima doneti ništa više od poniženja i brisanja dostojanstva. Upravo tu podelu na bogate s kraja istorije i one koje ta istorija itekako ‘bije po prstima’ nalazimo u noveli „Zeleni dani u Bruneji“ (originalno objavljeno 1985. a kod nas u “Science Fiction almanah Monolit” 6, izdavač Znak Sagite i L&M, Beograd, 1991.)  koja liči na početak romana o državi koja posle nestanka nafte smišlja nove načine življenja (kolektivni konformizam), izolovana od globalne mreže, dok je junak, došavši iz tog, globalnog, sveta, traga za ljubavu a nalazi samo pogubne intrige.

 *

            Dopalo se to nekima ili ne, bilo u tzv ‘mejnstrim’ književnosti bilo u SF književnosti (a bilo ih je u oba tabora; možda najpoznatiji protivnik kiber-panka u SF-u je bila Ursula Le Gvin), tek, kiber-pank je vrlo brzo i pompezno zauzeo svoje mesto na pozornici što popularne kulture što seriozne literature i teorije. Naravno, oštrica prevrata otupela je u bezbrojnim komercijalnim vulgarizacijama namenjenim masama željnim senzacija ali se činjenica da je otvoren novi horizont u promišljanju budućnosti čiji su koreni bolno prepoznatljivi u našoj sadašnjosti (beskrupuloznost multinacionalnih kompanija, produbljivanje jaza između bogatih i širomašnih, prenaseljenost, besomučno tršenje resursa, zanemarivanje znakova predstojeće ekološke katastrofe te, konačno, otvaranje dveri virtuelnih realnosti i ulazak u svetove kiber-matrice i veštačke inteligencije). Kiber-pank je ušao u žanr i bespovratno ga promenio.

            Jedan od (naj)lakših načina za prepoznavanje literarnih žanrova je kroz teme kojima se oni bave. Magijama i vradžbinama bavi se epska fantastika, o budućnosti čoveka na Zemlji i u svemiru piše naučna fantastika, o vampirima i zombijima horor. Naravno, i glavnotokovskoj književnosti se dešavalo da ’baci oko’ na neku od žanrovskih tema ali je to bio svojevrsni prestup jer ’ozbiljni’ autori uglavnom nisu želeli (niti to i sada žele) da ulaze u zabrane žanrova pošto bi tako nešto moglo da šteti njihovom ugledu kod publike i kritike. No, ono što je jednom bio incident prestalo je da bude ekskluzivitet ili autorska ekstravagancija; poslednjih decenija XX veka sve češće su se sretala dela koja nisu ostajala u granicama lepe književnosti kao što su i žanrovski pisci izlazili iz žanra i ’trošili’ iskustva glavnog toka. Ove knjige su dovodile u nedoumicu konzumente i kritičare ali njihovi kvaliteti (i njihova brojnost) nisu dozvoljavali da budu prećutane. Sterling je nastavljajući da prati promene u tkivu žanra, u svom eseju iz sad već davne 1989. godine, imenovao ovu pojavu kao ’slipstrim’ (za razliku od ’mejnstrima’ tj. glavnotokovske literature); po njemu je slipstrim književnost s kraja XX veka koja ’tera’ čitaoca da se oseća - ’čudno’. To je, piše Sterling, proza "zbog koje se jednostavno osećate čudno; onako kako se osećate živeći život u poznom dvadesetom veku". Mada je ovo krajnje pogodbeno-neodređen termin, Sterling ga analizira ukazujući da je u pitanju spoj iskustava žanrovske i glavnotokovske književnosti koji donosi dela drugačijeg senzibiliteta u kojima su fantastika, ili nad-realno pa i anti-realno, bitan činilac. Sterling izražava nadu da će slitstrim zaživeti i doneti kvalitivno novu književnost. Mada Sterlingova definicija trpi kritike (vidi ogled "Čitanje naučne fantastike" Edvarda Džejmsa iz 1994.g) ona svakako skreće pažnju na živ proces koji obeležava svetsku žanrovsku fantastiku s kraja XX veka. Tri decenije kasnije bez ikakvog dvoumljenja može se reći da je Sterling bio dalekovid i pronicljiv posmatrač dešavanja na literarnoj sceni jer slipstrim ne samo da je opstao (mada se, zbog svoje raznorodnosti, nikada nije ’organizovao’ kao pokret) već se raširio na dobar deo produkcije koja se, komercijalno, i dalje naziva žanrovska ili ozbiljna književnost.

            Kiber-pank je (u najboljim izdanjima) dodao novu viziju žanra, literarniju i bližu ‘mejnstrimu’. Dela kiberpankera svojom atraktivnošću privukla su i slobodoumnije konzumente ‘ozbiljne literature’ i tako pomogla piscima koji su, van žanrovskih zabrana, povremeno pisali naučnu fantatiku (Kurt Vonegat, Tomas Pinčon, Donald Bartelmi, Andžela Karter, Doris Lesing, Margaret Etvud). Novoizborena sloboda bacila je svetlo na ta ‘prelazna’ dela pa je Sterling o ‘slipstrimu’ govorio i kao o prozi postmodernog senzibiliteta poznog dvadesetog veka koja polazi od SF žanra, ali prevazilazi ili ignoriše njegove konvencije i približava se književnosti glavnog toka. I potonji kritičari i teoretičari prihvataju Sterlingovu kategoriju, zalažući se za drugačije čitanje i vrednovanje ove literature. Kraj XX veka, dakle, barem na nivou naučne fantastike prolazio je u znaku slipstrima, mada su uporedo pisane i od ranije definisane ‘čiste’ žanrovske forme.

 *

            Opšte je uverenje da se naučna fantastika bavi predviđanjima budućnošću; mada bi se takvom stavu moglo štošta zameriti, nesumljivo je da naučna fantastika u svim pojavnim oblicima (književnim, filmskim i stripovskim) ‘barata’ dešavanjima iz bliže i dalje budućnosti. Poneki autori kakvi su npr. Žil Vern ili Artur Klark u svojim delima opisali su određene pronalaske koji su se, par decenija kasnije, obistinili/materijalizovali. Zbog svega toga nije nimalo čudno da se od autora ovog žanra često traže odgovori na pitanje ‘šta će se desiti sutra ili za koju godinu’; kako su, pak, upitani vrlo dobro obavešteni, upućeni u tekuća dešavanja u politici i naukama, odgovore svakako trebaju ozbiljno razmatrati. Takav je slučaj i sa Sterlingovim člankom o ‘liku stvari koje dolaze’, koji je napisao povodom petogodišnjice napada na njujorške ‘kula  bliznakinje’. Kako sam Sterling kaže, on sasvim slobodno razmišlja o mogućim scenarijima dešavanja u bliskoj budućnosti, u kontekstu napada i daje stepen verovatnoće mogućih scenarija.

            Prva po (abecednom) redu je mogućnost ponavljanja napada kakav je bio u tokijskom metrou 1995. godine sekte Aum Šinrikio ‒ verovatnoća 15%. Kao i u slučaju napada od 11. septembra 2001. ili masovnog samoubistva u gvajanskom Džonstaunu 1978, u pitanju su činovi nenormalnosti koji se ne mogu izbeći u bolesnim društvima.

            Novi ‘hladni rat’ između zemalja grupe G-8 i najsiromašnijih i najogorčenijih zemalja ‒ verovatnoća 15%.  S jedne strane su brojne paramilitarne, narkoterorističke organizacije i države disidenti iz zapadnog sveta, posebno u Centralnoj Americi a s druge strane je američko trošenje ogromnih para na razna ‘super’ oružja koje prati policijski nadzor nad celokupnim stanovništvom (kakav su nekada ‘uživali’ samo crni državljani SAD) i nestajenje opozicije što ostavlja mogućnost vlastima za potpunu manipulaciju i stvaranje atmosfere opšte ugroženosti.

            Varijanta koju je vreme uglavnom obezvredilo je ona o „Trećem zalivskom ratu” po kojoj će se, posle brze pobede u ‘Majci svih bitaka’, Amerikanci i saveznici povući iz Iraka ostavljajući samo neke baze i lokalne policajce da srede stvari sa teroristima; mada je ovoj varijanti (koja je računala sa tim da Buš neće dobiti drugi mandat) Sterling dao 25% verovatnoće, tekući događaji su je opovrgli jer koalicione snage će morati neslavno da pobegnu pred situacijom koju su izazvali ali ne mogu da je kontrolišu.

            Optimističkija verzija budućnosti ‒ verovatnoće 20% moguća je u dve varijante: prva predviđa novi Breton vuds dogovor (onim iz 1944. godine formirani su Međunarodni monetarni fond i Međunarodna banka za obnovu i razvoj); kao posledica globalnog Nju dila u kome Rusija, Kina, Kuba, Vijetnam i ostali dugogodišnji otpadnici, postaju delovi civilizovanog sveta, pokreću se velike ekonomske, zakonske i ekološke reforme, odnosno ukidaju sve vrste barijera. Preostali otpadnici od ovog ustrojstva, koje Sterling, za razliku od civilizovanih „realnih-pravih ljudi”, naziva „ljudima bez vodovoda” živeće između praznih pretnji i hitnih akcija pomoći. SAD će u ovakvom svetu biti svojevrsna lojalna opozicija, što će reći da se neće previše mešati ali ni smetati procesima. Druga varijanta je svojevrsno ponavljanje 1989, odnosno pada berlinskog zida. U ovom slučaju bi talas demokratizacije i ‘baršunastih revolucija’ zahvatio i muslimanski svet koji u Zapadu više neće videti neprijatelja već način života pun socijalne pravde, prava i solidarnosti. Zapadni radikali koji se protive ovakvom scenariju i Alkaida postaće svojevrsni saveznici.

            U varijanta nazvanoj „Veliki Afganistan” kolicione snage gube prljavi rat u kome se upotrebljavaju sredstva masovnog uništenja; epizoda 11. septembra tek je prva u nizu krvavih događaja koji kulminiraju poletanjem poslednjeg helikoptera zapadnjaka sa ambasade u Saudijskoj Arabiji i molbama za sklapanje mira. Ova pobeda Alkaide ima par podvarijanti koje mogu postajati samostalno ili u kombinaciji. U jednoj se, zbog nespretnosti i bahatosti Amerikanaca, raspada NATO carstvo (kao ranije Vašavski pakt). Bez zalivske nafte američka ekonomija i vojska kolabiraju a na ulice izlaze da protestvuju američke žene (kao što su to radile Ruskinje). Podvarijanta „Veliki teror” predviđa nastajanje velike islamske mašine smrti koja će delovati kao ona Crvenih Kmera i masovno uništavati ljudske živote jer način života iz XII veka traži i populaciju na nivou XII veka. Podvarijanta „Velikog Kalifata” predviđa, pošto Amerikanci i Jevreji napuste svetu zemlju, stvaranje velike muslimanske zajednice u kojoj vladaju šerijetsko pravo, pravda i tolerancija; Šiiti i Suniti su ponovo ujedinjeni, nastupa novo ‘zlatno doba’ koje će nadmašiti ono Haruma al Rašida. Verovatnoće ostvarenje neke ili svih ovih opcija je 10%.

            Najmanju verovatnoću od samo 2%, Sterling daje scenariju „Amerika u bunkerima” po kojoj novi teroristički napadi izazivaju američku nuklearnu odmazdu. Izolacionizam, kao politički stav u Americi, nikada nije prestao da postoji i mnogi ozbiljni teoretičari računaju na njegovu moć; otuda Sterling razmatra neveliku ali realnu mogućnost da se Amerika distancira od ostatka sveta i, ako zatreba, brani svoje interese i nuklearnim projektilima koje bi slala svuda gde smatra da postoji neko ko je ugrožava. Nešto bolje, sa verovatnoćom od 3%, stoji mogućnost „Još novih neočekivanih karata” po kojoj je čovečanstvo definitivno pogubilo konce svoje budućnosti pa napad na kule bliznakinje nije prekretnica jer se svašta novoga može desiti: novi teroristički napadi nepoznatih grupa, udar asteroida, nove vrste kuge ali i besplatno pivo ili inteligentna nano-genetska  cigara za 5 centi; ovo, dakle, nije ni ‘doba terora’ ni ‘doba slobode’ jer čovečanstvo više nema nikakvu kontrolu nad svojom sudbinom niti je može povratiti.

            I konačno, Sterling zadržava zdravu dozu skepse i humora pa predviđa da postoji 10% verovatnoće da se ništa od onoga o čemu je spekulisao neće desiti, priznajući time da je predviđanje teška i nezahvalna rabota. Ipak, zanimljivo je pratiti njegovo promišljanje i argumentaciju uz prisećanje na konstataciju Artura Klarka, napisanu u predgovoru “2001: odiseja u svemiru” da će „istina biti neuporedivo neobičnija (od piščeve/svačije mašte)”.

 *

            Brus Sterling je prešao put od buntovnog kiber-panka, pokreta sposobnog da polovinom 1980-tih uzdrma etabliranu naučnu fantastiku i u nju unese nove teme, novi duh i drugačiju osećajnost, do etabliranog autora značajnog opusa koji je i dalje vrlo aktivan na raznim literarnim i društvenim poljima. Uprkos Sterlingovom ugledu i značaju, na srpski je preveden samo jedan njegov roman i par priča, što svakako ne služi na čast ovdašnjim izdavačima. Istovremeno, Sterling je sticajem životnih okolnosti redovan gost-rezident Srbije odnosno Beograda ali to gotovo da nije zapaženo u krugovima stvaralaca i ljubitelja naučne fantastike. Zbog svega navedenog nemalo je i vrlo prijatno iznenađenje nedavna pojava knjižice (u minimalistički svedenoj opremi i vrlo sitnog teksta) „Drevni inženjer“, u ediciji „Sam(a) svoj pokret“ izdavača Kulturnog centra Beograd. Na 100-tinjak strana knjiga sadrži Sterlingovu priču „Drevni inženjer“, u prevodu Jasmine Tešanović, odnosno njen original uz prateće pogovore. Sama priča štampana je 2016. godine u godišnjoj antologiji „Dvanaest sutrašnjica: vizionarske priče o bliskoj budućnosti inspirisane sadašnjom tehnologijom“. No – i tu znatiželjni čitalac stiže do drugog iznenađenja – Sterlingova priča uopšte nije kiber-pank već je, precizno i sa pažljivo doziranim tenzijama, dinamično ispričana alternativna istorija koja se dešava 145. godine nove ere i prati dogodovštine Julija Glicija Atilija Vera, rimskog inženjera angažovanog na Tehnološkom institutu u Taurunumu (današnji Zemun). Posle smrti učitelja a pre nove raspodele vlasti, Ver dobija savet od brata da se vrati u rodni kraj, u Augustu Taurinorum (Torino), pod izgovorom kako je namerio da se tamo prikladno oženi. U Taurinorumu, posle teškog putovanja, zatiće rasulo izazvano velikom zarazom pa sebe imenuje za Diktatora i započinje obnovu i izgradnju naselja, boreći se sa materijalnim preprekama ali i nesklonošću stanovnika da istinski prihvate njega i njegove planove. Sve vreme Ver drži uza sebe Nebeski mehanizam sa Rodosa, poklon guvernera Taurunuma. Taj analogni kompjuter kojim se mogu izračunati položaji planeta fascinantna je sprava ali i duboko subverzivna jer praktično poriče postojanje bogova. Ver će, u centralnom filozofskom dijalogu priče, taj fantastični mehanizam predstaviti udovici starog gradonačelnika kao dokaz inženjerske i naučne superiornosti što će naterati mahnitu ženu da dragocenu i bogohulnu kutiju baci u reku...

            Sterling je, za razliku od saborca po peru V. Gibsona, i ranije bio otvoren za teme van kiber-pank zabrana i za traganje po raznim prostornim i vremenskim koordinatama pa se i „Drevni inženjer“ lako i prirodno uklapa u ovaj niz. Naravno, sem istorijskog perioda i lokacija u ovoj priči verodostojno je i postojanje Nebeskog mehanizma – astronomskog kalkulatora sa Antikitere otkrivenog davne 1901. godine u fizički neobnovljivom stanju sve dok se nije „umešala“ moderna tehnologija - kompjuterizovana tomografija (CT sken). Mehanizam je u vreme svog nastanka bio vesnik i nosilac novih ideja odnosno sasvim drugačijeg pogleda na svet u odnosno na vladajući mitološko-božanski te simbol progresa koji nailazi na nerazumevanje i otvoreni otpor uprkos očiglednih prednosti koje njegovo korišćenje može doneti. Napredak, međutim, nije uvek ni lak ni kontinuiran pa je trebalo da prođu vekovi dok zapadna civilizacija nije dorasla do znanja koja su izgubljena u antici. Filozofski dijalog inženjera i udovice-veštice, okruženih pukom željnim senzacije i skandala, uz manipulatore koji stoje sa strane, nije samo slika i prilika davne prošlosti već, oživljen u priči, vrlo neugodno podseća  na jednako banalne (a brutalne) situacije iz naše „civilizovane“ sadašnjosti. Ukazivanje na ovu vremensku paralelu temelj je provokativnosti i subverzije Sterlingove priče.

            Rečju, „Drevni inženjer“ valjana je, suptilno intrigantna proza proverenog majstora i iznova u potpunosti potvrđuje Sterlingov odavno zasluženi status klasika žanra koga nesumnjivo treba duboko uvažavati i pomno pratiti.

            („Emitor“ br. 500, september 2023.)