SREBRNI MOST - FEHER ILLES blogspot prevod poezije Ilije Bakića na mađarski

 

 A költészetről - az Ezüst híd/Srebrni most fordításkötetemről - fordításaim - kedvenc verseim - gondolatok - magamról O poeziji - o knjizi prevoda Ezüst híd/Srebrni most - moji prevodi - omiljene pesme - zabeleške - o sebi

2026. január 11., vasárnap

Ilija Bakić: *** (more (uvek) porađa (u peni)…) - *** (a tenger (mindig) …)

 

Ilija Bakić Vršac, 23. 11. 1960. – 

***   more (uvek) porađa (u peni) mrtve alge bele riblje trbuhe dojke testa   crvena magla sipi po živom glasu   sve strane svetu su prazne pesak utaban krabe iskopavaju suglasnike i seku ih kleštima   u uglovima simetrične paučine kaplje voda nepopijena   zjap   posle još nije stvoreno ni skeleti ni ključevi   "izveštaj o verovatnoći a"

***   a tenger (mindig) halott algákat fehér halakat   gyomrokat mellvizsgálatokat szül (a habban)   az élő hangon vörös köd szitál   üres a világ minden oldala a homok letaposott a mássalhangzókat rákok ássák ki és fogóval vagdossák   a szimmetrikus pókháló sarkaiban a meg nem ivott víz csöpög   nyílás   utána még a csontvázak se a kulcsok se készültek el   „jelentés az a valószínűségéről”   Fordította: Fehér Illés

Izvor: Ilija Bakić: Koren ključa, naličje svakodnevnice, Kanjiški krug, 1999.

 

https://feherilles.blogspot.com/2026/01/ilija-bakic-more-uvek-poraa-u-peni.html

 

2026. február 28., szombat

Ilija Bakić: *** meso betona – *** a beton szövete

 

Ilija Bakić Vršac, 23. 11. 1960. – 

***   meso betona urasta u staklenu tišinu drhte prepoznaju se elementi odeljeni površinskim naponom kroz rešetke se cede glasovi na mrazu grušaju u reči sila magneta slaže ih unakrasno gradi bedeme kule visoke do mehura svoda i prozrače mreže pukotina golog oka homunkulusovog

***   a beton szövete az üvegcsendbe nő remegnek felismerhetők a felületi feszültséggel elválasztott elemek rácsokon keresztül csepegnek a hangok a fagyban szavakká alvadnak őket a mágneses-erő keresztbe rakja sáncokat tornyokat épít magasakat a buborék-boltozatig és szellős repedés-hálózatot homunculus szemén   Fordította: Fehér Illés

Izvor: Ilija Bakić: Koren ključa, naličje svakodnevnice, Kanjiški krug, 1999.

https://feherilles.blogspot.com/2026/02/meso-betona-beton-szovete.html

 

2026. március 12., csütörtök

Ilija Bakić: *** ( vatra je prostor...) – *** (a tűz tér...)

 

Ilija Bakić Vršac, 23. 11. 1960. – 

***   vatra je prostor zborište linije daljina dolaze joj seku u drhtavoj odaji klupku jezika prašina prošlog toka izvrće se u svetlace živo meso udiše tišinu liže noževe odnosi krv briše otiske meseca mena oseka koje otkrivaju kosti stakla ramove dana povez kalendara rašiven listovi tonu kroz ždrelo plazme u vodu amniona koji kaplje niz „drvo pljuvačke”

***   a tűz tér gyülekezőhely vonalak a távolságot közelítik a nyelvgombolyagot remegő teremben szelik a múlt-folyamat pora lángnyelvekbe vált az élő hús csendet szív magába késeket nyal vért visz holdnyomokat töröl holdfázis apály fedezik fel az üveg-csontozatot a nappal-kereteket a naptárkötés szétfejtett levelei a plazma garatján keresztül süppednek a „fa savóján” csorgó magzatburok vizébe   Fordította: Fehér Illés

Izvor: Ilija Bakić: Koren ključa, naličje svakodnevnice, Kanjiški krug, 1999.

https://feherilles.blogspot.com/2026/03/ilija-bakic-vatra-je-prostot-tuz-ter.html

POČECI DOMAĆEG STRIP GIGANTA – Povodom izložbe „Strip u ’Dečjim novinama’ Počeci (1957-1964)“

 

U gornjemilanovačkom „Muzeju rudničko-takovskog kraja“ otvorena je izložba „Strip u ’Dečjim novinama’ Počeci (1957-1964)“ koju se priredili Vesna Ćurčić i Borisav Čeliković. Na panoima sa strip kaiševima i tablama predstavljena je pojava stripa na stranicama lista „Dečje novine“ koja je, istovremeno, i priča nastanku ovog lista, njegovom razvoju odnosno formiranju preduzeća „Dečje novine“ koje će narednih decenija svojim brojnim izdanjima bile uzdanica 9. umetnosti u socijalističkoj Jugoslaviji. U uvodnom tekstu kataloga izložbe Borisav Čeliković precizno i znalački sumira dešavanja u prvih sedam godina uzdizanja prvog ovdašnjeg posleratnog strip giganta. A sve je započelo entuzijazmom učenika osnovne škole „Takovski partizanski bataljon“, njihovih nastavnika Srećka Jovanovića i Aleksandra Lazarevića uz podršku direktora škole Vojislava Veljića i opštinskog rukovodstva; rezultat zajedničkog rada bio je prvi broj „Dečje politike“ lista za učenike osnovnih škola, objavljen 12.1.1957.g. u tiražu od 1000 primeraka. Mesec dana kasnije pojavio se drugi broj pod promenjenim nazivom „Dečje novine“ (zbog protivljenja prvobitnom nazivu od strane lista „Politika“). List je izlazio tokom školske godine i naišavši na lep prijem kod školaraca ’ubrzao’ je ritam izlaženja (15-odnevno pa sedmično), prodavao se pretplatom u školama širom Srbije zbog čega je i tiraž stalno rastao! Konačno, 1962.g. formira se NIP „Dečje novine“ kao izdavač ovog lista.

            Strip je bio, uz članke iz istorije, biologije, geografije, neizostavni deo „Dečjih novina“ a u brojevima za prve tri školske godine crtao ga je samouki Desimir Žižović Buin (1920-1996); na ilustracije i kaiševe sa veselim doživljajima đaka prvaka nastavili su se stripovi po motivima iz narodnih pesma i istorije („Kraljević Marko i Musa Kesedžija“, „Poslednji osvetnik“, „Ptica devojka“, „Ćosa i Ugursuz“...). U 23. broju „Dečjih novina“ pojavila su se prva dva kaiša stripa „Nikad robom“ u kome pekarski šegrt Mirko trampi hleb za pušku vojnika koji beži pred nemačkom vojskom; pošto ne želi da radi za okupatore Mirko pali pekaru i priključuje se partizanima, tamo sreće Slavka i oni se nadalje zajedno bore za slobodu u serijalu koji je, za dve decenije izlaženja, imao oko 600 epizoda!

            Pored neumornog Buina koji je umeo da paralelno radi i na četiri stripa, „Dečjim novinama“ i njihovom novom izdanju „Nasmejane novine“ priključuju se i drugi strip stvaraoci. U školskoj 1959/60 mladi (18 godina) Miodrag Đurđić (1941-1998) crta naučnofantastični strip „Gledaj sada iznenada“ (scenario Srećko Jovanović, 1930-2008), strip iz srpske srednjevekovne istorije „Pod sumnjom“ te stripove „Porodica Stradić“ i „Rista automobilista“. Naredne školske godine pojavljuju se stripovi Lea Korolca (1936) „Dečak je ćutao“ (scenario B. Živković) i Tome Kurte (1933-1991) „Tomine pustolovine“. Poznati karikaturista Aleksandar Klas (1928-2002) koji je od 1959.g. objavljivao ilustracije i karikature odnosno crtao naslovnice „Dečjih novina“, od 1962. objavljuje i stripove, počev od stripa „Na mirisnoj livadi“ (scenario B. Čučković a potom D. Erić) za kojim slede „Začarana šuma“, „Vitez na ovnu“, „Čudo u Gruži“... Iste 1962.g, kada je list sa crno-bele prešao na četvorobojnu štampu, priključuje se i Brana Nikolić (1936) i objavljuje stripove „Mija Siledžija“, „Fudbalko“, „Otmica centarfora“... Još jedan velikan, Nikola Mitrović Kokan (1933-1997) započinje saradnju sa „Dečjim novinama“ stripom „Buk i Vuk“ (scenario Srećko Jovanović) i „Pecin brat Pijuko“ (koji je preuzeo od Buina). Školske 1963/64 stripove su objavljivali i Slobodan Milić (1938-2000) kao Sem Myll, „Razred profesora Oma“ (scenario Pavle Kićevac-Pol Kitz, 1930) odnosno Radoslav Rade Ivanović (1933-2011), „Junaci svemira“ i „Dik i Dab rešavaju slučaj šuplje pete“.

            Maja 1963.g. objavljena je prva samostalna sveska stripa „Nikad robom“ koji će u 203 broja donositi domaće stripove iz prošlosti jugoslovenskih naroda (od broja 204 štampaju se samo doživljaji Mirka i Slavka). Novo izdanje je tražilo nove autore i drugačiji ritam rada; Buin je nadalje crtao samo stripove o Mirku i Slavku. Naredne 1964.g. prestaju sa izlaženjem „Nasmejane novine“ a sledeće godine kreću nova strip izdanja „Biblioteku Lale“, Revija za strip i zabavu „Zenit“ odnosno od 1966.g. list „Miki“. Ova tri izdanja su se prodavala na trafikama i donosila, za razliku od ranijih izdanja, stripove stranih autora. Sa 1964.g. završava se početna faza u razvoju stripa u „Dečjim novinama“; izdanja „Lale“, „Zenit“ i „Miki“ čine drugu fazu – fazu uspona (1964-1969); treća faza (1969-1975) je faza ’traženja identiteta’, pojave novih izdanja koja su bila kratkog daha, borbe sa famoznim ’zakonom o šundu’; četvrta faza (1975-1987) poklapa se sa pokretanjem „Eks almanaha“ i izdanjima koja su proizašla iz njega i karakteriše je praćenje tokova svetskog stripa i afirmacija domaćih strip stvaralaca na ovdašnjoj i svetskoj sceni.

            Izložba „Strip u ’Dečjim novinama’ Počeci (1957-1964)“ odmak je od ovdašnjeg poslovičnog nepoznavanja sopstvene istorije koje ide ruku pod ruku sa samohvalisanjem tom istom istorijom. Ovaj ’čas strip arheologije’ u državnoj instituciji možda je najava drugačijeg tretmana našeg strip nasleđa koje je do sada uglavnom bilo prepušteno strip entuzijastima. Predstavljeni stripovi odražavaju početničku naivnost i nespretnost ali svedoče i o ubrzanom savladavanju tajni ’priča u slikama’ bile one realistične ili karikaturalne, ’ozbiljne’ ili humorne, te o dostizanju zavidnih rezultata na koje ovdašnja kultura može i mora da bude ponosna.

            („Dnevnik“, 2026.)

27. SALON KNJIGE I GRAFIKE PIROT 2026

 

NOVA MISIJA ASTERIKSA I OBELIKSA ili NEBO IM JOŠ NIJE PALO NA GLAVU –“Asteriks u Luzitaniji” napisao Fabkaro, nacrtao Konrad; izdavač Čarobna knjiga 2025.

        Strip “Asteriks” svakako je jedan od najpopularnijih izdanaka francusko-belgijske posleratne strip škole. Priče u slikama o malom i prgavom galskom ratniku i njegovom krupnom, debeljuškastom drugu Obeliksu koji žive u selu koje Rimljani nisu pokorili i bore se protiv osvajača a neretko krstare okolnim zemljama i drugim kontinentima, oduševljavale su generacije dečaka i devojčica širom Evrope (a pomalo i ostatka sveta). Tvorci ove humoristički intonirane sage započete 1959. godine bili su scenarista Rene Gošini (1926) i crtać Alberto Uderzo (1927); oni su bili idealan dvojac čija je saradnja bila besprekorna. Nakon prerane Gošinijeve smrti 1977. godine Uderzo je preuzeo uloge scenariste i crtača  iako su na koricama albuma i dalje stajala imena obojice autora. Serija je, na radost obožavalaca, nastavila da redovno izlazi održavajući visoke kvalitete koje je postavila. Uderzo je prestao da radi na “Asteriksu” 2009. godine, na pedesetu godišnjicu svojih junaka, zaključno sa 34. albumom “Asteriksov i Obeliksov rođendan: Zlatna knjiga” (Uderzo je umro 2020) a prava na serijal je prodao kompaniji Haet. Godine 2013. pojavio se album “Asteriks i Pikti” scenariste Ferija (1959) i crtača Konrada (1959). Ferija je u 40. albumu zamenio Fabkaro (1973). “Asteriks u Luzitaniji” originalno objavljen u oktobru 2025.g. je 41. album a “Čarobna knjiga” ga je promptno izdala već decembra iste godine.

        Okvir priče nepromenjen je: Rimljani su pokorili čitavu Evropu osim jednog malog sela u Galiji; stanovnici tog sela, mada ne gaje uvek lepe dobrosusedske emocije i manire, u jednom su složni - brane slobodu u čemu im pomaže i čarobni napitak koji sprema seoski druid. Nominalni heroji priče - brkati mališa sa šlemom ukrašenim krilima i dobrodušni debeljko koji je, kao mali, upao u kazan sa čarobnim napitkom tako da mu taj stimulans više nije potreban - i dalje su specijalci za sve nemoguće misije. Ovog puta prilika za junačka dela ukazuje se pošto do galskog sela, na radost žena, doplovi lađa-robna kuća gazde Paradaisa; no, na obalu silazi i tužni, brkati čovek imena Ušipereš iz Luzitanije koji moli za pomoć – spas za svog prijatelja Očićoraveša, malog proizvođača ‘garuma’ (sosa na bazi ribe koji Rimljani obožavaju), koji je optužen da je hteo da otruje Cezara pa će za kaznu biti bačen lavovima! Pošto shvati situaciju (iako Luzitanac govori čudno) Drmatoriks određuje da Asteriks i Obeliks odu u Luzitaniju (koja je današnji Portugal a tada je obuhvatala i deo Španije), spasu osuđenika i oslobode ga optužbi. Pošto doplove kud su namerili, usput, kako tradicija nalaže, potopivši gusarski brod, Gali polako otkrivaju zaveru iza koje je guverner Profiterus, koji sanja o Rimu i vlasti a tu je i Vukusov, ambiciozni industrijalac garuma koji želi da uništi sitne proizvođače. Asteriksa i Obleliksa put vodi do tamnice (da bi ušli moraće da se preruše u Luzitance), do sedišta “Vukusovog garuma” u koji se ne može ući bez bezbedonosnih šifri sve do bogataške žurke na brodu kojoj prisustvuje i Cezar! Upoznavanje Luzitanije je traumatično – ako se Obeliks malo ‘zaljubiškao’ u lokalnu lepoticu – jer domaćini jedu samo bakalare (u zatvoru se za kaznu jede sočivo), u kamenolomu se ne prave stećci nego kockice, pecivo se može koristiti kao projektili, izdajstvo se prenosi s kolena na koleno, luzitanske pesme oduzimaju volju za životom svima koji ih čuju jer su Luzitanci teški depresivci i fatalisti. Kao svojevrsne kruna ludosti Gali će čak sresti i svoje zemljake koji su turisti!

        Temelj ove priče (kao i mnogih prethodnih) je kulturološki šok, susret sa drugom civilizacijom iz koga se, zbog različitog mentaliteta i običaja, rađaju urnebesne situacije od onih bezazlenih do apsurdnih. Gali jednostavno ne razumeju svoje domaćine, baš kao ni osvajače Rimljane. I žaoke na trendove moderne civilizacije imaju svoje poente i nastavak su Gošinijevog i Uderzovog običaja da ismevaju i karikiraju aktuelne javne ličnosti i političku situaciju u Francuskoj.

        Kao što se Fabkarov scenario oslanja na iskustva velikog Gošinija i Konradov crtež verno prati Uderzov manir. Table su komponovane u formi dva puta po dva kaiša sa promenjivim brojem preciznih slika u kaišu a povremeno se umesto dva kaiša pojavljuje slika koja pokriva polovinu stranice. Ipak, ovaj samoodređi format ne utiče na dinamiku priče i spektakularnost akcija.

        Sumirajući utiske možemo konstatovati da je album “Asteriks u Luzitaniji” valjani nastavak serijala koji ima vernu publiku i koja će mu svakako posvetiti dužnu pažnju.

            (“Dnevnik”, 2026.)