POSTLJUDI NA DRVOSVETU – „Lovci na nektar“ Ristorčelija i Ženfora; izdavač „Čarobna knjiga“ 2023.

    Agilna „Čarobna knjiga“ u Biblioteci „Stari kontinent“ donosi dela 9. umetnosti stvarana u Evropi; koncepcija biblioteke podrazumeva da se objavljuju kako stripovi iz prethodnih decenija,  kojima je protok vremena „priznao“ kvalitet, tako i stripovi koji su aktuelni odnosno novoobjavljeni u zemljama izdavanja. Jedan od takvih stripova-grafičkih novela je i „Lovci na nektar“ crtača Ristorčelija i scenariste Ženfora; strip se u Francuskoj pojavio 2023. godine i u istoj godini je postao dostupan i domaćim stripoljubcima. Tako se, posle decenija kašnjenja, uzrokovanih sankcijama i ratovima u 1990-tim, ovdašnja strip scena vraća na stanje iz davnih 1980-tih kada je ubrzano „hvatan priključak“ na aktuelna evropska i svetska strip dešavanja na veliko zadovoljstvo čitalaca ali i domaćih strip crtača i scenarista.

    „Lovci na nektar“ nastali su po literarnom predlošku, istoimenom romanu (iz 1994) Lorana Ženfora (1968), zapaženog, produktivnog pisca naučne i epske fantastike, autora više od 50 romana od kojih je dobar broj svrstan u nekoliko ciklusa. Na početku „Lovaca na nektar“ mesto dešavanja se određuje kao planeta Jeisažar, planeta  tipa 3.92 m-s, u vlasništvu Akree&Co, na kojoj je u toku teraformiranje; planeta je pod tehnološkom restrikcijom a populaciju čine ljudi/postljudi i 0,7% regulatornih individua. Nakon ovako nedvosmisleno naučnofantastičnog početka do kraja albuma nema gotovo nikakvih za priču značajnih elemenata ovog žanra (osim neobjašnjenog pojavljivanja ogromnih natpisa na nepoznatom jeziku i na neočekivanim mestima). Radnja se sagledava i razvija iz vizure aktera za koje se njihov svet zove Arhea, drvosvet, na kome, na granama, žive različita plemena, okrenuta svakodnevnom opstanku, posvećana sopstvenim verovanjima u bogove... U toj organizaciji Pirg je, u svom plemenu, nalazač nektara, najvažnije materije koja teče kroz grane. Sa drugom, pisarom Mazirom, on pokušava da shvati šta to nije u redu sa tokovima nektara a na šta ih već neko vreme upozorava lišće. Vraćajući se iz istraživanja oni otkrivaju da je njihovo selo napadnuto i zapaljeno a napadači nemilosrdno ubijaju stanovnike. Videvši smrt voljene devojke Pirg uskače u borbu ali biva onesvešćen i zarobljen a Maziru odsecaju glavu. Umesto da i njega pogube, napadači, pleme Lovaca na nektar, mu nudi da se priključi ekspediciji koja treba da otkrije šta se dešava sa drvetom i da ga izleči. Pirg pristaje i bira da spase drvo a ne da se osveti zbog pokolja. Družinu predvodi ratnica Reve a sa njom su Askel i Žiza. Međusobno nepoverenje ustupa mesto toleranicji dok se probijaju kroz nepoznate predele, zone zaraženosti, sklanjaju od zveri, susreću druga plemena, ulaze u deblo... Posle niza egzotičnih i opasnih peripetija ali i pogibija, tragači otkrivaju da njihov drvosvet nije jedini, već tek jedan od mnogih, kao i da na površini tla takođe žive ljudi odnosno da njihovo drvo odumire pa moraju naći drugo. Pirg odlazi da ovu vest raširi ali mu niko ne veruje...

    Ženforova priča funkcioniše na više nivoa: kao uvek interesantna i uzbudljiva istraživačka storija u kojoj se otkrivaju novi svetovi, kao akciona, ljubavna odnosno antropološko-sociološka priča. Junaci romana-stripa su bića sazdana od uverenja, strahova i nada i nije im lako da se snađu u situacijama koje prevazilaze njihova iskustva. Ni odvažni Pirg nije lišen dilema i sumnji. Nad sve se nadvija slutnja a potom i izvesnost da je životu koji poznaju došao kraj, da im dolaze ogromne, nezamislive promene koje će iskušavati sve njihove snage i sposobnosti. Opstanak u promenjenim okolnostima prilagođavanjem i dovijanjem ispostavlja se kao krucijalna odlika ljudskih bića. Po ovim stavovima odnosno po ovakvim postavkama „Lovci na nektar“ direktno se oslanjaju na jedan od klasika naučne fantastike – na roman Džejmsa Bliša „Zvezdane spore“ iz 1958. godine u kome je pisac varirao ideju „pantropije“, genetske mutacije pomoću koje se ljudi prilagođavaju novim planetama ali zbog koje bivaju toliko izmenjeni da više i ne liče na svoje pretke. Ljudi odnosno postljudi na planeti Jeisažar su produkti tih mutacija tako da poneki više liče na čovekolike majmune neko na moderne ljude. Ipak, u suštini oni su i dalje bića čiji je predak Homo Sapiens sa jedne, ko zna koliko udaljene, male plave planete.

    Aleksandar Ristorčeli (1972) iskusni je ilustrator i strip crtač koji je svojim likovnim rešenjima dodatno potcrtao neobičnost sveta u krošnji ogromnog drveta, sa bizarnom florom i faunom, istovremeno prepoznatljivim fizionomijama, mimikom i telesnim pokretima „vezujući“ čitaoca/gledaoca za znani mu svet. S druge strane, izuzetno dinamična montaža tabli, sa slikama koje se preklapaju i prostiru do ivice stranica, potpomognuta sugestivnim kolorom, zaokružuje atmosferu, podržava brzinu priče i „tera“ odnosno „mami“ čitaoca da otkriva nove i nove avanture junaka.

    U konačnom sabiranju utisaka, „Lovci na nektar“ se predstavljaju kao valjano zamišljeno, zaokruženo i realizovano delo prepuno začudnih pejzaža i brze akcije kao i pomešanih emocija koje postavlja zanimljiva pitanja o granicama ljudskosti na nekim drugačijim, nepoznatim i egzotičnim svetovima.

            („Znak Sagite“ broj 27, 2024.)