Nova knjiga, „Nevidljiva
mesta“, Tomislava Marinkovića (1949), prisutnog na pesničkoj sceni više od
tri decenije, uvažavanog i nagrađivanog, podeljena je u tri ne imenovana već
numerisana ciklusa (I, II, III) od kojih prvi i poslednji čine samo po jedna
pesma. Uvodna pesma „Pre nego što počneš
da pišeš pesmu“, kako naslov govori, okrenuta je pesničkom ushićenju i muci
a završava pitanjem/dilemom „Dobro
razmisli: je li to / trenutak kad pevaš / kada prestaješ, ili / počinješ da
plačeš“. Jedan odgovor ne postoji niti za ovu niti za sve druge dileme
pesnika/pesničkog subjekta i ovaj stav zajednički je za čitavu knjigu. Moguće
je jedino nastojati da se u svakodnevnom i stvaralačkom postojanju, koje se
nadovezuje na neke ranije dane i sećanja, otkriju i zapamte trenuci u kojima se
slute delovi esencije postojanja, emocija, misli. Više od toga, od te fragmentarnosti,
čoveku, čini se, nije dato. Da li zato što su celoviti uvidi božanska
mogućnost/osobina ili je, odista, samo jedan odgovor na sva pitanja nemoguć
tek, običnom smrtniku nije dato da izdigne se iznad sopstvenog trajanja.
Ponekad, u retkim, izuzetnim situacijama, učiniće se čoveku da ukazuju mu se
obrisi/naznake spoznaja i principa koji možda - ali samo možda - sadrže neke
šire, dublje, temeljnije istine i principe. Otuda u poslednjoj pesmi knjige „Našao si je“ pesnik koji za sebe kaže „(...) ja misao / ja prozor kroz koji duša
gleda / obeskućeni, rasuti svet?“, slušajući pčele što su „uzbuđeno raspravljane o nečemu“, pita se
nisu li mu tako pokušavale da kažu „Ako
si tražio istinu, / na trenutak si je našao.“
Ali, koji je
to trenutak i koja/kakva je to Istina?
Veličanstvenost Prirode i njega,
čoveka, u njoj, smernog i smirenog?
Odgovor, rekosmo,
nije jedan i jedinstven možda i zato što su, s druge strane, životna očekivanja
svakog bića drugačija, zavisna od njegove ličnosti, karaktera, prilika u kojima
je rastao, učio, delao, voleo, bivao razočaran, sanjao, maštao, priželjkivao.
Paradoksalno - ali paradoks je nešto trajno i, možda, zakonomerno za postojanje
- zaključak jedinke koja je uspela da formuliše dilemu svog trajanja (za
razliku od onih koji to pitanje osećaju a nisu voljni, spremni ili sposobni da
ga uobliče mislima/rečima), odraženu i u praznoj korpici za pečurke (uzalud
tražene na „Nevidljivim mestima“), je:
„Ali srce, sa osećanjem života, / između
godina još traži / dragocenosti koje mu pripadaju.“
Koje su to
dragocenosti? Po kom se osnovu/pravu one potražuju?
Valjalo bi,
zarad spoznaje odgovora, krenuti od početka, od detinjstva, baš kako je to i u
pesmi „Nevidljiva mesta“, poslednoj u
drugom ciklusu, pa se nadovezati na prvu iz istog ciklusa, na pesmu „Nije varka“ u kojoj, usred leta dečak
prutićem, u prašini, crta mapu zamišljenog sveta dok dan odmiče prema sumraku i
„Dečak sumnjičavo zuri u nestvarne obline
neba“, pa crveni mesec ubeđuje dečakovo srce da ostane budno jer „To nije varka, šapuću daleke zvezde, /
stvarniji svet od ovog nećeš naći.“ A u tom i takvom svetu, kao oslonci,
likovi su majke, oca i prijatelja. U tom svetu postoje polja, sela i varoši kao
prostori dešavanja, odrastanja, stasavanja u grupi. Konačno, možda manje primetno
a, opet, temeljno i određujuće je proticanje vremena, vremenskih prilika i
neprilika, dana i noći („Kule od dana, /
kule od jutara / i večeri.“ - „Kule“), smena godišnjih doba i promene Prirode koje nosi. Čitava godina opstaje
u ovoj knjizi, od leta do zime, jeseni i proleća sa svojim radostima, nadanjima
i zasićenošću. Tanano i posvećeno zapažanje promena svojstveno je onome ko stalno
je u neposrednom dodiru sa Prirodom,
ko od nje nije odvojen asfaltom i gradovima već sa njom i od nje živi kao njen neotuđeni
deo. Ova se iskonska veza ne raskida, od nje se ne beži kako bi se udovoljilo
imperativima moderne civilizacije. Naravno, odlasci u gradove neminovni su ali
se toj novoj/privremenoj sredini apriorno ne priznaje primat (kao što joj se ne
poriče značaj). Konačno, grad pridošlicama niti širi ruke u znak dobrodošlice
niti ih izbacuje - „Iza tebe,
isprekidano, diše grad. // Kroz podignutu rampu, / istiskuje te iz sebe / i
gura u noć, // iako ne kaže - idi.“ („Košava“).
Uronjenost u Prirodu, spoj sa njom, uči čoveka
skromnosti ali mu daruje i osećaj beskrajne pripadnosti koja ga uverava da ma koliko
bio beznačajan jednako je važan za opstanak sveta: „Pogledaj, svet je milostiv! // Svetlost trenutka obasjava / i sitne
semenke suncokreta / i tvoje postojanje.“ („Suncokreti“). Otuda, pripadanje
Prirodi znači i trezveniji stav prema
sopstvenom odrastanju i starenju koji su tek jedan (ob)lik večnog trajanja i
promene, smene života i smrti. Ipak, svako samosvesno i misleće biće mora, bez
obzira na uvažavanje i poštovanje Prirode,
da zapita se - zašto? „Zašto, kao po zapovesti,
/ nas koji smo smrtni, prekriva / sve više zlatni prah godina,“ („Zašto“).
Pitanje je teže za jedinku obdarenu (prokletu) dubljim osećajima, prijemčiviju za
damare bića/duše, obrazovanu i načitanu. Za nju su nedoumice i iskušenja dublji
jer ume da ih izrazi, artikuliše, da ono slućeno uobliči u reči, i to reči koje
je usvojila/stekla u svakodnevnom življenju i one naučene u školskim
udžbenicima. Otuda se u nekolikim pesmama ta dva jezika spajaju gradeći sasvim
posebnu atmosferu i senzibilitet - „žune
beskrajno usitnjuju svoje soprane.“ („Nije varka“), „vetar se, kao smušeni
geometar,“ („Februarske skice“). No, kako god bilo, zapitanost ostaje a
konačnog odgovora, rekosmo, ipak, nema.
Važan deo
knjige „Nevidljiva mesta“
intimistički intonirane (uglavno pisane u prvom licu jednine, mada ima i onih u
množini) je, kao dodatni lični ugao posmatranja sveta, i linija koja se bavi
pesništvom kao usudom. Na prvu pesmu, „Pre
nego što počneš da pišeš pesmu“, nastavljaju se ona imenovana kao „Pokušavaš da se setiš“ u kojoj pesnik
hoće da se doseti „kako je bilo pisati
pesme, / a ne biti pesnik.“, kako je to „Osećati
za vratom dah života, / koji te miluje kao lahor / a potom baca u očajanje.“
Rastrzanost između želje i (ne)moći izražavanja u rečima, nadanja i strahova (sve
do onog ultimativnog „Krenuh ali ne
stigoh“), opsedala je mladog pesnika koji se, sada, priseća tog vremena,
nesposoban da ga, uprkos stečenoj veštini, opiše jer pesništvo je način postojanja,
drugojačiji, puniji, teži od običnog. To je poseban način gledanja na sebe i
sopstveno okruženje, te neraskidiva vezanost za reči, svoje i onih koji su
pisali nekada i koji pišu sada. Čak i ako pokuša da pobegne od reči iz knjiga i
onih koje drugi (na sajmu knjiga) izgovaraju pesnik ne beži izistinski, on i u
osami ostaje sa svojim rečima, onima koje je sam zapisao i objavio i onima koje
će nastati. Uostalom , „(...) reči su
radoznale kao / deca (...)“, ima ih posvuda i „(...) na njima počiva svet.“ („Bežeći od reči“). Mada, ponekad
javlja se sumnja u moć reči jer „(...) zrikavci su / ponavljali zauvek upamćenu
/ pesmu; opevajući ono što jezik / nije u stanju da izrazi.“ („Gledanje kroz
noć“). Uprkos tome, neminovno i
konačno, Život i Poezija neraskidivo stapaju
se (kao život i Priroda) - „Kroz prozor vidim sivkaste oblačiće / koji
liče na bronzanu figuru ruže, // na razmotanu klupčad vune, / na moj život i
život poezije, / koji podrhtavaju nad beskrajem.“ („Čitanje“).
U
konačnom sagledavanju poetska „Nevidljiva
mesta“ Tomislava Marinkovića primirena su, tiho elegantna, zamišljena/zapitana
nad trajanjem, odrastanjem i starenjem, nad sveopštim (bes)smislom, prepuna
fine sete, plemenite patine i melanholije.
(„Koraci“ br.
4-6, 2016.)
0 komentara:
Постави коментар