PRIČE PROSTODUŠNE MUDROSTI I HUMORA – Knjige koje (ni)je prekrila prašina – „Priče iz levog i desnog džepa“ Karela Čapeka

U FOKUSU

            Karel Čapek (1890-1938) jedan je od najzapaženijih čeških pisaca prve polovine XX veka, veoma cenjen i na prostorima Evrope, nazivan i „Češki Čehov“. Njegovo obimno delo obuhvata nekoliko žanrova, od drama, kratkih proza i romana do literature za decu, publicistike i esejistike. Dramom „R.U.R. – Rosumovi univerzalni roboti“ iz 1920.g. u svetsku kulturu uvodi pojam „robot“ koji će postati baština svetske kulture; istini za volju, robot po Čapekovoj zamisli nije, kako je to kasnije ustaljeno, mehannička replika čoveka već je „android“ (veštački stvoren i usavršen čoveka). „R.U.R.“ je i po predstavljanju dilemama robota koji se bune protiv svojih gospodara moralno i filozofski intrigantan; kasnija tradicija jeftine „palp“ naučne fantastike vulgarizovala je temu svodeći je na spektakularne borbe i čovekovu pobedu nad robotom-zlom mašinom. Čapek je dramama „Stvar Makropulos“ (1920) i „Iz života kukaca“ (1921) postavi provokativna pitanja o dugovečnosti čoveka i ustrojstvu života, dok je romanima „Tvornica Apsolutnog“ (1922) i „Krakatit“ (1922) stavio znak pitanja na imperativ tehničkog progresa po svaku cenu dok je roman „Rat s daždevnjacima“ (1936), osim očiglednih aluzija na fašizam, osuda antropošovinizma i ksenofobije. U romanima „Hordubal“ (1933), „Meteor“ (1934) i „Običan život“ (1934) razmatrao socijalna i klasna pitanja. Vrlo uspešno pisao je savremene bajke („Devet bajki“), knjige za decu („Dašenjka ili život šteneta“), dela namenjena radoznalim čitaocima („Kako se pravi“, „Baštovanova godina“, „Apokrifne priče“) kao i putopise („Pisma iz Italije“, „Pisma iz Engleske“, „Razgovori sa Masarikom“). Niz godina je bio kandidat za Nobelovu nagradu za književnost.

REČ KRITIKE

            Knjige "Priče iz levog džepa" i "Priče iz desnog džepa" (ili "Priče iz jednog džepa" i "Priče iz drugog džepa") objavljene su 1929. godine i čini ih četrdesetak kratkih priča, uglavnom po 5-6 strana, različite tematike mada se većina bavi različitim kriminalnim radnjama, od prevara i gatanja do bračnih prevara i ubistava. No, ovo nisu tipične kriminalističko-žanrovske priče jer čak i kada se u njima pojavljuju islednici, policajci ili sudije reč je običnim činovnicima koji obavljaju svoj posao rutinski, bez preteranih, bombastih akcija. U svom se svakodnevnom bavljenju aktivostima ljudi koji su na dnu društvene lestvice ovi predstavnici državne vlasti ponašaju različito ne krijući simpatije ili netrpeljivost prema klijentima, voljni su da zabušavaju ili, mrzovoljni i neraspoloženi, da otaljavaju zaduženja. Otuda nema pompe u odrađivanju posla. Nema mnogo impozantnosti ni u pričama koje nisu vezane za kriminal već za neobične, ponekad i trivijalne situacije. Gotovo sve priče učesnik dešavanja, post festum, pripoveda publici (koja se uglavnom ne upliće u njegov monolog) što govornicima dopušta da odlutaju od osnove teme i događaje začine svojim filozofskim stavovima ili spekulacijama; tako se čitavo izlaganje katkad svodi na anegdotu sa neočekivanim preokretom ali katkad postaje pronicljiva studija karaktera i sudbina.

            Čapek je ovo delo pisao u tzv žurnalističkom maniru, kao neku vrstu ambicioznijeg reporterskog zapisa o razgovoru sa očevicima događaja što podrazumeva da sagovornici nisu uvek sposobni da odvoje bitno od sporednog niti umeju da svoje misli valjano sroče. Ove rogobatnosti, međutim, zalog su šarma priča, njihove lepršavosti pojačane humorom koji je rezultat spontanosti a ne namernog prekrajanja. Konačno, priče i danas zrače i retkom, prostodušnom mudrošću koja spaja sve životne radosti i nevolje.

            („Dnevnik“, 2015)