AVANTURE VAMPIRA JERETIKA – “Vekovnici Beskrvni Motiv vampira Integral IV” scenariste Marka Stojanovića i više crtača; izdanje: Marko Stojanović i Udruženje ljubitelja stripa i pisane reči “Nikola Mitrović Kokan” Leskovac, 2023.

 

Marko Stojanović (1978) svojevrsna je strip institucija na ovdašnjim prostorima; on je  posvećeni, uporni i tvrdoglavi strip autor, agilni organizator i promoter, najpoznatiji kao ključna figura stvaralačkog tima strip serijala “Vekovnici” (započetog 2007) sa trenutnim skorom od 13 albuma. “Vekovnici” su 2011. godine dobili i “pobočni” (tzv “spin-off”) serijal “Beskrvni” koji trenutno čine tri albuma. Kako je vreme proticalo a broj albuma serijala rastao (i bivao prodat) pojavila se potreba za integralnim izdanjem, kategorijom koja je u domaćem stripu izuzetno retka za razliku od (belo)svetske izdavačke prakse da se stare epizode nekog uspešnog serijala štampaju u luksuznim izdanjima, čime se zadovoljava potražnja za rasprodatim albumima a celokupnom serijalu priznaje status zapaženog dela 9. umetnosti. Dakle, od 2020. godine znatiželjni čitaoci, u tvrdim koricama, na visoko kvalitetnoj štampi, mogu čitati “Integrale” koji sadrže po dva albuma “Vekovnika”; posle tri integrala ovog serijala kao četvrti integral se pojavljuje “Beskrvni - Motiv vampira” i čine ga albumi “Mrtva straža” i “Zla krv”.

        Glavni junak “Beskrvnih” je vampir Aleksej Vasiljević, koga su čitaoci “Vekovnika” nakratko upoznali u četvrtom albumu tog serijala. Aleksej je bio jedan od odabrane Dvanaestorice (najsposobnijih, najkrvoločnijih) iz najužeg kruga oko Gospodara svih vampira. No, u “Beskrvnima” Aleksej je odmetnik, izdajnik, jeretik koji proganja i ubija svoju nekadašnju braću (kao što i oni žarko žele da njega eliminišu). Vreme dešavanja je sadašnjost (dakle bar 200-tinjak godina posle “Vekovnika”). Zašto je i kako došlo do raskola između Gospodara i Alekseja za sada se ne objašnjava ali će svakako biti razjašnjeno, malo-po malo, tokom albuma koji  (neminovno) slede. “Beskrvi” su započeli žustro i ‘u sred srede’ albumom “Mrtva straža” sačinjenom od osam samostalnih priča koje skiciraju Aleksejevu poziciju, bez previše objašnjavanja jer za to nema vremena zbog burnih dešavanja i brzih akcija eliminisanja protivnika. Svaka epizoda ima drugog crtača što dodatno dinamizuje čitavu postavku (naročito je zanimljivo menjanje Aleksejeve fizionomije, sa sve dugim zulufima ‘a la’ Vulverin). Konačno, mnoštvo citata iz domaće i svetske popularne kulture, parafraziranje, poigravanje poznatim modelima, doprinosi da početak serijala zaista bude vanredno silovit. Navodimo neke od ‘kuka’ kojima se priče vezuju za opšte znanu mitologiju XX veka: naslov “Ona spava” parafrazira Disovu pesmu “Možda spava”, uz likovni omaž Milerovom strip serijalu “Gradu greha”, “Mrak” je poklonjenje velikom Albertu Breći, “Tri metka za dve krvopije i ribicu” parafraziraju naziv proslavljenog filma što je slučaj i sa varijacijom “Some Like It Not” (naslovnica priče aludira na strip “Tropedo 1936” koji je sada postao 1946), naslovima romana “Lovac u žitu” i “Beskrajna priča”, “Stayin Alive” je smeštena u vreme agresivnog “Milosrdnog anđela”, u “Helluva Ride” se pojavljuje poznati prokletnik sa glavom u plamenu… Svaka priča “Mrtve straže” pored svog crtača ima i posebnu naslovnicu što je sveukupno čak 16 likovnjaka u ovom albumu, među kojima su Vlada Aleksić (Šabac), Enis Čišić (Sarajevo), Zoran Tucić (Šabac), Boris Bakliža (Kragujevac), Leonid Pilipović (Subotica), Ivan Koritarev (Sofija)…

        “Zla krv” ne nastavlja fragmentarnu strukturi prethodnog albuma mada je ovde velika priča podeljena (kao u literarnim romanima) na poglavlja. Mesto dešavanja je Novi Sad, posebno Petrovaradinska tvrđava a zaplet prati istragu ritualnog ubistva lokalnog antikvara bodežom iz Krstaških ratova, odnosno istragu mrgodnog inspektora Stefana Vukajlovića, koji već ima niz nerešenih ubistava na stolu. Da sve ne izgleda kako se čini postaje jasno kada se otkrije da je Stefan vukodlak (dakle zakleti neprijatelj vampira), da je na delu vampirska zavera kao i da je Aleks vrlo, vrlo blizu… Dok je u prvom albumu korišćenje žanrovske ikonografije bilo koliko-toliko zaklonjeno kratkoćom fragmenata, u ovom albumu se priča obilato koristi iskustvima iz žanrovskih filmova, literature i drugih stripova. Smenjivanje zloslutnih trenutaka sa scenama brutalnog nasilja uz dobrodošle predahe u vidu vrcavih, duhovitih dijaloga gradi uverljivu atmosferu koja tera čitaoce da bez predaha listaju stranice. “Zlu krv” su crtali Stevan Subić (Zrenjanin), Tiberiu Beka (Pančevo), Dražen Kovačević (Zagreb), Milorad Vicanović Maza (Banja Luka), Aljoša Tomić (Doboj).

        Marko Stojanović ispisuje „Beskrvne“ sa punim žarom i poletom i gradi priče koje se ne iscrpljuju na nivou pukih žanrovskih „uradaka“ već baštine i popularnu kulturu XX veka, u koju je žanr horora svakako ugrađen i sa kojom je u specifičnoj interakciji. Brojni crtači sa različitih tačaka Balkana, bilo da su početnici ili da su već etablirana imena, svojih raznorodnim grafizmima dodatno obogaćuju priče darujući im sasvim nove uglove gledanja.

        Sveukupno, integral „Beskrvni Motiv vampira“ donosi uzbudljive priče koje će definitivno biti po volji ljubiteljima Stojanovićeve verzije horora ali će biti interesantne i čitaocima kojima horor nije jedina strip lektira.

            („Dnevnik“, 2024.)

KSANDER - SLOBODAN IVKOV, list !Blic" 17.06.2024.

 

"ISPRED I IZA" - "Priča 'Dnevnika'" 09.06.2024.

 

SUDAR DRAKULE I ŽENSKE SNAGE –„Drakula Red zmaja“ Marka Konava i Korado Roia; izdavač Čarobna knjiga, 2024.

 

Agilna „Čarobna knjiga“ nastavlja da svojim izdanjima opravdala svoje ime. U već etabliranoj i prestižnoj  biblioteci „Stari kontinent“ upravo je objavljen album „Drakula“ scenariste Marka Konava i crtača Korado Roia. Album je još “vruć” i aktuelan na evropskoj strip sceni; na “Luka komiks and gejmes 2022” prestižnom festivalu u Italiji, izdavačka kuća “Lo skarabeo” je predstavila svoj najnoviji horor strip “Drakula: Red zmaja”, koji je instantno postao hit i predmet razbuktalih diskusija fanova i kritičara. Objavljujući taj album “Čarobna knjiga” nastavlja svoje napore da ovdašnji stripoljupci “uhvate korak” sa tekućom produkcijom 9. umetnosti. Pojava ovog dela, pak, zanimljiva je i iz drugog ugla: naime “Čarobna knjiga” je 2021. godine objavila album “Drakula” Žorža Besa, što se takođe desilo vrlo brzo posle originalnog izdanja iz 2019. godine. Naravno, stripovi koji za polazište imaju „adaptaciju“ proslavljenog, klasičnog ali i dalje popularnog romana „Drakula“ Brema Stokera (1847-1912) iz 1897. godine nisu nikakav izuzetak. Osim što je jedno od ključnih dela za istoriju horora kao literarnog žanra, „Drakula“ je i ikona popularne kulture XX veka koja je ušla u brojne umetničke forme (od filma i stripa do pozorišta, TV serija i kompjuterskih igrica), u svakodnevni govor odnosno fundus pojmova čije značenje je opšte poznato. Popularnost je, neminovno, donela bezbrojne „prepravke“ i vulgarizacije originala, već prema potrebama onih koji su ih izvodili i onih koji su takve sadržaje konzumirali. Tako je popularni mit o grofu krvopiji iz bespuća Transilvanije obavijen mnoštvom velova koji zamagljuju original a ponekad ga i menjaju bezmalo do neprepoznatljivosti.

            I po ovom pitanju pomenuta Besova “adaptacija” i delo Konava i Roia predstavljaju dva moguća načina tretiranja pitanja praćenja literarnog predloška. Besova odluka da u medij 9. umetnosti pretoči roman tako što će se “strogo” držati predloška (mada uz ponešto tehničkih izmena te ublažavanja povremenih Stokerovih deklamatorskih tirada) svakako je hrabra ako se ima u vidu da je knjiga originalno objavljena 1897. godine te da nosi duh tog vremena, koji je blaži i skloniji pompeznosti u odnosu na prve decenije XXI veka. No, ispostaviće se i u ovom stripu da „Drakulu“ čini niz tačaka/elemenata odnosno obrazaca čija je intrigantnost vanvremena. S druge strane, sama struktura romana, način njegove organizacije kao i stilistički manir kazivanja i danas ga dobrano izdiže iznad rutinske, konfekcijske horor (para)literature. Konavo je, pak, bio drugačijeg mišljenja pa stoga na početku albuma jasno piše „Slobodna adaptacija romana Brema Stokera“ – šta to tačno znači uveriće se znatiželjni čitaoci vrlo brzo jer se priča, koja započinje “na tragu” romana postepeno grana i odlazi u smeru koji je poprilično neočekivan a koji je na tragu već dosta dugo prisutne tendencije “osavremenjavanja klasike” odnosno akcentovanja i produbljivanja nekih elemenata originalne priče kroz vizure tekućih kulturnih interesa. Sve ovo, naravno, može biti pogubno za “slobodnu adaptaciju” jer se uzeta sloboda može otrgnuti iz ruku stvaralaca koji nisu uspeli da je kanališu. Naravno, sasvim je moguće da nova “slobodna adaptacija” bude i uspešna jer donosi ideje i tumačenja kakvi do tada nisu postojali. Upravo o tome je intriga “Drakule” Konava i Roia.

            Ključne reči za ovo delo su “Red zmaja” jer je viteški red Zmaja, nastao prema ugledu na burgundijski viteški red Sv. Đorđa, prvobitno zadužen za zaštitu kraljevske porodice cara Svetog rimskog carstva Žigmunda (u vreme dok je još uvek bio kralj Mađarske). Članovi reda nazivali su se drakonima odnosno zmajonoscima. Godine 1408. godine objavljena je povelja reda u kojoj je naznačeno da je osnovni zadatak reda odbrana krsta od neprijatelja, naročito od Turaka. Među 24 viteza koji su učestvovali u uspostavljanju (ili obnavljanju) reda 1408. god. bio je i Stefan Lazarević, despot Srbije. Vlad Cepeš, vojvoda Vlaške, pristupio je redu posle 1431. godine. Cepeš nije birao sredstva u borbi protiv Turaka a omiljeno mu je bilo nabijanje protivnika na kolac. Ta borba je imala svoju cenu a ta je, kako pripoveda Konavo, bila smrt sina jedinca. U svom besu zbog gubitka Vlad se odriče Boga… Ova predistorija pretapa se potom u znanu Stokerovu priču ali je uzrok kasnijih odstupanja od originala po kojima je Cepeš/Drakula, u krajnjem skoru, izmanipulisan i potčinjen volji i snazi svoje supruge. Drakuline moći otkrivaju se kao nesavršeni oklop pred nasrtajima supruge koja poznaje njegove slabosti; moćni, dijabolični Princ tame biva sveden na ranjivo besmrtno biće koje se bori za preživljavanje i žudi za osvetom (što otvoreni kraj stripa ne isključuje).

            Marko Kanavo (1974) kustos, konsultant stripskih festivala, urednik specijalizovanih časopisa, kolumnista u nekoliko dnevnih novina, koji se 2013. posvetio stripu, uneo je u “Drakulu” aktivni ženski element (pasivni već postoji u romanu) koji efikasno i efektno “svrgava” vampira i preuzima glavnu ulogu. Ova neočekivana smena na tronu priče svakako krije potencijal koji će, nadajmo se, scenarista iskoristiti u nastavku (ili nastavcima). I dok veštini scenariste predstoje nova iskušenja radi opravdavanja izmena koje je uneo u originalnu priču, majstorstvo Korada Roia (1958) apsolutno je neupitno. Njegova sposobnost da dočara atmosferu impozantna a grafizam, valeri, diskretni omaži junacima popularne kulture, montaža tabli, brze promene rakursa i formata crteža ostavljaju gledaoce bez daha pa se lako može desiti da i ne pročitaju tekst u balonima, zavedeni sugestivnošću slika. A da iza sve te briljantnosti stoji ozbiljan rad otkriva se u jednom od pogovora albuma gde su reprodukovane i table koje je Roi odbacio odnosno ponovo nacrtao; drugi pogovor instruktivni je vodič kroz temu vampirizma i Drakule kroz literaturu i film.

            U konačnom svođenju utisaka, „Drakula Red zmaja“ Marka Konava i Korado Roia se predstavlja kao vanredno zanimljivo delo koje kombinuje znanu priču i sasvim nove elemente tvoreći specifičan amalgam koji može izrasti u bitnu tačku u razvoju stripova sa temom vampirizma; sve rečeno oživljeno je u sjajnom gotskom crtežu izašlom ispod ruke jednog od vrhunskih crtača savremenog italijanskog stripa.

            (“Dnevnik”, 2024.)

MAGIJA I KOŠMARI SNOVA – “Očinstvo” Borisa Lazića; izdavač: Društvo za afirmaciju kulture – Presing, Mladenovac 2023.

 

Boris Lazić (1967), književnik širokih stvaralačkih horizonata (piše poeziju, prozu, eseje i kritiku), prevodilac, po formalnom obrazovanju doktor slavistike, prisutan je na ovdašnjoj literarnoj sceni pune tri decenije kao autor deset pesničkih knjiga, četiri prozne knjige, tri knjige eseja odnosno putopisa; na francuski je preveo Njegošev “Gorski vijenac” i “Luču mikrokozmu”, priredio za francuske izdavače antologije srpske srednjevekovne i savremene poezije. Njegove knjige nagrađivane su i bile u širim i užim izborima za prestižne nagrade. Lazićev dosadašnji opus tematski je i stilski raznorodan ali uvek nadahnut, intrigantan i duboko promišljen. Svojom novom knjigom “Očinstvo” Lazić ostaje veran spisateljskom tragalačkom svetonazoru koga se i do sada držao. Znatiželjni će čitalac vrlo brzo shvatiti da su kratki fragmenti  ove knjige svojevrsni izveštaji o snovima ili stanjima u koja čovek zapada a koja su nadomak sna ili iza sna. Jer, pošto su snovi svojevrsna mešavina dnevnih senzacija i svakovrsnih elemenata iz uzvitlane, okova racionalnog oslobođene, podsvesti, mešavina koja se kreće i razvija izvan svakodnevne kauzalnosti (koju svi u budnom stanju podrazumevamo) onda je to njihovo dešavanje izmešteno iz prostor-vremenskog kontinuuma i sasvim zadesno odnosno zaumno. Ili, možda, ipak nije? U nekim se opisima čini da je razum budnog stanja jači nego što je uobičajeno pa pokušava (sa promenjivim uspehom) da upravlja tom nesputanom bujicom asocijacija ili, pak, samo spavaču “daruje” spoznaju da je sve što mu se dešava samo prolazni san.

        (Naravno, ovde se i nadalje podrazumeva prećutni sporazum čitaoca i pisca, onaj koji važi i pre nego se knjiga počne čitati, a po kome čitalac pristaje da veruje piscu i njegovim rečima odnosno da ih tretira kao pogodbeno-funkcionalnu realnost, barem dok pisac ne izneveri ovaj dogovor izigravanjem pravila koja je sam postavio. Nadalje, svaki tekst, u svom konačnom, štampanom obliku, nije spontan jer je prošao više faza iščitavanja, ispravki i doterivanja, koji koriguju prvobitnu nepatvorenost-iskrenost teksta. Ipak, svežina teksta biće dobrano očuvana i posle njegove zanatske obrade ukoliko je nje bilo u osnovnom obliku, u tzv “prvoj ruci”.)

        Snovi u ovoj knjizi raznorodni su, dešavaju se u različitim prostorima-mizanscenima, akteri su im, osim sanjača, promenjivi kao što su promenjiva i raspoloženja koja dominiraju snevanim situacijama, dešavanjima i dijalozima. Ipak, kako knjiga odmiče, moguće je prepoznati određene obrasce koji se ponavljaju odnosno, sa manjim ili većim odstupanjima, variraju. Što je sasvim razumljivo jer je sanjač uvek isti, to je ista ličnost mada se ona neprestano menja pošto je, u svakom sledećem snu, bogatija za nova iskustva, kako za ona stečena na javi tako i za ona zapamćena iz ranijih snova. Ta je stalnost u promenama jedno od čuda odrastanja, stasavanja i trajanja jedinke uvek iste a opet uvek drugačije. Kroz te faze-mene, ličnost, na javi i u snu, iživljava svoje želje odnosno razrešava i savladava svoje strahove – tipičan je primer različitih događaja u kojima učestvuje sanjačevo dete za koje on brine, strahuje, sklanja ga i štiti bez obzira koliko je realna opasnost (možda je, čak, nerealna opasnost “opasnija” od one moguće). Uz te voljne aktivnosti sanjača, u promenjivom okruženju, redovno se “proživljajaju” i osećanja zbunjenosti, začuđenosti, straha pred nepoznatim, neodređene zebnje odnosno potmule anksioznosti. Ponekad je i sam sanjač udvojen jer u jednom nivou mu je nešto znano iako u drugom nivou, onom koji je tešnje vezan za ličnost sanjača na javi, sanjač ne zna kako mu je to poznato.

        Među svim tim šarenilom snova čitalac će zapaziti ponavljanje određenih situacija, uz manja ili veća odstupanja. U tim su snovima spojeni oblakoderi i, uopšte, okruženje velikog, modernog grada koji je pust i raznih građevina koje su hramovi nekih drevnih religija. Ponekad se o nestanku ljudi govori u kontekstu apokalipse koja je presekla dalje postojanje savremenih civilizacija, dok drevna verovanja, dostigla iz neznane, duboke prošlost i dalje postoje. Taj neverovatni spoj, to kontrapunktiranje očito je prividno, neminovni spoj suprotnosti, jer, ipak, otkriva trajnu sveljudsku liniju potrebe za obraćanja višim bićima koju ni oholost samoprozvanih vladara svetom i pobednika Prirode nije mogla da uništi pošto su, eto, drevna svetilišta ponovo izašla na površinu. Da li će čitaoci ovakve situacije tumačiti kao svojevrsno znamenje i opomenu ostaje na njihovim individualnim afinitetima. Nesporno je da se snevač u ovoj knjizi, iznova i iznova, vraća tom obrascu.

        Zaključimo da je knjiga “Očinstvo” Borisa Lazića apartno delo u tekućoj proznoj produkciji kako zbog tema kojima se bavi tako i zbog visoke i delikatne stilizacije teksta koja fragmente neretko izjednačava sa pesmama u prozi; sve navedeno rezultira višeznačnom prozom bogatom emotivnim i intelektualnim izazovima i traži posvećenog čitaoca koji će biti nagrađen nesvakidašnje intenzivnim iskustvima i dubokim spoznajma.

            (“Međutim”, 2024.)

 

https://medjutim.dnk.org.rs/magija-i-kosmari-snova-prikaz-knjige-ocinstvo-borisa-lazica/

O VEČITIM BOŽJACIMA –„Božji ljudi Bore Stankovića” Borisa Stanića; izdavač Studentski kulturni centar Novi Sad, 2023.

 

Studentski kulturni centar Novi Sad među svojim brojnim aktivnostima posvećeno objavljuje i albume ovdašnjih savremenih strip stvaralaca prevashodno alternativnih poetika, u širokom rasponu od autorskog do andergraund stripa. Upravo u tim relacijama (alternativno- autorski-andergraund) kreće se dosadašnje stvaralaštvo slikara i strip umetnika Borisa Stanića (1984, Pančevo). Njegov novi album „Božji ljudi Bore Stankovića” unekoliko se udaljava od ranijih radova utemeljenih na andergraund stripu ali i dalje egzistira na planu alternativnog stripovskog svetonazora. Kako sam naslov nagoveštava početna inspiracija za stripove je knjiga “Božji ljudi” Borislava Bore Stankovića (1876-1927), izuzetno značajnog srpskog realiste. Knjiga kratkih priča “Božji ljudi” objavljena je 1902. godine, izazvavši oprečne kritike, od vrlo pozitivnih do krajnje negativnih; njena recepcija brzo je utihnula a u prvi plan pažnje publike i kritike ušla su druga Stankovićeva dela kakva su “Koštana” (1902), “Nečista krv” (1910) ili  “Drame” i “Gazda Mladen” (1928). Ni posle Stankovićeve smrti pa sve do danas ova knjiga nije previše često analizirana od kritičara i teoretičara i ne svrstava se u vrhunce njegovog opusa. Zbirku “Božji ljudi” čini 21 kratka priča (kasnije joj je dodata i priča “Ludi Rista” nastala 1916. godine). Priče u knjizi nisu poređane po redosledu nastanka već je autor njihovim rasporedom pokušao da čitaoce postepeno uvodi u specifični, zatvoreni svet “božjaka” (otpadnika, žickara, jadnika, mučenika, nevoljnika, prosjaka…) okupljenih oko seoskog groblja kao centralne tačke njihove egzistencije. Koliko god se ova zajednica činila labavom ona ima svoja pravila i zakonitosti koji se moraju poštovati, kao što se poštuje i “normalni svet” i njegove institucije (popovi, žandari…). Junaci (Menko, Taja, Naza, Ljuba, Stevan…) pojavljuju se, osim u priči koja opisuje njihovu sudbinu (događaje u prošlosti koji su uzrok sadašnjeg stanja odnosno tekuća dešavanja), i kao sporedne ličnosti u drugim pričama potvrđujući postojanje te neobične zajednice. Stanković neretko prekida priče bez razrešenja koje se, opet, usputno otkriva u nekoj drugoj priči posvećenoj drugoj ličnosti.

        Slikanje naličja seoskog života udaljenog od bilo kakve romantične idile, opisivanje turskih zuluma, teških sudbina, ljudske zlobe i bede u maniru literarnog naturalizma, očito nije bilo po volji ondašnjih čitalaca i kritike ali mu se uverljivost i snaga nikako ne mogu osporiti jer se mogu osetiti i pun vek posle prvog objavljivanja. Stradalništvo zbog tuđe zlobe i nepravde, maloumnost, opsednutost idejama koje zdrave ljude gone u ludilo, zanosi koji izdižu ljudske duše iznad bede u kojoj su, nadanja  i ljubav prepliću se u nerazmrsivo klupko sudbina opisanih škrto, bez patetike ali sa stalnim osećanjem protraćenosti življenja. Boris Stanić je inspirisan ovom intrigantnom knjigom nacrtao stripove po pričama “Biljarica”, “Paraputa”, “U sudu” (ne nalazi se u “Božjim ljudima” već u drugim izdanjima ali je po atmosferi bliska), “*” (u knjizi naslov “XXI”) “Menko”, “Č’a Mihailo”, “Ljuba i Naza”. Oslanjajući se na originalne tekstove priča Stanić svoj crtež izmešta iz realističkog registra i ulazi u veće ili manje stilizacije, karikaturalnost i redukovanje objekata i likova do nivoa apstrakcijskih kompozicija (osobito u impozantnoj završnoj tabli-slici stripa “*”). Kako izmeštenost iz realnosti ima različite puteve i stripovi su različito crtani, od bezmalo vilinske tananosti bezazlenog “Č’a Mihaila” do brutalne izobličenosti likova u “Menku”, uz široku paletu izobličenja, od “Biljarice” (jedinog kolornog stripa) do “U sudu”. Posebno su upečatljivi prelazi iz realnog u groteskno (u pričima i u crtežu) u “Paraputi” i “Ljubi i Nazi”. Kako se (u “Paraputi”) Hadžikin život raspada i tone u mrak društvene kazne i izolovanosti tako se i crtež krivi i izobličava; na drugoj strani, dok Naza pokušava da ostvari svoju ljubav prema lenjom i bezobzirnom Ljubi, crtež je, kao i njen zanos, čist i gotovo realistički uverljiv a kada njeni napori propadnu linije se gube u gomilama bezobličnih tačaka koje se zgušnjavaju u mrak. Tako Stanić nenametljivo ali uvreljivo gradi atmosfere svojih stripova potcrtavajući univerzalnost Stankovićevih minijatura.

        Rečju, album “Božji ljudi Bore Stankovića” Borisa Stanića vanredno je zanimljivo i uspelo delo koje spaja našu valjanu ali slabo znanu literarnu istoriju sa izuzetnim likovnim umećem umetnika koji je u punom zamahu inspiracije i stvaralačkih snaga, što ove stripove preporučuje punoj čitalačkoj pažnji i uvažavanju.

            (“Dnevnik”, 2024.)       

MAGIJSKI STRIP REALIZAM I EGZISTENCIJALIZAM NA DELU – „Jezuita Džo i druge priče“ Huga Prata; izdavač Čarobna knjiga, 2023.

 

 

            Agilni izdavač „Čarobna knjiga“ u proteklih par godina svrstao se u sam vrh ovdašnjih strip izdavača. Nije u pitanju samo broj objavljenih strip albuma već i izdavačka koncepcija koja obuhvata široku lepezu tekuće strip produkcije – od evropske, američke do japanske – ali i sistematično objavljivanje klasika 9. umetnosti, čime se „pokrivaju“ brojne praznine u dosadašnjem (obimnom ali haotičnom, neretko prekrajanom i kasapljenom te tehnički ne mnogo kvalitetno štampanom) strip izdavaštvu na ovim prostorima odnosno zaokružuju opusi značajnih strip stvaralaca. Tako su u biblioteci „Stari kontinent“ objavljeni i albumi velikog Hugo Prata (1927-1995) koji prate avanture Korto Maltezea, Narednika Kirka, Pustinjskih škorpija... U toj sjajnom nizu pojavio se i album „Jezuita Džo i druge priče“ koga čine priče-epizode „Jezuita Džo, Čovek sa dalekog severa“ (originalno objavljeno 1980), „Gringova makumba, Čovek iz sertoa“ (originalno objavljeno 1977) i „Zapadno od raja, Čovek iz Somalije“ (originalno objavljeno 1978). Sve tri priče štampane su kao zasebni albumi u sjajnoj ediciji tzv samostalnih „one shot“ albuma „Jedan čovek, jedna avantura“ koju je objavljivao veliki italijanski strip izdavač Serđo Boneli i u kojoj su sarađivale strip veličine kakve su Dino Batalja, Gvido Krepaks, Serđo Topi, Atili Mikeluci, Milo Manara, Gvido Bucelija...

            Koliko god tematski bili raznorodni, smešteni na različitim kotama zemaljskog šara (Kanada, Južna Amerika, Afrika), sa različitim herojima (ili je tačnije, antiherojima), albume vezuje nekoliko jakih niti od kojih je najupečatljiviji osećaj začudnosti, izmeštenosti iz uobičajenog doživljaja (istorijske) realnosti, kao i podrazumevanih podela na dobro i loše, život i smrt, čast i izdaju, poštenje i laž. Drugi nivo jedinstva podrazumeva buntovno odbijanje junaka da se pokore vlasti odnosno silama koje tu vlast oličavaju (kanadska konjička policija, vojnici, kolonijalisti), čak i po cenu sopstvenog žrtvovanja odnosno pogibije i brisanja iz tekuće realnosti (koja, ipak, nije jedina). Junaci su „domoroci“ ili „starosedeoci“ koje su beli došljaci – kolonijalisti, pošto su im oteli zemlju, pretvorili u robove, u bića nižeg reda, i „iskrojili“ im ponižavajuće sudbine. Prat, konačno, takođe odbija da se pokori i konvencijama (masovnog, popularnog) medija u kome stvara pa su njegove priče daleko od svih strip konvencija i grade sasvim osobenu pripovednu i vizuelnu osećajnost pošto je Prat, očito bez ikakvih komplekasa, svoja dela sagledavao kao segmente visoke kulture a ne namenski-komercijalne. Stoga se vrlo lako mogu povući linije koje ove stripove povezuju sa velikim i značajnim umetničkim pokretima. Njegov Jezuita Džo je sledbenik dilema koje je u romanu-provokaciji „Stranac“ ispisao Alber Kami, pokušavajući da definiše razmere-granice slobode pojedinca odnosno njegove obaveze prema zajednici u kojoj egzistira, relativizujući i dovodeći do apsurda oba koncepta, i onaj o potpunom oslobođenju jedinke i onaj o potpunoj državnoj kontroli podanika. I Jezuita Džo se ne ponaša u skladu sa konvencijama mada se nekim od njegovih postupka, iako iskaču iz društvenih obrazaca, ne može poreći duboka pravednost i moralnost, kao principa koji su, definitivno, „stariji“ od države kao organizacije koja, kao osnovu svoje vlasti na podanicima, koristi monopol fizičke sile.

            Pobunjenici iz „Gringove makumbe, Čoveka iz sertoa“ naterani su na otpor prema onima koji im odriču pravo na slobodan život i ljudsko dostojanstvo. U tom su gerilskom sukobu sve su emocije, onih koji se svakodnevno nadmudruju sa smrću, čistije i jače ali isto tako dešavaju se i čudnovata izvitoperenja principa lojalnosti pa se izdaja pravda većim ciljevima i planovima. „Zapadno od raja, Čovek iz Somalije“ prikazuje rascep između kolonijalističke sile i terora i otpora starosedelaca, rascep koji je nemoguće prevazići jer je on totalan, u nivou nepomirljivih „sukoba civilizacija“ koji su se u dosadašnjoj istoriji čovečanstva rešavali samo potpunim uništenjem jedne od sukobljenih strana. I u ova dva albuma uobičajeni društveni koncepti i obrasci ne funkcionišu pa nema ni racionalne kontrole stvarnosti u koju provaljuju snovi, zaumno ali i sile čije su poreklo i moć (da odlože trenutak spoznaje sopstvene smrti bitisanjem u međusvetu koji funkcioniše zahvaljujući krucijalnom osećaju ljubavi) nepoznati savremenom čoveku.

            Linija Pratovih crteža jednako je slobodna i razmahana na sva tri kontinenta, njegov grafizam je neobuzdan i neukrotiv pa se gusti detalji prepliću sa konturama dok fugurativno lako klizi u apstraktno bojeći priče atmosferom lagane melanholije ili ekstatične razigranosti. Četrdeset i kusur godina posle stvaranja ove slike su jednako sveže, zavodljive i fascinirane gledaoce ostavljaju bez daha.

            Rečju, album „Jezuita Džo i druge priče“ sadrži tri istinska remek-dela koja potvrđuju da je njihov autor jedan od nesporno najvećih umetnika XX veka.

            („Medjutim“, 2024.)

https://medjutim.dnk.org.rs/magijski-strip-realizam-i-egzistencijalizam-na-delu-prikaz-strip-albuma-jezuita-dzo-i-druge-price-huga-prata/

FANTAZMAGORIJSKI ODMAK U INFANTILNO - Grafički roman ”Tragom plavog zeca” Srboljuba Nikića; izdavač Studentski kulturni centar Novi Sad, 2023.

 

Srboljub Nikić (1971) dobro je znan ovdašnjim ljubiteljima i poštovaocima autorskog stripa. Njegovo pojavljivanje na strip sceni 2013. godine bilo je prijatno iznenađenja jer je otkrilo radoznalog, alternativnog autora sa dobrano izgrađenim stilom i stavom prema mediju u kome stvara; iznenađenje je bilo tim veće što Nikić dolazi van etabliranih centara strip produkcije a što bi se moglo smatrati već pomalo zaboravljenom tekovinom (demetropolizacijom stripa) ovdašnjeg alternativnog-andergraund stripa 1990-tih. U deceniji koja je započela prvim Nikićevim “grafičkim romanom” pod naslovom “Žig petokrake” on je objavio još šest strip knjiga potvrđujući svoj talenat i posvećenost stvaranju.

            Grafički roman ”Tragom plavog zeca” nastao je, kako sam autor piše u uvodu knjige,  odabirom priča i ilustracija o Plavom zecu koje je on već objavljivao na Instagramu; prelistavanje stotina crteža i priča u potrazi za zajedničkom niti dovela je do ovog grafičkog romana koji čine tri fragmenta “Plavi zec, priče tajanstva i mašte”, “Naslednici” i “Pričica za kraj”. Ovako strukturirano delo potvrđuje i odrednicu „grafički roman“ što je poslednjih decenija opšteprihvaćena kategorija u teoriji 9. umetnosti kojom se označavaju umetnički ambicioznija strip ostvarenja nastala nasuprot važećih korporacijskih standarda zapadnjačke strip produkcije. Nikić od svojih čitalaca očekuje određena predznanja kao i volju da se delo aktivno čita odnosno da se prate kako njegove aluzije tako i da se dozvoli-prihvati da racionalna, pravolinijska uzrok-posledica pripovedna linija izneveri samu sebe i skrene u potpuno slobodno nizanje prizora ili epizoda bez objašnjenja vidljivog na prvi pogled. Zbog toga se ni tri celine direktno ne nastavljaju jedna na drugu niti se u okviru njih “radnja” dešava jednostrano brzo i efikasno.

            Prva celina već u naslovu spaja dva pojma – Plavog zeca iz ingeniozne, ludističke pesme Duška Radovića i “Priče tajanstva i mašte” što je naslov knjige velikana Edgara Alana Poa ali i albuma strip majstora Dina Batalje. U povesti koju kazuje bezimeni muškarac pratimo njegov susret sa prostitutkom Mionom, koja je pobegla od rata u Hrvatskoj, razbuktavanje njihove ljubavi, putovanja po Evropi, pojavu Mioninog fantastičnog pratioca Plavog zeca čiji uticaj, kome se ona pokorava, sve više jača, sve dok Miona ne izvršio samoubistvo. Za njom ostaju mnoga pitanja bez odgovora kao i jedna ispisana beležnica. Naredni fragment, “Naslednici”, sadrži svojevrsnu legendu o Furiji, naslednici kraljevstva Babin Do, prinuđenoj da beži pred besom brata koji želi da vladavinu prigrabi za sebe, ne prezajući od oceubistva, susret za dvojicom braće kojima će biti supruga i ljubavnica sve dok jedan, zbog ljubomore, ne ubije drugog. “Pričica za kraj” govori o dolasku cirkusa, o albino devojci, klovnu i bokseru u vrtoglavom kolopletu događaja koji se nastavljaju jedni na druge i jedni druge obesmišljavaju.

            Plavi zec, kao imaginarni prijatelj iz krpene lutke, fiksacija, otelotvorenje eskapističkih želja ali i realnih frustracija, svojom (ne)postojanošću predstavlja drugo težište ljudske egzistencije, ono eterično i ezoterično koje odbija da se potčini fascinacijama fizičko-telesnom postojanju odnosno materijalnim dobrima i bogatstvima, glamuru i tradiciji. Konflikt dva principa razapinje i, konačno, uspeva da na komade rastrgne život jedinke što je neminovno odvodi u sopstvenu samonegaciju. U drugom delu romana čitalac će se susresti sa istim dilemama datim kroz drugačije vizure (od nekontrolisane ambicije, osvajanja vlasti po svaku cenu do žudnje za ljubavlju koja nosi i ubilačku ljubomoru). Finale se otkriva kao nesputana mračna igrarija nagoveštaja i slutnji.

            Šarm nekonvencionalnih priča ima adekvatni vizuelni oblik u sjajnoj mešavini likovnih manira, počev od realističkih crteža koji se pretvaraju u karikaturalne pastele i akvarele sve do pročišćenog tzv. novoprimitivnog crteža koji insistira na rudimentarnosti oblika (povremeno, ipak, vrlo stilizovanoj); autor uglavnom insistira na krokiju, na spontanom potezu bez poštovanja zanatskih principa proporcija, perspektiva ili senčenja. Kao što u priču Nikić ugrađuje prepoznatljive epizode (recimo onu o devojci i biku što je aluzija na antičku legendu ali i priču “Evropa na leđima bika” Vladislava Bajca) tako se među likovima mogu prepoznati mladi Kafka a u crtežu manirizam jednog Šagala. Konačno, sve ove promene u grafizmu u funkciji su potenciranja samog tona priče, njenih promena i produbljenih značenja koja prate razvoj fantazmagorijskog sveta na razmeđi infantilnog i fatalnog.

            Rečju, ”Tragom plavog zeca”  je uspela umetnička provokacija i egzibicija, uzlet u prostore slobodne improvizacije, poštovanja i izigravanja pravila i ikonografija, uživanje u ludizmu i magiji stvaranja jednog sasvim osebujnog umetničkog talenta.

            (“Dnevnik”, 2024.)