MAGIJA I KOŠMARI SNOVA – “Očinstvo” Borisa Lazića; izdavač: Društvo za afirmaciju kulture – Presing, Mladenovac 2023.

 

Boris Lazić (1967), književnik širokih stvaralačkih horizonata (piše poeziju, prozu, eseje i kritiku), prevodilac, po formalnom obrazovanju doktor slavistike, prisutan je na ovdašnjoj literarnoj sceni pune tri decenije kao autor deset pesničkih knjiga, četiri prozne knjige, tri knjige eseja odnosno putopisa; na francuski je preveo Njegošev “Gorski vijenac” i “Luču mikrokozmu”, priredio za francuske izdavače antologije srpske srednjevekovne i savremene poezije. Njegove knjige nagrađivane su i bile u širim i užim izborima za prestižne nagrade. Lazićev dosadašnji opus tematski je i stilski raznorodan ali uvek nadahnut, intrigantan i duboko promišljen. Svojom novom knjigom “Očinstvo” Lazić ostaje veran spisateljskom tragalačkom svetonazoru koga se i do sada držao. Znatiželjni će čitalac vrlo brzo shvatiti da su kratki fragmenti  ove knjige svojevrsni izveštaji o snovima ili stanjima u koja čovek zapada a koja su nadomak sna ili iza sna. Jer, pošto su snovi svojevrsna mešavina dnevnih senzacija i svakovrsnih elemenata iz uzvitlane, okova racionalnog oslobođene, podsvesti, mešavina koja se kreće i razvija izvan svakodnevne kauzalnosti (koju svi u budnom stanju podrazumevamo) onda je to njihovo dešavanje izmešteno iz prostor-vremenskog kontinuuma i sasvim zadesno odnosno zaumno. Ili, možda, ipak nije? U nekim se opisima čini da je razum budnog stanja jači nego što je uobičajeno pa pokušava (sa promenjivim uspehom) da upravlja tom nesputanom bujicom asocijacija ili, pak, samo spavaču “daruje” spoznaju da je sve što mu se dešava samo prolazni san.

        (Naravno, ovde se i nadalje podrazumeva prećutni sporazum čitaoca i pisca, onaj koji važi i pre nego se knjiga počne čitati, a po kome čitalac pristaje da veruje piscu i njegovim rečima odnosno da ih tretira kao pogodbeno-funkcionalnu realnost, barem dok pisac ne izneveri ovaj dogovor izigravanjem pravila koja je sam postavio. Nadalje, svaki tekst, u svom konačnom, štampanom obliku, nije spontan jer je prošao više faza iščitavanja, ispravki i doterivanja, koji koriguju prvobitnu nepatvorenost-iskrenost teksta. Ipak, svežina teksta biće dobrano očuvana i posle njegove zanatske obrade ukoliko je nje bilo u osnovnom obliku, u tzv “prvoj ruci”.)

        Snovi u ovoj knjizi raznorodni su, dešavaju se u različitim prostorima-mizanscenima, akteri su im, osim sanjača, promenjivi kao što su promenjiva i raspoloženja koja dominiraju snevanim situacijama, dešavanjima i dijalozima. Ipak, kako knjiga odmiče, moguće je prepoznati određene obrasce koji se ponavljaju odnosno, sa manjim ili većim odstupanjima, variraju. Što je sasvim razumljivo jer je sanjač uvek isti, to je ista ličnost mada se ona neprestano menja pošto je, u svakom sledećem snu, bogatija za nova iskustva, kako za ona stečena na javi tako i za ona zapamćena iz ranijih snova. Ta je stalnost u promenama jedno od čuda odrastanja, stasavanja i trajanja jedinke uvek iste a opet uvek drugačije. Kroz te faze-mene, ličnost, na javi i u snu, iživljava svoje želje odnosno razrešava i savladava svoje strahove – tipičan je primer različitih događaja u kojima učestvuje sanjačevo dete za koje on brine, strahuje, sklanja ga i štiti bez obzira koliko je realna opasnost (možda je, čak, nerealna opasnost “opasnija” od one moguće). Uz te voljne aktivnosti sanjača, u promenjivom okruženju, redovno se “proživljajaju” i osećanja zbunjenosti, začuđenosti, straha pred nepoznatim, neodređene zebnje odnosno potmule anksioznosti. Ponekad je i sam sanjač udvojen jer u jednom nivou mu je nešto znano iako u drugom nivou, onom koji je tešnje vezan za ličnost sanjača na javi, sanjač ne zna kako mu je to poznato.

        Među svim tim šarenilom snova čitalac će zapaziti ponavljanje određenih situacija, uz manja ili veća odstupanja. U tim su snovima spojeni oblakoderi i, uopšte, okruženje velikog, modernog grada koji je pust i raznih građevina koje su hramovi nekih drevnih religija. Ponekad se o nestanku ljudi govori u kontekstu apokalipse koja je presekla dalje postojanje savremenih civilizacija, dok drevna verovanja, dostigla iz neznane, duboke prošlost i dalje postoje. Taj neverovatni spoj, to kontrapunktiranje očito je prividno, neminovni spoj suprotnosti, jer, ipak, otkriva trajnu sveljudsku liniju potrebe za obraćanja višim bićima koju ni oholost samoprozvanih vladara svetom i pobednika Prirode nije mogla da uništi pošto su, eto, drevna svetilišta ponovo izašla na površinu. Da li će čitaoci ovakve situacije tumačiti kao svojevrsno znamenje i opomenu ostaje na njihovim individualnim afinitetima. Nesporno je da se snevač u ovoj knjizi, iznova i iznova, vraća tom obrascu.

        Zaključimo da je knjiga “Očinstvo” Borisa Lazića apartno delo u tekućoj proznoj produkciji kako zbog tema kojima se bavi tako i zbog visoke i delikatne stilizacije teksta koja fragmente neretko izjednačava sa pesmama u prozi; sve navedeno rezultira višeznačnom prozom bogatom emotivnim i intelektualnim izazovima i traži posvećenog čitaoca koji će biti nagrađen nesvakidašnje intenzivnim iskustvima i dubokim spoznajma.

            (“Međutim”, 2024.)

 

https://medjutim.dnk.org.rs/magija-i-kosmari-snova-prikaz-knjige-ocinstvo-borisa-lazica/

O VEČITIM BOŽJACIMA –„Božji ljudi Bore Stankovića” Borisa Stanića; izdavač Studentski kulturni centar Novi Sad, 2023.

 

Studentski kulturni centar Novi Sad među svojim brojnim aktivnostima posvećeno objavljuje i albume ovdašnjih savremenih strip stvaralaca prevashodno alternativnih poetika, u širokom rasponu od autorskog do andergraund stripa. Upravo u tim relacijama (alternativno- autorski-andergraund) kreće se dosadašnje stvaralaštvo slikara i strip umetnika Borisa Stanića (1984, Pančevo). Njegov novi album „Božji ljudi Bore Stankovića” unekoliko se udaljava od ranijih radova utemeljenih na andergraund stripu ali i dalje egzistira na planu alternativnog stripovskog svetonazora. Kako sam naslov nagoveštava početna inspiracija za stripove je knjiga “Božji ljudi” Borislava Bore Stankovića (1876-1927), izuzetno značajnog srpskog realiste. Knjiga kratkih priča “Božji ljudi” objavljena je 1902. godine, izazvavši oprečne kritike, od vrlo pozitivnih do krajnje negativnih; njena recepcija brzo je utihnula a u prvi plan pažnje publike i kritike ušla su druga Stankovićeva dela kakva su “Koštana” (1902), “Nečista krv” (1910) ili  “Drame” i “Gazda Mladen” (1928). Ni posle Stankovićeve smrti pa sve do danas ova knjiga nije previše često analizirana od kritičara i teoretičara i ne svrstava se u vrhunce njegovog opusa. Zbirku “Božji ljudi” čini 21 kratka priča (kasnije joj je dodata i priča “Ludi Rista” nastala 1916. godine). Priče u knjizi nisu poređane po redosledu nastanka već je autor njihovim rasporedom pokušao da čitaoce postepeno uvodi u specifični, zatvoreni svet “božjaka” (otpadnika, žickara, jadnika, mučenika, nevoljnika, prosjaka…) okupljenih oko seoskog groblja kao centralne tačke njihove egzistencije. Koliko god se ova zajednica činila labavom ona ima svoja pravila i zakonitosti koji se moraju poštovati, kao što se poštuje i “normalni svet” i njegove institucije (popovi, žandari…). Junaci (Menko, Taja, Naza, Ljuba, Stevan…) pojavljuju se, osim u priči koja opisuje njihovu sudbinu (događaje u prošlosti koji su uzrok sadašnjeg stanja odnosno tekuća dešavanja), i kao sporedne ličnosti u drugim pričama potvrđujući postojanje te neobične zajednice. Stanković neretko prekida priče bez razrešenja koje se, opet, usputno otkriva u nekoj drugoj priči posvećenoj drugoj ličnosti.

        Slikanje naličja seoskog života udaljenog od bilo kakve romantične idile, opisivanje turskih zuluma, teških sudbina, ljudske zlobe i bede u maniru literarnog naturalizma, očito nije bilo po volji ondašnjih čitalaca i kritike ali mu se uverljivost i snaga nikako ne mogu osporiti jer se mogu osetiti i pun vek posle prvog objavljivanja. Stradalništvo zbog tuđe zlobe i nepravde, maloumnost, opsednutost idejama koje zdrave ljude gone u ludilo, zanosi koji izdižu ljudske duše iznad bede u kojoj su, nadanja  i ljubav prepliću se u nerazmrsivo klupko sudbina opisanih škrto, bez patetike ali sa stalnim osećanjem protraćenosti življenja. Boris Stanić je inspirisan ovom intrigantnom knjigom nacrtao stripove po pričama “Biljarica”, “Paraputa”, “U sudu” (ne nalazi se u “Božjim ljudima” već u drugim izdanjima ali je po atmosferi bliska), “*” (u knjizi naslov “XXI”) “Menko”, “Č’a Mihailo”, “Ljuba i Naza”. Oslanjajući se na originalne tekstove priča Stanić svoj crtež izmešta iz realističkog registra i ulazi u veće ili manje stilizacije, karikaturalnost i redukovanje objekata i likova do nivoa apstrakcijskih kompozicija (osobito u impozantnoj završnoj tabli-slici stripa “*”). Kako izmeštenost iz realnosti ima različite puteve i stripovi su različito crtani, od bezmalo vilinske tananosti bezazlenog “Č’a Mihaila” do brutalne izobličenosti likova u “Menku”, uz široku paletu izobličenja, od “Biljarice” (jedinog kolornog stripa) do “U sudu”. Posebno su upečatljivi prelazi iz realnog u groteskno (u pričima i u crtežu) u “Paraputi” i “Ljubi i Nazi”. Kako se (u “Paraputi”) Hadžikin život raspada i tone u mrak društvene kazne i izolovanosti tako se i crtež krivi i izobličava; na drugoj strani, dok Naza pokušava da ostvari svoju ljubav prema lenjom i bezobzirnom Ljubi, crtež je, kao i njen zanos, čist i gotovo realistički uverljiv a kada njeni napori propadnu linije se gube u gomilama bezobličnih tačaka koje se zgušnjavaju u mrak. Tako Stanić nenametljivo ali uvreljivo gradi atmosfere svojih stripova potcrtavajući univerzalnost Stankovićevih minijatura.

        Rečju, album “Božji ljudi Bore Stankovića” Borisa Stanića vanredno je zanimljivo i uspelo delo koje spaja našu valjanu ali slabo znanu literarnu istoriju sa izuzetnim likovnim umećem umetnika koji je u punom zamahu inspiracije i stvaralačkih snaga, što ove stripove preporučuje punoj čitalačkoj pažnji i uvažavanju.

            (“Dnevnik”, 2024.)       

MAGIJSKI STRIP REALIZAM I EGZISTENCIJALIZAM NA DELU – „Jezuita Džo i druge priče“ Huga Prata; izdavač Čarobna knjiga, 2023.

 

 

            Agilni izdavač „Čarobna knjiga“ u proteklih par godina svrstao se u sam vrh ovdašnjih strip izdavača. Nije u pitanju samo broj objavljenih strip albuma već i izdavačka koncepcija koja obuhvata široku lepezu tekuće strip produkcije – od evropske, američke do japanske – ali i sistematično objavljivanje klasika 9. umetnosti, čime se „pokrivaju“ brojne praznine u dosadašnjem (obimnom ali haotičnom, neretko prekrajanom i kasapljenom te tehnički ne mnogo kvalitetno štampanom) strip izdavaštvu na ovim prostorima odnosno zaokružuju opusi značajnih strip stvaralaca. Tako su u biblioteci „Stari kontinent“ objavljeni i albumi velikog Hugo Prata (1927-1995) koji prate avanture Korto Maltezea, Narednika Kirka, Pustinjskih škorpija... U toj sjajnom nizu pojavio se i album „Jezuita Džo i druge priče“ koga čine priče-epizode „Jezuita Džo, Čovek sa dalekog severa“ (originalno objavljeno 1980), „Gringova makumba, Čovek iz sertoa“ (originalno objavljeno 1977) i „Zapadno od raja, Čovek iz Somalije“ (originalno objavljeno 1978). Sve tri priče štampane su kao zasebni albumi u sjajnoj ediciji tzv samostalnih „one shot“ albuma „Jedan čovek, jedna avantura“ koju je objavljivao veliki italijanski strip izdavač Serđo Boneli i u kojoj su sarađivale strip veličine kakve su Dino Batalja, Gvido Krepaks, Serđo Topi, Atili Mikeluci, Milo Manara, Gvido Bucelija...

            Koliko god tematski bili raznorodni, smešteni na različitim kotama zemaljskog šara (Kanada, Južna Amerika, Afrika), sa različitim herojima (ili je tačnije, antiherojima), albume vezuje nekoliko jakih niti od kojih je najupečatljiviji osećaj začudnosti, izmeštenosti iz uobičajenog doživljaja (istorijske) realnosti, kao i podrazumevanih podela na dobro i loše, život i smrt, čast i izdaju, poštenje i laž. Drugi nivo jedinstva podrazumeva buntovno odbijanje junaka da se pokore vlasti odnosno silama koje tu vlast oličavaju (kanadska konjička policija, vojnici, kolonijalisti), čak i po cenu sopstvenog žrtvovanja odnosno pogibije i brisanja iz tekuće realnosti (koja, ipak, nije jedina). Junaci su „domoroci“ ili „starosedeoci“ koje su beli došljaci – kolonijalisti, pošto su im oteli zemlju, pretvorili u robove, u bića nižeg reda, i „iskrojili“ im ponižavajuće sudbine. Prat, konačno, takođe odbija da se pokori i konvencijama (masovnog, popularnog) medija u kome stvara pa su njegove priče daleko od svih strip konvencija i grade sasvim osobenu pripovednu i vizuelnu osećajnost pošto je Prat, očito bez ikakvih komplekasa, svoja dela sagledavao kao segmente visoke kulture a ne namenski-komercijalne. Stoga se vrlo lako mogu povući linije koje ove stripove povezuju sa velikim i značajnim umetničkim pokretima. Njegov Jezuita Džo je sledbenik dilema koje je u romanu-provokaciji „Stranac“ ispisao Alber Kami, pokušavajući da definiše razmere-granice slobode pojedinca odnosno njegove obaveze prema zajednici u kojoj egzistira, relativizujući i dovodeći do apsurda oba koncepta, i onaj o potpunom oslobođenju jedinke i onaj o potpunoj državnoj kontroli podanika. I Jezuita Džo se ne ponaša u skladu sa konvencijama mada se nekim od njegovih postupka, iako iskaču iz društvenih obrazaca, ne može poreći duboka pravednost i moralnost, kao principa koji su, definitivno, „stariji“ od države kao organizacije koja, kao osnovu svoje vlasti na podanicima, koristi monopol fizičke sile.

            Pobunjenici iz „Gringove makumbe, Čoveka iz sertoa“ naterani su na otpor prema onima koji im odriču pravo na slobodan život i ljudsko dostojanstvo. U tom su gerilskom sukobu sve su emocije, onih koji se svakodnevno nadmudruju sa smrću, čistije i jače ali isto tako dešavaju se i čudnovata izvitoperenja principa lojalnosti pa se izdaja pravda većim ciljevima i planovima. „Zapadno od raja, Čovek iz Somalije“ prikazuje rascep između kolonijalističke sile i terora i otpora starosedelaca, rascep koji je nemoguće prevazići jer je on totalan, u nivou nepomirljivih „sukoba civilizacija“ koji su se u dosadašnjoj istoriji čovečanstva rešavali samo potpunim uništenjem jedne od sukobljenih strana. I u ova dva albuma uobičajeni društveni koncepti i obrasci ne funkcionišu pa nema ni racionalne kontrole stvarnosti u koju provaljuju snovi, zaumno ali i sile čije su poreklo i moć (da odlože trenutak spoznaje sopstvene smrti bitisanjem u međusvetu koji funkcioniše zahvaljujući krucijalnom osećaju ljubavi) nepoznati savremenom čoveku.

            Linija Pratovih crteža jednako je slobodna i razmahana na sva tri kontinenta, njegov grafizam je neobuzdan i neukrotiv pa se gusti detalji prepliću sa konturama dok fugurativno lako klizi u apstraktno bojeći priče atmosferom lagane melanholije ili ekstatične razigranosti. Četrdeset i kusur godina posle stvaranja ove slike su jednako sveže, zavodljive i fascinirane gledaoce ostavljaju bez daha.

            Rečju, album „Jezuita Džo i druge priče“ sadrži tri istinska remek-dela koja potvrđuju da je njihov autor jedan od nesporno najvećih umetnika XX veka.

            („Medjutim“, 2024.)

https://medjutim.dnk.org.rs/magijski-strip-realizam-i-egzistencijalizam-na-delu-prikaz-strip-albuma-jezuita-dzo-i-druge-price-huga-prata/

FANTAZMAGORIJSKI ODMAK U INFANTILNO - Grafički roman ”Tragom plavog zeca” Srboljuba Nikića; izdavač Studentski kulturni centar Novi Sad, 2023.

 

Srboljub Nikić (1971) dobro je znan ovdašnjim ljubiteljima i poštovaocima autorskog stripa. Njegovo pojavljivanje na strip sceni 2013. godine bilo je prijatno iznenađenja jer je otkrilo radoznalog, alternativnog autora sa dobrano izgrađenim stilom i stavom prema mediju u kome stvara; iznenađenje je bilo tim veće što Nikić dolazi van etabliranih centara strip produkcije a što bi se moglo smatrati već pomalo zaboravljenom tekovinom (demetropolizacijom stripa) ovdašnjeg alternativnog-andergraund stripa 1990-tih. U deceniji koja je započela prvim Nikićevim “grafičkim romanom” pod naslovom “Žig petokrake” on je objavio još šest strip knjiga potvrđujući svoj talenat i posvećenost stvaranju.

            Grafički roman ”Tragom plavog zeca” nastao je, kako sam autor piše u uvodu knjige,  odabirom priča i ilustracija o Plavom zecu koje je on već objavljivao na Instagramu; prelistavanje stotina crteža i priča u potrazi za zajedničkom niti dovela je do ovog grafičkog romana koji čine tri fragmenta “Plavi zec, priče tajanstva i mašte”, “Naslednici” i “Pričica za kraj”. Ovako strukturirano delo potvrđuje i odrednicu „grafički roman“ što je poslednjih decenija opšteprihvaćena kategorija u teoriji 9. umetnosti kojom se označavaju umetnički ambicioznija strip ostvarenja nastala nasuprot važećih korporacijskih standarda zapadnjačke strip produkcije. Nikić od svojih čitalaca očekuje određena predznanja kao i volju da se delo aktivno čita odnosno da se prate kako njegove aluzije tako i da se dozvoli-prihvati da racionalna, pravolinijska uzrok-posledica pripovedna linija izneveri samu sebe i skrene u potpuno slobodno nizanje prizora ili epizoda bez objašnjenja vidljivog na prvi pogled. Zbog toga se ni tri celine direktno ne nastavljaju jedna na drugu niti se u okviru njih “radnja” dešava jednostrano brzo i efikasno.

            Prva celina već u naslovu spaja dva pojma – Plavog zeca iz ingeniozne, ludističke pesme Duška Radovića i “Priče tajanstva i mašte” što je naslov knjige velikana Edgara Alana Poa ali i albuma strip majstora Dina Batalje. U povesti koju kazuje bezimeni muškarac pratimo njegov susret sa prostitutkom Mionom, koja je pobegla od rata u Hrvatskoj, razbuktavanje njihove ljubavi, putovanja po Evropi, pojavu Mioninog fantastičnog pratioca Plavog zeca čiji uticaj, kome se ona pokorava, sve više jača, sve dok Miona ne izvršio samoubistvo. Za njom ostaju mnoga pitanja bez odgovora kao i jedna ispisana beležnica. Naredni fragment, “Naslednici”, sadrži svojevrsnu legendu o Furiji, naslednici kraljevstva Babin Do, prinuđenoj da beži pred besom brata koji želi da vladavinu prigrabi za sebe, ne prezajući od oceubistva, susret za dvojicom braće kojima će biti supruga i ljubavnica sve dok jedan, zbog ljubomore, ne ubije drugog. “Pričica za kraj” govori o dolasku cirkusa, o albino devojci, klovnu i bokseru u vrtoglavom kolopletu događaja koji se nastavljaju jedni na druge i jedni druge obesmišljavaju.

            Plavi zec, kao imaginarni prijatelj iz krpene lutke, fiksacija, otelotvorenje eskapističkih želja ali i realnih frustracija, svojom (ne)postojanošću predstavlja drugo težište ljudske egzistencije, ono eterično i ezoterično koje odbija da se potčini fascinacijama fizičko-telesnom postojanju odnosno materijalnim dobrima i bogatstvima, glamuru i tradiciji. Konflikt dva principa razapinje i, konačno, uspeva da na komade rastrgne život jedinke što je neminovno odvodi u sopstvenu samonegaciju. U drugom delu romana čitalac će se susresti sa istim dilemama datim kroz drugačije vizure (od nekontrolisane ambicije, osvajanja vlasti po svaku cenu do žudnje za ljubavlju koja nosi i ubilačku ljubomoru). Finale se otkriva kao nesputana mračna igrarija nagoveštaja i slutnji.

            Šarm nekonvencionalnih priča ima adekvatni vizuelni oblik u sjajnoj mešavini likovnih manira, počev od realističkih crteža koji se pretvaraju u karikaturalne pastele i akvarele sve do pročišćenog tzv. novoprimitivnog crteža koji insistira na rudimentarnosti oblika (povremeno, ipak, vrlo stilizovanoj); autor uglavnom insistira na krokiju, na spontanom potezu bez poštovanja zanatskih principa proporcija, perspektiva ili senčenja. Kao što u priču Nikić ugrađuje prepoznatljive epizode (recimo onu o devojci i biku što je aluzija na antičku legendu ali i priču “Evropa na leđima bika” Vladislava Bajca) tako se među likovima mogu prepoznati mladi Kafka a u crtežu manirizam jednog Šagala. Konačno, sve ove promene u grafizmu u funkciji su potenciranja samog tona priče, njenih promena i produbljenih značenja koja prate razvoj fantazmagorijskog sveta na razmeđi infantilnog i fatalnog.

            Rečju, ”Tragom plavog zeca”  je uspela umetnička provokacija i egzibicija, uzlet u prostore slobodne improvizacije, poštovanja i izigravanja pravila i ikonografija, uživanje u ludizmu i magiji stvaranja jednog sasvim osebujnog umetničkog talenta.

            (“Dnevnik”, 2024.)

FRAGMENTI O TAJNOJ MAGIJI PISANE REČI – Povodom knjiga „Od radionice čitanja do kursa kreativnog pisanja“ i „Majstor koji gradi svetove i gospodari pričama“ priredio Đorđe Pisarev; izdavači: „Agora“ Zrenjanin i Narodna biblioteka Kruševac, 2023.

   

 

Među mnoštvom nerazrešenih tajni koje obavijaju ovaj svet je i ona koja se tiče Književnosti. Bez obzira na mnoštvo učenih teorija i analiza magija Literature i dalje ostaje nerasvetljena. Stoga su i svi recepti za pisanje knjiga jednako (ne)efikasni koliko i (ne)dovoljni da bi neko postao pisac i stvorio valjano delo. Mnogi autori čitav svoj život tragaju za sigurnim načinom da se napiše prava, ubedljiva, mudra, emotivna knjiga ali... Ali, biće da pouzdanog recepta – nema jer je ona „prava“ knjiga više od pukog zbira svojih elemenata koje će kritičari i teoretičari prepoznati u njoj. Naravno, sva muka oko pisanja neće obeshrabriti pisce da stvaraju privučeni neodoljivim zanosom građenja svetova, sudbina i emocija; ista ta trajna muka neće odvratiti ni one željne da nauče spisateljski „zanat“ kao polaznici svakovrsnih kurseva „kreativnog pisanja“. Konačno, ni teotetičari neće odustajati od analiza i sinteza Literature; konačno i na kraju, neće odustati ni čitaoci privučeni tim vrtoglavim sjajem pisane reči koji oduzima dah.

            U čitavoj biblioteci knjiga o spisateljskom zanatu, među rutinskim, deklamatorskim „kuvarima“ koji daju recepte za dobru knjigu ili onima koje samo dodatno mistifikuju čin stvaranja ne nudeći nikakvu pouku, odskora postoji i jedan pravi biser u (za sada) četiri toma koji su okupljeni ispod naslova „Akademija za pisce“ a koje je majstorski priredio Đorđe Pisarev, po svemu izuzetan pisac koji definitivno ima šta da kaže na ovu temu. Prvi tom-udžbenik ove „Akademije“ nosi naslov „Mašine za čitanje“ (2021), drugi je „O stanovnicima biblioteke“ (2022) a dva najsvežija iz 2023. godine su „Od radionice čitanja do kursa kreativnog pisanja (profesori književnosti i pisci kao učitelji čitanja i pisanja)“ i „Majstor koji gradi svetove i gospodari pričama (ko, kome, kako i zašto piše)“. Pisarev je stručno i mudro knjige sazdao od mnoštva citata brojnih relavantnih teoretičara i pisaca-praktičara u kojima oni govore/pišu o gradnji priča, načinima kako se to može uraditi kao i o načinima čitanja i spoznaje knjiga – jer se pisanje i čitanje ovde ne odvajaju, oni ne postoje jedni bez drugih, pisci su strasni čitaoci a čitaoci oni koji tim činom upotpunjuju delo. Na početku ili na kraju knjiga Pisarev u svojim tekstovima lako i vrcavo otvara dilema i svodi utiske, daje naznake mogućih odgovora na krucijalna pitanja čitanja ali je to uvek bez definitivnih, ultimativnih zaključaka/recepata/zakonitosti jer Književnost je živ organizam, sklon nepredvidivom rastu i razvoju (što samo povećava njenu neodoljivost). Stoga su pouke pisaca svojim čitaocima i kolegama po peru koliko mudre i instruktivne toliko i otvorene za osporavanje i ignorisanje kako i treba da bude jer Književnost se ne može meriti u dužinu ili visinu, niti ima definisanu gramažu sastojaka koji se mešaju, kuvaju ili peku da bi se napravio ukusan kolač.

            Naravno, kao i svaki seriozni priručnik ili vodič kroz svetove Literature, i u ovome će se naći zapisi koji se bave okruženjem u kome Književnost nastaje, podrškom ili ignorisanjem knjiga, smislom, postojanjem ili nepostojanjem književne scene i tržišta knjiga (ne zaboravlja se ni žalosno stanje na domaćem terenu), odnosno promišljanjima pisaca o svom „zanatu“ kome su se posvetili, sabiranju svim muka i radosti koje im je pisanje donelo – pored citata velikana svetske književnosti u ranijim knjigama, četvrti tom „Majstor koji gradi svetove i gospodari pričama“ čine nadahnute, samosvesne, sentimentalno-melanholične, katkad humorno intonirane ispovesti naših pisaca-savremenika, od Milisava Savića, Vladislave Gordić Petković, Vladimira Pištala, Save Damjanova preko Gorana Raičevića, Mihajla Pantića, Vladimira Gvozdena, Zorana Đerića,  Gorana Gocića do Gorana Stankovića, Slobodana Zubanovića, Laure Barne, Milovana Marčetića, Nine Živančević, Aleksandra Gatalice i Vuleta Žurića. Upoznajući ove spisateljske autoportrete budući pisci kao i sadašnji čitaoci otkriće kako se stvaralački odrasta, uči, muči, „peče zanat“ i stasava.

            Pisarevljeva „Akademija za pisce“ naslanja se na tradiciju pravih, antičkih akademija koje su svoje polaznike, kroz žive i podsticajne razgovore a ne suvoparna predavanja, vodile od zapažanja, definisanja problema do samostalnog izvođenja zaključaka baziranih na invenciji i talentu. I kao što su antičke akademije stvorile valjane filozofe i ova višetomna novomilenijumska  akademija otvoriće mnoštvo vidika budućim ozbiljnim piscima koji neće oponašati obrasce i uzore već tragati za novim putevima, senzacijama i emocijama. Oni koji, pak, nemaju ambicije da postanu piscu naći će u ovim tomovima mnoštvo mudrih i vrcavih ispovesti u kojima će uživati i često im se vraćati po još neki savet i pouku.

            („Dnevnik“, 2024.)

KRAUT ili SAĆE - ILIJA BAKIĆ; Večernje novosti, 02.04.2024.

 

ISKRIVLJENA OGLEDALA (NE)VESELE STVARNOSTI – Prikaz stripova „Tuče“ i „Kako sam postao otac“ Vuka Palibrka; izdavač Udruženje za promociju alternativne kulture „Drvarska 12“ Vršac, 2024.

 

                                                                               

Da duh alternativnog, autorskog-andergraund stripa i dalje opstaje na ovim prostorima već dve godine potvrđuje i rad Udruženja za promociju alternativne kulture „Drvarska 12“ iz Vršca odnosno njegovi osnivači i pokretači Zlata Vojnić Kortmiš i Danilo Milošev Wostok. Pored organizovanja svakovrsnih događanja (strip susreta, promocija) „Drvarska 12“ ima i izdavačku delatnost u okviru koje se pojavilo čak dvadesetak naslova sa rodovima domaćih autora. Sva izdanja su u formatu fanzina koji su od 1990-tih osnovni način oglašavanja andergraud stripadžija; ovim se izdanjima (tehnički bitno kvalitetnijim od uzora) nastavlja i razvija tradicija pionirskih vremena domaćeg andergraund stripa. Dve upravo izašle sveske, „Tuče“ i „Kako sam postao otac“, kompletna su dela pančevačkog strip autora Vuka Palibrka (1987), dobro znanog ljubiteljima alternativnog stripa. Palibrk je autor širokog tematskog i crtačkog dijapazona koji obuhvata kako prefinjeni grafizam i fino nijansiranu priču kakva je, na primer, u varijaciji poznate bajke „Crvenkapa“ (izdavač Komiko, 2014) tako i sirove i silovite andergraund priče kakve su one u sveskama „Tuče“ i „Kako sam postao otac“.

            „Tuče“ variraju situaciju fizičkog obračuna izazvanog prepoznatljivim situacijama svađa sa nepoznatim ljudima na ulici, sa momkom koji ide „preko reda“, odbrane deteta koje maltretiraju stariji dečaci na koju se nastavlja obračun sa besnim (a dobrostojećim) ocem jednog od nasilnika, te svađom sa telohraniteljem lokalnog moćnika a potom i samim moćnikom. Palibrk jednostavno dozvoljava svom junaku, ćelavom bilderu, da „da oduška“ svom nezadovoljstvu - a što je svima koji su bili u takvim situacijama bar jednom „prošlo kroz glavu“ ali su se, iz raznih razloga (pristojnost, strah od „izvlačenja debljeg kraja“...), uzdržali. No, bilder se ne kontroliše već stupa u akciju. A jednom započeti konflikt pretvara se u brutalno krvoproliće. Tako oslobođeni, opravdani gnev metastazira u uništavanje protivnika spram koga je svaki povod nebitan. Karikiranjem situacije razotkriva se njena besmislenost i grotesknost. Palibrkov crtež je rudimentaran, sveden na karikaturu, sa upečatljivom mimikom aktera i akcentom na koreografiju nasilja. Upravo je ovakav grafizam sasvim adekvatno sredstvo kojim se postiže uverljivost priče i tenzija koje njome vladaju jer je poznat medicinski fenomen sužavanja vidnog polja u trenucima velikog straha za sopstveni život.

            Priča „Kako sam postao otac“ bavi se mukama mladog tate koji pokušava da što bolje brine o svom sinu. Ipak, svakodnevna rutina presvlačenja ili uspavljivanja fizički iscrpljuje a mentalno otupljuje roditelja i on je u stanju konstantne neispavanosti zbog koje je dodatno nespretan. Kulminacija zbivanja je scena u kojoj je beba uspavana ne naporima oca već majčinim dosetljivim uključivanjem fena za kosu; pošto je vratio bebu u krevetac iscrpljeni tata kreće prema svom krevetu ali – beba se budi i ponovo glasno plače! Kao što je u svesci „Tuče“ Palibrk „materijalizovao“ nezadovoljstvo svedoka neke sutuacije tako se u ovoj priči-epizodi subverzivno poigrao sa uobičajenim floskulama o lepoti roditeljstva predstavljajući ga onako kakvo ono povremeno jeste – frustrirajuće i fizički izuzetno teško. Naravno, ovakav rakurs je koliko stvarnosno pošten toliko i lekovit jer ne skriva stvarne emocije roditelja, pokazujući da i u toj ulozi čovek može imati „loše dane“. I ovog puta Palibrkov crtež je pročišćen i sveden na osnovne linije kako bi bio razumljiv i brzo-lako „čitljiv“ čime se postiže još veća sugestivnost stripa. Svojevrsni kuriozum je i dužima sveske od 16 strana što je svojevrsni omaž prvim američkim andergraund stripovima koji su davnih 1930-tih najčešće imali upravo ovaj broj strana i sadržavali su samo jednu priču.

            Rečju, Vuk Palibrk je stripovima „Tuče“ i „Kako sam postao otac“ demonstrirao svoj nesporno bogati talenat i sposobnost da jasno i precizno prepoznaje temeljne osnove svakodnevnih situacija te ih duhovito osmisli/ispiše i nacrta potvrđujući time i umetnički relevantnost i valjanost autorskog/andergraund stripa kao ogledala, dobrodošlo iskrivljenih, tekuće nam nevesele stvarnosti.

            („Dnevnik“, 2024.)

"KRAUT ili SAĆE" ILIJA BAKIĆ; izdavač AGORA, 2023.