TITANI IZ BOLJEG SVETA – „Preslica džidovke devojke“ Jelene Gavrilović; izdavač „Presing“ Mladenovac, 2024.

Knjiga „Preslica džidovke devojke“ pesnikinje i romansijerke Jelene Gavrilović (1967) vanredno je zanimljiva i uspela proza koja nominalno egzistira u zabranu folklorne ili etno fantastike ovdašnje literature, zabranu koji uprkos gotovo neograničenim izazovima koje nudi nije previše posećen niti su dela nastala u njemu previše originalna i zavodljiva. A „Preslica džidovke devojke“ upravo je takva: originalna, zavodljiva, tajanstvena, tanana i sklona visokim lirskim uzletima.

            Polazna tačka knjige su predanja o Džidovima, Džidovcima ili Džidima koji se smatraju prastanovnicima crnotravskog i vlasinskog kraja duž negdašnjeg Carskog druma. Ovi iskonski orijaši-divovi posebna su rasa „divovskog rasta i stasa“, poznati po izdržljivosti, dugovečnosti (koja se meri u stotinama godina) i natprirodnoj vitalnosti; nisu bili skloni oboljevanju a starost su podnosili „bez mnogo drame i halabuke“. Ipak, imali su jednu slabost: bedrenu kost; naime Džidovi nisu imali koleno pa je lom bedrene kosti za njih bio smrtonosan pošto ta kost nije mogla da im sraste. Džidovci su, dakle, bili nadljudi ali ne bez mane. Pitome naravi bavili su se nomadskim stočarstvom, živeli mirno u selima smeštenim na teško dostupna mesta u planinama, voleli su svetlucave stvari, imali svoja verovanja i moral, kodeks časti i poštenja. Kada su ljudi sa svojim načinom života, zlobom i prevrtljivišću, sa ratovima i hrišćanskom verom počeli da nadiru na prostore koje su Džidi od davnina naseljavali oni su ih tolerisali, kontaktirali sa njima kad je to bilo potrebno i nužno. Pošto su Džidovi umeli sa kamenom bili su vešti neimari pa su odlazili u pečalbu, gradili tvrđave i gradove; ipak, umesto da im nova vremena donesu prosperitet Džidovci su počeli da nestaju s lica zemlje, bilo ih je sve manje... Kroz priče iz „Preslice...“ mešaju se davna, paganska vremena u kojima je život bio jednostavniji, okrenut Prirodi i njenim ciklusima, organizovan tako da se praktikuju poštenje, iskrenost i radinost (a ne da se o njima naširoko govori a radi se drugačije). Dolazak „običnih“ ljudi znači kaljanje čistote dotadašnjeg življenja jer došljaci su zavidni, ne prihvataju one koji se razlikuju od njih pa su spremni da im napakoste kao što su radi da otimaju i ubijaju. Džidovi pokušavaju da se usklade sa novim vremenom ali razlike između dva načina postojanja prevelike su a oni nemaju kolena da se saviju pa polako odlaze iz te nove stvarnosti koja im nije naklonjena. Tako se iznova dešavala večna priča o uništavanju miroljubivog načina života od strane agresivnih došljaka.

            Na ovako jarko postavljenoj pozornici, na kojoj je fantastično jednako valjano kao i ono realno, otkriva se i motiv Džidovske devojke ili „Amazonski iz našeg etosa“ koji srećemo u  narodnoj epskoj pesmi „Kraljević Marko i Džidovka devojka“ i koja nedvosmisleno i bolno jasno definiše problem muško-ženskih odnosa u patrijarhalnoj civilizaciji odnosno nesposobnost muškaraca da žene shvate i prihvate kao bića koja su potpuno ravnopravna sa njima. Ovo neprihvatanje je toliko duboko ukorenjeno da muškarac-junak ne može ni da pojmi da pred sobom ima junakinju koja mu u svemu može parirati (a u ponečemu ga i nadmašiti) ali koja ne želi da deli megdan i takmiči se već želi da ona i on, junak i junakinja, žive u skladnoj, ravnopravnoj zajednici! Istini za volju, Džidi su itekako uvažavali snagu i sposobnosti svojih devojaka i žena ali novopridošla „civilizacija“ nije bila sposobna da tako nešto uopšte pojmi a kamoli prihvati i praktikuje.

            „Preslica džidovke devojke“ ispisana je u nizu kratkih priča-ispovesti različitih likova, Džidova i Džidovki svih dobi i sudbina, odnosno običnih ljudi različitih položaja i zanimanja (velikaši, lovci, psetari, igumani, monasi, isposnici, vračare, guslari, trgovci...) odnosno različitih nacionalnosti (Latini, Mlečani, Iliri, Sasi, Cincari...) ali i mitskih bića (Šumska majka...). Svaka od ispovesti je samostalna mada se poneke nadovezuju u mikro-celine koje zaokružuju priču (ili je, naprotiv, razbijaju u niz ’rašomonskih’ verzija jednog događaja). Mada su razbacane u prostoru i vremenu sve priče tvore veliku sliku koja je fokusirana na period postepenog nestajanja Džida ali su kroz nju protkana njihova verovanja odnosno sećanja na prošla, bezbrižna vremena tako da se može reći da je „Preslica džidovke devojke“ svojevrsni roman u fragmentima i to upečatljiv „roman reka“ odnosno roman jedne epohe. Imponuje duboka uverljivost i proživljenost sudbine svakog od glasova/govornika te plemenita patina finih, lirski intoniranih opisa lišenih patetike.

            Rečju, „Preslica džidovke devojke“ Jelene Gavrilović izuzetno je delo, ispisano elegantnim stilom, koje beskompromisno uverljivo uranja u svetove iskonskog paganstva i otkriva vrednosti življenja u izmirenosti sa sopstvenim mogućnostima i veličanstvenom Pramajkom Prirodom. Zbog htonskog, vanvremenog poimanja postojanja i nestajanja u svoj njihovoj veličanstvenosti i tragediji, ovo delo zaslužuje punu čitalačku pažnju i posvećenost.

            („Dnevnik“, 2025)