Po mnogim teoretičarima književnosti, XX vek je bio vek romana, u njemu je doživeo trenutke najveće slave i uzleta, baš kao i poricanje, sumnje, prekrajanja i reformatore (promene, možda i drastičnije, u istom veku zahvatile su poeziju ali je ona definitivno izgubila široku publiku i postala ekskluzivna pojava za odabranu klijentelu). Sloboda poigravanja i relativizovanja kanona donela je mnoštvo šarolikih dela koja su na koricama označena kao ’roman’. Eksperimenti na ovom polju svakako će se nastaviti donoseći svojevrsno ’provetravanje’ forme/oblika.
            „Antologija najboljih naslova – roman u fragmentima“ Srđana V. Tešina (1971), sve zapaženijeg mladog pisca, prilog je tom ’provetravanju’ i traganju za drugačijim vizurama. Knjiga je nevelikog obima (60-tak strana) i čini je 49 fragmenata, kratkih zapisa (od kojih je samo jedan duži od stranice) i već po tim karakteristikama odstupa od ustaljenih predstava o romanu kao ’debeloj’ knjizi kontinuiranog pripovednog toka. Kada započne čitanje i prati instrukcije koje traže da se pročitano uporedi sa drugim fragmentima, znatiželjnik ulazi u lavirint sa mnoštvom raskršća i puteva koji se račvaju i ulivaju u nove ili, pod drugačijim uglom, u stare. Tako se „Antologija...“ pretvara u knjigu bez pravog početka, kraja i razrešenja, u seriju varijacija i koncentričnih krugova sa različitim značenjima, te njihovim postepenim nadogradnjama i promenama. Negde u tom kolopletu ponovo će se postaviti pitnaje da li je ovo roman, gde je granica u kojoj ga tekst prevazilazi?
            To što „Antologija...“ nema pravi početak i kraj u savršenom je saglasju sa njenim glavnim junakom (neobuhvaćenim Indeksom koji, na pune četiri strane, nabraja sve likove knjige) a njegovo ime je Pisana Reč u svim oblicima znanim našoj civilizaciji koja, opet, jeste civilizacija knjige; junak je, dakle, pisana reč u obliku novina, spiskova dužnika i poverilaca, zalutalih pisama, oporuka, apokrifnih spisa, starih hronika, privatnih beležnica, rečnika, rasprava, knjiga od papira i stakla, dokumenata iz javnih i tajnih arhiva, zapisnika... Iz rečenog proizilazi i osnovna teza-princip: Sve što nije zapisano nije postojalo, ne postoji i neće postojati; moć ovog načela tolika je da diktator Katange unosi u Krivični zakon za pisce i ostale umetnike pogubnu odredbu „Jednako je odgovoran onaj  koji je nešto učinio i onaj koji je samo mogao to isto da učini“, što je na tragu delovanja Ho Lua, kralja države Vu, koji je, oko 500.g.n.e., obznanio zabranu objavljivanja loših knjiga, pod pretnjom pogubljenja pisca jer je znao za tu večnu opasnost pošto je Vei Po-jang (oko 120.g.n.e.) ustvrdio „Život je istorija jedne rečenice“ – mada drugi prevodilac tvrdi da taj fragment znači (samo) „Besmrtan“. Rešenje problema primata pisanog i stvarnog nude i zapisi o jedinom pravom proroku Vasiliju Plačnom, koji nikad nije pogodio šta će se dogoditi ali je zato pogađao šta neće, ili knjiga fantastičnih priča za koju se, nekoliko godina kasnije, ispostavlja da je hronika svakodnevice jedne države pa je pisac odležao dve godine u zatvoru (što se nije dogodilo drugom mada je izmišljao događaje za novinsku rubriku ’Dogodilo se na današnji dan’ koju su zatim preuzeli i drugi novinari).
            Iza pisanog, kao sluge i izbršioci, stoje pisci, od Jozefa Hercoga, (profesora alhemije i prave sablasti), Georgije Zecowskog, (psihoanalitičara i junaka Tešinove knjige „Sveto trojstvo Georgija Zecowskog“ iz 1997.), Maxa Oscara (romanopisca, profesora filozofije), Dobri Javorova Kazimira, (fabrikanta testenina i pisca), Pseudo-Uliksa, preko kulturterorističke grupe „V.A.T.R.A.“ do Mišela Fukoa i Jovice Aćina. Svi oni su u funkciji veze knjiga-pisac-čitalac, u službi koja potiskuje i poništava privatni život, što potvrđuje smrt od gladi pesnika De Silve koji je odbijao da jede dok ne napiše dobar stih te je umro jer je bio u dubokoj stvaralačkoj krizi, dok se za Pseudo-Uliksa i ne zna ko je, naime on je poslao stanovnicima Arenca mnoštvo pisama, svako na drugom jeziku, a 233 pisma sakupljena su u knjizi „Pisma Penelopi“. naravno, kako naslov „Antologije...“ sugeriše (a naslov se pominje i u naslovu prethodne Tešinove knjige „“Sjajan naslov za pantomimu“), zvezde romana su naslovi knjiga: „Umetnost ili ludilo?“, „Osuđeni na život“, „Protiv neukih prodavaca knjiga“, „Lažna fabrika laži“, „Smrt psihoanalize“, „Jedna povest alhemije“, „Dnevnik holandske krave“, „Uvod u istoriju ogledala“, „Šezdeset i druga napomena“, „Sklonost padanju“, „Jedno oko“, „Rečnik cirkumnaučnog alhemijskog okultizma“, „49 – paramitološki ogled“... Citati iz nekih od njih tek su naznaka nepreglednog bogatstva koje kriju a smrtniku su zauvek nedostupna, upravo kako jeste u Borhesovom knjiškom Raju, u sveobuhvatnom Univerzumu Vavilonske biblioteke.
            Fragmentarnost, citati, dokumentarnost (prava i fiktivna), igrarija i istina, vešto su složeni u celine pisane po pesničkom zakonu (kome je i Borhes težio) ’da rečima bude tesno a misli široko’, čime su izbegnute zamke vulgarizacije, ponavljanja, monotonije ili preforsirane artificijelnosti koja vodi u patetiku (obzirom da se mnoštvo autora ogledalo u ovom literarnom svemiru), što sveukupno dokazuje  Tešinovo stasavanje u zanimljivog, osobenog pisca.
(2001)

0 komentara:

Постави коментар

top