PRILOZI ZA ISTORIJU NOVIJE SRPSKE ŽANROVSKE KNJIŽEVNE FANTASTIKE 3 - Dnevnik,18.10.2026.

 

Prošli zločini i sadašnje korisne laži - „Drugi deo leta“, Željko Obrenović; izdavač „Veseli četvrtak“ Beograd, 2025.

 

Izdavačka kuća „Veseli četvrtak“, koja se do sada prevashodno bavila izdavanjem stripova, započela je sa izdavanjem i književnih dela različitih tematsko-žanrovskih profila ’smeštenih’ u nekoliko edicija. U Ediciji Lavine pojavio se roman „Drugi deo leta“ Željka Obrenovića (1982), afirmisanog autora srednje generacije koji je, pored pisanja scenarija za stripove odnosno pisanja horora, fokusiran na dela sa kriminalistički zapletima. I novi roman, nominalno, na odstupa od ovog usmerenja. No, Obrenović je pisac koji ne dozvoljava da njegova dela imaju samo jednu liniju pripovedanja-čitanja pa je tako i sa ovim delom. Roman započinje kao opis dogodovština trojice srednjoškolaca koji provode leto na gradskoj periferiji. Godina je 1996. sa svim što to nosi, od traumatizovanih povratnika iz rata, sećanja na poginule i sveprisutnog principa ’sastavljanja kraja s krajem’ za većinu prosečnog sveta (na granici siromaštva) do obesnog šepurenja bogate manjine, sitnih i krupnijih kriminalaca, korumpiranih predstavnika svih nivoa vlasti… Dečaci osećaju i trpe posledice prošlih vremena, pokušavaju da se nose sa izazovima sadašnjosti ali su opsednuti i svojim željama i planovima, u rasponu od ’pravljenja rep muzike’ do ’muvanja’ devojaka, izbegavanja kontakata sa bogataškim sinovima, sitnih pakosti ekipama iz komšiluka do (bez)opasnih obilazaka obližnje šumice ili sličnih nestašluka. Tako će odlazak u nedovršeni bogataški zamak rezultirati otkrivanjem tegle sa nepoznatim prahom (koji je možda droga) dok će klinci u šumi naći skelet koji je, opet možda, ostatak famoznog drekavca koji je plašio ljude ili je, (opet i opet) možda, dokaz zločina koji se desio u ratnim godinama a koji je zaboravljen a možda i zataškan… Dečačka mašta bujna je i sklona svakojakim zaključcima koji vode u neslućene smerove. Kad se na to dodaju nerešeni porodični odnosi, neobična ponašanja (ćutljivi povratnik s fronta, deda-namćor, razvedeni roditelj, jedna posesivna majka i druga koja živi u svom svetu…), bolna otkrića (’švaleracije’), dobija se gusto tkanje stvarnosti koja je, uprkos spoljnoj ’normalnosti’, zategnuta do pucanja i samo je pitanje trenutka kada će do toga doći.

Obrenović razvija više paralelnih priča koje se prepliću a generalno se drže obrasca ’bildungsromana’ i to one vrlo specifične (krnje) podvrste koja je najširoj publici poznata iz niza romana Stivena Kinga (provincijski gradić, grupa veselih dečaka, drugastvo i međusobni sukobi, opasnost – najčešće natprirodna – koja im preti). Naš pisac koristi ovaj model i čini se da će poštovani njegove postavke odnosno ograničiti svoje delo na sopstvenu ’stilsku vežbu’ oponašanja obrasca – istina sa vrlo živim i ubedljivim junacima duboko uronjenim u prepoznatljivo lokalnu atmosferu. No, kako roman odmiče tako se početni obrasci relativizuju odnosno bivaju zanemareni: umesto bezazlenosti mladih junaka u rutiniranoj malograđanskoj sredini, dečaci sve dublje ulaze u mračne tajne svojih porodica i šire okoline otkrivajući određenost svog detinjstva događajima za koje nisu čak ni znali (niti ih naslućivali) a što ih stavlja u pozicije koje traže donošenje ozbiljnih odluka. Tako njihov urođeni/iskonski osećaj za pravdu čak dovodi jednog od njih u situaciju da svesno truje dedu kako bi spasao mlađu sestru! Tim postupkom dečak naprasno odrasta, više nije dete. Konačno rušenje Kingovskog obrasca dešava se u trenu smrti jednog od protagonista što priču izmešta iz relativne bezbednosti u stvarnosnu brutalnost kakva je viđena u romanu „Dečaci Pavlove ulice“ Ferenca Molnara. U trenu sve dotadašnje igrarije bivaju poništene činjenicom da su njihove posledice (hteli ih dečaci ili ne) fatalne i nepopravljive. No, tu nije kraj Obrenovićevog iskoraka iz obrazaca jer ubrzo sledi novi udarac realnosti ili nova stepenica u odrastanju: zvanično policijsko objašnjenje ubistva je – nesreća za koju je kriv ubijeni dečak (proglašen za nemarnog). I svi zaključuju da je to najbolje rešenje – mrtvi se ne mogu vratiti a bogataši po prirodi stvari (i sili/moći novca) ne mogu biti krivi. Istina je stvar nagodbe pod otvorenom pretnjom. Odrastanje i opstanak su pitanje sposobnosti da se ’savije kičma’. Ovaj bolni zaključak zasenjuje sve prethodne ideje i izdiže roman na nivo društveno kritičkog dela koje ima jasno definisan i angažovan stav prema tekućoj stvarnosti.

Obrenović je samosvestan autor sposoban da osmisli roman koji ’funkcioniše’ na nivou postavljanja obrazaca i potonjeg poigravanja njima. On već na početku knjige, kao moto citira rečenice Džeksona, Kinga i Molnara, i nadalje postupa u skladu sa predstavljenim uzorima što svakako imponuje pažljivim čitaocima. U konačnom sagledavanju, roman „Drugi deo leta“ predstavlja se kao uzbudljivo i intrigantno delo talentovanog i visprenog autora čijim knjigama svakako treba pokloniti puno poverenje.

https://eckermann.org.rs/o-zeljku-obrenovicu/

 

NEPONOVLJIVI HUMOR I INGENIOZNI LUDIZAM – „Milorad Dobrić, jedno (ne)ozbiljno lice“ Zorana Penevskog; izdanje „Modesty stripovi“, 2025.

 

Izdavačka kuća „Modesty stripovi“ Živojina Tamburića kontinuirano objavljuje monografije o značajnim strip autorima iz prvih decenija posle rata kada je strip bio ili zabranjen ili prokazan kao štetan za socijalističku omladinu; uprkos teškoćama i problemima oni su stvorili dela koja grade istoriju 9. umetnosti na ovim prostorima, ali koja su nebrigom državih institucija pala u zaborav iz koga ga vraćaju entuzijasti kakav je Tamburić. No, nezainteresovanosti nadležnih nema granica pa ove monografije, pošto nisu deo obaveznog otkupa, ne stižu na police biblioteka uskraćujući tako mladim čitaocima priliku da se upoznaju sa prošlošću na koju mogu biti ponosni i na koju bi trebali da se ugledaju.

            Milorad Dobrić (1924-1991) pekao je strip zanat u listu „Kolo“ (1943-4) na kaiševima sa zgodama Mileta i Kiće a 1945. je crtao tri sveske stripa „Tru ugursuza za vreme okupacije“ koje su sudskom odlukom bile zabranjene jer su te knjige „teške i negativne sa gledišta morala, odavanja pošte borcima velikog rata“. Na osudu se oštrim tekstom u listu „Borba“ nadovezuje i pisac Jovan Popović! Dobrić je nadalje crtao ilustracije za knjige. Ali, kad se 1950. godine zaposlio u listu „Jež“ vratio se ’pričama u slikama’, od humornog „Velikog turnira“ (1951, list „Naš strip“) smeštenog u praistoriju, preko parodijskih kaiševa o (ne)zgodama Ljutice Bogdana u savremenom svetu i dogodovština dvojca lale Moce i crnogorca Krcuna. Godine 1952. nastaje Pera pešak, dugovečni geg strip o čovečuljku u saobraćanom znaku a za njim stižu legende Ljuba Truba i Kurir Fića (za potrebe vojnog lista „Front“ postao je „Vojnik Fića“) koji je izlazio u dnevnoj štampi do 1968. godine (oko 3.500 kaiševa). Ovi stripovi su, pored bezazlenih šala, umeli da ’bocnu’ u mnoge probleme socijalističke zajednice (od snobizma do poskupljenja). Fića je, kaže reklama, „vredan kada se mora, bistar po zakonu nasleđa, hrabar kad treba i lukav kada se to isplati, čestit u osnovi mada ne pati od preteranog idealizma... veliki borac za prava a manji za obaveze, domišljat po refleksima i veoma praktičan po zaključcima“; navodno je, zbog njegove popularnosti, i legendarna Zastava 750 od milja nazvana Fića! Izuzetno popularni bili su i Dobrićevi stripovi za decu po scenariju Milana Kovačevića „Sportska parada iz mravljeg grada“ i „Svađa mala zbog fudbala“ sa diznijevskim mravima kao junacima.

            Od 1961. do 1967. bio je urednik „Malog  ježa“ u kome je, pored svojih stripova „Slavuj Gliša“ i „Inspektor Žuća“, objavljivao stripove Dejana Nastića, Miloša Krnjetina, Radeta Ivanovića, Aleksandara Klasa, Iva Kušanića, Ferija Pavlovića, Zdravka Sulića, Dese Glišić i mnogih drugih. Dobrić se u „Jež“ vratio 1968, a od 1978. godine je bio karikaturista u „Politici ekspres“; objavljivao je u „Pioniru“, „Ju stripu“, „Kekecu“, „Tehničkim novinama“, „Mladosti“, „TV reviji“, „Sportu“... Zaslužio je nagradu „Pjer“ za najbolju karikaturu 1979. godine, Orden rada sa zlatnim vencem i Godišnja nagrada Udruženja novinara Srbije. Dobrić je stvarao skoro pet decenija, ali iza njega je ostalo malo originala i samostalnih izdanja.

            Nakon uvodne, iscrpne i stručne studije Zorana Penevskog, slede reprinti Dobrićevih stripova i strip kaiševa: gegovi Pere Pešaka koji se, u znaku kraj pešačkog prelaza, smrzava ili kuva na suncu ali zapaža razne muke ’običnih ljudi’; dve epizode mladog Slavuja Gliše koji traži izgubljeno blago ili zbog bolesti kasni da ode na jug. „Svemirska avantura“ dovodi dedu vanzemaljca na Zemlju da reši slučaj dvostrukih identiteta dok se vestern „Obračun u Krezle sitiju“ plete oko nameštenog konkursa za službenog konja i gradskog plaćenog ubicu! Avanture Inspektora Žuće date su u četiri epizode (dve u boji); na pozornici ljudske civilizacije (kuće, kola, avioni) psi žive ljudske živote i muke a neke od njih rešava ostareli policijski inspektor Žuća uz pomoć policajca Žike koji se ’frlja’ padežima. Od krađe u robnoj kući „Kod velike kosti“, preko pretnji „Neprijatelja levih ušiju“, misterije slomljenih drški kišobrana do slučaja hipnotizera lopova, inspektor njuška i tapka ukolo da bi sve rešio ingenioznim otkrivanjem rodbinskih veza buva ili lažnih identiteta! Na sjajne crteže, dinamičnu montažu, vrcave dijaloge i grimase nadovezuju se smehotresno apsurdna razrešenja.

            Rečju, monografija „Milorad Dobrić, jedno (ne)ozbiljno lice“ Zorana Penevskog otkriva pravi biser domaćeg stripa koji i danas blista neponovljivim humorom i ingenioznim ludizmom.

            („Dnevnik“, 2026.)

RELEVANTAN PRIKAZ NAUČNE FANTASTIKE U PROŠLOM VEKU – „Naučna fantastika, ogledalo stvarnosti 20. veka“ Aleksandra Manića; izdavač Informatika, 2025.

Studija intrigantnog naslova „Naučna fantastika, ogledalo stvarnosti 20. veka“ Aleksandra Manića (1958), nakon citata iz Stendalovog romana “Crveno i crno” (1830): "Eh, gospodine, roman je ogledalo koje se šeće velikim putem. Ponekad ono u vašim očima odražava plavetnilo neba, ponekad glib puta.”, započinje poglavljem „Naučna fantastika je...“ odnosno citatom Žerara Klajna, poznatog francuskog autora i izdavača naučne fantastike: „Nikada nigde nisam naišao na takvu opsesiju definicijom. (...) Međutim, naučna fantastika izaziva neku vrstu definišućeg svraba, potvrđujući da je bilo kakva definicija oblasti nemoguća, jer čim je predložimo, iscrpnu ili sveobuhvatnu, pametan čovek otkriva tekst koji mu izmiče ili je autor elegantno zaobilazi, što dovodi do preformulisanja žanra, ad infinitum". I, zaista, broj definicija (ili njihovih pokušaja) ogroman je i svakako nesrazmeran broju definicija umetničkih formi koje su stare nekoliko hiljada godina dok je naučna fantastika ’mlada’ oko dve stotine godina, mada su joj koreni dublji - po nekim teoretičarima sežu do antičkih vremena. Ali, ako je ’fantastika’ poznata i ’korišćena’ kroz čitavu ljudsku istoriju, pojam nauke je mnogo mlađi; termin ’naučnik’ skovao je tek 1834. godine Vilijam Vivel.

            Kako bi ‘opravdao’ naslov studije Maniću je valjalo da u izlaganjima koristi multidisciplinarni pristup. S jedne strane je bilo nužno praćenje razvoja naučne fantastike kao žanra (u književnosti, filmu, stripu) odnosno njenog odnosa prema književnosti ‘glavnog toka’ i (tematskim, stilskim) promenama koje su se tokom 20. veka dešavale; s druge strane valjalo je zabeležiti društvene, političke, naučne i tehnološke promene u ovom veku da bi se, konačno, ove dve strane dovele u korelaciju u kojoj naučna fantastika nije bila samo puki pratilac dešavanja već i ozbiljan komentator i kritičar tekućih tendencija pošto se, u odnosu da druge umetničke forme, naučna fantastika kretala na vrlo specifičnom polju budućnosti u kojoj će se mnogi od aktuelnih trendova ‘razviti’ i izroditi u ne uvek humana društva. Distopijska dela bila su i ostala snažna i uverljiva upozorenja na stranputice budućnosti ka kojima se kreće upravo u trenu nastanka takvih priča i romana.

            Studija prošli vek deli na nekoliko celina: Vreme propasti - 1900-1949, Vreme promena - 1950-1963, Vreme protesta - 1964-1976. i Vreme profita - 1977-2000; u svakom od ovih perioda dešavaju se značajni društveni potresi koji imaju odjek u naučnoj fantastici. Vera u nauku i nove tehnologije nestaje posle I svetskog rata što rezultira brojnim distopijskim romanima. Nova podela sveta posle II svetskog rata odnosno ‘rasplamsvanje’ Hladnog rata sa mogućom nuklearnom apokalipsom produbljava sumnje u prosperitet ljudske vrste (iako, naravno, ima i optimističkih glasova); naučna fantastika sve je manje bezazlena eskapistička zabava a sve više literatura koja postavlja ozbiljna pitanja. U vremenu studentskih pobuna i protesta protiv ratova te bujanja subkulurnih pokreta nove generacije pisaca traže, u okrilju Novog talasa, umetnički ambiciozniju naučnu fantastiku koja je i dalje politički angažovana. Industrija zabave, posebno filmska, ‘otkriva’ naučnu fantastiku kao profitabilan žanr i potencira proizvodnju ‘robe’ koja će se sigurno prodavati što donosi mnoštvo zabavnih ali umetnički minornih dela. Ipak, polovinom 1980-ih na sceni se pojavljuje kiberpank, žanrovski pokret koji donosi literaturu znatnih intelektualnih izazova i umetničkih kvaliteta.

            Osim opštih društvenih i literarnih prilika Manić temeljno analizira brojna ključna naučnofantastična dela koja su reperi u razvoju žarna, od njegovih početaka (“Frankenštajn” Meri Šeli), takozvanog Zlatnog perioda (“Zadužbina” Isaka Asimova, “Grad” Kliforda SImaka, “Peščana planeta” Frenka Herberta), Novog talasa (romani Filipa Dika, Ursule Le Gvin) do kiberpanka (“Neuromanser” Vilijema Gibsona). Nisu zapostavljena ni dela nastala van anglosaksonskog govornog (posebno dela francuskih autora) odnosno u tzv Istočnom bloku (Stanislava Lema, braće Strugacki); analizirane su i knjige domaćih pisaca (Borislav Pekić, Boban Knežević, Dragan R. Filipović, Radmilo Anđelković) odnosno stripovi Željka Paheka.

            “Naučna fantastika, ogledalo stvarnosti 20. veka“ Aleksandra Manića pleni nespornom stručnošću, širinom i preciznošću analiza epohe i pojedinačnih umetničkih dela što, sveukupno, daje autoritativan, relevantan prikaz naučne fantastike u prošlom veku.

            (“Dnevnik”, 2026.) 

ILIJA BAKIĆ "'68 ili Decoumorstvo"; "Dnevnik" 30.08.2026.

 

NINĐA PROTIV DEMONA – „Rajački – Ninđa 3“; izdavač: Narodno pozorište Timočke krajine – Centar za kulturu „Zoran Radmilović“ Zaječar /Suizdavač: Udruženje ljubitelja stripa i pisane reči Nikola Mitrović Kokan“ Leskovac, 2025.

 

Iskusni (čitaj, prosedi) stripoljubci koji su stasavali na ovim prostorima (i, ne maknuvši se, promenili nekoliko država) tokom 1980-ih i 1990-ih znaju ko je „Ninđa“ –pored popularnih akcionih filmova, debelih romana Erika fon Lustbadera, pa stotinjak plavih roto svezaka, postoji samo jedan strip „Ninđa“ koji je izlazio u „Eks almanahu“ u izdanju „Dečjih novina“! Zato je kratki naslov na koricama knjige “Rajački *** Ninđa” (zvezdice su nedostojna oznaka za šurikene a ima ih tri jer je ovo treća knjiga u seriji) uz crtež maskiranog ratnika, dovoljan da znaju šta ih čeka između tvrdih korica. Ovo je, dakle, treći (završni) tom monografije posvećene stripu “Ninđa” i njegovom crtaču Draganu Stokiću Rajačkom (1951). Znatiželjni čitaoci će kroz tekstove i strip epizode otkrivati ili se podsećati još jednog fenomena popularne kulture iz 1980-ih sa prostora Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije. Tada su na kioscima, među mnoštvom šarenih svezaka roto romana (od milošte zvanih i ‘pisani romani’ da bi se razlikovali od – ‘crtanih romana’) kroz koje su se šepurili kauboji, detektivi, policajci i kriminalci, povremeno i svemirski borci (pa čak i Konan) a među najpopularnijim su bile (od 1983. godine) sveske plavih korica sa ponosnim naslovom “Ninđa” koje su većinom bile delo Dereka Finegana (u ‘civilstvu’ znanog kao Brana Nikolić, strip otac Mije Siledžije i Bendžo Koste, koji je pisao i romane o Doku Holideju). Mlađarija je obožavala avanture Leslija Eldridža, Amerikanca koji je ‘izučio’ za ninđu i u sočno opisanim bitkama protiv nevaljalaca svih boja, vrsta i fela delio pravdu u San Francisku. Ova popularnost nije promakla rukovodstvu “Dečjih novina” pa je Ninđa prešao i u medijum stripa, debitovao u 485. broju “Eks almanaha” i postao instantno popularan. Ninđu, koji se pomalo razlikovao od pisanog uzora (uloga njegove drage Sumiko i druga-snagatora Tabasko Pita je bitno redukovana), u oko 30 epizoda (sve do poslednjeg 538. broja “Eks almanaha”) stvarala je ekipa proverenih scenarista i crtača (Toza Obradović, Dragan Stokić Rajački, Petar Aladžić i Miodrag "Mikica" Ivanović, Miodrag i Vladimir Krstić, Branislav Kerac i Sibin Slavković).

          Rajački je bio glavni crtač Ninđe po scenarijima Aleksandra Pešića (1951-2024) i Toze Obradovića (1950-2020), ali i kompletan autor; on je napisao i nacrtao prve epizode “Ninđe” koje su ‘probile led’ i pridobile pažnju čitalaca (reprintovane su u prvom tomu). U trećem tomu su epizode koje je Rajački svojeručno napisao i nacrtao, počev od crnohumorne igrarije “Veliki dan malog muvca” koja spada u bisere čitavog serijala. Trodelni “Demoni ipak postoje” omogućili su mu da se razmaše i scenaristički i crtački; narečeni demon je stanovnik mračnih dubina pakla (prizvan ambicijom i željom za zaradom vlasnika TV stanice) koji Ninđu baca na teške muke. Četvorodelni “Sinovi Velikog zmaja” vode Ninđu u centralnu bazu moćnih Sinova Velikog zmaja koji takođe ‘šuruju’ sa mračnim silama pa borba sa njima traži da Ninđa iskoristi sve svoje znanje i moć. Knjigu zaključuju dve kratke epizode (8 strana i “Haregei haiku” na 3 strane) kao dokaz likovnog majstorstva Rajačkog. Ninđa/Eldridž se, osim protiv ‘klasičnih’ kriminalaca koje eliminiše brzinom i hladnokrvnošću (uz pomoć ‘harageija’, šestog čula koje ga upozorava na opasnosti) ili čak klonova i robota, bori, na radost očaranih čitalaca, i sa svakovrsnim demonima i mračnim silama (tipičnim za horor priče) sa kojima oprobane metode borbe nisu dovoljne. No, ko god bio Ninđin protivnik, priče o njihovim susretima i sukobima prepune su vratolomne akcije, žučnih dijaloga, jurnjava i tuča što Rajački majstorski iscrtava svedenim, rafiniranim potezima. Njegove table sa crtežima različitih veličina podržavaju dinamiku dešavanja i vrtoglavom brzinom vuku čitaoca/gledaoca na nove i nove stranice.

          Značajan deo knjige su tekstualni prilozi koji upotpunjuju znanja o Ninđi. Vladimir Milošević opisuje genezu Ninđe u romanima Vajlda Barkera i Dereka Finegana odnosno u strip verziji Rajačkog a Vladimir Stefanović se bavi onostranim bićima u svetu ninđa.  “Strip je kompleksna kombinacija racionalnog i idejnog” je drugi deo intervjua Marka Stojanovića sa Rajačkim u kome ovaj promišlja bavljenje stripom kao i svoj pedagoški rad. Izjave desetak strip autora i teoretičara potvrđuju stav da je “Ninđa” značajno delo iz istorije domaćeg stripa a Rajački izuzetan, nepravedno skrajnut umetnik.

          (“Dnevnik”, 2026.)

VEČITA MLADOST ZAČUDNE SUBVERZIJE –„Radoznala Ana i kovčeg“ (Kolekcija „Knjige gospodara priča”, Knjiga 1.) Đorđa Pisareva; izdavač Banatski kulturni centar, 2025.

 

Banatski kulturni centar iz Novog Miloševa, pod znalačkom uredničkom rukom Radovana Vlahovića, na osnovu konkursa “Propuštena prilika” dodeljuje priznanje “Gramata Pesničke republike” za najbolju nenagrađenu knjigu objavljenu u poslednjih pola veka. Ova svojevrsna revalorizacija naše bliske literarne prošlosti jedinstvena je prilika da se ukaže na dela koja su, u vreme pojavljivanja, ostala nedovoljno zapažena, skrajnuta i zanemarena a čiju je valjanost protok vremena itekako potvrdio (dok su mnoge tada izvikane i slavljene knjige potonule u anonimnost ili zaborav). Nije dakle reč samo o ispravljanju starih nepravdi već i o prepoznavanju literarnih tokova i pojava čiji značaj prevazilazi trenutne pomodnosti. Ovo je priznanje za 2023. godinu pripalo Đorđu Pisarevu za knjigu “Knjiga gospodara priča”, izdavač “Vidici” davne 1987. godine;  novo izdanje ove knjige nagrada je autoru povodom dodeljivanja “Gramate”.

            Đorđe Pisarev (1957) spada, danas to znamo, među retke ovdašnje literate koji bez prestanka iskušavaju mogućnosti, vrline i slabosti teksta odnosno granice pripovedačke veštine/umetnosti. Odbijajući da ostane u zabranima proverenog i ustaljenog, on traga za novim temama i novim načinima da one budu predstavljene znatiželjnom čitaocu u obliku priča, romana, drama, poezije. Slobodu u izražavanju koju je zadobio u vremenima intenzivnog delovanja domaćih Borhesovaca i Postmodernista (pre navale estradno-komercijalne „literature“), Pisarev i nadalje (do danas) koristi (praktikuje) dodajući joj uvek nove elemente/segmente, od samosvojne fantastike oslonjene na iskustva glavnotokovske i žanrovske fantastike do iskušavanja i nadogradnje  psihološko realističkog proznog iskustva. Višeslojnost i višesmislenost ove proze, koja baštini tradiciju i ikonografiju iz različitih korena, oplemenjena je relaksirajućim humornim tonom (neretko, gorkim) odnosno unakrsnim referencama na različite oblasti visoke i popularne kulture. Subverzija, iskorak i odmak od pripovedne rutine jedna je od bitnih karakteristika postmodernističkog sagledavanja i stvaranja Umetnosti, čemu je Pisarev, kroz sve svoje knjige, ostao veran (iako su mnogi u međuvremenu od nje odustali) predano tragajući za novim, neuobičajenim, provokativnim, daleko od izveštačenosti, mrzovolje i manirističkog rutinerstva. Naravno, literatura tako širokog i dubokog zahvata traži čitalačku pažnju i angažovanje veće od onoga koje traže sveprisutne instantne knjige. No, sve su ovo konstatacije sa sigurne distance od 40 godina u koje je stalo još tridesetak Pisarevljevih knjiga. Ono što je, pak, nesporno jeste da su priče iz ove knjige i dalje vrcave, šarmantno razbarušene i neobavezno mudre; protok vremena nije im oduzeo svežinu i lepršavost pa će one iznova izmamiti osmeh saglasnosti sa autorovim literarnim igrarijama.

            Pisarev na kraju knjige samosvesno piše: “Podignuti na stepen ravnopravnosti, različiti pripovedački modeli u Knjizi gospodara priča stupaju ruku pod ruku sa sopstvenom negacijom/parodijom obrazujući čudesan ‘danse macabre’. Borhes, Biblija, vestern, Defo, Šekspir, pikarski roman – eto kostura i eto lepršavih odeždi Književnosti koje se smenjuju pred nama u razuzdanom ritmu.”

   Pisarev insistira na književnosti kao fenomenu i konstanti civilizacije. Knjiško/bibliotečko/pripovedački lavirint u potpunosti odgovara autorovim svetonazorima izgubljenosti – ali i zadovoljstvu - u tekstu/priči u kojoj on slobodno učestvuje, imenom i prezimenom, kao (anti)junak koji živi u Borhesovskoj Vavilonskoj biblioteci, kao gospodar i sluga priča, odavno zatrpan bezbrojnim tomovima i tu mu nema pomoći jer on voli (i žudi) da bude zatrpan, mada ga pohodi užasavajuće saznanje da neće uspeti da sagleda a kamoli iščita svo to blago. No, i ta je činjenica deo otpora ravnodušnom (stvarnom) svetu, najboljem od svih, kako je mislio Lajbnic ili, najgorem od svih mogućih, kako ga je parafrazirao Šopenhauer (na šta je Lem dodao – a drugih i nema). Kako god, priče ove knjige (sa ili bez junaka Pisareva u njima) jarki su prizori iz različitih epoha i sa različitih meridijana u kojima caruje čista, detinja začuđenost i opčinjenost viđenim i onim što se iza toga naslućuje, kao sledeća tajna koju valja otkriti - u snu, na javi, u tekstu ili, kako kaže naslov knjige, “u kovčegu”.

            (“Dnevnik”, 2026.)

           

SREBRNI MOST - FEHER ILLES blogspot prevod poezije Ilije Bakića na mađarski

 

2026. július 8., szerda

Ilija Bakić: *** (vatra je vreme…) – *** (a tűz a vízszintes…)

 

Ilija Bakić Vršac, 23. 11. 1960. – 

***   vatra je vreme sporih krugova skrivenih u horizontale glasova disanje joj nevidljivo meke strele grče se u oku težišta taloga tišine   ogleda se u sebi topi staklo vetar daha diže je među oblake vode otvara vrata za rast zakrivljenog oka nove kože i mesa kostura za dolazak dana daždevnjaka

***   a tűz a vízszintes hangokba rejtett lassú körök ideje lélegzése láthatatlan görcsbe rándult lágy nyilak a szemben a súlypontban az üledékben a csendben   önmagában tükröződik üveget olvaszt a szél lehelete emeli a fellegek közé ajtót nyit az ívelt szem az új bőr és hús a csontváz növekedése és a szalamandra-napok jövetele előtt   Fordította: Fehér Illés

Izvor: Ilija Bakić: Koren ključa, naličje svakodnevnice, Kanjiški krug, 1999.

https://feherilles.blogspot.com/2026/07/ilija-bakic-vatra-je-vreme-tuz.html

 

2026. július 19., vasárnap

Ilija Bakić: *** (usta su srasla…) – *** (a száj összenőtt …)

 

Ilija Bakić Vršac, 23. 11. 1960. – 

***   usta su srasla ljušture reči talože se među zubima paraju nepce   u međuvremenu sa ptica je otpalo perje blato vri ekseri rđaju krompir klija u mraku hleb plesnavi   vezan čvorovima živaca vid puzi po zidu streline masne boje pupak otvaraju čelični prsti čiviluka dah utrobe diže se jedini sa prozirnom hladnoćom kristalne šupljine pokrova pod kojim truli "geometrija naracije"

***   a száj összenőtt a fogak közé szókérgek ülepednek a szájpadlást hasogatják   időközben lehullottak a tollak a madarakról forr a sár rozsdásodnak a szögek krumpli csírázik a sötétben penészedik a kenyér   idegcsomók kötötte tekintet kúszik a falon kövér színek a köldököt a fogas acélujjai nyitják száll a gyomor lehelete a szemfedő kristályos üregében az egyetlen átlátszó zimankó mely alatt a „narráció mértana” rothad   Fordította: Fehér Illés

Izvor: : Ilija Bakić: Koren ključa, naličje svakodnevnice, Kanjiški krug, 1999.

https://feherilles.blogspot.com/2026/07/ilija-bakic-usta-su-srasla-szaj.html

 

SVET KOJI POSTOJI SAMO U TAMI – „Betmen: Pobeda nad tamom” Džefa Louba (scenario) i Tima Sejla (crtež); izdavač Čarobna knjiga, 2025.

 

Betmen, stripski junak, od pojave u „Detektivskim stripovima“ („Detectiv comics“ - DC) 1939. godine, pleni pažnju generacija dečurlije širom sveta. Poštovaoci Čoveka-šišmiša znaju da on nije nadčovek ali ga ipak doživljavaju kao super-heroja što zbog impozantnog kostima a što zbog svakovrsnih „gedžeta“ koje koristi. Kada je polovinom 1980-ih uredništvo DC-a uvidelo da je potrebno „osvežavanje“ starih strip junaka, među prvima je taj tretman, uz Supermena i Čudesnu ženu, primenjen na Betmena, za koja je to majstorski obavio Frenk Miler remek-delom „Betmen: povratak mračnog viteza“ iz 1986. godine (u kome se Betmen vraća iz penzije da opet deli pravdu) za kojim je sledio „Betmen: godina prva“, 1987. (crtež Macukeli). Da se priča vrati na drugu godinu Betmenovog ispunjavanja obećanja mrtvim roditeljima kako će “očistiti grad od zla koje im je oduzelo život”, trebalo je čekati gotovo punu deceniju: Džef Loub (1958) je nastavio tamo gde je stala „Godina prva“ a jedna rečenica iz nje - o mafijaškoj porodici Falkone - izrodila je serijal “Duga Noć veštica” (13 svezaka na gotovo 400 strana!), objavljivan 1996. i 1997. godine. Strip je nacrtao nenadmašni stilista Tim Sejl (1956-2022). Po mnogima ovaj serijal spada u najuspešnije u sagi o Betmenu što je, neminovno, vodilo do nastavka jer priča nije bila završena. I tako je u 13 nastavaka objavljenih 1999. i 2000. godine od istog kreativnog dvojca stigao obimni (preko 360 strana!) strip serijal (ili je to, imajući u vidu kompleksnost priče, grafička novela?) „Betmen: Pobeda nad tamom”.

            Dakle, priča se nastavlja: ubica Praznik je uklonjen, bivši tužilac Dent unakažen kiselinom je Dvoliki smešten je u Arkam azil (ludaru), zajedno sa mladim Albertom Falkoneom i gomilom ‘nakaza’ (Džoker, Strašilo, Kalendar, Solomon Grandi…). Silvija Gigante, iako u invalidskim kolicima, pokušava da održi primat Falkone familije u kriminalnom Gotamu. Jedan od planova koji trebaju da joj obezbede osvetu i ostvarenje ambicija je napad na Arkam i oslobađanje ‘nakaza’. Zamišljeno-učinjeno. Uskoro Gotamom počinje da hara novi ubica, Vešala, koji na praznike ubija bivše korumpirane policajce. Osumnjičenih je mnogo ali načelnik Gordon ne uspeva da otkrije ko je Vešala a na Betmena ne može da se osloni jer su njihovi odnosi zahladneli zbog onoga što se desilo Dentu. Žena-mačka je i dalje Betmenu za petama, padaju nove žrtve, kriminalci stare škole pokušavaju da ‘napreduju’ u svom biznisu, Vejn usvaja siroče nastradalih cirkuskih artista na trapezu jer ga seća na to kako je on postao siroče, dečak uskoro postaje Betmenov asistent Robin… Kao i u prvom delu ovo je priču o potrazi za ubicom, sa mnoštvom tragova koji ukazuju na moguće krivce. I ovog puta Betmen kasni za ubicom. No, ovo nije rutinska krimi akciona avantura uz oslanjanje na filmske krimi klasike (i omaž jednoj od kultnih scena iz “Kuma”), težište zapleta nisu tuče i pucnjave jer jednaku važnost imaju porodične i bračne trzavice, poverenja i sumnje, nade, ambicije i dileme junaka - kako reče Betmen: „Svako od nas je izgubio delić života i sakrio ostatak u tami. Da li ovo želim sebi? Svet koji postoji samo u tami?“

            Na širem planu ovo je priča o propasti jedne epohe i nastupanju nove. Vreme ‘klasičnih’ kriminalaca-mafijaša nestaje. Gotam su preplavili maskirani, histerični, sumanuti kriminalci ‘nakaze’. Matrice ponašanja su se drastično promenile. U prvom delu Betmen se čak pita da li je njegova pojava (groteskno kostimiranog, nabildovanog osvetnika) privukla ovo izopačeno ludilo? Ni u drugom delu on nema zadovoljavajući odgovor ali mu više nije ni potreban jer su mafijaši izgubili bitku sa nakazama.

            Priča o nasilju, fizičkoj i moralnoj izopačenosti ima besprekorni vizuelni lik. Sejlove razigrane table su fascinantne, prepune velikih slika sa totalima lica ili tek sitnih detalja, čudnih rakursa u vrtoglavoj, efektnoj montaži. Slike na dve strane impozantne su. Senke su zloslutno crne, svetlo bolno bleštavo, magle mistično plave. Enterijeri su realistički precizni a lica stilizovana do karikaturalnosti ‘nakaza’. Crtačevo zadovoljstvo dozvolom da svoju veštinu ‘praktikuje’ bez ograničavanja očigledno je što čitaoca mami da iznova prelistava stranice i sladi se slikama.

            Rečju, „Betmen: Pobeda nad tamom” je delo zrelog autorskog stripa, u okriljima komercijalne ponude, koje maniristički precizno i kreativno redefiniše jedan od najvažnijih mitova 9. umetnosti.  

            (“Dnevnik”, 2026.)

„STRIP PRIČE“ ILI ŠTA BI BILO AKO BI BILO... – „Strip priče“ Tihomira Jovanovića; izdavač: autor, 2025.

 

Kao fenomen popularne kulture strip je ’rođen’ početkom  XX veka zahvaljujući masovno štampanim dnevnim novinama odnosno nedeljnim publikacijama. Isprva je bio prevashodno namenjen zabavi mlađe populacije pa su tom cilju prilagođeni i sadržaji ’priča u slikama’. Na krilima popularnosti (i profitabilnosti) strip se razvijao, širio svoju zanatske i ikonografske temelje, osvajao nove tematske prostore. Ipak, krajem XX veka i u prvim decenijama XXI veka popularnost stripa posustaje, on je ’spor’ za novu decu koja avanture mogu da doživljavaju svim čulima kroz ’realno vreme’ interaktivnih slika (zahvaljujući kojima se njihova mašta ili ne razvija ili bespovratno atrofira). No, strip nije na kolenima dogod ima široku bazu ljubitelja sa prosedim kosama. Pored ’običnih’ stripoljubaca postoji još jedna, retka vrsta – stripoljubci koji domišljaju postojeće stripove i u zapadnom svetu se ova rabota naziva ’fan fikšn’ i postoji u specifičnom zabranu-niši sadržaja koji imaju kultni status. Tihomir Jovanović (1955) spada među ovdašnje ’retke ptice’ koje znanim strip junacima smišljaju nove doživljaje odnosno postavljaju pitanje ’šta bi bilo kad bi bilo’ i na njega daju svoje odgovore. U njegovom dosadašnjem književnom opusu značajno mesto imaju knjige koje su svojevrsno dopisivanje avantura poznatih strip junaka odnosno knjige koje su utemeljene na strip iskustvima i njihovim originalnim parafrazama. Zbirka „Strip priče“ logičan je nastavak ove trajne infekcije i fascinacije stripom i njegovim svetovima pa znatiželjnim čitaocima nudi nove avanture Fantoma, Čelične kandže, Diabolika, Dikana, Flaša Gordona i Mandraka.

            Polovina junaka ove knjige spada među strip heroje zlatnog doba američkog novinskog stripa (Fantom, Mandrak, Flaš Gordon) koji su stekli svetsku popularnost; tragom tog uspeha pošli su i engleska Čelična kandža i italijanski Diabolik dok je Dikan (crtač Laza Sredanović po scenarijima više autora) originalna pojava sa prostora bivše Jugoslavije. Svaki junak ima znanu teritoriju, svoje karakteristike i zadatke. Ono što je nepoznato su neprijatelji i njihova nevaljalstva koja treba sprečiti: od borbe sa nacistima, kriminalcima i otmičarima do spasavanja planete Zemlje od agresije vanzemaljaca. U svakoj priči junaci kreću iz ’večitog sada’ odnosno iz zadatih početnih pozicija, neopterećeni prethodnim doživljajima i kreću u razrešenje problema koji je poremetio postojeću ravnotežu. Naravno, ma koliko situacija bila teška, nerešiva ili bezizlazna, pobeda snaga Dobra je samo pitanje vremena. Ta, za strip karakteristična, pojednostavljena podela na dobre i loše, odnosno stvaranje teških problema koji će ipak biti povoljno razrešeni, njegova je slabost jer vodi u šablonizovanje situacija ali je, s druge strane, deo ’slasti’ koju čitanje ’priča u slikama’ nosi i u kojoj je zaplet ono što zaokuplja mlade čitaoce (koji znaju da će njihov omiljeni heroj pobediti). Jovanović poznaje i prati pravila strip priča nudeći, kroz pojednostavljeno, funkcionalno pripovedanje krucijalne doze neizvesnosti-sigurnosti koje simuliraju strip originale. Ali, autor ne propušta da svoje epizode začini ponekim neočekivanim ukusom; u ovoj nameri poseže za iskustvima ’krosover fikcije’ odnosno spajanja poznatog strip obrasca sa drugim fiktivnim likovima što je na tragu radova pisca Filipa Hoze Farmera (1918-2009) i njegovog projekta ’Vold Njuton Femili’ u kome je ’otkrivena’ paralelna svetska istorija koju stvaraju junaci literature, stripa, filmova. Jovanović daje svoj doprinos ovom projektu kada u Fantomovu avanturu ’uključuje’ i Indijanu Džonsa povezujući ta dva izmaštana univerzuma. Drugo povezivanje, Mandraka i Harija Hudinija, na tragu je postmodernističkih vragolija u kojima fikcija i fakti idu ’ruku pod ruku’. U ovom smeru kreće i priča o Dikanu koji će ’zalutati’ u druge, paralelne svetove i sresti bića iz paganskih predanja pa odatle ’ući’ u stvarnost nalik onoj iz narodnih epski pesama i tu se družiti i boriti, rame uz rame, sa Kraljevićom Markom (koji je više mit nego istorijski fakt). Svi ovi obrasci i značenjski slojevi izmešani su lako i poletno u zavodljivu, razdraganu i humorom obojenu celinu na uživanje i radost čitalaca otvorenih za svakovrsna spoznajna iskušenja i iskustva jer „Strip priče“ Tihomira Jovanovića u literaturu donose, originalnim izborom tema i njihovom vrcavom realizacijom, uvek potrebnu svežinu i širinu.

            („Dnevnik“, 2026.)

UMETNOSTI U ČAST A PROTIV NEMARA I ZABORAVA – „KLAS – majstor stripa i karikature“ Živojina Tamburića; izdavač „Modesty stripovi“, 2025.

 

Kao osma knjiga u, velikanima domaće 9. umetnosti posvećenoj, ediciji „Osvrti“ izdavačke kuće „Modesty stripovi“ objavljena je monografija „KLAS – majstor stripa i karikature“ zapaženog strip istoričara i teoretičara Živojina Tamburića (1957). Ako je nekome od potencijalnih čitalaca ime i prezime Aleksandar Karakušević (1927-2002) nepoznato, sva je prilika da mu je umetničko ime Klas itekako poznato a kada se na prednjoj korici knjige ugleda karikatura prepoznatljivog grafizma dileme, barem sa one srednjih godine, više – nema. Klas je svojim stripovima, ilustracijama, karikaturama i tzv ’primenjenim’ crtežima (reklamama, logoima za razne firme ili izdanja), obeležio vizuelni identitet ovdašnjih prostora od 1960-ih do kraja veka.

            Aleksandar Karakušević, rođen u Skoplju, tokom rata sa porodicom proteran u Srbiju, posle rata student arhitekture, opsednut crtanjem likova iz stripova i filmova, 1950. godine postaje najmlađi karikaturista humorističkog lista „Jež“; umetničko ime Klas je rezultat dogovora sa kolegom Leonidom Semenjukom posle koga su svoje radove potpisivali kao „Klas I“ i „Klas II“. U „Ježu“ je Klas ’pekao zanat’ pored velikana kakvi su Ivan Lučev, Đorđe Lobačev, Milorad Ćirić sve dok nije dostigao prepoznatljiv likovni manir pojednostavljene, plošne stilizacije. Godine 1958. Klas je prešao u redakciju magazina „Ilustrovana politika“ u kojoj je ostao do 1990.g. i formalnog penzionisanja koje ga nije sprečilo da i dalje neumorno crta i objavljuje na raznim ’poljima’ i formama. Klas je bio najproduktivniji kao karikaturista; teme njegovih karikatura bili su svakodnevni događaji i društveni problemi ’socijalističke zajednice’ ali i problemi koji su ’mučili’ čitav ljudski rod. Sposobnost da precizno uoči ono što je ’smešno’ u ozbiljnim situacijama donela mu je značajnu slavu među najširim slojevima čitalaca i uvažavanje domaće kritike kao i dvadesetak nacionalnih nagrada. Klasova strast bilo je učestvovanje na međunarodnim konkursima za karikature i na njima je zaslužio mnoštvo nagrada pa je kao najnagrađivaniji karikaturista ušao u Ginisivu knjigu rekorda i u tri enciklopedije svetske karikatura; decenijama je bio najpoznatiji karikaturista iz Jugoslavije i imao mnoštvo prijatelja iz ove branše širom sveta. Učestvovao je na više od 400 kolektivnih izložbi karikatura širom sveta i imao 40 samostalnih izložbi po tom istom svetu.

            Klas je bio neumoran i kao autor naslovnih strana (za „Dečje novine“, „Jež“, „Politikin zabavnik“), svakovrsnih ilustracija i grafičkog dizajna (od rasporeda časova ili novogodišnjih čestitki do reklama za raznovrsne proizvoda; posebno su interesantne njegove ’putopisne karikature’ - crtane impresije o svetskim gradovima). Osim prepoznatljivog potpisa u uglu Klasovih crteža čest gost  je bio pas koji je za zanimanjem (i čuđenjem) pratio šta se to oko njega dešava. U njegovom celokupnom opusu strip je, barem nominalno, najmanje zastupljen ali su njegovi dometi bili itekako ispred svog vremena; Klas je od 1962. do 1964. godine stripove objavljivao u „Dečjim novinama“ („Na mirisnoj livadi“, „Začarana šuma“, „Vitez na ovnu“, „Čudo u Gruži“...) i „Nasmejanim novima“ („Dobri Šarko“, „Mudra patka“...) a jedan strip („Društvo izmišljatora“ po scenariju Pavla Kićevca) 1964.g. u „Malom ježu“. Scenarija za većinu stripova je pisao pesnik Dobrića Erić i objavljivani su u formi dvokaiša, u boji (osim prvog, crno-bele „Balade o kovaču i mačkicama“). Erićeve duhovite priče u rimovanim stihovima (ne bez tamnih tonova) Klas je sjajno ’obukao’ u slike koje su plenile prividnom jednostavnošću (bez ’zašećerenosti’), ubedljivim karikaturalnim likovima uz povremena sasvim inovativna rešenja. Proteklo vreme nije naškodilo ovim stripovima jer su i danas sveži, pregledni i zabavni. U analitičkoj i znalačkoj uvodnoj studiji Tamburić u širokom zahvatu, koji obuhvata kako sagledavanje društvenih i izdavačkih (ne)prilika, traganje za Klasovim uzorima u karikaturi i stripu tako i svedočenja kolega o sjajnom, duhovitom kolegi sa večitom lulom u ustima odnosno njegov porodični portret, daje zaokruženu sliku o izuzetnom akteru naše kulturne istorije. Upravo zbog nesporne kompetentnosti ove monografije o našem sjajnom, svetski poznatom autoru, ona se neizostavno mora naći u svim bibliotekama u Srbiji kao svedočanstvo o blistavoj prošlosti koja se ne sme zaboraviti, kojom se nove generacije trebaju ponositi i na koju se mogu ugledati.

(„Dnevnik“, 2026.)

           

MAGIJA I/ILI NAUKA: SJAJ KOJI BLEDI POD SVETLIMA NEONA

 

Čovek je beznadežno nesavršeno biće: njegova fizičke snage su skromne, telo osetljivo i podložno bolestima i povređivanju, životni vek kratak, čula-osetila slaba, kapacitet mozga slabo ili nikako iskorišćen. Njegovi mladunci suviše sporo stasavaju i postaju samostalni. Uz sve to on je lenj, sklon preterivanju u zadovoljenju telesnih potreba, teritorijalan, zavidljiv, posesivan, ljubomoran i nadasve - agresivan. Njegov opstanak kao vrste zavisi od mnogo, tačnije previše faktora koji se ne mogu kontrolisati ili, ako se i mogu kontrolisati to je uvek skopčano sa mnogo, tačnije previše komplikacija. Povećanje onoga što se danas, kao traljavi sinonim za civilizaciju, zove ‘zona komfora’ ponajpre je rezultat vekova ubijanja pripadnika iste vrste (iz koristoljublja ili puke obesti) i bahatog uništavanja Prirode koja je kolevka čovekova a što, sveukupno, neodoljivo podseća na poslovično sečenje grane na kojoj se sedi. Dakle, sve što je video čovek je želeo da podreti svojim potrebama. Na drugoj strani, taj isti čovek je oduvek osećao/naslućivao da sem onoga što može da vidi postoji još nešto, neke druge sile i pojave, druga pravila i principi koji njegovo krhko opstajanje kao jedinke (ali i zajednice) mogu da olakšaju ili otežaju, produže ili unište. Taj nevidljivi ali naslućivani tok, paralelan sa onim vidljivim, objašnjivim, predvidivim, prati ljudski rod kroz čitavu istoriju. Jedan njegov deo je sistematizovan i kanonizovan u raznim religijama i manje-više formalnim kultovima, ali je deo nevidljivih, natprirodnih sila (amorfnih ili uoblčenih u entitete/bića/demone) ostao izvan religijskih obuhvata. Njegov je obim vremenom smanjen, sjaj njegove pretnje izbledeo pred svetlima neona reflektovanog u hromiranim fasadama megalopolisa i luksuznih automobila ali definitivno nije nestao. Nevidljivi i nepredvidivi tok nije se, pak, zadovoljavao samo uporednim proticanjem već se često preplitao sa onim realnim, ‘vidljivim’ i donosio promene (dobre ili loše) u uobičajeni tok stvari. Otuda je valjalo umilostiviti te nepojamne ‘sile s druge strane’, po mogućnosti ih, čak, prizvati u pomoć, uz rizik da se sile ‘otmu’, odbiju da se pokore… Naravno, bavljenje poslovima prizivanja, po samoj suštini svoje opasnosti i ozbiljnosti, zahtevalo je vrlo posebne ljude i komplikovane rituale.

            Istoričari, sociolozi i antropolozi imaju svoja racionalna i sistematična objašnjenja pojma ‘magija’ i ljudi (‘magova’, ‘čarobnjaka’, veštaca’ – u oba roda) koji su se njome bavili. Na drugoj strani su ‘obični’ ljudi koji nasleđuju i prenose obrasce ponašanja (od sitnih praznoverica, sujeverja do prihvatanja magije kao činjenice). Jedno od ‘sredstava’ prenošenja verovanja u magiju u sledeće generacije su usmena predanja, mitovi, sage, epovi, mistični tekstovi; na njih su se nastavila autorska dela (poezija, pripovesti, romani) koji su u XX veku konačno ukalupljeni u žanrovske okvire tzv ‘epske fantastike’. U žanru se motiv ‘magije i magova’ razvija samostalno, oslobođen ‘ozbiljnosti’ iskrenog verovanja, i postaje neizostavni, maniristički deo ikonografije epske fantastike (uz zmajeve, svakovrsna čudovišta, zamkove, pseudo srednjevekovni mizanscen, odvažne družine, epohalne bitke Dobra i Zla…) tek labavo oslonjen na funkcionalno vulgarizovano-pojednostavljene (‘dajdžestirane’, ‘instantne’) slike-odraze pojmova koji se u žanrovskim delima rutinski/rutinirano ponavljaju. Istinsko verovanje u ‘magiju i magove’ izmestilo se u druge oblasti (marginalnog, subkulturnog) društvenog života dok su sadržaji (literarne, filmske, stripovske, one u svakovrsnim ‘role play’ i kompjuterskim igricama) epske fantastike tek simulakrumi ili bezazleno poigravanje obrascima lišenim svoje esencije (koja bi u ovom slučaju bila upravo pomenuto “istinsko verovanje u ‘magiju i magove’”); valjana epska fantastika, zauzvrat, svakako ‘nosi’ sve kvalitete literarne tvorevine, od emotivne angažovanosti do spoznaje aluzija ili tzv ‘prenesenih značenja’.

            U tradicionalnim tekstovima koji mogu biti zapisi usmenih legendi, mitskih priča, saga i epova (u njima autor ili ne upisuje svoje ime ili se skromno predstavlja samo kao ‘zapisničar’) ili autorska dela (takođe zasnovana na usmenoj tradiciji koju je pisac unekoliko prilagodio, skratio ili dopunio prema svojim zamislima), magija se često deli na ‘divlju’ i ‘kontrolisanu’ već prema tome da li se određenim postupcima (molitvama, prinošenjem žrtava) natprirodne sile/entiteta mogu umilostiviti da ‘urade’ nešto za molitelja ili je rezultat svih molbi neizvestan i zavisi od kaprica sila/entiteta koje se mole. Ipak, u svakom slučaju, poslove oko obraćanja silama (koje, rekosmo, mogu imati različite, manje ili više, formirane oblike-tela; poseban slučaj su obredi buđenja moći iz postojećih predmeta – kamenja, stabala, vode – što se zadržalo i u mističnim alhemičarskim spisima) obavljaju ‘stručnjaci’ magovi, čarobnjaci, vešci…; njegove su rabote tajna za puk jer su oni samo jednom nogom u realnom svetu a drugim u tom nevidljivom toku-drugoj stvarnosti. Ozbiljnost i opasnost poslova prizivanja i umoljavanja natprirodni sila/entiteta ‘oblikuje’ izgled i ponašanje magova: oni su u ozbiljnim godinama, strašnog izgleda, najčešće žive izvan zajednica u dubokim šumama ili sličnim nepristupačnim predelima, ponašanje im je nepredvidivo a govor čudan, nerazumljiv, neretko višesmislen. O poreklu magova ne zna se ništa ili o tome kolaju glasine; takođe se ne zna ili jedva ponešto naslućuje o načinu na koji su magovi stekli svoje sposobnosti. Neki su ih nasledili – Merlin je sin device i demona i od svog detinjstva je pokazivao neobične sposobnosti koje su ga, kada je dostigao određenu zrelost, učinile najmoćnijim čarobnjakom Engleske (barem dok nije sreo Devu od jezera, zaljubio se i izgubio deo svojih moći). Strogi celibat je jedan od bitnih elemenata starovekovnih magova (za razliku od antičkih magova koji su mogli da upražnjavaju telesnu ljubav, a poneki kultovi su na telesnosti insistirali kao važnoj raboti koja pojačava magijske moći).

            Gandalf Sivi ili Beli (iz Tolkinovog univerzuma Srednje zemlje) takođe ima naprirodno – nadljudsko poreklo (po čemu je blizak Merlinu); on je anđeosko biće u ljudskom obliku, poslat od Tvorca u Srednju zemlju da se sukobi sa Sauronom a lik starca je uzeo kao znak svoje poniznosti. Ipak, kako je stekao sposobnosti koje poseduje nije najjasnije. Zli Sauron je, pak, ‘pekao’ zanat kod kovača Valara Auleja (kao i neki antički bogovi) da bi ga izdao i pridružio se Malkoru, željnom vlasti na svetovima. Sauron je primer antičkog modela učenja u kome učitelji-tutori obrazuju učenike-štićenike; ovaj model, koji su sebi mogli da priušte bogati i moćni, zadržao se u srednjem i kasnijim vekovima i bio jedan od dokaza društvene moći i prestiža. Broj knjiga epske fantastike u kojima se priča o odnosu maga-učitelja i njegovog šegrta ogroman je; pošto je većina njih pisana bez većih umetničkih pretenzija (ali sa očitom željom za zaradom na robi koja ima ‘prođu’) vrlo su lako zaboravljene a na njihovo mesto su došle nove ali jednako neinventivne. Obrazac majstor-šegrt, blizak je tzv glavnotokovskom ‘bildungsromanu’ i autorima dozvoljava da, prateći šegrtovanje-školovanje budućih magova potanko opišu svet koji su zamislili i prate svog junaka kroz mnoštvo avantura koje će popuniti veliki broj stranica poslovičnih ‘trilogija’, ‘pentalogija’, ‘sekstologija’ itd itd jer je jedna od bitnih odlika ovog žanra da ga čine obimne (debele) knjige pošto uobičajena predstava o epovima, sagama ili hronikama podrazumeva upravo knjige velikog formata sa tvrdim korica i mnoštvom stranica (i sa obaveznim kartama zemalja u kojima se dešavanja odvijaju).

            Ipak, pre ili kasnije, već prema logici razvoja književnih motiva, moralo je doći do pomaka na ovom delu žanrovski tipiziranih situacija. Taj je iskorak učinjen u serijalu “Zemljomorje” Ursule le Gvin (1929-2018).

            Istine i opreznosti radi valja reći da je moguće da se pomenuta promena desila i u nekim ranijim knjigama koje su ostale van šire pažnje odnosno bez mogućih sledbenika ili plagijatora. No, delo o kome niko ili malo ko zna pa stoga nema šireg odjeka svakako neće biti ‘uzrok’ novih dešavanja na žanrovskoj sceni te će kada, pre ili kasnije, bude otkriveno u književnim istorijama, u najboljem slučaju, ostati zabeleženo kao kuriozum.

            Elem, Le Gvinova je sa obrazovanja magova skinula veliki deo ekskluzivnosti na mesto koje su došle formalne škole za čarobnjake. Određeni stepen izuzetnosti polaznika-učenika je ostao kao preduslov za školovanje ali je ovaj vid obrazovanja ozbiljno ‘demokratizovan’. Boravak u školi i sticanje znanja te odnosi sa profesorima i ostalim učenicima, odnosno pokušaj mladog Geda da nađe (i izbori se za) svoje mesto u školi kao organizovanoj sredini suštinski odgovara obrascu ‘bildungsromana’ izmeštenog u sasvim poseban svet u kome magija ‘funkcioniše’ i masovno je potrebna; kada se tokom serijala otkrije da na dalekim ostrvima magija prestaje da funkcioniše pouzdano to je ozbiljna pretnja za opstanak Zemljomorja.

            Nesporno je da je Le Gvin svojom postavkom ‘profesionalnog’ razvoja čarobnjaka oduzela dozu mistike priči ali je na njeno mesto ugradila fino psihološko nijansiranje junaka što je itekako nedostajalo u drugim delima epske fantastike. Predstavljanje čarobnjaka kao ljudskih bića, izuzetnih ali i ranjivih, sklonih sumnjama i kolebanjima, približilo je ove junake čitaocima. Uspeh serijala o Zemljomorju nije ostao nezapažen od drugih spisatelja pa je model ‘školskog obrazovanja’ čarobnjaka postao novi ikonografski standard u žanru. Verovatno najpoznatiji podražavalac ovog modela je serijal o Hariju Poteru Džoane Roling (1965) koja je, na žalost, svojom postavkom priče (dva sveta: savremeni-čarobnjački, savremeni školski sistem odnosno internatski smeštaj učenika) insistirajući na prepoznatljivo svakodnevnom, dobrano izgubila na začudnosti kao jednom od esencijalnih ‘začina’ (upotrebimo i učeno ‘Conditio sine qua non’) fantastičnog.

           [Začudno u epskoj fantastici, barem po pitanju magova kao ikonografskog sastojka/standarda itekako se razvijalo i razgranavalo – od čutljivih do brbljivih magova, asketa do onih sklonih preterivanju ‘u ići i piću’, magova usamljenika do njihovih esnafa i gildi, magova opšte prakse (kakvima obiluje Pračetov Disksvet) do usko specijalizovanih magova (kao u hit romanu “Alhemizovana” Sen Lin Ju), od magova koji mogu menjati oblik do onih koji ‘samo’ znaju standardizovane formule-kombinacije reči/pokreta ili prinošenja žrtava…]

            Sledeći, pak, liniju ‘začudnog’ u magiji epske fantastike ona će nas odvesti (sasvim začudno) do još jednog žanra fantastike – do naučne fantastike i do činjenice da i tamo, u tom strogom zabranu racionalnosti, principa uzrok-posledica, postoji i funkcioniše magija! I ta je pojava magije čak i ‘ozakonjena’! Konkretno, Artur Klark (1917-2008), jedan iz velike trojke pisaca naučne fantastike (ostala dvojica su Isak Asimov, 1920-1992, i Robert Hajnlajn, 1907-1988) iz njenog ‘Zlatnog doba’ (koje je trajao u prve dve decenije posle II svetskog rata), formulisao je, u eseju „Opasnosti proricanja: Neuspeh mašte“ iz 1962. godine, tri zakona (po ugledu na svog literarnog suparnika odnosno Asimovljeve zakone robotike) a njegov Treći zakon glasi: “Bilo koja tehnologija koja je izuzetno napredna ne razlikuje se od magije”; prva dva zakona glase 1. Kada istaknuti ali stariji naučnik kaže da je nešto moguće, onda je on skoro sigurno u pravu, i 2. Jedini način da se otkriju granice mogućeg jeste da se ode malo dalje od toga i zakorači u nemoguće.

            Naravno, šta u trećem zakonu znači ‘izuzetno napredna’ zavisi od početne postavke. U nizu naučnofantastičnih dela koja su opisivala regresirane, primitivne svetove nastale na postapokaliptičnim ruševinama, svaki aparat ili kakvo znanje iz XX veka izgledalo je tadašnjim savremenicima razrušene civilizacije kao magija. Isti efekat na ljude našeg doba imale su i mašine ili postupci vanzemaljaca (setimo se marsovskih zraka smrti iz Velsovog romana “Rat svetova”). Serijal romana o Umirućoj zemlji Džeka Vansa (1916-2013) opisuje daleku budućnost u kojoj je nauka zaboravljena a funkcionalni artefakti iz prošlosti deluju kao fascinantne manifestacije magijskih sila. Slične primere magije nalazimo i u serijalima Knjige novog i Knjige dugog sunca velikog Džina Vulfa (1931-2019); Vulf je dao svoj originalni doprinos temi magije i čarobnjaka u duologiji “Kralj-Čarobnjak”. Vrlo specifičan tretman magije i magova nalazimo i u serijalu o Peščanoj planeti Frenka Herberta (1920-1986). S jedne strane je tehnologija koju na Dinu donose njeni vladaoci i koju domoroci prihvataju bez previše čuđenja a s druge magija Slobodnjaka koja nema objašnjenje u nauci. Herbert je obrnuo ideje o mogućnosti racionalnog-naučnog objašnjenja svih pojava bez obzira koliko je Carstvo uznapredovalo u odnosu na starosedeoce Dine koji ostaju verni svojim načinima magijskog ‘upravljanja’ svetom u kome žive. Animistička magija u Avatar filmovima iako je ‘oslobođena’ tehnologije mnogo je dublja i delotvornija od militantnih neoliberalnih osvajača. Konačno, u romanu i potonjim filmovima o Zvezdanim ratovima rame uz rame sa svemirskim brodovima i letovima nadsvetlosnom brzinom stoji mistični red džedaja koji i dalje, kao pravi magovi, u pomoć prizivaju moćnu Silu iz sasvim nedokučivih sfera Univerzuma i ona im, kao prava, funkcionalna magija - pomaže.

            Na kraju ovog kratkog (i ograničeno informativnog) zapisa, odolevajući iskušenju da zaključimo kako je magija, sudeći po knjigama epske i naučne fantastike, svuda oko nas, konatatujemo tek da su knjige, što barem ne treba dokazivati, veće od života i kao takve jesu jedinstvena, neponovljiva, svevremena, svemoćna magija (u druge magije možete – i ne morate - verovati).

            (“Nova misao” 73/2026.)

POVRATAK MIRKA I SLAVKA – „Nikad robom knjiga prva“; izdavač „Grafoprint“ Gornji Milanovac, 2026.

 

Gornjemilanovački „Grafoprint“ objavio je u reprezentativnom izdanju (veliki format, tvrde korice, crno-bela i četvorobojna kolor štampa), knjigu „Nikad robom“ Desimira Žižovića Buina (1920-1996) koju je priredio Borisav Čeliković (ovo je prva knjiga u nizu koji sledi). U pitanju je reprint legendarne serije u izdanju „Dečjih novina“ i to prvih sedam epizoda stripa o malim partizanima Mirku i Slavku koje su izlazile u školskom listu „Dečje novine“ od 1958. do 1966. godine. Od 1963. godine pod nazivom „Nikad robom“ izlazi posebno strip izdanje u sveskama na 32 strane, štampanim na novinskom papiru sa naslovnom stranom i svakim drugim listom u boji. U prvih 200 brojeva objavljeni su stripovi o borbi naroda i narodnosti Jugoslavije za slobodu kroz vekove (osmišljeni i nacrtani od domaćih autora) a među njima su bile i priče o Mirku i Slavku. Popularnost malih partizana neprestano je rasla pa su, od broja 201, dečaci  postali jedini heroji serije; broj njihovih doživljaja je gotovo 600 što ih stavlja na tron ’najproduktivnijih’ domaćih strip heroja. Sveske „Nikad robom“ izlazile su svake nedelje i na njima je, pored Buina, sa nejednakim uspehom, radio veliki broj scenarista i crtača. Strip manufaktura „Nikad robom“ funkcionisala je do 1977. i broja 595 a potom, kao edicija „Kuriri“, do 1979. godine. Na žalost, danas je od svega rečenog poznata samo fraza: ''Mirko, pazi metak!“ „Hvala Slavko, spasao si mi život!'' koja je -urbana legenda jer ne postoji ni u jednom stripu; ovaj groteskni dijalog smislio je Ljubomir Kljakić u eseju o slabom kvalitetu stripova na ondašnjoj strip sceni.

            Na početku knjige Borisav Čeliković, cenjeni strip istoričar, piše o Desimiru Žižoviću Buinu, rođenom u Gornjim Branetićima kod Gornjeg Milanovca. Ovaj bistar i živahan dečak već je u osnovnoj školi pokazao izuzetan talenat za crtanje, slikanje i vajanje. U aprilskom ratu 1941.g. od jednog vojnika je za dva hleba dobio pušku i dve desne cokule – u „Nikad robom“ opisan je ovaj događaj. Buin se priključuje četnicima a zbog crtačkog talenta prelazi u propagandno odeljenje i redakciju lista „Ravnogorski borac“. Septembra 1944.g. postupa po naređenju Kralja Petra o ujedinjenju dva pokreta otpora i priključuje se partizanima. Raspoređen je u propagandno odeljenje pod komandom Đorđa Andrejevića Kuna sa kojim dolazi u sukob; besni Kun ga šalje na Sremski front u odeljenje za raščišćavanje mina ali Buin se vraća u Gornji Milanovac, prijavljuje kao dobrovoljac i odlazi na Sremski front u kulturnu ekipu Druge proleterke brigade. Demobilisan je 1946.g, kolonizovan u Vojvodinu ali se vratio u rodni kraj, 1951.g. primljen je na Likovnu akademiju (iste godine je napravio Štafetu mladosti), 1956.g. počinje saradnju sa listom „Dečje novine“ koja će trajati tri decenije. Buin je autor 100 spomen ploča, više od 50 spomen česmi, brojnih spomenika i monumentalnih slika (Titov portret dimenzija 6x12 metara za Titovo Užice).

            Buin je u „Dečjim novinama“ crtao ilustracije i stripove (o doživljajima đaka prvaka, po motivima iz narodnih pesma i istorije). U 23. broju pojavila su se prva dva kaiša stripa „Nikad robom“ u kojima pekarski šegrt Mirko trampi hleb za pušku vojnika koji beži pred nemačkom vojskom i odlazi u partizane. Mirku se prvo pridružio drug Iva ali je poginuo što je rezultiralo mnoštvom pisama nezadovoljnih čitalaca. Zato je Mirko dobio novog druga, malo siroče Boška koji je posle dve epizode postao – Slavko! U strip su polako ’ulazili’ stalni likovi boraca, ilegalaca, seljana, nemačkog komandanta Šturmbanfirera Šulca... Popularnost stripa je bila fantastična; tiraži su dostizali i 200.000 primeraka po svesci, po stripu je snimljen igrani film, likovi Mirka i Slavka nalazili su se na školskom priboru i torbama, šoljama, tanjirima, čašama, majicama...

            Kritičari su listom Mirka i Slavka smatrali bezvrednom socijalističkom propagandom; tek će 1987.g. V. Fumeti alias Vasa Pavković izneti razložno mišljenje o serijalu koji je nezaobilazan u našoj strip istoriji; toj revalorizaciji pridružiće se Sl. Ivkov, B. Lomović, Al. Zograf... Prvih sedam epizoda crtanih u dva i tri kaiša otkrivaju kako je Buin razvijao svoj grafizam čisteći ga od pretrpanosti;  scenario, uz nespornu naivnost (strip je bio namenjen školskoj deci), ipak nije davao ’zašećerene’ priče jer su u njima ginuli kako borci tako i civili pa i deca.

            Zaključimo da je „Nikad robom knjiga prva“ značajan doprinos prepoznavanju i kritičkom sagledavanju prošlosti našeg stripa i kao takva zaslužuje punu pažnju i podršku.

            („Dnevnik“, 2026.)