Banatski kulturni centar iz Novog Miloševa, pod znalačkom uredničkom rukom Radovana Vlahovića, na osnovu konkursa “Propuštena prilika” dodeljuje priznanje “Gramata Pesničke republike” za najbolju nenagrađenu knjigu objavljenu u poslednjih pola veka. Ova svojevrsna revalorizacija naše bliske literarne prošlosti jedinstvena je prilika da se ukaže na dela koja su, u vreme pojavljivanja, ostala nedovoljno zapažena, skrajnuta i zanemarena a čiju je valjanost protok vremena itekako potvrdio (dok su mnoge tada izvikane i slavljene knjige potonule u anonimnost ili zaborav). Nije dakle reč samo o ispravljanju starih nepravdi već i o prepoznavanju literarnih tokova i pojava čiji značaj prevazilazi trenutne pomodnosti. Ovo je priznanje za 2023. godinu pripalo Đorđu Pisarevu za knjigu “Knjiga gospodara priča”, izdavač “Vidici” davne 1987. godine; novo izdanje ove knjige nagrada je autoru povodom dodeljivanja “Gramate”.
Đorđe Pisarev (1957) spada,
danas to znamo, među retke ovdašnje literate koji bez prestanka iskušavaju
mogućnosti, vrline i slabosti teksta odnosno granice pripovedačke
veštine/umetnosti. Odbijajući da ostane u zabranima proverenog i ustaljenog, on
traga za novim temama i novim načinima da one budu predstavljene znatiželjnom
čitaocu u obliku priča, romana, drama, poezije. Slobodu u izražavanju koju je
zadobio u vremenima intenzivnog delovanja domaćih Borhesovaca i Postmodernista
(pre navale estradno-komercijalne „literature“), Pisarev i nadalje (do
danas) koristi (praktikuje) dodajući joj uvek nove elemente/segmente, od
samosvojne fantastike oslonjene na iskustva glavnotokovske i žanrovske fantastike
do iskušavanja i nadogradnje psihološko
realističkog proznog iskustva. Višeslojnost i višesmislenost ove proze, koja
baštini tradiciju i ikonografiju iz različitih korena, oplemenjena je
relaksirajućim humornim tonom (neretko, gorkim) odnosno unakrsnim referencama
na različite oblasti visoke i popularne kulture. Subverzija, iskorak i odmak od
pripovedne rutine jedna je od bitnih karakteristika postmodernističkog
sagledavanja i stvaranja Umetnosti, čemu je Pisarev, kroz sve
svoje knjige, ostao veran (iako su mnogi u međuvremenu od nje odustali) predano
tragajući za novim, neuobičajenim, provokativnim, daleko od izveštačenosti,
mrzovolje i manirističkog rutinerstva. Naravno, literatura tako širokog i
dubokog zahvata traži čitalačku pažnju i angažovanje veće od onoga koje traže sveprisutne
instantne knjige. No, sve su ovo konstatacije sa sigurne distance od 40 godina
u koje je stalo još tridesetak Pisarevljevih knjiga. Ono što je, pak, nesporno
jeste da su priče iz ove knjige i dalje vrcave, šarmantno razbarušene i
neobavezno mudre; protok vremena nije im oduzeo svežinu i lepršavost pa će one
iznova izmamiti osmeh saglasnosti sa autorovim literarnim igrarijama.
Pisarev na kraju knjige
samosvesno piše: “Podignuti na stepen ravnopravnosti, različiti pripovedački
modeli u Knjizi gospodara priča stupaju ruku pod ruku sa sopstvenom
negacijom/parodijom obrazujući čudesan ‘danse macabre’. Borhes, Biblija,
vestern, Defo, Šekspir, pikarski roman – eto kostura i eto lepršavih odeždi
Književnosti koje se smenjuju pred nama u razuzdanom ritmu.”
Pisarev insistira na
književnosti kao fenomenu i konstanti civilizacije. Knjiško/bibliotečko/pripovedački
lavirint u potpunosti odgovara autorovim svetonazorima izgubljenosti – ali i
zadovoljstvu - u tekstu/priči u kojoj on slobodno učestvuje, imenom i
prezimenom, kao (anti)junak koji živi u Borhesovskoj Vavilonskoj biblioteci,
kao gospodar i sluga priča, odavno zatrpan bezbrojnim tomovima i tu mu nema
pomoći jer on voli (i žudi) da bude zatrpan, mada ga pohodi užasavajuće
saznanje da neće uspeti da sagleda a kamoli iščita svo to blago. No, i ta je činjenica
deo otpora ravnodušnom (stvarnom) svetu, najboljem od svih, kako je mislio Lajbnic
ili, najgorem od svih mogućih, kako ga je parafrazirao Šopenhauer (na
šta je Lem dodao – a drugih i nema). Kako god, priče ove knjige (sa ili
bez junaka Pisareva u njima) jarki su prizori iz različitih epoha i sa
različitih meridijana u kojima caruje čista, detinja začuđenost i opčinjenost
viđenim i onim što se iza toga naslućuje, kao sledeća tajna koju valja otkriti -
u snu, na javi, u tekstu ili, kako kaže naslov knjige, “u kovčegu”.
(“Dnevnik”, 2026.)
Нема коментара:
Постави коментар