ISKUŠAVANJE PUTA - O tri pesničke zbirke Dušana Vidakovića

Pesnička avantura Dušana Vidakovića (Valjevo, 1969) započela je i dosledno se kreće u svetovima poetskih formi starog Japana - haiku i tanka poezije - koje su odavno prevazišle lokalne okvire. Naravno, preuzimanje nekog oblika iz druge kulture ne podrazumeva puko podražavanje obrazaca i tema, nego i nadgradnju. U Vidakovićevom slučaju to znači da je ispoštovana stroga 5+7+5 (7+7) forma, odnosno da je insistirano i na filozofskom (zen) sklopu emotivnih i prenosnih značenja, ali se „radilo" i na unošenju lokalnog kolorita u stihove, što predstavlja više nego zanimljiv i zahtevan eksperiment.

Debitantsko ostvarenje ovog autora, zbirka „Brzinom voza“, upravo se razvija u građenju i spajanju dualiteta japansko-tradicionaliog i domaćeg modernog senzibiliteta. U skladu sa osnovnom postavkom haikua da, u jednom prizoru, spaja mikro i makro svetove, traga za veličanstvenošću malog i naslućuje grandioznost velikog, pesnik se kreće kroz teme prirode, osnovnih elemenata (voda, vetrovi, nebo, godišnja doba), detinjstva, ljubavi. Grupisanjem po pet haiku pesama postignuta je unutrašnja dinamika segmenata, samosvojni pokret, promene: one očite (u prirodi) i suptilnije (u emotivnom liku). U razvoj klasičnih tema Vidaković postepeno unosi novine, da bi od ciklusa „Antihaiku" uronio u lokalne kolorite otkrivajući nizove vinjeta o mentalitetu ljudi i fenomenima prirode. Kroz ove pesme izranja svet do sada opisivan etnoepskim manirom, a koji sada, oštrim potezima, biva razobličen do srži. Od uzavrelih mirisa u lokalnom autobusu Valjevo-Stave, razbarušenog Ilinskog vašara, Valjeva u noći, do Serjože (Jesenjina) i ždrepca u prašnjavom prozoru voza, susrećemo se sa minimalističkim antropološkim studijama i traktatom o putovanju železnicom. U dubljim slojevima, ova knjiga se otkriva i kao pohvala kretanju, fizičkom i duhovnom, koje je sinonim egzistencije

„Knjiga o Hodu“ nastavak je Vidakovićevog istraživanja putovanja kroz krajolike i raspoloženja i posvećena je „Ruži lutanja“ Miroslava Mandića, projektu koji je otelotvorenje simbioze telesno-duhovne avanture kretanja. Prizorima drumova, mora, reka i šlepera, do predgrađa i gradova, pridodati su krokiji razdraganosti, sete, nostalgije, uz poneki podrugljivi stih. Tako se uspostavlja interaktivna veza između viđenog i doživljenog, odnosno ono što putnik vidi određeno je njegovim emocijama. Stoga ne postoji jednoobraznost u stihovima, već oni samo prate unutrašnju logiku puta. Pesnik je, u najboljoj tradiciji haikua, minimapnim brojem reči, bez rasplinjavanja i praznoslovlja, zaokružio samosvojnu celinu koja je osnov širim fascinacijama lepotom i zapitanošću nad tajnama trajanja.

Treća knjiga poezije Dušana Vidakovića, „Ekstrasistola“, ujedno je i prva kolekcija tanki jednog srpskog autora. Imajući u vidu njihovu, formom zahtevanu, svedenost, ove pesme nude širok horizont poetskih slika čija dubina i raznovrsnost intonacija pokazuju da zadatost oblika nije samo ograničavajući faktor, nego i izazov, jer nameće filigranski postupak građenja stiha. Vidaković se znalački i lako kreće kroz odabranu asketsku formu, koristeći je da iscrta mapu svog putešestvija predelima geografije i emocija sjedinjenih u prizore stanja duha/duše. Svaka tanka jedan je isečak sa toga puta. Pesnik pomno beleži trenutke sreće, sumnje, razočarenja, zbunjenosti, konfrontacija sa okolinom i samim sobom, ironije i samoironije. Svi se ti odlomci slažu u višesmislenu celinu, u trodimenzionalni snimak kome putovanje pridodaje i četvrtu dimenziju - vreme koje sa sobom nosi uobličavanje naznaka u definitivne oblike. Vidaković pominje i šumadijsku siestu, svoj stari automobil, muziku i knjige koje su deo njegovog iskustva, da bi u centralnom ciklusu „Unutrašnje more“, na obalama (ne)stvarnog Mediterana, u mirisu soli, vetrovima i vinu, mrežama, konobama i pučini, dotakao jednu novu stvarnost, razfrustrirajuću bezvremenost i smirenost koju njena spoznaja nosi. Ovde nalazimo tanke koje imaju parnjake u različitim ciklusima, koje su variranje jednog motiva. Neretko je poslednji stih oneobičavajući ključ, naklonjen apsurdu ili duhovita odgonetka. Vidaković ne beži ni od gomilanja nostalgije i emocija koje su blizu patetike; no, ironijski pomak ne dozvoljava da se u nju i potone. Pesnik, takođe, insistira na mogućnostima različitog čitanja stihova, kao i na igri rečima, što rezultira razgaljujućim ishodom. Konačna esencija tanke je u pesmama koje se svode na nabrajanje imena stvari ili vetrova i predstavljaju krajnji minimalizam u izražavanju i širinu u značenjima.

Sveopšte prožimanje kultura često dovodi do izmeštanja, iz jedne u drugu sredinu, iz prošlosti u sadašnjost, umetničkih modela. Uostalom, i sam mag reči, Borhes, istraživao je poetsko nasleđe Dalekog Istoka. Uprkos protivljenjima čuvara tradicija, ovakvi postupci mogu iznedriti vredna dela, oplemeniti sredinu koja ih je preuzela, otvoriti novi ugao gledanja, sve, naravno, pod uslovom da transponovanje nije mehaničko. Ovde predstavljene knjige dokaz su da se haiku i tanke mogu uspešno pisati, uranjati u naše prostore i vreme. Potrebno je imati hrabrosti, discipline i nadahnuća, pa će i rezultat biti valjan, a „male pesme“ Dušana Vidakovića su, svakako, potvrda ovakvog stava.

(„Trešnjarski glasonoša“ br. 25, 2000.)