INCIDENTI U OKRILJU SVAKODNEVICE - „Odvratna sreća“ Giljerma Martinesa; izdavač „Agora“ Zrenjanin, 2016.

Giljermo Martines (1962) jedan je od najzapaženijih savremenih argentiskih prozaista. Debitovao je 1982. godine knjigom priča „Džungla bez zveri“ i od tada, pored esejistike, kontinuirano objavljuje kratku prozu (priče, novele) odnosno romane, povoljno ocenjivane od kritike i okrunjene prestižnim književnim nagradama. Martines je višestruko prevođen u Jugoslaviji i Srbiji: njegov roman-prvenac „Povest o Rodereru“ iz 1992.g., ocenjen kao jedan od najboljih romana decenije, preveden je na srpski i objavljen 1995.g. I romani „Maestrova žena“ (1998), „Oksfordski zločini“ (2003), „Spora smrt Lusijane B“ (2007) objavljeni su na našim prostorima (za sada poslednji Martinesov roman „Ja sam takođe imao biseksualnu devojku“ iz 2011.g. još čeka svog prevodioca i izdavača). Na žalost ljubitelja priča Martinesove zbirke - osim debitantske objavio je i zbirke „Veliki pakao“ (1989) i „Odvratna sreća“ (2013) - nisu, uprkos svog uspeha, nagrada i uvrštavanja u razne antologije, našle put do domaćih čitalaca; priča „Veliki pakao“ uvrštena je u „Antologiju savremene argentinske pripovetke - Borhesova deca“ u izdanju „Agore“ (2012). Otuda je knjiga „Odvratna sreća“ koja je koncipirana kao izbor priča (čini je 15 pretežno kratkih priča) bitna za ovdašnju recepciju Martinesovog stvaralaštva posebno ako se ima u vidu da su izbor sačinili sam Martines i prevodilac Branko Anđić.

            Obzirom na gotovo tri decenije koje dele prvu i najnoviju Martinesovu zbirku - a koje su nominalno omeđuje ovaj izbor - čini se da je nije moguće ili je izuzetno teško naći zajedničke činioce (poslužimo se matematičkom terminologijom koja Martinesu nije strana jer je on po struci/obrazovanju matematičar i univerzitetski profesor) za sve priče posebno jer je autor razvijao, stasavao i sazrevao u ovom periodu. Ipak, neke od konstanti njegovog spisateljskog svetonazora mogu se prepoznati. Pre svega, Martines je pisac realističkog prosedea u kome je jedinka u centru pažnje dok se širim društvenim kontekstima posvećuje minimum pažnje. Svet je precizno iscrtan samo za najbliže okruženje junaka dok se ostatak stvarnosti gubi u podrazumljivo-pogodbenim kulisama. Ako „veliki politički svet“ i „bane“ u provinciju ona odgovara potpunom pasivnošću, niti mu se priklanja niti suprotstavlja (već samo sluša, bez naročitog entuzijazma, šta joj vlast naredi). Protagonisti priča su obični, svakodnevni ljudi, provincijalci kao i studenti, fakultetski profesori, naučnici (sredina koju Martines itekako poznaje). Zaplet nekolikih priča zasnovan je na činjenici dolaska stranca u malu, zatvorenu sredinu u kojoj samom svojom pojavom izaziva manje ili veće potrese što će uzdići ustajali talog malograđanštine, uzdrmati ukorenjene odnose odnosno probuditi (nimalo bezazlenu) maštu starosedelaca. Pored stranaca-došljaka junaci priča su i vlasnici sopstvenog života, tela i uma, koji se u svojoj egzistenciji ne snalaze najbolje, sudaraju se sa svojim željama i mogućnostima u liku trivijalnosti kakve su nedostatak novca kojim bi se platilo piće devojci na igranki. Do njih su studenti koji imaju probleme sa učenjem bilo jer ih ništa ne interesuje ili jer ih ometa opsesivno voajerisanje ljubavnih činova susedke (koja je simbol „realnog života“ koji učenici ne žive). Parnjak ovih junaka su profesori i njihove muke. Nekoliko se puta pripoveda o porodicama koje jedva ili nikako ne funkcionišu, opterećene nečijom bolešću, „nezgodnim“ karakterom ili egoističnim pasijama.

            Konačno, na bazičnom nivou priča pojavljuju/prepoznaju se, kao čin koji pokreće zaplet ili ga rešava, neočekivani, bizarni ili fantastični događaji-incidenti - nestanak kampera i berberinove žene, nestanak mačke i njene vlasnice te rođenja bebe čiji plač podseća na maukanje, „uvrnuta“ spoznaja da majka i čerka na istoj zabavi traže momke, molba majke koja od stranca traži da njenoj devojčici pokaže svoj polni organ, košmar strogog ispitivača i reakcije uplašene studentkinje, traumatični porodični dežavu, otkrića da su srećne porodice neka druga vrsta u ljudskom obliku... Taj dramatični preokret, koji nastupa naglo ili usporeno-odloženo, razotkriće postojanje drugačije realnosti koja izmiče pažnji, nije vidljiva na prvi pogled bilo zato što je vešto skrivana ili jer je neočekivano-nepredvidivo zadesna. A ta drugačija stvarnost (ili ista stvarnost viđena iz drugog ugla) biće tačka promene u postojanju protagonista priče, velike promene koja menja život ili naizgled male koje se manifestuje tek u spoznaji postojanja nečega što je drugačije (i koja neće imati previše efekta na ustaljenu kolotečinu).

            Martines svoje priče ispisuje primireno i odmereno, fokusiran na razvoj zapleta i njegovo razrešenje, bez stilističkih egzibicija i ekstavagancija. No, to pripovedanje nikako nije rutinirano već je, naprotiv, maniristički kultivisano. Rečju, „Odvratna sreća“ predstavlja znatiželjnom čitaocu respektabilnog prozaistu velikih potencijala.

            („Dnevnik“, 2016.)