FRAGMENTI O TAJNOJ MAGIJI PISANE REČI – Povodom knjiga „Od radionice čitanja do kursa kreativnog pisanja“ i „Majstor koji gradi svetove i gospodari pričama“ priredio Đorđe Pisarev; izdavači: „Agora“ Zrenjanin i Narodna biblioteka Kruševac, 2023.

   

 

Među mnoštvom nerazrešenih tajni koje obavijaju ovaj svet je i ona koja se tiče Književnosti. Bez obzira na mnoštvo učenih teorija i analiza magija Literature i dalje ostaje nerasvetljena. Stoga su i svi recepti za pisanje knjiga jednako (ne)efikasni koliko i (ne)dovoljni da bi neko postao pisac i stvorio valjano delo. Mnogi autori čitav svoj život tragaju za sigurnim načinom da se napiše prava, ubedljiva, mudra, emotivna knjiga ali... Ali, biće da pouzdanog recepta – nema jer je ona „prava“ knjiga više od pukog zbira svojih elemenata koje će kritičari i teoretičari prepoznati u njoj. Naravno, sva muka oko pisanja neće obeshrabriti pisce da stvaraju privučeni neodoljivim zanosom građenja svetova, sudbina i emocija; ista ta trajna muka neće odvratiti ni one željne da nauče spisateljski „zanat“ kao polaznici svakovrsnih kurseva „kreativnog pisanja“. Konačno, ni teotetičari neće odustajati od analiza i sinteza Literature; konačno i na kraju, neće odustati ni čitaoci privučeni tim vrtoglavim sjajem pisane reči koji oduzima dah.

            U čitavoj biblioteci knjiga o spisateljskom zanatu, među rutinskim, deklamatorskim „kuvarima“ koji daju recepte za dobru knjigu ili onima koje samo dodatno mistifikuju čin stvaranja ne nudeći nikakvu pouku, odskora postoji i jedan pravi biser u (za sada) četiri toma koji su okupljeni ispod naslova „Akademija za pisce“ a koje je majstorski priredio Đorđe Pisarev, po svemu izuzetan pisac koji definitivno ima šta da kaže na ovu temu. Prvi tom-udžbenik ove „Akademije“ nosi naslov „Mašine za čitanje“ (2021), drugi je „O stanovnicima biblioteke“ (2022) a dva najsvežija iz 2023. godine su „Od radionice čitanja do kursa kreativnog pisanja (profesori književnosti i pisci kao učitelji čitanja i pisanja)“ i „Majstor koji gradi svetove i gospodari pričama (ko, kome, kako i zašto piše)“. Pisarev je stručno i mudro knjige sazdao od mnoštva citata brojnih relavantnih teoretičara i pisaca-praktičara u kojima oni govore/pišu o gradnji priča, načinima kako se to može uraditi kao i o načinima čitanja i spoznaje knjiga – jer se pisanje i čitanje ovde ne odvajaju, oni ne postoje jedni bez drugih, pisci su strasni čitaoci a čitaoci oni koji tim činom upotpunjuju delo. Na početku ili na kraju knjiga Pisarev u svojim tekstovima lako i vrcavo otvara dilema i svodi utiske, daje naznake mogućih odgovora na krucijalna pitanja čitanja ali je to uvek bez definitivnih, ultimativnih zaključaka/recepata/zakonitosti jer Književnost je živ organizam, sklon nepredvidivom rastu i razvoju (što samo povećava njenu neodoljivost). Stoga su pouke pisaca svojim čitaocima i kolegama po peru koliko mudre i instruktivne toliko i otvorene za osporavanje i ignorisanje kako i treba da bude jer Književnost se ne može meriti u dužinu ili visinu, niti ima definisanu gramažu sastojaka koji se mešaju, kuvaju ili peku da bi se napravio ukusan kolač.

            Naravno, kao i svaki seriozni priručnik ili vodič kroz svetove Literature, i u ovome će se naći zapisi koji se bave okruženjem u kome Književnost nastaje, podrškom ili ignorisanjem knjiga, smislom, postojanjem ili nepostojanjem književne scene i tržišta knjiga (ne zaboravlja se ni žalosno stanje na domaćem terenu), odnosno promišljanjima pisaca o svom „zanatu“ kome su se posvetili, sabiranju svim muka i radosti koje im je pisanje donelo – pored citata velikana svetske književnosti u ranijim knjigama, četvrti tom „Majstor koji gradi svetove i gospodari pričama“ čine nadahnute, samosvesne, sentimentalno-melanholične, katkad humorno intonirane ispovesti naših pisaca-savremenika, od Milisava Savića, Vladislave Gordić Petković, Vladimira Pištala, Save Damjanova preko Gorana Raičevića, Mihajla Pantića, Vladimira Gvozdena, Zorana Đerića,  Gorana Gocića do Gorana Stankovića, Slobodana Zubanovića, Laure Barne, Milovana Marčetića, Nine Živančević, Aleksandra Gatalice i Vuleta Žurića. Upoznajući ove spisateljske autoportrete budući pisci kao i sadašnji čitaoci otkriće kako se stvaralački odrasta, uči, muči, „peče zanat“ i stasava.

            Pisarevljeva „Akademija za pisce“ naslanja se na tradiciju pravih, antičkih akademija koje su svoje polaznike, kroz žive i podsticajne razgovore a ne suvoparna predavanja, vodile od zapažanja, definisanja problema do samostalnog izvođenja zaključaka baziranih na invenciji i talentu. I kao što su antičke akademije stvorile valjane filozofe i ova višetomna novomilenijumska  akademija otvoriće mnoštvo vidika budućim ozbiljnim piscima koji neće oponašati obrasce i uzore već tragati za novim putevima, senzacijama i emocijama. Oni koji, pak, nemaju ambicije da postanu piscu naći će u ovim tomovima mnoštvo mudrih i vrcavih ispovesti u kojima će uživati i često im se vraćati po još neki savet i pouku.

            („Dnevnik“, 2024.)

KRAUT ili SAĆE - ILIJA BAKIĆ; Večernje novosti, 02.04.2024.

 

ISKRIVLJENA OGLEDALA (NE)VESELE STVARNOSTI – Prikaz stripova „Tuče“ i „Kako sam postao otac“ Vuka Palibrka; izdavač Udruženje za promociju alternativne kulture „Drvarska 12“ Vršac, 2024.

 

                                                                               

Da duh alternativnog, autorskog-andergraund stripa i dalje opstaje na ovim prostorima već dve godine potvrđuje i rad Udruženja za promociju alternativne kulture „Drvarska 12“ iz Vršca odnosno njegovi osnivači i pokretači Zlata Vojnić Kortmiš i Danilo Milošev Wostok. Pored organizovanja svakovrsnih događanja (strip susreta, promocija) „Drvarska 12“ ima i izdavačku delatnost u okviru koje se pojavilo čak dvadesetak naslova sa rodovima domaćih autora. Sva izdanja su u formatu fanzina koji su od 1990-tih osnovni način oglašavanja andergraud stripadžija; ovim se izdanjima (tehnički bitno kvalitetnijim od uzora) nastavlja i razvija tradicija pionirskih vremena domaćeg andergraund stripa. Dve upravo izašle sveske, „Tuče“ i „Kako sam postao otac“, kompletna su dela pančevačkog strip autora Vuka Palibrka (1987), dobro znanog ljubiteljima alternativnog stripa. Palibrk je autor širokog tematskog i crtačkog dijapazona koji obuhvata kako prefinjeni grafizam i fino nijansiranu priču kakva je, na primer, u varijaciji poznate bajke „Crvenkapa“ (izdavač Komiko, 2014) tako i sirove i silovite andergraund priče kakve su one u sveskama „Tuče“ i „Kako sam postao otac“.

            „Tuče“ variraju situaciju fizičkog obračuna izazvanog prepoznatljivim situacijama svađa sa nepoznatim ljudima na ulici, sa momkom koji ide „preko reda“, odbrane deteta koje maltretiraju stariji dečaci na koju se nastavlja obračun sa besnim (a dobrostojećim) ocem jednog od nasilnika, te svađom sa telohraniteljem lokalnog moćnika a potom i samim moćnikom. Palibrk jednostavno dozvoljava svom junaku, ćelavom bilderu, da „da oduška“ svom nezadovoljstvu - a što je svima koji su bili u takvim situacijama bar jednom „prošlo kroz glavu“ ali su se, iz raznih razloga (pristojnost, strah od „izvlačenja debljeg kraja“...), uzdržali. No, bilder se ne kontroliše već stupa u akciju. A jednom započeti konflikt pretvara se u brutalno krvoproliće. Tako oslobođeni, opravdani gnev metastazira u uništavanje protivnika spram koga je svaki povod nebitan. Karikiranjem situacije razotkriva se njena besmislenost i grotesknost. Palibrkov crtež je rudimentaran, sveden na karikaturu, sa upečatljivom mimikom aktera i akcentom na koreografiju nasilja. Upravo je ovakav grafizam sasvim adekvatno sredstvo kojim se postiže uverljivost priče i tenzija koje njome vladaju jer je poznat medicinski fenomen sužavanja vidnog polja u trenucima velikog straha za sopstveni život.

            Priča „Kako sam postao otac“ bavi se mukama mladog tate koji pokušava da što bolje brine o svom sinu. Ipak, svakodnevna rutina presvlačenja ili uspavljivanja fizički iscrpljuje a mentalno otupljuje roditelja i on je u stanju konstantne neispavanosti zbog koje je dodatno nespretan. Kulminacija zbivanja je scena u kojoj je beba uspavana ne naporima oca već majčinim dosetljivim uključivanjem fena za kosu; pošto je vratio bebu u krevetac iscrpljeni tata kreće prema svom krevetu ali – beba se budi i ponovo glasno plače! Kao što je u svesci „Tuče“ Palibrk „materijalizovao“ nezadovoljstvo svedoka neke sutuacije tako se u ovoj priči-epizodi subverzivno poigrao sa uobičajenim floskulama o lepoti roditeljstva predstavljajući ga onako kakvo ono povremeno jeste – frustrirajuće i fizički izuzetno teško. Naravno, ovakav rakurs je koliko stvarnosno pošten toliko i lekovit jer ne skriva stvarne emocije roditelja, pokazujući da i u toj ulozi čovek može imati „loše dane“. I ovog puta Palibrkov crtež je pročišćen i sveden na osnovne linije kako bi bio razumljiv i brzo-lako „čitljiv“ čime se postiže još veća sugestivnost stripa. Svojevrsni kuriozum je i dužima sveske od 16 strana što je svojevrsni omaž prvim američkim andergraund stripovima koji su davnih 1930-tih najčešće imali upravo ovaj broj strana i sadržavali su samo jednu priču.

            Rečju, Vuk Palibrk je stripovima „Tuče“ i „Kako sam postao otac“ demonstrirao svoj nesporno bogati talenat i sposobnost da jasno i precizno prepoznaje temeljne osnove svakodnevnih situacija te ih duhovito osmisli/ispiše i nacrta potvrđujući time i umetnički relevantnost i valjanost autorskog/andergraund stripa kao ogledala, dobrodošlo iskrivljenih, tekuće nam nevesele stvarnosti.

            („Dnevnik“, 2024.)

"KRAUT ili SAĆE" ILIJA BAKIĆ; izdavač AGORA, 2023.

 

IN MEMORIAM: DRAGI BUGARČIĆ (1948 - 2024)

Dragi Bugarčić u svojim je pričama i romanima stvorio ogledalo za svet u kome je živeo on i oni koji su u tu bili ranije i ostavio ga za ugled i opomenu onima koji će u njemu postojati u vremenima koja dolaze. U literaturu ušao vrlo mlad ali već izgrađen i samosvojan, 1966. godine pričom “Vašarište” da bi 1970. godine objavio čak dve knjige, zbirku priča “Semenkare” i roman “Sparina”. Odziv na njegovu prozu bio je silan – 1972. godine zastupljen je u znamenitoj i značajnoj antologiji Ljubiše Jeremića “Nova srpska pripovetka”. Književno napredovanje u tematskoj raznolikosti i stilu nastavljeno je do 1979. nakon koje je usledila tišina duga petnaest godina! Ali, pošto je 1994. godine objavio roman “Strah”, Bugarčić više nije stajao sa pisanjem i objavljivanjem sve do svog poslednjeg dana. U bezmalo šest decenija književnog rada iscrtao je veliki književno-geografsko-istorijsko-filzofski krug koji itekako zaslužuje posvećenu čitalačku i kritičarsku pažnju.

            Početna, krajnja i težišna tačka literarnih svetova Dragog Bugarčića je banatska palanka Roševo (Mesićgrad) odnosno “lepa varoš Vršac”, pritisnuta ravnicom i vetrovima, ponajpre košavom, koji donose sparinu ili sibirsku hladnoću. U njoj najpre stasava posleratna generacija dečaka na razmeđi sećanja na bezbrižno dečaštvo, igre, školu, knjige i stripove i momačkih šetnji korzoom, fudbalskih utakmica, dokonih ili vatrenih rasprava, devojaka i bioskopskih predstava. Njihove želje i snovi sudaraju se sa siromaštvom i teskobom male zajednice. Nekolicina momaka odlazi na “privremeni rad u inostranstvo”, u Austriju, pa dalje u Nemačku. Na ulicama velegrada ili besprekornih varošica, bivši se vragolani prašnjavih sokaka i velikih očiju, sudaraju sa svetom koji skupo prodaje sjaj i zadovoljstava i nema milosti prema kolebljivcima ili sitnim manguplucima. Tamo ništa nije besplatno ili na veresiju. Primamljeni bleštavilom ali nesposobni da preskoče i zaborave svoje korene, mladi tragači za boljim življenjem, “gastarbajteri”, tavore u iznajmljenim sobama, kuju planove za unosan biznis ili za povratak kući, odustaju od njih i potucaju se od jednog do drugog dana koji se nižu u godine i decenije. Bugarčić je, kao ni jedan drugi srpski pisac, uronio u svetove savremenih pečalbara koji su “trbuhom za kruhom” i “očima za sjajem” otišli iz rodnih krajeva u svet obećanog Raja. Prizori kulturoloških sukoba došljaka-varvara i visokourbanizovane kapitalističke civilizacije (koja tone u stagnaciju i dekadenciju), rasprostrti na stranicama Bugarčićevih romana i priča, oslikani jarkim pripovedačkim bojama, plene čitalačku pažnju, bilo da se posmatraju pojedinačno ili, što je primerenije, kao celina dela ovog tematskog usmerenja; kroz romane šetaju, kao protagonisti ili sporedne ličnosti, stalni antijunaci, kakav je lažni zastavnik Zaharije Kuzmanović, odrastajući i stareći na njihovim stranicama. Konačno, “gastarbajteri” postaju tek razočarane ljušture nevoljnika koji nisu našli ni sreću ni mir, koji su proćerdali mladalačke snove i ideale a da, istovremeno, nisu uspeli da se uklope u bogate svetove u kojima su ostavili svoje najbolje godine.

            Šireći spisateljsku vizuru Bugarčić je doticao i dešavanja, kakva su na primer protesti protiv režima Slobodana Miloševića, aktuelna u vremenu nastanka svojih romana i iznosio svoje stavove protiv tiranije da bi, u nekoliko poslednjih knjiga, razotkrio i, kroz sudbine učesnika, opisao stradanja nedužnih vršačkih švaba-starosedelaca i mehanizme kojima je vlast par decenija uspevala da zataška pa čak i pravda ove zločine. Tako su se Bugarčićevi svetovi rasprostrli iz sadašnjosti, sagledane iz vizure stvarnosne-crnotalasne proze, u minule dane da tamo pronađu korene zla čija se kob prenela i na one koji su tada bili deca a naplata neskrivljenih dugova, jer se ništa doveka ne može kriti, čeka i generacije koje tek pristižu. Sred talasa prošlosti i bura sadašnjosti kreće se i sam autor, otkriva korene svojih ideja, tehnike njihove realizacije, komunicira sa savremenicima i sabraćom po peru, vodi razgovore sa svojim velikim učiteljima-uzorima Vaskom Popom, Milom Dorom, Ervinom Marešom i Borilavom Radovičem. Njegove slike i jezičke bravure i dalje su pune jakih senzacija, potmule zapitanosti i slutnji na koje se nastavljaju učene reči i zaključci znalaca i poštovalaca pisane reči kojoj je i Bugarčić podredio i posvetio svoj život, svoje intelektualne snage i delovanja.

            Za Dragim Bugarčićem ostaje biblioteka knjiga koje će sačekati neke nove generacije kritičara da ih procene i iskažu uvažavanje prema njihovoj valjanosti; te će knjige dočekati i radoznale čitaoce spremne da urone u svetove realnije od instantne stvarnosti koju sada svi živimo, voljne da pročitaju knjige iz kojih će spoznati istinski sjaj i neumitnu bedu svekolikog ljudskog postojanja u svim vremenima i na svim meridijanima a ne samo u lepoj varoši pod kulom.

("Danas", 2024.)

https://www.danas.rs/kultura/in-memoriam-dragi-bugarcic-1948-2024-pisac-iz-lepe-varosi-pod-kulom/

FUNDAMENTALNI POSMATRAČ, PERFEKTNI PERFEKT - IVANA MILAKOVIĆ, sajt HRONIKA MAČJEG ŠKRABALA

Fundamentalni posmatrač, Ilija Bakić, bibliofilsko izdanje. Napisano pre tridesetak godina, objavljeno tek sad. Čini deo vrlo neformalne trilogije eksperimentalnih romana (svaki može da se čita kao zasebno delo); preostala dva su Novi Vavilon (istovremeno vrlo mračan i neverovatno duhovit; meni omiljen Bakićev roman) i Perfektni perfekt (nažalost, nisam ga još čitala).

U romanu pratimo Vektora, mutnog lika koji dospeva na svemirsku stanicu kod nenaseljene planete u nekakvoj svemirskoj bestragiji, i njegove bizarne susrete, pomalo kafkijanske, pomalo nalik na Golaća na urvini Strugackih, sa stanovnicima te stanice. I birokratijom. Mnogo zbunjujuće birokratije. I kroz te susrete naslućujemo da osvajanje svemira nije uopšte onako glamurozno kako to ljudi zamišljaju, da dosta nekadašnjih osvajača svemira završi tako po bestragijama bez ikakve perspektive; a istovremeno, naslućujemo i neobičnu subkulturu koja se razvija na toj stanici.

I tu je, naravno, sudar dva potpuno različita sveta.

I sve to kroz eksperimentalnu prozu, fragmente, slutnje, pripovedača ne uvek pri čistoj svesti, na mestu gde je čak i nešto obično podrazumevano poput kontinuiteta dovedeno pod znak pitanja.

Preporuke.

https://ivanamilakovic.wordpress.com/2024/02/03/procitano-u-januaru-2024-godine-deo-prvi/

Bibliofilsko izdanje, 30 godina nakon nastanka. Prethodno objavljeno 2013. godine u časopisu Unus Mundus br. 45. 2021. godine prvi put izašlo kao samostalno izdanje. Deo vrlo neformalne trilogije eksperimentalnih romana (svaki može da se čita kao zasebno delo); preostala dva su Novi Vavilon (meni omiljeno Bakićevo delo) i Fundamentalni posmatrač.

Od ta tri romana, Perfektni perfekt mi je bio najizazovniji za praćenje, zbog izrazito fragmentarne strukture, istovremenim dešavanjima na više nivoa (što fizičkih, što mentalnih), plus ubačenim likovnim elementima. Što je i bio cilj eksperimenta u ova tri romana: videti koliko daleko može da se ode sa eksperimentalnim tehnikama a da roman i dalje može da se prati.

(Eksperiment je definitivno uspeo, sva tri romana mogu da se prate bez problema, samo se treba navići)

Što se radnje tiče, isprva vam se čini da pratite zgode i nezgode nekoga na odsluženju obaveznog vojnog roka u staroj Jugoslaviji, sa sve nedostatkom higijene, požarstvima, birokratijom, vežbanjem na terenu, snalaženjem sa ovim i onim, pokušajima da se u sve to uklopi i pisanje… Međutim, kako roman odmiče, shvatate prvo da je to sa vojskom maaalko intenzivnije nego što biste očekivali, a zatim postaje jasno i da se radi o futurističkom društvu gde vojsku služe svi, i muškarci i žene, ne što ima rata, nego za svaki slučaj. I to služenje vojske traje od dvadesete do četrdesete godine života (ništa od navedenog nisu spojleri, ionako je stvar u eksperimentu). I naš nesrećni protagonista pokušava da se snađe u tome, a kao da se sve raspada, uključujući i njega samog…

Roman vredan pažnje. Preporuke.

https://ivanamilakovic.wordpress.com/2024/02/13/perfektni-perfekt-ilija-bakic/

 

 

 

ONEOBIČAVANJE SVAKODNEVICE – „Život posle smrti“ Wostok; izdavač SKC Novi Sad 2022.

 

Danilo Milošev (1963), mnogo poznatiji po pseudonimu Wostok, spada među najznačajnije stvaraoce domaćeg andergraund stripa (ili alternativnog odnosno autorskog stripa). Prisutan je na ovdašnjoj andergraund strip sceni od njenih početaka – pa bi još tačnije bilo reči da je jedan od njenih stvaralaca – ranih 1990-tih (u nekoj državi drugog imena). Od tada do danas, dakle pune tri decenije Wostok intenzivno stvara: crta i piše stripove, sarađuje sa brojnim umetnicima (od svoje ćerke Lole, najmlađe svetske strip crtačice – a počela je sa 4 godine, svoga oca Boće, brata DJ Zlog, preko bezbroj crtača od kojih su neki postali značajna imena dok su drugi potonuli u anonimnost), snima niskobudžetne filmove, organizuje strip susrete i radionice; istovremeno izdaje svoj fanzin „Krpelj“, objavljuje knjige širom sveta, svira u bendu „Tehno muda“... Wostokova inspiracija i radna energija su nepresušni, večito u traganju za novim senzacijama i provokacijama svakodnevnog malograđanskog trajanja sa pripadajućim (ne)moralom i sistemom (bez)vrednosti (možda najbolje oličenim u naslovu filma Mikloša Jančoa „Privatni poroci – javne vrline“). Stalna provokacija i sumnja u „večite istine“ i „modele za ugled“ karakterišu njegove stripove. Uprkos subverzivnoj provokativnosti koja nije omiljena kod većine glavnotokovskih izdavača Wostok je uspeo da publikuje (ovde i u svetu) zavidan broj strip albuma a njegov najčešći domaći izdavač je Studentski kulturni centar Novog Sada koga vodi Jovan Gvero, takođe naklonjen novotarijama i alternativi. Najnovija strip knjiga proistekla iz ove saradnje je delo pod provokativnim naslovom „Život posle smrti“; naslov sugeriše religijske konotacije ali Wostok se, kao i obično, ne oseća obaveznim da ispuni tuđa očekivanja. Knjiga, na 104 stranice, sadrži 40-tak segmenata, od kraćih stripova do onih na jednoj tabli, koji su nastajali u dužem periodu i „pokrivaju“ različita autorova tematska interesovanja. Dobar deo stripova, koji slede posle reprinta intervjua koji je Wostok 1994.g. dao Aleksandru Zografu za dnevni list „Borba“! (i u kome govori o svojim počecima, inspiracijama, crtačkim tehnikama...), rađen je po literarnim predlošcima i inspirisan ponajviše pričama Kafke odnosno pričama Borhesa i Nabora Devolca na koje se nastavljaju: afrička narodna bajka, poezija Vaska Pope te, kao reference iz popularne buntovne rok’n’rol subkulture, pesme Jana Kertisa, grupa „Mizar“, „Sturdžis“, „Husker Du“, „Džoj Divižn“ ali i odabrani biseri novokomponovanih folk pesama... U svakom od predložaka Wostok otkriva posebni ugao oneobičavanja realnosti, njenog izvitoperenja u krajnje bizarne vizuelne senzacije koje su korak u stranu od standardnog, rutinskog gledanja (bez razumevanja) a u kojima se okruženje i akteri svode na karikature, neretko namerno karikirane ili se čitava (nad)realnost pomera u veštački svet maskiranih spodoba u pročišćenim, artificijelno zloslutnim pejzažima. Začudnost i vizuelna provokacija nisu sami sebi cilj već su u funkciji razotkrivanja izopačenosti obrazaca na kojima se temelje svet a koje ljudi prihvataju „zdravo za gotovo“. Apsurdnost priča i njihovih poenti bolno se potcrtava grotesknim licima i telima sa čudnim deformitetima smeštenim u (ne)očekivane međusobne odnose. Wostok nimalo nije nežan prema tom okruženju „ružnih, prljavih i zlih“ (bili oni sasvim mali ljudi ili moćni političari) ali ne prelazi granicu koja vodi u pamflete i moralizatorstvo. On, kao nekakav stripovski Brojgel, samo beleži ono što vidi. Ni u svojim samostalnim pričama Wostok ne „beži“ od frustriranosti i besprizornosti aktera koje, pak, efektno (i urnebesno) spaja sa opštim mestima nacionalnih mentaliteta i podrazumevanih epskih elemenata (sve sa obaveznim ponosnim brkatim đetićima).

            Kao što je raznovrstan, svež i intrigantan u pričama Wostok je jednako atraktivan i u crtežu. Knjiga „Život posle smrti“ primer je bogate raznovrsnosti jedne od njegovih grafičkih linija, pored one koja neguje rudimentarni, „dečiji“ crtež odnosno „novoprimitivistički crtež“; ovde znatiželjni čitalac/gledalac biva zatečen oštrim kjaroskuro sudarima crnih površina sa čistom belinom između kojih su često guste mreže linija, statičnim postavkama koje sugerišu dozu pompeznosti i teatralnosti u sasvim neočekivanim prilikama. Isto su tako zloslutne prilike sa maskama, ogrnute dugim plaštevima smeštene uz likove vragolastih, mačaka sa naočarima, vampira ili lutaka nalik Pinokiju; sukobi se sasvim neočekivano rešavaju ispucavanjem iz bazuka dok odasvud vire izbuljene oči i isukani noževi... Taj neverovatni koloplet crtačkih bravura pojačava već pominjanu začudnost i oneobičavanje događaja, prostora i vremena tvoreći samosvojnu igrariju, visoko stilizovanu, maniristički preciznu i dosledno sprovođenu tako da zavodi pogled i budi pregršt asocijacija.

            Rečju, strip zbirka „Život posle smrti“ Danila Miloševa Wostoka potvrđuje njegovu jedinstvenu umetničku ličnost koja, kao retko koja u predelima 9. umetnosti, ume da spoji trivijalno i uzvišeno, prizemno i produhovljeno, nudeći čitaocima neponovljive uzlete i umetničke senzacije.

            („Dnevnik“, 2024.)

FUNDAMENTALNI POSMATRAČ - ILIJA BAKIĆ, 2023.