MAGIJA I/ILI NAUKA: SJAJ KOJI BLEDI POD SVETLIMA NEONA

 

Čovek je beznadežno nesavršeno biće: njegova fizičke snage su skromne, telo osetljivo i podložno bolestima i povređivanju, životni vek kratak, čula-osetila slaba, kapacitet mozga slabo ili nikako iskorišćen. Njegovi mladunci suviše sporo stasavaju i postaju samostalni. Uz sve to on je lenj, sklon preterivanju u zadovoljenju telesnih potreba, teritorijalan, zavidljiv, posesivan, ljubomoran i nadasve - agresivan. Njegov opstanak kao vrste zavisi od mnogo, tačnije previše faktora koji se ne mogu kontrolisati ili, ako se i mogu kontrolisati to je uvek skopčano sa mnogo, tačnije previše komplikacija. Povećanje onoga što se danas, kao traljavi sinonim za civilizaciju, zove ‘zona komfora’ ponajpre je rezultat vekova ubijanja pripadnika iste vrste (iz koristoljublja ili puke obesti) i bahatog uništavanja Prirode koja je kolevka čovekova a što, sveukupno, neodoljivo podseća na poslovično sečenje grane na kojoj se sedi. Dakle, sve što je video čovek je želeo da podreti svojim potrebama. Na drugoj strani, taj isti čovek je oduvek osećao/naslućivao da sem onoga što može da vidi postoji još nešto, neke druge sile i pojave, druga pravila i principi koji njegovo krhko opstajanje kao jedinke (ali i zajednice) mogu da olakšaju ili otežaju, produže ili unište. Taj nevidljivi ali naslućivani tok, paralelan sa onim vidljivim, objašnjivim, predvidivim, prati ljudski rod kroz čitavu istoriju. Jedan njegov deo je sistematizovan i kanonizovan u raznim religijama i manje-više formalnim kultovima, ali je deo nevidljivih, natprirodnih sila (amorfnih ili uoblčenih u entitete/bića/demone) ostao izvan religijskih obuhvata. Njegov je obim vremenom smanjen, sjaj njegove pretnje izbledeo pred svetlima neona reflektovanog u hromiranim fasadama megalopolisa i luksuznih automobila ali definitivno nije nestao. Nevidljivi i nepredvidivi tok nije se, pak, zadovoljavao samo uporednim proticanjem već se često preplitao sa onim realnim, ‘vidljivim’ i donosio promene (dobre ili loše) u uobičajeni tok stvari. Otuda je valjalo umilostiviti te nepojamne ‘sile s druge strane’, po mogućnosti ih, čak, prizvati u pomoć, uz rizik da se sile ‘otmu’, odbiju da se pokore… Naravno, bavljenje poslovima prizivanja, po samoj suštini svoje opasnosti i ozbiljnosti, zahtevalo je vrlo posebne ljude i komplikovane rituale.

            Istoričari, sociolozi i antropolozi imaju svoja racionalna i sistematična objašnjenja pojma ‘magija’ i ljudi (‘magova’, ‘čarobnjaka’, veštaca’ – u oba roda) koji su se njome bavili. Na drugoj strani su ‘obični’ ljudi koji nasleđuju i prenose obrasce ponašanja (od sitnih praznoverica, sujeverja do prihvatanja magije kao činjenice). Jedno od ‘sredstava’ prenošenja verovanja u magiju u sledeće generacije su usmena predanja, mitovi, sage, epovi, mistični tekstovi; na njih su se nastavila autorska dela (poezija, pripovesti, romani) koji su u XX veku konačno ukalupljeni u žanrovske okvire tzv ‘epske fantastike’. U žanru se motiv ‘magije i magova’ razvija samostalno, oslobođen ‘ozbiljnosti’ iskrenog verovanja, i postaje neizostavni, maniristički deo ikonografije epske fantastike (uz zmajeve, svakovrsna čudovišta, zamkove, pseudo srednjevekovni mizanscen, odvažne družine, epohalne bitke Dobra i Zla…) tek labavo oslonjen na funkcionalno vulgarizovano-pojednostavljene (‘dajdžestirane’, ‘instantne’) slike-odraze pojmova koji se u žanrovskim delima rutinski/rutinirano ponavljaju. Istinsko verovanje u ‘magiju i magove’ izmestilo se u druge oblasti (marginalnog, subkulturnog) društvenog života dok su sadržaji (literarne, filmske, stripovske, one u svakovrsnim ‘role play’ i kompjuterskim igricama) epske fantastike tek simulakrumi ili bezazleno poigravanje obrascima lišenim svoje esencije (koja bi u ovom slučaju bila upravo pomenuto “istinsko verovanje u ‘magiju i magove’”); valjana epska fantastika, zauzvrat, svakako ‘nosi’ sve kvalitete literarne tvorevine, od emotivne angažovanosti do spoznaje aluzija ili tzv ‘prenesenih značenja’.

            U tradicionalnim tekstovima koji mogu biti zapisi usmenih legendi, mitskih priča, saga i epova (u njima autor ili ne upisuje svoje ime ili se skromno predstavlja samo kao ‘zapisničar’) ili autorska dela (takođe zasnovana na usmenoj tradiciji koju je pisac unekoliko prilagodio, skratio ili dopunio prema svojim zamislima), magija se često deli na ‘divlju’ i ‘kontrolisanu’ već prema tome da li se određenim postupcima (molitvama, prinošenjem žrtava) natprirodne sile/entiteta mogu umilostiviti da ‘urade’ nešto za molitelja ili je rezultat svih molbi neizvestan i zavisi od kaprica sila/entiteta koje se mole. Ipak, u svakom slučaju, poslove oko obraćanja silama (koje, rekosmo, mogu imati različite, manje ili više, formirane oblike-tela; poseban slučaj su obredi buđenja moći iz postojećih predmeta – kamenja, stabala, vode – što se zadržalo i u mističnim alhemičarskim spisima) obavljaju ‘stručnjaci’ magovi, čarobnjaci, vešci…; njegove su rabote tajna za puk jer su oni samo jednom nogom u realnom svetu a drugim u tom nevidljivom toku-drugoj stvarnosti. Ozbiljnost i opasnost poslova prizivanja i umoljavanja natprirodni sila/entiteta ‘oblikuje’ izgled i ponašanje magova: oni su u ozbiljnim godinama, strašnog izgleda, najčešće žive izvan zajednica u dubokim šumama ili sličnim nepristupačnim predelima, ponašanje im je nepredvidivo a govor čudan, nerazumljiv, neretko višesmislen. O poreklu magova ne zna se ništa ili o tome kolaju glasine; takođe se ne zna ili jedva ponešto naslućuje o načinu na koji su magovi stekli svoje sposobnosti. Neki su ih nasledili – Merlin je sin device i demona i od svog detinjstva je pokazivao neobične sposobnosti koje su ga, kada je dostigao određenu zrelost, učinile najmoćnijim čarobnjakom Engleske (barem dok nije sreo Devu od jezera, zaljubio se i izgubio deo svojih moći). Strogi celibat je jedan od bitnih elemenata starovekovnih magova (za razliku od antičkih magova koji su mogli da upražnjavaju telesnu ljubav, a poneki kultovi su na telesnosti insistirali kao važnoj raboti koja pojačava magijske moći).

            Gandalf Sivi ili Beli (iz Tolkinovog univerzuma Srednje zemlje) takođe ima naprirodno – nadljudsko poreklo (po čemu je blizak Merlinu); on je anđeosko biće u ljudskom obliku, poslat od Tvorca u Srednju zemlju da se sukobi sa Sauronom a lik starca je uzeo kao znak svoje poniznosti. Ipak, kako je stekao sposobnosti koje poseduje nije najjasnije. Zli Sauron je, pak, ‘pekao’ zanat kod kovača Valara Auleja (kao i neki antički bogovi) da bi ga izdao i pridružio se Malkoru, željnom vlasti na svetovima. Sauron je primer antičkog modela učenja u kome učitelji-tutori obrazuju učenike-štićenike; ovaj model, koji su sebi mogli da priušte bogati i moćni, zadržao se u srednjem i kasnijim vekovima i bio jedan od dokaza društvene moći i prestiža. Broj knjiga epske fantastike u kojima se priča o odnosu maga-učitelja i njegovog šegrta ogroman je; pošto je većina njih pisana bez većih umetničkih pretenzija (ali sa očitom željom za zaradom na robi koja ima ‘prođu’) vrlo su lako zaboravljene a na njihovo mesto su došle nove ali jednako neinventivne. Obrazac majstor-šegrt, blizak je tzv glavnotokovskom ‘bildungsromanu’ i autorima dozvoljava da, prateći šegrtovanje-školovanje budućih magova potanko opišu svet koji su zamislili i prate svog junaka kroz mnoštvo avantura koje će popuniti veliki broj stranica poslovičnih ‘trilogija’, ‘pentalogija’, ‘sekstologija’ itd itd jer je jedna od bitnih odlika ovog žanra da ga čine obimne (debele) knjige pošto uobičajena predstava o epovima, sagama ili hronikama podrazumeva upravo knjige velikog formata sa tvrdim korica i mnoštvom stranica (i sa obaveznim kartama zemalja u kojima se dešavanja odvijaju).

            Ipak, pre ili kasnije, već prema logici razvoja književnih motiva, moralo je doći do pomaka na ovom delu žanrovski tipiziranih situacija. Taj je iskorak učinjen u serijalu “Zemljomorje” Ursule le Gvin (1929-2018).

            Istine i opreznosti radi valja reći da je moguće da se pomenuta promena desila i u nekim ranijim knjigama koje su ostale van šire pažnje odnosno bez mogućih sledbenika ili plagijatora. No, delo o kome niko ili malo ko zna pa stoga nema šireg odjeka svakako neće biti ‘uzrok’ novih dešavanja na žanrovskoj sceni te će kada, pre ili kasnije, bude otkriveno u književnim istorijama, u najboljem slučaju, ostati zabeleženo kao kuriozum.

            Elem, Le Gvinova je sa obrazovanja magova skinula veliki deo ekskluzivnosti na mesto koje su došle formalne škole za čarobnjake. Određeni stepen izuzetnosti polaznika-učenika je ostao kao preduslov za školovanje ali je ovaj vid obrazovanja ozbiljno ‘demokratizovan’. Boravak u školi i sticanje znanja te odnosi sa profesorima i ostalim učenicima, odnosno pokušaj mladog Geda da nađe (i izbori se za) svoje mesto u školi kao organizovanoj sredini suštinski odgovara obrascu ‘bildungsromana’ izmeštenog u sasvim poseban svet u kome magija ‘funkcioniše’ i masovno je potrebna; kada se tokom serijala otkrije da na dalekim ostrvima magija prestaje da funkcioniše pouzdano to je ozbiljna pretnja za opstanak Zemljomorja.

            Nesporno je da je Le Gvin svojom postavkom ‘profesionalnog’ razvoja čarobnjaka oduzela dozu mistike priči ali je na njeno mesto ugradila fino psihološko nijansiranje junaka što je itekako nedostajalo u drugim delima epske fantastike. Predstavljanje čarobnjaka kao ljudskih bića, izuzetnih ali i ranjivih, sklonih sumnjama i kolebanjima, približilo je ove junake čitaocima. Uspeh serijala o Zemljomorju nije ostao nezapažen od drugih spisatelja pa je model ‘školskog obrazovanja’ čarobnjaka postao novi ikonografski standard u žanru. Verovatno najpoznatiji podražavalac ovog modela je serijal o Hariju Poteru Džoane Roling (1965) koja je, na žalost, svojom postavkom priče (dva sveta: savremeni-čarobnjački, savremeni školski sistem odnosno internatski smeštaj učenika) insistirajući na prepoznatljivo svakodnevnom, dobrano izgubila na začudnosti kao jednom od esencijalnih ‘začina’ (upotrebimo i učeno ‘Conditio sine qua non’) fantastičnog.

           [Začudno u epskoj fantastici, barem po pitanju magova kao ikonografskog sastojka/standarda itekako se razvijalo i razgranavalo – od čutljivih do brbljivih magova, asketa do onih sklonih preterivanju ‘u ići i piću’, magova usamljenika do njihovih esnafa i gildi, magova opšte prakse (kakvima obiluje Pračetov Disksvet) do usko specijalizovanih magova (kao u hit romanu “Alhemizovana” Sen Lin Ju), od magova koji mogu menjati oblik do onih koji ‘samo’ znaju standardizovane formule-kombinacije reči/pokreta ili prinošenja žrtava…]

            Sledeći, pak, liniju ‘začudnog’ u magiji epske fantastike ona će nas odvesti (sasvim začudno) do još jednog žanra fantastike – do naučne fantastike i do činjenice da i tamo, u tom strogom zabranu racionalnosti, principa uzrok-posledica, postoji i funkcioniše magija! I ta je pojava magije čak i ‘ozakonjena’! Konkretno, Artur Klark (1917-2008), jedan iz velike trojke pisaca naučne fantastike (ostala dvojica su Isak Asimov, 1920-1992, i Robert Hajnlajn, 1907-1988) iz njenog ‘Zlatnog doba’ (koje je trajao u prve dve decenije posle II svetskog rata), formulisao je, u eseju „Opasnosti proricanja: Neuspeh mašte“ iz 1962. godine, tri zakona (po ugledu na svog literarnog suparnika odnosno Asimovljeve zakone robotike) a njegov Treći zakon glasi: “Bilo koja tehnologija koja je izuzetno napredna ne razlikuje se od magije”; prva dva zakona glase 1. Kada istaknuti ali stariji naučnik kaže da je nešto moguće, onda je on skoro sigurno u pravu, i 2. Jedini način da se otkriju granice mogućeg jeste da se ode malo dalje od toga i zakorači u nemoguće.

            Naravno, šta u trećem zakonu znači ‘izuzetno napredna’ zavisi od početne postavke. U nizu naučnofantastičnih dela koja su opisivala regresirane, primitivne svetove nastale na postapokaliptičnim ruševinama, svaki aparat ili kakvo znanje iz XX veka izgledalo je tadašnjim savremenicima razrušene civilizacije kao magija. Isti efekat na ljude našeg doba imale su i mašine ili postupci vanzemaljaca (setimo se marsovskih zraka smrti iz Velsovog romana “Rat svetova”). Serijal romana o Umirućoj zemlji Džeka Vansa (1916-2013) opisuje daleku budućnost u kojoj je nauka zaboravljena a funkcionalni artefakti iz prošlosti deluju kao fascinantne manifestacije magijskih sila. Slične primere magije nalazimo i u serijalima Knjige novog i Knjige dugog sunca velikog Džina Vulfa (1931-2019); Vulf je dao svoj originalni doprinos temi magije i čarobnjaka u duologiji “Kralj-Čarobnjak”. Vrlo specifičan tretman magije i magova nalazimo i u serijalu o Peščanoj planeti Frenka Herberta (1920-1986). S jedne strane je tehnologija koju na Dinu donose njeni vladaoci i koju domoroci prihvataju bez previše čuđenja a s druge magija Slobodnjaka koja nema objašnjenje u nauci. Herbert je obrnuo ideje o mogućnosti racionalnog-naučnog objašnjenja svih pojava bez obzira koliko je Carstvo uznapredovalo u odnosu na starosedeoce Dine koji ostaju verni svojim načinima magijskog ‘upravljanja’ svetom u kome žive. Animistička magija u Avatar filmovima iako je ‘oslobođena’ tehnologije mnogo je dublja i delotvornija od militantnih neoliberalnih osvajača. Konačno, u romanu i potonjim filmovima o Zvezdanim ratovima rame uz rame sa svemirskim brodovima i letovima nadsvetlosnom brzinom stoji mistični red džedaja koji i dalje, kao pravi magovi, u pomoć prizivaju moćnu Silu iz sasvim nedokučivih sfera Univerzuma i ona im, kao prava, funkcionalna magija - pomaže.

            Na kraju ovog kratkog (i ograničeno informativnog) zapisa, odolevajući iskušenju da zaključimo kako je magija, sudeći po knjigama epske i naučne fantastike, svuda oko nas, konatatujemo tek da su knjige, što barem ne treba dokazivati, veće od života i kao takve jesu jedinstvena, neponovljiva, svevremena, svemoćna magija (u druge magije možete – i ne morate - verovati).

            (“Nova misao” 73/2026.)

POVRATAK MIRKA I SLAVKA – „Nikad robom knjiga prva“; izdavač „Grafoprint“ Gornji Milanovac, 2026.

 

Gornjemilanovački „Grafoprint“ objavio je u reprezentativnom izdanju (veliki format, tvrde korice, crno-bela i četvorobojna kolor štampa), knjigu „Nikad robom“ Desimira Žižovića Buina (1920-1996) koju je priredio Borisav Čeliković (ovo je prva knjiga u nizu koji sledi). U pitanju je reprint legendarne serije u izdanju „Dečjih novina“ i to prvih sedam epizoda stripa o malim partizanima Mirku i Slavku koje su izlazile u školskom listu „Dečje novine“ od 1958. do 1966. godine. Od 1963. godine pod nazivom „Nikad robom“ izlazi posebno strip izdanje u sveskama na 32 strane, štampanim na novinskom papiru sa naslovnom stranom i svakim drugim listom u boji. U prvih 200 brojeva objavljeni su stripovi o borbi naroda i narodnosti Jugoslavije za slobodu kroz vekove (osmišljeni i nacrtani od domaćih autora) a među njima su bile i priče o Mirku i Slavku. Popularnost malih partizana neprestano je rasla pa su, od broja 201, dečaci  postali jedini heroji serije; broj njihovih doživljaja je gotovo 600 što ih stavlja na tron ’najproduktivnijih’ domaćih strip heroja. Sveske „Nikad robom“ izlazile su svake nedelje i na njima je, pored Buina, sa nejednakim uspehom, radio veliki broj scenarista i crtača. Strip manufaktura „Nikad robom“ funkcionisala je do 1977. i broja 595 a potom, kao edicija „Kuriri“, do 1979. godine. Na žalost, danas je od svega rečenog poznata samo fraza: ''Mirko, pazi metak!“ „Hvala Slavko, spasao si mi život!'' koja je -urbana legenda jer ne postoji ni u jednom stripu; ovaj groteskni dijalog smislio je Ljubomir Kljakić u eseju o slabom kvalitetu stripova na ondašnjoj strip sceni.

            Na početku knjige Borisav Čeliković, cenjeni strip istoričar, piše o Desimiru Žižoviću Buinu, rođenom u Gornjim Branetićima kod Gornjeg Milanovca. Ovaj bistar i živahan dečak već je u osnovnoj školi pokazao izuzetan talenat za crtanje, slikanje i vajanje. U aprilskom ratu 1941.g. od jednog vojnika je za dva hleba dobio pušku i dve desne cokule – u „Nikad robom“ opisan je ovaj događaj. Buin se priključuje četnicima a zbog crtačkog talenta prelazi u propagandno odeljenje i redakciju lista „Ravnogorski borac“. Septembra 1944.g. postupa po naređenju Kralja Petra o ujedinjenju dva pokreta otpora i priključuje se partizanima. Raspoređen je u propagandno odeljenje pod komandom Đorđa Andrejevića Kuna sa kojim dolazi u sukob; besni Kun ga šalje na Sremski front u odeljenje za raščišćavanje mina ali Buin se vraća u Gornji Milanovac, prijavljuje kao dobrovoljac i odlazi na Sremski front u kulturnu ekipu Druge proleterke brigade. Demobilisan je 1946.g, kolonizovan u Vojvodinu ali se vratio u rodni kraj, 1951.g. primljen je na Likovnu akademiju (iste godine je napravio Štafetu mladosti), 1956.g. počinje saradnju sa listom „Dečje novine“ koja će trajati tri decenije. Buin je autor 100 spomen ploča, više od 50 spomen česmi, brojnih spomenika i monumentalnih slika (Titov portret dimenzija 6x12 metara za Titovo Užice).

            Buin je u „Dečjim novinama“ crtao ilustracije i stripove (o doživljajima đaka prvaka, po motivima iz narodnih pesma i istorije). U 23. broju pojavila su se prva dva kaiša stripa „Nikad robom“ u kojima pekarski šegrt Mirko trampi hleb za pušku vojnika koji beži pred nemačkom vojskom i odlazi u partizane. Mirku se prvo pridružio drug Iva ali je poginuo što je rezultiralo mnoštvom pisama nezadovoljnih čitalaca. Zato je Mirko dobio novog druga, malo siroče Boška koji je posle dve epizode postao – Slavko! U strip su polako ’ulazili’ stalni likovi boraca, ilegalaca, seljana, nemačkog komandanta Šturmbanfirera Šulca... Popularnost stripa je bila fantastična; tiraži su dostizali i 200.000 primeraka po svesci, po stripu je snimljen igrani film, likovi Mirka i Slavka nalazili su se na školskom priboru i torbama, šoljama, tanjirima, čašama, majicama...

            Kritičari su listom Mirka i Slavka smatrali bezvrednom socijalističkom propagandom; tek će 1987.g. V. Fumeti alias Vasa Pavković izneti razložno mišljenje o serijalu koji je nezaobilazan u našoj strip istoriji; toj revalorizaciji pridružiće se Sl. Ivkov, B. Lomović, Al. Zograf... Prvih sedam epizoda crtanih u dva i tri kaiša otkrivaju kako je Buin razvijao svoj grafizam čisteći ga od pretrpanosti;  scenario, uz nespornu naivnost (strip je bio namenjen školskoj deci), ipak nije davao ’zašećerene’ priče jer su u njima ginuli kako borci tako i civili pa i deca.

            Zaključimo da je „Nikad robom knjiga prva“ značajan doprinos prepoznavanju i kritičkom sagledavanju prošlosti našeg stripa i kao takva zaslužuje punu pažnju i podršku.

            („Dnevnik“, 2026.)

PAKAO RUŽNIH, PRLJAVIH I ZLIH – „Glorijan“ Branka Ćurčića; izdavač Kontrast, 2025.

Roman „Glorijan“ Branka Ćurčića (1980), zapaženog pisca mlađe srednje generacije prozaista, višeslojna je bolna groteska koja u mnogim elementima postavke priziva u svest Čehova i njegove magične drame. To je priča o porodici u kojoj su svi životni gubitnici nespremni – nesposobni – da ove činjenice (čak i ako ih prihvate) iskoriste kao motiv za ozbiljne promene u svom ponašanju. Naravno, ’na ruku’ im ne ide ni tzv ’društveno-političko’ okruženje ali ni mentalitet zajednice kojoj pripadaju. Temelj dešavanja – i problema – je disfunkcionalna patrijarhalna porodica uronjena u tradicionalne uloge potpomognute ’iskustvima’ ratno-sankcijskih 1990-ih i svime što je, od tada do danas, mutiralo i metastaziralo na telu zajednice, od generacijske besperspektivnosti do partijsko-burazerskih šema i hijerarhija u koje je nužno pokorno ući ukoliko se želi ikakav pristojan život  (naravno po cenu odricanja od bilo kakvih moralnih vrednosti). U tom i takvom kalu, koji traje više od 30 godina, neprikosnoveno i neupitno vladaju principi ’socijalnog darvinizma’ i nema nikakvih naznaka da će se to uskoro (ili ikada) promeniti. Porodica Ilkić egzemplar je svega što se ’prirodno’ može očekivati u večitom ’ovde i sada’. Na čelu je (kako bi drugačije?) pater familijas, veteran ratova u kojima se njegova jedinica dobrovoljaca nije proslavila herojstvom ali jeste otimačinama, koji sa svog prestola – invalidskih kolica u kojima je nepoznata (ali znatna) količina novca - gromoglasno propoveda istine o svetskoj zaveri protiv Srba koje je pročitao iz rodoljubive štampe; šikaniranje supruge, sinova i nesuđene snajke je nezaobilazni deo folklora (jer oni ne ’dobacuju’ do paterovih mudrosti) a smenjuju ih, po principu toplo-hladno, izlivi finansijske milosti prema sinu Mirku i snajki Dori zarad terapija za dobijanja unuka koje su neuspešne jer darovani novac dotični par troši na svoj provod. Debeli Mirko je opozicioni aktivista koji prosperitet vidi u smeni lokalne vlasti i svom usponu na njeno mesto (ali je spreman na saradnju sa neprijateljem kad mu taj nešto ponudi) dok Dora kao ’didžej’ tezgari na svakojakim slavljima i sanja o proboju na svetske scene. Majka je besprekorno ’izdresirana’ kuvarica i ’miriteljka’ koja je, u ime očuvanja doma, spremna da trpi uvrede i koja smiruje sukobe između članova porodice. 

            Uloga ’zabludelog sina’ pripada Slavku koji se, za zimskog Svetog Nikolu, vraća kući ali ne iz ljubavi prema porodici već zato što beži od ’uterivača dugova’. Njegova neprilagođenost koja ga je odvela iz doma višestruka je: on jeste završio fakultet ali to nije umanjilo njegovu naivnost, njegova odluka da ode u Berlin i osnuje marketinsku agenciju rezultat je veze sa energičnom devojkom Vesnom; na drugoj strani, njegova latentna homoseksualnost se, preko fascinacije markantnim profesorom-šarlatanom, realizovala u susretu sa Džonijem, muškom prostitutkom koji ga je finansijski uništio. Bekstvo u Sombor je čin očajnika spremnog da dovede u opasnost i svoje najrođenije. Kad, pak, sazna da otac ’sedi na parama’, Slavko planira kako da se, u kulminaciji svog egoizma, domogne tog novca. Sticaj okolnosti omogučiće mu da, između krvavih tela uterivača i porodice, uzme novac kao ulaznicu u novi život koji je, u stvari, samo nastavak dotadašnjeg ’slatkog života’.

            Opredelivši se za niz kratkih fragmenata pisac, održavajući tenziju, uspeva da spoji prošlost i sadašnjost, efektno oslika junake sa njihovim stvarnim vrednostima i zabludama, zaroni u vrtloge nekontrolisanih strasti i ’fiks ideja’ koje vode u propast. Odbijajući da da konačan sud o likovima, autor ispisuje niz mikro epizoda koje se mozaički slažu u svesti čitalaca gradeći veliku sliku u kojoj će se, zavisno od vizure, isti odnosi predstaviti u sasvim neočekivanim sklopovima. Tako je moguće tumačiti da je Slavko egocentrično-narcisoidna ličnost ali se, isto tako, može zaključiti da je Slavkova sudbina primer kako dekadentno zapadno društvo uništava prostodušne provincijace (a što, sasvim prigodno, potvrđuje očeve sumanute ideje o svetskoj zaveri protiv časnih Srba) odnosno kako žitelji predgrađa ’potrošačkog raja’ služe kao potrošna roba (sveže meso) bogatašima i kriminalcima. U toj vizuri ova priča neodoljivo će podsetiti na ingeniozni italijaski film „Ružni, prljavi, zli“ Etore Skole iz 1976. godine.

            Zaključimo da je „Glorijan“ Branka Ćurčića intrigantno i provokativno delo koje duboko vivisecira patologiju porodičnih odnosa ali i društveno-političkih konstelacija sveta u kome imamo (ne)sreću da živimo i zbog svega toga zaslužuje punu čitalačku i kritičarsku pažnju.

            („Dnevnik“, 2026.)