SREBRNI MOST - FEHER ILLES blogspot prevod poezije Ilije Bakića na mađarski

 

2026. május 5., kedd

Ilija Bakić: *** (sunce putuje visokim horizontom…) - *** (magas horizonton utazik a nap …)

 

Ilija Bakić Vršac, 23. 11. 1960. – 

***   sunce putuje visokim horizontom ne zalazi ptice dolaze samo s leve strane nošene vetrovima bljeska koji briše inje ivica   smrznuti glasovi na ledu između pukotina prskotina njihove opne gole su i krte oglodane zubima nadolazećih ravnodnevica   putevi korica ucrtani su iza kože svaki je zatvoren u krug u nemost mraka u dnu koga leži sečivo znoja

***   magas horizonton utazik a nap nem nyugszik le a madarak a zúzmara szélét törlő villanások szele által hordva csak a bal oldalról jönnek   megfagyott hangok a jégen a repedések a törések között hártyáik csupaszok és törékenyek a jövendő napéjegyenlőségek fogai rágták   a hüvelypályák a bőr mögé rajzoltak mindegyi zárt a körben a homály némaságában a verejték élén fekvő mélyben   Fordította: Fehér Illés

Izvor: Ilija Bakić: Koren ključa, naličje svakodnevnice, Kanjiški krug, 1999.

https://feherilles.blogspot.com/2026/05/ilija-bakic-sunce-putuje-visokim.html

2026. április 25., szombat

Ilija Bakić: *** (put vodi kroz usta…) - *** (…a kristálykupolába)

 

Ilija Bakić Vršac, 23. 11. 1960. –

***   put vodi kroz usta u kristalnu kupolu čelične rešetke kaplju sa zidova hromirane oči izvrću odraz šljunak se kotrlja na dnu vetra ulazi u glasove vode vezuje kiseonik mehuri balzamuju reči Nad jezikom drhte odbačene posteljice malih sisara zemlja je krta pod pritiskom peska puca i drobi se među listovima kalendara konci kvasca puze prepleteni sklupčani iščekuju zube klepsidre jer sva trava je meso

***   a kristálykupolába az út a szájon keresztül vezet a falakról acélrácsok csöpögnek a tükörképet krómszemek torzítják a szél mélyén zúzalék görög a víz hangjába hatol megköti az oxigént a szavakat buborékok balzsamozzák A nyelv felett kis emlősök eldobott méhlepényei reszketnek a föld törékeny a homok nyomása alatt reped és darabokra hull a naptár lapjai között élesztőszálak kúsznak összefonódva összegörnyedve várják klepszidra fogait mert hús a fű   Fordította: Fehér Illés

Izvor: Ilija Bakić: Koren ključa, naličje svakodnevnice, Kanjiški krug, 1999.

https://feherilles.blogspot.com/2026/04/ilija-bakic-put-vodi-kroz-usta.html

UTOPIJA SA TAMNIM MRLJAMA – „Putničke beleške iz 2349. god. po Hr. rođ.“ Apostola Vanđelovića prozvanog Vovjekivjeković; izdavač Niški kulturni centar 2025.

 

„Putničke beleške iz 2349. god. po Hr. rođ.“ Apostola Vanđelovića prozvanog Vovjekevjeković, objavljene su 1909.g. Njihovo drugo objavljivanje bilo je 1991. g. u časopisu „Gradina“ a treće 2022.g. u knjizi „Tragom srpske fantastike“ Udruženja građana fanovi naučne fantastike „SCI&FI“. Novo izdanje priredila je Mirjana Bojanić Ćirković, vanredna profesorka Filozofskog fakulteta u Nišu a objavio Niški kulturni centar. „Putničke beleške...“ štampane su posle prvog srpskog naučnofantastičnog romana „Jedna ugašena zvezda“ Lazara Komarčića (1839-1909) iz 1902. godine; proći će gotovo dve decenije do sledećeg romana ovog žanra „Kroz vasionu i vekove” (1928) Milutina Milankovića (1879-1958). U odnosu na prvi i treći roman, „Putničke beleške...“ su ’žanrovskije’ pošto su Komarčićeva i Milankovićeva knjiga većim delom naučno-popularne i samo u nekim segmentima naučnofantastične. No, istorija kaže da su i „Jedna ugašena zvezda“ i „Putničke beleške...“, kao i drama Dragutina Ilića (1858-1926) „Posle milijon godina“ iz 1889.g. (kao prva naučnofantastična drama na svetu), ostale bez šireg odjeka na literarnoj sceni.

            Apostol Vanđelović zvani Vovjekivjeković glavni je junak knjige napisana 2349.g.  te je očigledno reč o pseudonimu a stvarni autor najverovatnije je Miloš S. Anđelković (1868-1931) profesor veronauke, protojerej i načelnik Ministarstva vera, lingvista, publicista i žučni polemičar koji se rado služio pseudonimima. Razlozi za potpisivanje pseudonimom jasni su kada se knjiga pročita jer pojedini stavovi izloženi u njoj nisu pohvalni po pitanju srpskih nacionalnih karakteristika, pa je autor mogao očekivati oštre napade od branitelja ’narodne časti’.

            Vanđelović je, zbog udara groma, zapao u stanje sna i, pošto je sve vreme bio pod lekarskim nadzorom (bio je i svetska medijska senzacija – tada su ga i nazvali Vovjekivjekovićem - predmet političkih nesporazuma pa i oružanih sukoba), probudio se tek 2349. godine. Tadašnji ljudi su fizički izmenjeni (visoki, vitki, lepi), mogu da komuniciraju i bleskovima iz očiju, žive oko 150 godina, odlučuju o svojoj smrti, njihove svakodnevne navike - od hrane koja se spravlja u laboratorijama do oblačenja u haljine od azbesta(!) i seksualnih običaja - kao i međusobni odnosi drugačiji su od putnikovog doba. Nauka je uznapredovala i omogućila lak i bezbrižan život, sa planiranim potomstvom. Elektricitet i radijum su pokretači blagostanja. Poljoprivreda ne postoji. Životinje su pitome i komuniciraju sa ljudima. Religije kakve se Apostol seća nema. Govori se novostvorenim jezikom koji razumeju svi slovenski narodi. Vlast služi napretku a svi joj se pokoravaju jer veruju u iste ideale i zdušno ih sprovode. Stoga nema ni policije ni vojske.

            Putnik opisuje svoje otkrivanje sveta od kuće u kojoj se probudio, grada Niša koji broji 3 miliona stanovnika, države svih Slovena – Slovenstva/Jugoslavije do Meseca; domaćini upoznaju pretka sa običajima, institucijama (bolnicom, zgradom za mrtve, molitvenim domom...), istorijom. Porodični i društveni odnosi su skladni i racionalni, stremljenja plemenita, naučna dostignuća fantastična. U čast progresa i nauke čak su i tradicionalna porodična prezimena promenjena u Njutonović, Keplerović, Jupiterović, Neptunović... Umnost se ne ismeva već poštuje. Kralj Dušan VI Uzorni, nastavljač dinastije koja je izdigla Slovenstvo, primer je za ugled svima. Slovenski svet u miru je sa romanskim i germanskim svetom. Putnik se ne može odupreti poređenjima starog i novog. On nije sklon bezrezervnom uzdizanju svog naroda a u ’kritičkom stavu’ pomažu mu i domaćini jer nemaju uvek reči hvale za pretke. Čak je naučno utvrđeno da je pokvarena plemenština, stavljanjem svojih interese nasuprot državnih, kriva za brojne neuspehe srpske države. Jednako se oštro žigoše i „srpska narodna pornografija“ koja ismeva čin produženja vrste ili heroizam koji se „više pokazivao u smrti nego u životu“.

            Na utopijskoj slici ipak ima senki. Bolesnici koji pate od za društvo štetnog ’atavizma’ leče se opskurnim metodama (gasovima sa laksativinim efektima, ledenim tuševima, električnim šokovima, čitanjem knjige „O pravima i dužnostima novog čoveka“, emitovanjem pouka sa gramofona); ako nijedna metoda ne uspe bolesnici se dave sumpornim dimom! Humanost, dakle, ima granice. Postupanja u zgradama za mrtve su groteskna jer je moguće električnim impulsima probudite leševe radi traženja saveta ili proučavanja egzemplarnih ’tipova’ (ne bez zluradih komentara)!

            Finale romana je let na Mesec gde postoji izložba-istorija koju čine ljudi različitih epoha, od onih koji su došli na Balkan, srednjevekovnih vladara i podanika do boraca protiv Turaka, dinastije Dušana do Svetlana Sunčevića, srpskog Šekspira. Ova alegorijska epizoda zaokružuje putnikovo znanje o prošlosti i budućnosti srpskog roda uz gorki zaključak da na Mesecu i dalje traje nesloga među prvacima po svim pitanjima narodnog opstanka.

            „Putničke beleške...“ svakako nisu ushićeni opis Utopije. Ne mogu se zanemariti zlokobni tonovi kao ni satirični momenti koji odbacuju nacionalnu mitomaniju i megalomaniju. Pisac je bio svestan toga pa je mudro na korice prvog izdanja stavio: “Moto - Iako je ovo mahnitost, ipak nije bez morala.”  Značaj ovog dela, sa svim vrlinama i stilskim manama, za srpsku naučnofantastičnu literaturu nesporan je i ono definitivno zauzima važno mesto u našoj književnoj istoriji.

            („Dnevnik“, 2026.)

„DEČJE NOVINE“ ILI KAKO JE STASAVAO DOMAĆI STRIP – „Od Buina do Marvela i Diznija - Strip u Dečjim novinama knjiga prva Počeci (1957-1964)“ Borisava Čelikovića; izdavač Muzej rudničko-takovskog kraja, Gornji Milanovac, 2026.

 

List „Dečje novine“ iz Gornjeg Milanovca deo je odrastanja nekoliko generacija školaraca u Srbiji. U njemu su štampani tekstovi o istoriji, biologiji, geografiji i društvu koji su bili od pomoći u učenju a deo sadržaja svakog broja, na radost malih čitalaca, bili su i stripovi; priče u slikama, bile su neodoljivo privlačne, gotovo magične. Istorija „Dečjih novina“ započela je entuzijazmom učenika osnovne škole „Takovski partizanski bataljon“, nastavnika Srećka Jovanovića i Aleksandra Lazarevića uz podršku direktora škole V. Veljića i opštinskog rukovodstva; rezultat zajedničkog rada bio je list za učenike osnovnih škola „Dečja politika“, objavljen 12.1.1957.g. Mesec dana kasnije pojavio se drugi broj pod nazivom „Dečje novine“ (zbog protivljenja prvobitnom nazivu od strane lista „Politika“). List se prodavao pretplatom u školama a izlazio tokom školske godine i, naišavši na lep prijem kod školaraca, ’ubrzao’ je ritam izlaženja (na 15 dana pa sedmično). Konačno, 1962.g. formira se NIP „Dečje novine“ kao izdavač ovog lista.

        Stripove je u prva tri godišta „Dečjih novina“ crtao samouki Desimir Žižović Buin (1920-1996); na ilustracije i kaiševe sa veselim doživljajima đaka prvaka nastavili su se stripovi po motivima iz narodnih pesma i istorije. U 23. broju „Dečjih novina“ pojavila su se dva kaiša stripa „Nikad robom“ koji prati doživljaje malih partizana Mirka i Slavka i koji će izrasti u serijal sa, za dve decenije izlaženja, oko 600 epizoda! Pored neumornog Buina koji je paralelno radio na čak četiri stripa, „Dečjim novinama“ i njihovom izdanju „Nasmejane novine“, priključuju se i drugi stvaraoci. Od školske 1959/60 osamnaestogodišnji Miodrag Đurđić (1941-1998) crta naučnofantastične, istorijske i humorističke stripove. Naredne godine pojavljuju se stripovi Lea Korolca (1936) i Tome Kurte (1933-1991). Poznati karikaturista Aleksandar Klas (1928-2002) je od 1959.g. crtao ilustracije i karikature odnosno naslovnice „Dečjih novina“ a od 1962. objavljuje i stripove: „Na mirisnoj livadi“, „Začarana šuma“, „Vitez na ovnu“, „Čudo u Gruži“. Iste 1962.g, u kojoj je list sa crno-bele prešao na četvorobojnu štampu, Brana Nikolić (1936) objavljuje stripove „Mija Siledžija“, „Fudbalko“, „Otmica centarfora“... Još jedan velikan, Nikola Mitrović Kokan (1933-1997) započinje saradnju sa „Dečjim novinama“ stripom „Buk i Vuk“ (scenario Srećko Jovanović) i „Pecin brat Pijuko“ (koji je preuzeo od Buina). Školske 1963/64 stripove su objavljivali i Slobodan Milić (1938-2000) kao Sem Myll, po scenariju Pavla Kićevca-Pol Kitz (1930) odnosno Radoslav Rade Ivanović (1933-2011) i Jovan Stojanović (1936-2025, kao John Radley). Maja 1963.g. objavljena je prva samostalna sveska stripa „Nikad robom“ koji će u 203 broja donositi domaće stripove iz prošlosti jugoslovenskih naroda (od broja 204 štampaju se samo doživljaji Mirka i Slavka). Naredne 1964.g. prestaju sa izlaženjem „Nasmejane novine“ a 1965. godine kreću nova strip izdanja „Biblioteka Lale“, Revija za strip i zabavu „Zenit“ odnosno od 1966.g. list „Miki“. Ova tri izdanja su se prodavala na trafikama i donosila stripove stranih autora. Sa 1964.g. završava se početna faza u razvoju stripa u „Dečjim novinama“; izdanja „Lale“, „Zenit“ i „Miki“ čine fazu uspona (1964-1969); treća faza (1969-1975) je faza ’traženja identiteta’, pojave izdanja kratkog trajanja, borbe sa famoznim ’zakonom o šundu’; četvrta faza (1975-1987) poklapa se sa pokretanjem „Eks almanaha“ i izdanjima proizašlim iz njega koja prate tokove svetskog stripa.

        Posle stručnog teksta Borisava Čelikovića, na gotovo 150 strana knjige „Od Buina do Marvela i Diznija“  reprintovani su stripovi koji su, do sada, bili poznati samo retkim znalcima i kolekcionarima. Stripovi su dokaz stasavanja strip autora. Znatiželjni čitalac zapaziće kako je Buinov crtež, od ne preterano veštog i prepunjenog detaljima, vrlo brzo pročišćen u humornim serijalima „Pecin brat Pijuko“ i „Mali Vlada i rođak iz grada„. „Zimska bajka“ Klasa i Erića (iz 1962-1963) i danas je pregledna i zabavna. Svojevrsni kuriozum je da su stripovi bili različitih žanrova - gusarski „Blago vražjeg otoka“ Johna Radleya, krimić „Dik Dab i mali“ R. Ivanovića i, posebno, naučnofantastični „Mali Niki“ Đurđića i Jovanovića, „Razred profesora Oma“ Mylla i Kitza, „Junaci svemira na crvenoj planeti“ Radeta Ivanovića. I zanatski elementi su napredovali: od crteža ispod kojih je tekst do dijaloških balona, od klasičnih strip kaiševa se, zbog promene formata novine i kolora, stiglo do strip tabli dinamične montaže sa kvadratima različitih veličina.

        Rečju, monografija „Od Buina do Marvela i Diznija - Strip u Dečjim novinama, knjiga prva, Počeci (1957-1964)“ Borisava Čelikovića izuzetno je vredno delo koje dostojno otkriva i osvetljava bitan a zaboravljeni deo ovdašnje posleratne istorije 9. umetnosti.

            („Dnevnik“, 2026.)