U savremenoj 9. umetnosti „Žodoverzum“ je naziv za neverovatni, zadivljujući, fascinantni svet koji je stvorio Alehandro Žodorovski (1929) a likovni lik i oblik mu podarili Mebijus, Janjetov, Ladron, Žimenes, Das Pastoras, Čarest... Sve je 1981. započelo središnjim segmentom epopeje, serijom albuma „Inkal“ dvojca Žodorovski-Mebijus, koji je okončan 1988.g; univerzum se nadalje granao u prošlost (u mladost Džona Difula) i budućnost (do okončanja Inkalove fizičke i metafizičke avanture) odnosno pobočno (u zasebne serijale o ratničkoj kasti Metabarona i o Tehnopapama ili Tehnoocima). Kako je to sasvim neminovno u serijalima epskih dimenzija (i namera) priča se morala vratiti u detinjstvo i mladost trapavog antijunaka Džona Difula, bednog detektiva klase R. Serijal „Džon Diful pre Inkala“ čini šest albuma: „Pre Inkala“ iz 1988. g. (u reizdanju iz 1991.g. Zoran Janjetov je ponovo nacrtao prvih osam tabli), „Detektiv klase R“ iz 1990.g, „Krut“ iz 1991.g, „Anarhopsihotici“ iz 1992.g, „Viski, SPV i homeokurva“ iz 1993.g. i „Aleja samoubica“ iz 1995.g. Agilna „Čarobna knjiga“ je, u ediciji „Stari kontinent“, pod naslovom „Pre Inkala“ u dva toma u punom koloru, sa tvrdim koricama, odštampala ovaj serijal i time učinila domaćim stripoljupcima dostupnim i ovaj segment Žodoverzuma.
            Priča je, naravno, morala da „popuni praznine“ u Difulovoj biografiji ali i da se „zakači“ za junake koji su imali svoje uloge u „Inkalu“ što je koliko izazovno toliko i sputavajuće. No, Žodorovski je bio i ostao majstor nonšalantnog i začudnog pripovedanja koje meša uzvišeno sa trivijalnim, čedno i perverzno, duhovno i hedonističko. Otuda je njegova Zemlja 2014 na kojoj se nalazi, tačnije, u čiju je glatku teflonbetonsku površinu ukopan Grad-jama, groteskno-skaradna slika i prilika preseka svih ljudskih društava oličena u nizanju gradskih nivoa, od najnižih za bednike do onih sa aristosima koji svoje poreklo dokazuju oreolom nad svojim glavama. Između najnižih i najviših su brojne prelazne faze-nivoi od kojih je najživopisniji crveni prsten sa ponudom svakovrsnih užitaka i perverzija. Jedina direktna veza vrha sa dnom je Aleja samoubica niz koju se prema jezeru kiseline bacaju svakojaki nevoljnici na radost i oduževljenje znatiželjnih posmatrača i navijača. Aristosi su neverovatno zli, bahati i izopačeni. Na drugoj strani, široke mase telezavisnika i potrošača troše svoje živote na uživanja u senzacionalističkim spektaklima i konzumiranju hemijski „frizirane“ hrane; time je njihova egzistencija ispunjena a iz letargije ih u bes mogu baciti samo prestanak emitovanja programa ili zapaljivi govori raznoraznih fanatika i revolucionara. Nerede uglavnom smiruju robožace ili garda telohranitelja grbavca. Vlast nad masama sprovode predsednik, primijer odnosno klonirani Prec, Tehnopapa a iznad svih njih je Natkompjuter divionid. Ultimativna ubilačka sila je u rukama Metabarona a masama rukovodi popularni tv voditelj Dijavalu. U tom šarolikom, neprijateljskom okruženju mali Diful će izgubiti oca prevaranta i majku prostitutku-narkomanku, usvojiće ga filozofski nastrojeni robot Kolbo-5, najbolji drug će mu biti betonski galeb Dipo koji se oglašava konciznom rečju „Krut“ a srce će mu osvojiti Luz de Gara, lepa i mušičava aristokratkinja. Diful će pokušati da položi ispit za detektiva R klase ali će njegova istraga nestanka beba koje rađaju prostitutke uzdrmati ustrojstvo grada-jame...
            Žodorovski je na veliku pozornicu epa izveo mnoge elemente iz ikonografskog arsenala naučne fantastike (antiutopija, spejs opera, roboti, mutanti, vrhunska nauka...), potopio ih u humorni ton sa mnoštvom vrcavih dijaloga i apsurdnih situacija i, na radost strip sladokusaca, sretno zaplitao i rasplitao intrigu na gotovo 300 strana-tabli. Otuda njegov serijal „Pre Inkala“ staje u red vrhunskih crnohumornih naučnofantastičnih dela kakva su Polova i Kornblutova „Reklamokratija“ i (po duhu još bližih remek-dela) „Pokaj se Harlekine, reče Tik-Tok-Men“ Harlana Elisona i „Jahači purpurne nadnice“ Filipa Hoze Farmera.
            U svoj toj strip ujdurmi Žodorovski je u Zoranu Janjetovu našao adekvatnog crtačkog majstora. Pred mladim crtačem je bio dvostruki izazov, onaj koji je nosila priča i onaj prema baštini velikog Mebijusa. Na oba izazova Janjetov je junački odgovorio. Ne samo što je ponekad više ličio na Mebijusa nego Mebijus na samog sebe već je čitaocima donosio i slike koje su lako preskakale primere na koje se ugledao. Janjetov je izborio za sebe mogućnost da menja crtačke tehnike (tek da bi demonstrirao šta sve ume) bilo tako što je pročišćavao ili zgušnjavao linije, senčenja na crtežima bilo tako što je posezao za manirom kojim je crtao svog samostalnog junaka Bernarda Panasonika. Njegova ruka jednako je sigurna u masovnim scenama kao i u predstavljanju arhitekture ili svakojakih aparatura. Montaža tabli je izuzetno dinamična pa „tera i vuče“ čitaoce na brzo čitanje kako bi ispratili uzbudljivost dešavanja; u naknadnim listanjima razgledanje i proučavanje svake table otkriće, pak, kao dodatno zadovoljstvo, mnoštvo detalja i sjajnih likovnih rešenja.
            Zaključimo da je strip serijal „Pre Inkala“ izuzetno delo dvojice velikana, jednog u zenitu snage i drugog koji sigurno kreće putem slave; njihov rad, prepun ludizma, ironije ali i fiozofskog poteksta, dokaz je da Umetnost ne poznaje žanrovske granice i da nastaje u svim oblicima i formama.

            („Dnevnik“, 2022.)



            Ivan Nešić
(1964) spada među zapažene žanrovske prozaiste srednje generacije čiji su  literarni koreni i temelji prvenstveno u hororu. Do sada je objavio zbirke priča “Rigor Mortis” (1997) i “Jedan na jedan” (2009) i romane “Pod imelom” (2019) te, u koautorstvu sa Goranom Skrobonjom, roman “Firentinski dublet” u dve knjige “Sfumato” (2020) i “Kjaroskuro” (2021). Dobitnik je nekoliko nagrada za žanrovsku prozu a zastupljen je i u brojnim antologijama.
            U romanu “Đavolski dobar bluz” (Laguna, 2022) Nešić pripoveda o Džimiju Diksonu, tamnoputom, telesno hendikepiranom tinejdžeru koji ima probleme uklapanja u srednjoškolsku sredinu u kojoj je izložen teroru grupe nasilnika na čelu sa momkom pod nadimku Kameni. Dikson živi u jeftinom, socijalnom stanu koji je pripadao propaloj pilani, sa samohranom majkom koja mora da radi dva posla kako bi opstali. Usamljenog i neprilagođenog dečaka prihvataju i pomažu, (osim profesora istorije) neobična komšinica Bibop Mama, koja u svom stanu na džuboksu iznova i iznova vrti samo jednu singl ploču, i stari poslužitelj Džerom koji svira bluz i podučava dečaka kako se “kroti šestopreg”. Godine u kojima se pripovest dešava su polovina 1980-tih na dubokom američkom Jugu u kome je rasna segregacija i dalje itekako živa i - funkcioniše. Ipak, trpeći nasilje, trudeći se da nauči da svira, upoznajući čudne ljude i slušajući Bibop Mamine jezovite priče iz istorije pop muzike, Džimi, na pragu odrastanja, nekako krpi kraj s krajem sve dok u grad ne dođe predstava izvesnog Iluzioniste što će uznemiriti Bibop Mamu. Pojava tajanstvenog stranca nadljudskih moći koji donosi darove i obećanja te bizarna smrt starog bluzera uvod su u konačni obračun u sukobu Dobra i Zla koji traje decenijama i u kome Džimi ima krucijalnu ulogu… Važna pripovedna linija romana je vezana za legendu o Robertu Džonsonu, tvorcu bluza iz Delte (reke Misisipi), koji je za života snimio 29 pesama (toliko poglavlja ima roman) a za čiju sjajnu sviračku tehniku je objašnjenje nađeno u njegovoj nagodbi sa đavolom, sklopljenoj na raskršću puteva. Džonsonova izuzetna gitara u posedu je starog Džeroma i nasleđuje je Džim koji će otkriti da ona sadrži nepoznatu Džonsonovu pesmu kojom je on hteo da se suprotstavi đavolu ali ga je smrt pretekla.
            Nešić je intrigu ispleo oko niza repernih tačaka iz istorije bluza i početaka rok muzike (pre svih turneje  “Zimska plesna zabava” tokom koje su u padu aviona poginuli Badi Holi, Big Boper i Riči Valens, svi nosioci nadolazećeg rok’en’rol talasa) na koju je nadovezao ikonografiju filmskog horor žanra, od Romerovih zombija do opskurnog hibrida Hičkokovih Ptica i Ridli Skotovog Osmog putnika odnosno brojnih filmova i knjiga o jadima američkih srednjoškolaca ili predstavama mračnih mađioničara. Zaplet je potopljen u bogato oslikanu atmosferu rasne netrpeljivosti i socijalne bede tako daleke od “američkog sna”. U prelomnom trenutku na scenu stupa i istinski opozit mitu o potrošačkom raju – tajanstveni vudu obredi i magija crnačke populacije kojoj su koreni u vremenima pre nego što su kao robovi dovedeni u “Novi svet”. Ta će se sila suprotstaviti Zlu u svim njegovim zapadnjačko-hrišćanskim oblicima demonstrirajući vitalnost učenja i prakse koji potiču iz same kolevke ljudske vrste i koje zapadna civilizacija nije stigla da isprlja i opogani (kao što je to učinila sa prisvajanjem i vulgarizovanjem zombija njihovim izmeštanjem iz haićansko-karipske postojbine u betonske džungle imperijalno-kolonijalnog kapitalizma).
            Nešićevo pripovadanje je dinamično, uz pažljivo razvijane tenzije u nizu epizoda bogatih detaljima koji grade mozaik slike razastrte na gotovo pet decenija XX veka u kojima su se desili velike promene u svakodnevnom životu ali je suština međuljudskih odnosa ostala nedirnuta, baš kao što se ništa nije promenilo ni u večnom nadmetanju Dobra i Zla, dva principa na kojima počiva svet ljudi na ovoj planeti.
            Zaključimo da je “Đavolski dobar bluz” nesporno uspešna literarna avantura, koja baštini žanrovska iskustva i obrasce ali ih i nadrasta, nudeći znatiželjnim čitaocima uzbudljivu priču sa osvrtima na neke od bitnih dilemama koje nose izazovi odrastanja, fizičkog i mentalno-spekulativnog, izazovi ambicija i određivanja sopstvenog mesta u sopstvenom životu i svetu u kome on postoji i opstaje.

            (“Dnevnik”, 2022.) 

 


Danilo Milošev Wostok
(1963) bezmalo tri decenije je jedan od nezaobilaznih stvaralaca alternativne kulture na ovdašnjim prostorima (bez obzira na to kakav je naziv država trenutno imala). Od učestvovanja u radu vršačkog kluba “KEC” (Kulturno eksperimentalni centar) u drugoj polovini 1980-tih (koji je organizovao i koordinirao Budimir Babić, još jedan od temelja vršačke alternative), Wostok je što u okvirima magazina “Patagonija” što u nizu svojih samostalnih projekata, počev od fanzina “Krpelj”, razvijao svoj stripovski andergraund svetonazor u čemu su mu se pridružili brojni alternativci privučeni njegovom neposrednošću, sugestivnošću i zaraznim entuzijazmom. Vremenom se Wostokovo polje rada proširilo, pored izdavaštva, organizovanja strip susreta i škola, na polje filma i muzike (u čemu su mu zdušno pomagali otac, legendarni Boća i brat “Didžej Zlikovac” dok je ćerka Lola bila i ostala najmlađa strip autorka na svetu). No, strip je bio i ostao Wostokova centralna delatnost kojoj se istrajno i verno vraća.
            U svojim se dosadašnjim stvaralačkim nemirima i traganjima Wostok kretao u oprečnim krajnostima: od sirovog i brbljivog “andergraunda” do visokog “art-autorskog” stripa, od trivijalne i bizarne pornografije (sa zrncima morbidnosti), politički satiričnih pamfleta preko čistog ludizma neograničenog prostorima i vremenima niti principima pripovedanja do rafiniranih apsurda na i po tragu jednog Harmsa, prozne fantastike do kreativnog susreta sa kraljicom pisane reči – poezijom, konkretno poezijom Vaska Pope u albumu „Vučja zemlja“  (izdavača ”Udruženja za promocije alternativne kulture”, “Vršačkog kulturnog kruga” i “Tačke susretanja”, 2022. godina). U toj avanturi Wostok je za saradnika imao talentovanu Sanju Stepanović koja je ovom poduhvatu podarila i svoja samostalna dela.
            Sanja i Wostok pošli su u “stripovanju stihova” sa drugačijih polazišta nego što su to činili mnogi slikari u grafičkim mapama koje su pratile i ilustrovale stihove. Slikarski doživljaj stihova baštini nasleđe proteklih vekova i niza slikarskih pokreta a sve u nameri da “oslika” stihove koji se, pak, od modernizma, rado odriču jednoznačne, lako čitljive narativnosti. Otuda komunikacija reči i slike traži svojevrsne kompromise i svođenje na koliko-toliko prepoznatljive (statične) forme. Strip je, u odnosu na slikarstvo, ponajpre vrlo mlad, uslovljen i zavisan od razvoja tehnike masovne štampe. Po svom se obliku i impliciranim sadržajima prvenstveno vezuje za savremeni svet i pripadajuću mu popularnu kulturu. Konačno, strip podrazumeva i dinamiku (dis)kontinuiranog pripovedanja kroz nizove slika čega je slikarstvo u potpunosti lišeno. Wostok i Sanja iskoristili su sve što im strip nudi kako bi stvorili samosvojne verzije pesničkog dela. Znatiželjni će čitalac stoga u strip kvadratima lako prepoznati lik Nosferatua ali i mnoge elemente iz arsenala horor žanra. Takođe će se sresti sa stilizovanim iskustvima sa dvobojnih propagandnih plakata. Rakursi kadrova odnosno komponovanje strip tabli jasno će ukazati na prisvajanje i prilagođavanje metoda filmske montaže. Wostok takođe ne zazire ni od autocitatnosti, osobito njegovih kvadrata sa lutkama-manekenima upečatljive likovnosti te od variranja u pojavama istih ili vrlo sličnih kvadrata u različitim pričama. Jednako je tako posezano za bezmalo apstraktnim odnosno do nivoa znaka uprošćenim/redukovanim crtežima kao i za, u andergraudu znanim, robusnim novoprimitivističkim crtežom.
            Naravno, sve bi ove grafističke finese bile nepotrebne i nedovoljne ukoliko se između stihova i crteža ne bi uspostavila veza koja rezultirala sasvim originalnim amalgamom – a upravo se to desilo. Popina uronjenost u mitski, arhetipski, zaumni, bezmalo pre-paganski svet koji živote i smrti razmerava drugojačijim aršinima - aršinima koje mi više ne umemo da racionalizujemo - dozvoljava različite slikovne likove i svi su oni jednako ispravni kao što su i jednako pogrešni. Jer, ono izvan jezika tek se približno može ukalupiti u jezik; jednako tako, takva značenja mogu dobiti samo ovlašni slikarski odraz pošto sve što ih određuje nije u vidljivom spektru već je i u registrima za koje je čovek blaženo slep. Gotovo iskonska a svakako sudbinska snaga reči/stihova dobila je svež, neuobičajen, pomalo zloslutan, pomalo vragolast oblik u “pričama u slikama” koje su razastrte pred čitaoce da ih oni gledaju i dogledavaju prema sopstvenim umnim i zaumnim snagama i (ne)moćima.
            Rečju, „Vučja zemlja“ Vaska Pope, Wostoka i Sanje Stepanović ubedljiv je dokaz pojedinačnih snaga reči i slike kao i vanredne siline koje ova dva elementa dobijaju kada ih spoje nadahnuti i vispreni strip umetnici.

            (“Dnevnik”, 2022.)

 

 

Agilna i sistematična „Čarobna knjiga“ svojom bibliotekom “Stari kontinent” postavlja temelje drugačijeg sagledavanja istorije evropskog stripa; umesto epizoda razbacanih po raznim magazinima, bez poštovanja hronologije i unutrašnje logike serijala, nekvalitetno štampanih i prevedenih, nudi se zaokruženi doživljaj strip serijala, tvrdo ukoričenog i precizno otisnutog u adekvatnom koloru, onako kako dolikuje klasicima 9. umetnosti. Upravo je tako, tokom 2021.g. objavljen u tri toma (prva dva toma sadrže po tri epizode da je treći tom, kako bi se serijal zaokružio, obimniji i sabira četiri epizode) serijal „Tornjevi Boa-Morija“, krucijalno delo Hermana Ipena (1938), živog klasika francusko-belgijske strip škole druge polovine XX veka. Nakon crtačkog šegrtovanja kod znamenitog scenariste Grega („Bernard Prins“, „Komanča“) Herman se, potom, smelo otisnuo u samostalne stvaralačke avanture kao kompletni autor „Džeremaje“ (prva epizoda objavljena je 1979.g) u kome je uspešno spojio naučnu fantastiku i vestern. Sledeći korak bili su „Tornjevi Boa-Morija“, započeti 1983. godine koji su promtno imali svetsku premijeru (istina u crno-beloj verziji) na prostorima Jugoslavije u legendarnom sarajevskom magazinu „Strip art“; isti magazin je nastavio da prati serijal do prestanka izlaženja. Kasnije su epizode reprintovane u kolor albumima “Strip Art Featuresa” i „Marketprinta“ a u prvoj polovini 1990-tih pojavilo se, za vreme sankcija, čak i nekoliko piratskih albuma u crno-beloj štampi).
“Tornjeve Boa-Morija” čini deset albuma: “Babet” (1984), “Eloiz od Mongrija” (1985), “Žermen” (1986), “Rajnhard” (1987), “Alda” (1988), “Sigurd” (1990), “Vilijam” (1990), “Seldžuci” (1992), “Kaled” (1993) i “Olivije” (1994). “Tornjevi..” su dobili i svojevrsni nelinearni nastavak u pet albuma pod naslovom “Boa Mori” koji je Herman crtao po scenarijima svog sina Iva H.
„Tornjevi...“ su istorijski strip smešten u rani Srednji vek, okvirno u XI vek (Herman je imao iskustva sa rekonstrukcijama prošlosti u kratkom ali vizuelno samosvojnom radu na stripu „Jugurta“ po Vernalovom scenariju koji opisuje sukobe rimskih osvajačkih legija i slobodoljubivih Numiđana); nominalni heroj koji povezuje priče je časni vitez Emar od Boa-Morija, ratnik starog kova, čvrstih principa i nazora koji se, u pratnji štitonoše Olivjea, polako ali sigurno, stazama i bogazama, vraća u postojbinu, iz koje je proteran kao osmogodišnjak, nameran da je povrati u svoje vlasništvo jer su „tornjevi Boa-Morija najlepši i najviši koji postoje u hrišćanskim zemljama!“ No, vremena i prilike svuda su surovi i teški a ni sama Priroda nije uvek gostoljubiva, vlastela je jednako glupa i prljava, sklona podlostima, razvratu i prevarama kao i njeni kmetovi i  to ne mogu sakriti raskošna odeća i sjajni oklopi, prosta je i bez manira, bahata i ohola. Van debelih i visokih zidina zamkova i van siromašnih naselja i luka krstare brojne razbojničke bande (poneke organizovane kao male vojske) spremne da napadnu čak i velikaške zamkova ili da pokradu manastirske riznice jer se oni ni Boga ne plaše. Puk je siromašan, često gladan, odeven u rite i krpe, prljav, krezubav, iskrivljen od teškog rada, neobrazovan, zao prema slabijima i snishodljiv prema onima koji drže vlast i moć. Nema ničega sjajnog i holivudski glamuroznog u Hermanovoj verziji Srednjeg veka, nema mitologizovanja vrlina i hrabrosti kao što nema ni apriornog ocrnjivanja onih koji se, prema današnjim stadardima, ne ponašaju pošteno niti imaju razumevanja za bližnje. Svet nije blagonaklono mesto za „ponižene i uvređene“ odnosno „ružne, prljave i zle“; upravo zato se i svako zrnce poštenja, osećanja za pravedno, osetljivosti za plamenite emocije smatra slabošću pa neprestano izaziva podsmeh te budi bes i agresiju - stoga će Emar, zbog uvreda,  neretko izazvati kakog obesnika na dvoboj a hrabra ratnica Eloiz moraće sama da brani svoju čast i ljubav. Pravda je korisna igračka u rukama feudalaca, vojnika i sveštenstva kojom se kažnjavaju nemoćni; na drugoj strani skale i oni sa dna društvene lestvice presuđuju bez milosti – bogalju će bez oklevanja oteti novčić milostinje a porodica će na smrt pretući ćerku koja se ne ponaša kako joj je naređeno. Ljudska su naselja prljava, prepuna skitnica i prosjaka, bogalja i fanatika. U zamkovima je unekoliko čistije ali su njihovi gospodari jednako sirovi i surovi i čak ponosni na to kakvi su. Ni vitezovi koji se hvališu svojom čašću nisu previše odmakli od velikaša; jednako su zavidni, osioni, srebroljubivi, prevrtljivi i skloni prevarama. Takvo je stanje širom poseda i država koje Emar posećuje na starom tlu Evrope.
Prelazak preko mora i dolazak u Svetu zemlju otvara još jednu vizuru tog doba (koja se proteže do danas); reč je o viševekovnom sukobu civilizacija odraženom u bespoštednom uništavanju protivnika druge vere i načina življenja, zatiranju po svaku cenu i bukvalno svim sredstvima, ognjem i mačem, prevarama, širenjem glasina (i zaraza), podmićivanjem i ucenjama. Koliko su takvi stavovi isključivi i kratkovidi svedoči i netrpeljivost vitezova zapadne crkve prema Vizantincima sa kojima, ipak, dele istu veru (ili barem njene korene).
            “Tornjevi…” razprostiru raskošnu istorijsku pozornicu na kojoj se uvek odvija nekoliko paralelnih radnji sa mnoštvom aktera i statista uglavnom iz nižih društvenih staleža. Herman se ne drži oprobane stripovske pravolinijski vođene radnje usredsređene na glavnog junaka (eventualno i na njegove pomagače i protivnike) već dopušta brojnim, minuciozno predstavljenim likovima da ih situacije i karakteri vode i tako produbljuje uvid u nizove sudbina koje čine impresivnu mozaičku panoramu epohe. Poneke od tih minijatura impozantne su i narativno i vizuelno (na primer scena u kojoj vlastelini-lovci jure na konjima kroz zrelo žito a seljaci skreći pogled da ne gledaju propast svoje muke ili prizor u kome pastir kolje svezanu ovcu pred očima čitavog stada). Povremeno se u serijalu, sledeći svoju zlosrećnu sudbinu, pojavljuje obogaljeni zidar Žermen, njegova ljubavnica Alda i drugi članovi grupe vašarskih zabavljača i sitnih lopova, kao i mladi vitez Vilijem. Herman junaka prve priče (a potom i treće, pete i sedme priče), zidara Žermena, vodi pogubnim putem od obogaljenog, nesrećnog a nevinog ljubavnika do pljačkaša praznog stomaka i, u poslednjoj epizodi, obešenog razbojnika. U pomenutoj trećoj epizodi glavni junak Emar pojavljuje se tek na 17. tabli da bi u nastavku priče učestvovao samo u sporednim dešavanjima koja nisu vezana za osnovnu, težišnu radnju. Viteza putevi vode tako da načini pun krug: od predela Francuske i Engleske preko obala severnih mora do pustinjske pustoši Svete zemlje i vojevanja za hrišćansku slavu i odnosno pobedu nad nevernicima i nazad do tako dugo sanjanog imanja i zamka Boa-Mori za koji će voditi odlučnu i fatalnu borbu. U trenutku kad Emar gine rađa mu se sin u koga će se preneti geni plemenitog i pravednog viteza a potom će se ta linija protegnuti i na njegove potomke u sledećim vekovima (o čemu govore epizode serijala “Boa-Mori”) određujući njihovu sudbinu odnosno ideale za koje će se boriti i stradati, vođeni usudom (ili praroditeljskim grehom?) od koga ne mogu pobeći a koji nose kao žig srama (ili ponosa) kroz svoje živote da bi ga predali sledećoj generaciji.
            Svi naslovi albuma-epizoda serijala nose imena likova koji su, više i manje, sporedni i prolazni ili, u najboljem slučaju, tzv “druge glavne uloge” dok imena viteza Emara nema u naslovima. Herman time očito subverzivno (ili postmodernistički) sugeriše da je svako junak svoje priče-života i, istovremeno, marginalna pojava u životu drugih ljudi koje njihova sudbina vodi drugim smerovima pa se svi oni, na tim putevima, tek ovlaš sreću i upoznaju (tu ima mesta za bogalje, beslovesne i lude, one koji tragaju za nadom ili verskim prosvetljenjem, one koji uveseljavaju i rastužuju okolinu – takav je, primera radi, starac stalno slinavog nosa koji druguje sa kokom koja ne nosi jaja). Ovakav, ravnopravan i produbljen tretman svih junaka daleko je od klasične stripovske postavke priča sa jasno (i često plošno) podeljenim ulogama koje se ne smeju menjati jer bi to moglo zbuniti konzumente stripovske instant zabave.
            Mada surovo realističan Herman, kako se to dešava u svim velikim pričama-mitovima, dozvoljava upliv začudno-fantastičnog (u različitim obličjima, od krhkih devojčica do prelepih konja-belaca) kojim sugeriše krhkost ovozemaljskih odnosa, uprkos njihovoj naizgled nepobedivoj robusnosti i snazi, i postojanje većih i snažnijih sila; takvi momenti i epizode oneobičavaju dešavanja i prevode ih na teren neponovljivog magijskog realizma.
            Kao što se ne pokorava oveštalim stripovskim pripovednim šablonima već ih menja i karikira Herman se ne povodi ni za imperativima burnih dešavanja i brzih akcija. On radije prati i naglašava cikluse promena vremenskih prilika i godišnjih doba te ponašanje domaćih životinja kao nenametljiv a uverljiv dokaz da su u starim (po standardima nadmenih žitelja XX veka necivilizovanim) vremenima ljudi bili bliži Prirodi, upućeni na nju kao snagu koja im dozvoljava da uopšte postoje. Stoga strip obiluje velikim crtežima zimskih, proletnjih, letnjih i jesenjih pejzaža u živim bojama koje smenjuju sličice mimika ljudskih, uglavnom ružnih, lica, grotesknih tela i ubogih staništa podno visokih zidina zamkova. I pored islikavanja širokih planova Herman ne odustaje od mnoštva čudesnih detalja koji su narativno i vizuelno impozantni. On ne zazire od prizora borbi  i brzih akcija ali im ne podređuje ni priču ni crtež. Jednaku pažnju posvećuje scenama sa dijalozima kao i onim bez izgovorenih reči, često direktno konfrontirajući buku i tišinu. I u ovom serijalu vidljiva je Hermanova opčinjenost crtački zahtevnom arhitekturom te, posebno, kamenjarima, klancima i pustinjama koji pod njegovim perom nadilaze pojavnost i klize u visoku apstrakciju. Upetljiva i filmski efektna montaža tabli dodatno je dinamizovana prizorima iz različitih rakursa što povećava atraktivnost stripa.
            „Tornjevi Boa-Morija“ Hermana Ipena nesporno su remek-delo 9. umetnosti koje fascinira neodoljivom magijom pripovedanja i vizuelnim majstorstvom. Ovaj serijal traži posvećenu pažnju i uvažavanje čitalaca zauzvrat darujući duboku, ispunjavajuću spoznaju prave Umetnosti.

            (“Nova misao”, broj 50, 2022.)

 

https://drive.google.com/file/d/1IumVXEN26BP-X2vdWp3Ke1xFdq0hnQbI/view

top